Svetski socijalizam i neomaltuzijanizam

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Istinita je maltuzijanska izreka da sirotinja rađa sirotinju, ali je takođe istina i da se to dešava zato što oni koji imaju moć i bogatstvo teže da sačuvaju i uvećaju iste širenjem tržišta ili postizanjem monopola. Aktuelna svetska oligarhija i plutokratija jeste glavni uzročnik i podstrekač demografske eksplozije, naročito trećesvetskih populacija. Masovna vakcinacija, dostupnost hrane i lekova, imali su za posledicu ogroman priraštaj stanovništva čiji je model ponašanja tradicionalan, odnosno prokreativan u demografskom smislu. Isprva je korišćen snažan demografski pritisak iz Evrope da se izvrši kolonizacija prekomorskih zemalja, uglavnom američkog kontinenta i u manjoj meri Australije. To sve nije bilo dovoljno. Ljudski materijal Evrope je iscrpeo svoju demografsku vitalnost pa se elita moći okrenula Trećem svetu. Lukrativna očekivanja svetskih elita doprinose nekontrolisanom rastu (virtuelne) novčane mase, povećanju broja stanovnika i ubrzanju protoka vremena, a to sve u okviru ograničenih uslova čiji su kapaciteti prenapregnuti. Posledica tog trenda ogleda se u pojavi ciklusa kriza. Bez kriza nema razvoja, misle oni, ali razvoj nije ništa drugo do projekcija. Put ka ostvarenju te projekcije oni zovu rastom. Problem je u tome što je takav razvoj zapravo izraz poremećaja prirodne ravnoteže. Zato je možda bolje sprovesti antirazvojne mere obuzdavanja ljudskog elementa nego biti izložen nepredvidivoj korektivnoj (re)akciji prirode. Budimo uvereni da priroda raspolaže delotvornim sredstvima korekcije svega što iskače iz njenog toka.

Neobuzdan rast sirotinje izraz je jednog suženog stanja svesti proisteklog iz brutalne životne situacije i inercije otrovnih tradicionalnih oblika kulture. Sve to, uz prateći trend ukrupnjavanja kapitala, spada među temeljne kvantitativne probleme današnjice. Neko bi rekao da karma stvara karmu. Naravno, to ne znači kako u onim društvima kojima preti demografsko urušavanje postoji nekakav višak svesti ili bolja karma, ali tu je reč o malo drugačijem fenomenu kojim se neću baviti ovde. Humanisti i ekolozi govore kako moramo smanjiti potrošnju, promeniti životni stil i slično, ali nikako da se dotaknu preteće demografske eksplozije neprosvećenih i siromašnih. Kako iskoreniti siromaštvo? Tim pitanjem se bave razne radne grupe, okrugli stolovi, o tome mudruju razni belosvetski mudraci po prestižnim konferencijama. Donose se programi, agende, sačinjavaju se izveštaji, formiraju budžetske linije ovog ili onog projekta i tako u beskraj, dok se na horizontu gomilaju oblaci prenaseljenenosti i bede.

Ulje na vatru rastuće demografske katastrofe dolivaju oni koji nastoje iskoreniti bolesti, vakcinisati ljude, spasiti što više života, smanjiti smrtnost. Kakva je to apsurdna borba protiv smrti? Oni spasu ugrožene, a bez da se pitaju kuda sa njima kada ovi odrastu? Šta raditi sa milionima spašenih? Kako ih prehraniti? Gde ih smestiti, zaposliti? To nije samo odlaganje problema, nego i projektovanje istog u doglednu budućnost. Čemu ta iracionalna samoubilačka humanitarna i humanistička delatnost spašavanja ljudskih života kada se time stvara sve veća i veća gužva i konkurencija nad ograničenim resursima? Takva politika bi imala smisla u uslovima niskih stopa prirodnog priraštaja, ali ne i tamo gde je stopa rađanja neprimerena civilizovanom načinu života. Zapravo, to predstavlja mešanje u prirodni tok. Visoka stopa fertiliteta odgovara teškim uslovima života, pošto računa na visoku smrtnost. Na primer, moja majka je rodila dvoje žive dece, njena majka petoro (od čega je jedno umrlo), majka njene majke osmoro (dvoje umrlo), dok je već majčina prababa rodila jedanaestoro, od čega je tek troje uspelo da ostavi potomstvo! Gubitak je, dakle, ogroman. U uslovima života i adekvatne svesti koji nalažu ovako visoke stope rađanja, napor ka preživljavanju baš svakog potomka jeste recept katastrofe i projektovanja još veće bede budućih naraštaja. Tako se stvaraju demografske pretpostavke budućih ratova i kriza.

