Ovaj tekst objavljen je u digitalnom izdanju moje knjige "Mistični okultizam" koju možete skinuti OVDE
Zamislite da se
jednoga dana probudite u svetu koji nije materijalan. I dalje je to isti svet,
ali kao da je lišen jedne dimenzije, nema gore, nema dole, nema iza. Ima samo
levo, desno i ispred. Čak i to levo i desno nije tako oštro nego se nekako
uliva u ono što je ispred. U suštini, to ispred je jedina perspektiva. Ali to
nije sve, jer ono što je ispred nema dubinu, barem ne na način kako prostornu
dubinu doživljavamo u tzv materijalnoj dimenziji. Umesto dubine, perspektiva
ispred sadrži bezbroj detalja koje po volji možemo da aktuelizujemo. Tada
uviđamo da pred nama stoji beskraj. Zapravo, lišeni materijalne dimenzije,
nalazimo sebe kako stojimo nasuprot ambisu koji predstavlja sveukupnost. U tom
trenutku mi se nalazimo na tački gledišta potpune perspektive. Sve šta nam je
potrebno jeste fokus. Jesmo li kadri da sebi predočimo to stanje ili nam je za
to ipak potrebna neka jaka droga? Mogu
nastaviti sa opisivanjem tog stanja, ali ne mogu tačno objasniti mehanizam kako
se to postiže.
Doživljaj
gledišta totalne perspektive nije samo vizuelan, nego ima i svoj osetilni
aspekt. Čitavu senzaciju prati određena vibracija. Zapravo, sama perspektiva
kao da zavisi od te vibracije. Što bolje osećamo vibraciju, što nas ona više
prožima, to je naše opažanje stvarnije. Međutim, tu moramo naći meru, jer
ukoliko se previše prepustimo vibraciji, ukoliko nas ona posve obuzme, postoji
opasnost da se više nikada ne saberemo ili da nas neki detalj nekako uvuče u
sebe i aktuelizuje nas u svom delokrugu postojanja, koje pritom, može biti
sasvim materijalno, prijatno ili krajnje neprijatno, a možda i fatalno. Dakle,
možemo se bespovratno rasplinuti u beskraju gubitkom fokusa, ili projektovati u
detalj, čime onda gubimo sveukupnost gledišta, a što može imati za posledicu
naše pojavljivanje na nepoznatom mestu, u nepoznatom svetu. Iz ovih razloga,
važno je, da kada se već jednom nađemo pred vratima totalne perspektive,
sačuvamo prisebnost i kontrolisano se prepustimo vibraciji na čijim talasima mi
zapravo krstarimo po onome što je „ispred“.
Iskustvo
„buđenja“ u svetu koji je izgubio jednu dimenziju, jeste početna tačka
svojevrsnog razgrađivanja sveta. Kastaneda je govorio o tzv zaustavljanju
sveta, ali ja ne mogu da posvedočim o takvom iskustvu. Ono što znam jeste
doživljaj razgrađivanja sveta. Stoga, zamislite sledeću situaciju. Budite se,
prepoznajete gde ste, sve vam je poznato, međutim, nešto bitno nedostaje -
trodimenzionalnost. Zato smatram da viša dimenzija nije 4D ili 5D itd. To su
teorijske i matematičke konstrukcije koje neki tako jako vole da poimaju kao da
su stvarne. Superiornija dimenzija, mada nije baš odgovarajuće tako reći, u
odnosu na ovu našu 3D, jeste 2D. Upravo sam je opisao. Ona je apstraktnija.
Arhetipski svet je dvodimenzionalan. Projekcija svesti u simbol, tako omiljeni
savremeni metod doživljavanja arhetipskog („ulazak“ u tarot kartu, u simbol
tatve itd), zapravo jeste fokusirano ali i prilično ograničeno iskušavanje
dvodimenzionalnosti. To nije četvrta dimenzija kako mnogi od njih objašnjavaju,
nego druga. Da su je potpuno doživeli onda bi osetili i vibraciju te bi videli
kako zapravo nema dubinu na koju smo navikli u našem materijalnom telesnom 3D
postojanju.
Gubitak trodimenzionalnosti nema odmah za posledicu rastakanje
sveta, odnosno prizora i ambijenta u kome smo prethodno obitavali. Mi možemo
zadržati fokus i ostati da bitišemo i dalje tu gde jesmo, ali na način koji je
bitno izmenjen. Takođe, ukoliko zadržimo fokus, možemo se kretati i po drugim i
posve drugačijim ambijentima, ali takođe možemo sabrati našu svest u tačku (1D)
ili večito skakati od jedne do druge reference. Dakle, gubitak
dimenzije nije stvar vežbe, nije nešto za šta postoji tačno određeni postupak.