Humanistički mudraci govore, da bi uz pravednu raspodelu resursa te uz prateći razvoj i primenu tehnoloških sredstava, na Zemlji moglo živeti ne sedam nego sedamdeset milijardi ljudi, jer je planeta navodno prazna. Naravno da je prazna jer ljudi u ogromnom broju žive u velikim gradovima, ali se nekako previđa učinak postojanja tih gigantskih ljudskih naseobina koje poput raka kože nagrđuju devičansku koru prelepe plave planete. U uslovima istovremene prisutnosti tako velikog broja ljudskih bića na Zemlji pitanje je da li bi uopšte bilo mesta za ostali živi svet. Na stranu ekološke dileme takve pretpostavljene činjenice. Da bi 70 milijardi ljudi istovremeno bitisalo na planeti, svetsko društvo bi moralo biti vođeno na nedemokratski način neko prosvetljeno inicijacijsko bratstvo na čiju bi vlast svi dobrovoljno pristali, što je već samo po sebi utopija. Ne može toliki narod živeti u miru a da to i dalje budu ljudi a ne žigosana stoka nakljukana hemijom koja mirno pase. Bio bi to nezamislivi užas. Već je sada ogromna površina zauzeta betonom i asfaltom. Kako li bi tek to izgledalo da na svetu ima deset puta više ljudi?

Obim ekonomske i civilizacijske, odnosno tehnološke aktivnosti mora biti usklađen sa količinom plemenitih metala i dragog kamenja koji se nalaze u ljudskom posedu. Sve mora imati svoj zlatni standard. Stvoriti i održati svetski sistem podrazumeva poštovanje kvantitativnih zakona svetskog zlatnog standarda. Berze otud ne mogu trgovati projekcijama i derivacijama već moraju biti svedene na pijace sa konkretnom robom. Kazino mora biti pretvoren u klasičan bazar. Tako i u svemu ostalom. Da bi se to desilo neophodno je promeniti smer ljudskih očekivanja. Te promene nema bez promene svesti. Promene svesti nema bez traume. Čovečanstvo se menja nečim nalik šok-terapiji. Taj put vodi kroz globalni socijalizam. Taj socijalizam uvodi ravnotežu i u domete tezaurisanja bogatstva od strane pojedinca ili određenih klika. Time se vrši sprečavanje gomilanja fantomske moći u rukama pojedinaca, pojedinih porodica i klika. Fantomska društvena moć proizvodi perverzne društvene odnose i populaciju sirotinje koja nekontrolisano proizvodi samu sebe te svojom brojnošću povećava ekskluzivnost nečijeg pojedinačnog bogatstva. Društvo je taj faktor koji nekome omogućuje sticanja i uvećanja bogatstva i moći, a ne taj pojedinac sam po sebi, posebno onaj ko živi samo od rente i dividendi. Biti bogat znači biti privilegovan. Takođe, znači biti i potencijalno opasan. Bogatstvo više nije u količini zlata, u površini zemlje koju neko poseduje, ili broja grla goveda, kamila, konja itd. Danas je bogatstvo virtuelno. Lakše ga je konfiskovati. Otud, društvo ima pravo da takvog pojedinca ili grupu ograniči u daljem sticanju i delovanju. S druge strane, društvena elita ima pravo da ograničava društvene preteranosti. Na žalost, takva elita još uvek ne postoji, budući da pseudoelita, koja je došla na vlast uz pomoć sila i metoda kontrainicijacije, revolucionarnim putem i kriminalnom konspiracijom, ne poseduje adekvatna duhovna i psihološka svojstva za takvu ulogu. Dragoš Kalajić to ocenjuje na sledeći način:

„Procesi koji su započeli na Britanskim ostrvima legalizacijom lihvarstva, izmetanjem ucenjenog plemstva u pljačkaše naroda, bestidnom kupoprodajom plemićkih titula te otuđenjem od Evrope – doveli su do potpunog preokreta klasičnog poretka zajednice te su danas na vrhu svetske piramide samo uzorci najgoreg, zlikovačkog i kriminogenog sloja ljudskog materijala.“ Dragoš Kalajić, Evropska ideologija, Nikola Pašić, Beograd, 2004, str. 110.

Neko ko nema moć, ko nema novca, ko nema ništa, teško može pojmiti svest, domen mišljenja i delovanja nekog ko sve to ima u velikim količinama. Zamislite stanje čoveka koji ima samo jedan dolar u džepu ili na računu. Kako i šta taj čovek pojmi o društvenim odnosima, o svetskim pitanjima, o ekonomiji, o bilo čemu? Ako ostavimo po strani izuzetke, i ako se fokusiramo na prosečne ljude tog novčanog ranga, videćemo da neko takav o opštim stvarima svetskog toka ima opšte predstave koje mahom oblikuju mediji. Neko ko ima hiljadu dolara u džepu drugačije vidi stvari od onog sa samo jednim dolarom, kao što neko sa sto hiljada ima sasvim drugačiju perspektivu i mogućnosti. Možemo zamisliti šta se dešava sa čovekom koji raspolaže sa milion ili čak milijardu dolara. Međutim, kako prosečan čovek može pojmiti rezon, delovanja i traganja nekog ko je već osmo ili deveto koleno neke basnoslovno bogate porodične loze, čija se imovina meri milijardama, koji održavaju bliske poslovne, političke i prijateljske veze sa sličnima širom sveta? A kada dođemo do spoznaje da su većina takvih ljudi, putem međuporodične, međuklanovske i međudinastijske „razmene žena“ u nekakvom međusobnom srodstvu, bližem ili daljem, jer para na paru ide, onda zajednički efekat delovanja njihovih interesa neupućenom čoveku može zaličiti na zaveru. Iz te perspektive to nije „obična“ zavera ograničenog dometa, nego svetska zavera koja se dešava u okviru svega par hiljada ljudi. Ta veza i transgeneracijska tradicija međusobne saradnje koju prost svet ne može da pojmi, jeste jedna od velikih tajni istorije.

Mitska praistorijska solarna zemlja i uspon lunarnih sila

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Oni su došli sa zloslutnom silom, došli su sa Mesecom, onda kada su tama i smrt nastupili na Zemlju, pokazavši se pred staovnicima prvobitne domovine svetlosti. Bogovi tame, Meseca i smrti izrodili su polubogove, a ovi nadljude; nadljudi stvoriše drevne kraljeve, a kraljevi plemstvo te potonje dinastije koje znamo u istoriji, dok ovi izrodiše bezbrojnu kopilad i mnoštvo slugu svuda po licu Zemlje. Tu sam lozu nazvao Bratstvom univerzalnog reda noći. I to zaista jeste bratstvo, jer su svi u njemu, od pamtiveka, povezani neprekinutim nizom krvi i sećanja, jer sećanje je krv i krv je sećanje. Bratstvo je zasnovano na krvi, na onom što se krvlju prenosi, jer krv je duh i duh je krv. Svako u čijim venama teče ma i kap krvi poreklom od onih koje su stvorili bogovi tame, podložan je sili na kojoj je utemeljeno Bratstvo. Iako čine zanemarljiv deo postotka čovečanstva, takvih na ovom svetu ipak nije malo. Osim toga, veoma su dobro raspoređeni na praktično svim položajima moći. To je đavolji tabor koji sam pominjao. Oni su stvorili ljudski svet kakav poznajemo. Naš pravi svet, prava ljudska priroda, pravo ljudsko stanje, nama nije poznato i odavno je prestalo da nam bude poznato.