Ono što je predmet vežbe jeste kontrola fokusiranosti. Fokus je izraz naše
namere. Fokus je ono što treniramo. Kako se to trenira fokus? Pa mi svakodnevno
treniramo naš fokus, ali to činimo tako što ga zakucavamo u skladu sa onim što
čini naše životne i misaone perspektive, onako kako smo navikli, kako smo
naučeni i kako to svi ostali rade. Retko kada iskačemo iz tog okvira.
Za vežbanje
fokusa u ovoj 3D stvarnosti, potrebno je da naučimo korišćenje perifernog vida,
pošto smo navikli da se uglavnom služimo direktnim vidom. Korišćenje perifernog
vida samo je jedan od aspekata izgrađenog fokusa. Njegovo korišćenje oživljava
naše sposobnosti fokusiranja pažnje. Nema tu ničeg mističnog, ali ne postoji
gotovo ništa magičnije od toga. Dovoljno je fiksirati pogledom jednu tačku a
onda se usredsrediti na pojave koje se javljaju po obodu vidnog polja. Kada
kažem usredsrediti se, ne znači skretati pogled u nekom novom pravcu nego ga
držati zakovanog u jednu tačku, istovremeno opažajući rubne pojave. Kao
posledicu toga imamo neku vrstu razlivanja gledišta, ali tokom vremena ono se
izoštrava. Ukoliko to radite po mraku, primetićete da se vid brže izoštrava, a
vi možete nesmetano posmatrati objekte ili obrise koje neposrednim gledanjem
niste bili u stanju da opazite. Vremenom, bićete u stanju i da se nesmetano
krećete po mrklom mraku, upravo onako kako je to opisivao Karlos Kastaneda.
Naravno, da bi se u tome uspelo, potrebno je vežbati, ali ta vežba nije teška.
Možete, kako je to već radio neko koga poznajem, nabaviti šešir sa širokim
obodom i na obodu tačno ispred očiju, okačiti neki mali predmet koji diskretno
svetli u mraku i u početku pažljivo hodati mračnim ambijentom direktnim
pogledom fokusirani na slabašni izvor svetlosti, ali pažnjom otvoreni za
opipavanje okoline perifernim vidom. Već nakon nekoliko takvih
petnaestominutnih seansi, primetićete poboljšanje vaše sposobnosti opažanja perifernim
vidom. Ubrzo ćete biti u stanju da se slobodno krećete i u mrklom mraku po
nepoznatom terenu jer ćete steći sposobnost potpunog oslanjanja na periferni
vid u tim uslovima.
Drugi aspekt
fokusa o kome govorim podrazumeva da ste prethodno savladali veštinu lucidnog
sanjanja u osnovi. Pod tim podrazumevam da ste nekako naučili da se probudite u
snu, ali da još uvek niste obuzdali san, odnosno niste naučili da održite svest
u stanju sanjanja. Tu stupa na scenu način koji je opisao Kastaneda u knjizi „Umeće
sanjanja“. Naime, kada jednom postanete svesni da sanjate sve što je potrebno
jeste da održite ne samo svesnost u snu, nego i sam san. Kako održati san?
Stalnim usmeravanjem pažnje sa jednog na drugi, treći, četvrti itd detalj, jer
ukoliko se usredsredite samo na jedan detalj, jednu stvar ili pojavu, san će se
rasplinuti. Zato stalno pogledom šarate unaokolo.
Treći nivo fokusa jeste stvaranje i zadržavanje na tzv
mentalnom ekranu određenih imaginacijskih slika, što se postiže upornom
meditacijom. Jednostavno, zamislite određeni objekat i trudite se da ga u mašti
zadržite što duže u nepromenjenom obliku. Naposletku, postoji i jedan
kombinovani metod, manje-više poznat. Recimo, nacrtajte jednakostranični crveni
trougao na hartiji (neka bude malo veći, oko 20cm) i namestite ga kako vam
najlakše odgovara sa namerom da se direktnim pogledom fokusirate na njegovo
središte. Perifernim vidom opažajte njegove rubove i ono preko njih. Zatim
zatvorite oči i usredsredite se na svetlosni otisak koji će se u komplementarnoj
boji (dakle zelenoj) pojaviti na vašem mentalnom ekranu. Tu sledi trik, jer vaš
naredni korak jeste projektovanje u trougao. Morate pronaći načina da svešću
nekako „uđete“ u trougao. Sasvim je u pravu Karlos Kastaneda kada kaže da je
ovaj svet zapravo konvencija. Čak, ni sama odrednica „materija“ nije sasvim
tačna, jer je stvar opažanja. Zapravo ne postoji materijalno i duhovno, već
samo nešto što bismo približno mogli označiti izrazom energija.