U davna vremena prvobitnog čovečanstva, Zemljina osa je bila izokrenuta na način danas teško zamisliv. Polovi su se nalazili na nivou ekvatora, dok je Zemlja rotirala u pravcu koji iz sadašnje perspektive liči na kretanje sever-jug, a ne istok-zapad. Severna polulopta je stalno bila okrenuta Suncu, tako da je tik iznad središta onog što je danas Severni pol, ono bilo tačno iznad ljudskih glava i nije mrdalo nikud. Bila je to središnja zemlja večne sunčeve svetlosti i topline koja je kasnije „potonula“ te ostala pokrivena ledom. Tamošnji stanovnici nikada nisu videli noćno nebo. Sunce nije izlazilo niti zalazilo, nego je stalno bilo iznad njihovih glava. Tama se svijala po obodima horizonta, ali tek onda ukoliko bismo se spustili ka jugu.

U knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, Julius Evola govori o Suncu shvaćenom kao čista svetlost, kao bestelesna muževnost lišena istorije i rađanja. To je po njemu izraz najviše, čiste i prvobitne duhovnosti, trajnost jednog stanja, a ne ciklična promena, koncept Sunca-godine koje se rađa i umire, što ukazuje na kasniji, dekadentniji oblik duhovnosti. Spuštajući se ka jugu, i Sunce se spuštalo na horizontu, ali nije bilo tačke odakle je ono izlazilo niti tačke kroz koju je zalazilo, nego se stalno kretalo u krug. Nije bilo istoka ili zapada, nego samo severa okupanog u stalnoj svetlosti, i juga koji je bio okovan ledom i uvek u tami. Na ekvatoru je bila granica na kojoj je vladao večiti sumrak. Ispod ekvatora je bivalo sve mračnije i hladnije. To stanje je trajalo neko neodređeno vreme, a onda je iz nekog razloga došlo do katastrofe, koja je omogućila promenu i svet kakav danas poznajemo. To je bio kraj mitskog zlatnog doba. Zemljina osa se izmetnula iz tog položaja (srušili su se „stubovi“ koji podupiru nebo) i nastao je prelaz koji je oblikovao današnji svet i trenutni raspored svetlosti na Zemlji. Severni pol se našao gore, u kosini sunčevih zraka koji više nisu bili topli i blagorodni. U središte zemlje večne svetlosti uselili su se tama i zima, dok je jug izašao iz leda i mraka. Toplina i svetlost su se usmerili ka današnjem ekvatoru. To je izazvalo masovan pokret čovečanstva sa severa koji je postajao sve suroviji i hladniji, ka jugu koji se otapao i bivao pristupačan. Stub koji podupire nebo pomeraće se još nekoliko puta, uz veće ili manje traume i katastrofe koje će ostaviti trag u kolektivnom pamćenju (i zaboravu), a svet će se dovesti u red, u stanje idealnog poretka onda kada svetlost ponovo zavlada severom (ili možda jugom) i kada se Sunce nađe tačno iznad svete planine koja se nalazi na samoj osi rotacione simetrije.

Ideja o središnjoj polarnoj zemlji večne svetlosti ima svoje antropološke implikacije. Oni koji žive u samom središtu, kojima je Sunce stalno iznad glave, oni imaju prirodni duhovni suncobran na vrhu glave. Jezikom indijske tradicije, njihove krunske čakre su prirodno otvorene i u neposrednoj vezi sa solarnom prirodom i njenom metafizičkom suštinom. Oni su prirodno prosvetljeni i prirodno zvezde. To su ljudi-bogovi. Sa druge strane, oni koji žive malo dalje od središnje zemlje, tamo gde sunčev disk kruži po horizontu, oni su do nivoa trećeg oka, dakle na nešto malo nižem rangu itd. Tako se javlja prirodna kastinska podela ljudskih bića u skladu sa nivoom svesti, a nivo svesti je u vezi sa položajem Sunca iznad ljudskih glava.

U samom središtu nisu mogli boraviti oni sa nižom svešću, ne zato što im je to neko branio, nego zato što nisu mogli izdržati nesnosni teror Sunca. Njihova bića nisu bila ustrojena tako da mogu bitisati u okruženju stalnog sunčevog bljeska večitog podneva, gde vreme nema smisao, budući da nema kretanja nebeskih tela kao parametara promene. Nema kretanja, jer od sjaja sunčeve svetlosti nije moguće opažati manje izvore nebeske svetlosti. Tu smo na delu imali neku vrstu solarnog totalitarizma. Mesec je mogao biti vidljiv izvan užeg polarnog kruga, a najsjajnije zvezde možda tek oko ekvatora. Tako je svaki tip čoveka bitisao na geografskom staništu koje je odgovaralo njegovoj prirodi i za koju je bio prilagođen. Doslovno su postojale više i niže rase i svako je živeo na mestu usklađenom sa svojom prirodom. Svakom se znalo mesto i znao se red i taj red je bio sakralan te ustanovljen u mentalni kod tadašnjih praljudi.

U idealnom stanju nema migracija, nema promene, nema kretanja, sve stoji,  a postojanje je čist užitak, nema patnje. Kako su se ljudi rađali prosvetljeni, tako su i umirali, odnosno nisu umirali, nego su jednostavno odlazili. U samom središtu kružne polarne zemlje, stajala je sveta planina čiji se vrh nalazio u istoj liniji sa središtem Sunca. To je bilo sakralno odredište odakle su se ljudi zlatnog doba uspinjali ka Suncu i odatle silazili. Jednom stazom se na svet dolazilo i sa njega odlazilo: to je bila silazna i uzlazna solarna kapija duša. Prosvetljeni su se spuštali i uzdizali po volji, niti je bilo granice između sveta ljudi i sveta bogova, između ljudske i božanske svesti. Samim tim nije bilo ni smrti. Smrt je postojala tamo južnije i došla je sa Mesecom kao simbolom i agensom tame.

Iz ove perspektive teško je proceniti da li se pojava i putanja Meseca poklapala sa tim vremenima i da li je to poklapanje podrazumevalo lunarnu putanju koja svakoga dana zaklanja sunčev disk. Da li je to postalo očigledno i delotvorno onda kada se zemljina osa pomerila iz tog idealnog stanja, drugo je pitanje. Na jugu je bio i kraj sveta, verovatno u oblasti u kojoj se mešaju ledene vazdušne struje sa juga večne zime i topao vetar suncem okupanog severa. To je bila zona večitih oluja, predvorje carstva večne noći i zime. Okultno, magijsko, nije bilo poznato ljudima tog vremena. Nije bilo ničeg skrivenog niti potrebe za prizivanjem i magijskim delovanjem. Magijsko je nastupilo kao izraz prilagođavanja izmenjenim okolnostima na Zemlji te predstavlja dekadentan oblik duhovnosti adekvatan uslovima života nakon lomljenja ose sveta. U trenutku kada se polomila osa sveta, vetrovi, mraz i tama sa juga nagrnuli su na svetli i topao sever. Toplina se sa severa preselila na jug i otopila ono što je u tom ledu spavalo skoro čitavu večnost.

To što je spavalo u ledu spojilo se sa poticajem koji je došao izvan Zemlje te stvorio poseban fenomen koji iz mutnih vizira današnjice izgleda kao upliv došljaka sa drugih planeta. Nije mi namera da zastupam tezu o vanzemaljskom uticaju na način kako to konvencionalni materijalistički pogled na svet očekuje, već govorim o izvorima oličenim u reptilskom simbolizmu (što nema veze sa teorijom o reptilijancima). Reptil je simbol vremena, bilo kao zmija, zmaj ili krokodil. Reptil kao zmija oličenje je lunarnih principa. Istovremeno Mesec je i prvi umrli (Mirča Elijade). Takođe, lunarnost u obliku zmije je nosilac inicijacije. Imamo situaciju opisanu na početku biblijske „Knjige postanja“, gde se govori o tome kako je Zmija inicirala izgon ljudi iz rajskog vrta. Elijade, u „Raspravi o istoriji religija“, pominje rabinsku legendu o pojavi menstruacije kao rezultata polnog odnosa koji je Eva u Raju imala sa Zmijom. Otud i legenda da je Kajin zapravo sin Eve i Zmije, čime se nalazi uzrok u Kajinovoj opakoj prirodi i bratoubistvu. Kajin kao zemljoradnik ima odlike lunarnosti, u skladu sa analogijskim nizom koje Elijade navodi, a taj niz čine Mesec, kiša, plodnost, žena, zmija, smrt i periodično ponovno rođenje. On navodi još primera koji povezuju Zmiju sa menstruacijom.

Johan Braakensiek

Dakle, izgon iz Raja ukazuje na pad ljudskih bića pod vlast lunarnih sila i njihovih ciklusa, pod vlast života i smrti, umiranja i rađanja, pad u fatalnost egzistencije, čime su postavljeni i uslovi za izlazak iz tog stanja, odnosno iz točka sudbine, a uslove, naravno, ne može ispuniti svako. Elijade kaže da je Mesec gospodar svih živih stvari i pouzdan vođa mrtvih, onaj ko je „istkao“ sve sudbine. Otud je u mnogim mitovima predstavljen kao ogromni pauk. U kulturama u kojima su velike boginje objedinile osobine Meseca, zemlje i rastinja, preslica i vreteno kojima tkaju sudbine ljudi i sami postaju njihova obeležja. Te boginje posle postaju gospodarice vremena i sudbina koje oblikuju po svom nahođenju.

Ono što ovom bajkom želim da istaknem jeste gledište koje stoji nasuprot uvreženom stavu modernih okultista i naučnika da su stelarni i ženski kultovi stariji od solarnih, da su solarna svest i muškost mlađi od stelarno-lunarne i ženske. Oni su u pravu ali samo ako se prenebregne početna premisa pojave ljudi na Zemlji, koji su se ovaplotili preko sunčeve kapije koja se nekada nalazila na onome što je danas Severni pol. Istorijska pojava solarnih kultova, istorijska emacipacija muškosti jeste proizvod dinamike i razvoja događaja dugo nakon „lomljenja“ ose sveta, ali je u svojoj punini prethodila svemu. Stelarni i lunarni kultovi proizvod su prilagođavanja ljudi u novonastaloj situaciji. Tek kasnije dolazimo do neke vrste nepotpune renesanse solarnosti koja je po svojoj prirodi dekadentna i suštinski podložna lunarno-stelarnim obrascima i uticajima.

Naposletku, svedoci smo gomilanja arheološke građe koja samim svojim postojanjem ukazuje na neodrživost dosadašnjih evolucionističkih i materijalističkih tumačenja istorije. Naučnici ne mogu objasniti kako su praistorijski i istorijski „primitivni“ ljudi, odnosno kulture na nižem tehnološkom nivou od nas, mogli da izvedu arhitektonske podvige koje mi danas nismo u stanju. Otud se javljaju alternativna tumačenja koja u igru ubaciju vanzemaljce, u pokušaju da negiraju bilo kakvu sposobnost ljudskih bića, za koja mi hronocentrično verujemo da su bila neuka i primitivna, te na nižem razvoju svesti i tehnologije nego što je to današnja istorijska avangarda kao kruna razvoja čovečanstva. Dakle, takav će mentalitet pre pristati na ideju da su se odnekud pojavila superiorna vanzemaljska bića koja su svuda po Zemlji posejala svoja znamenja te se volšebno udaljila na diskretnu daljinu odakle posmatraju „razvoj“ čovečanstva. Navodno, mi smo danas dovoljno razvijeni pa na nam nisu neophodni tehnološki podsticaji tih mističnih dobroćudnih posetioca. Sve smo to u stanju prihvatiti radije nego priznati da su praistorijski ljudi i one koje smatramo nerazvijenim posedovali svojstva ili moći, (da ne kažem tehnologiju jer to zvuči nekako tehnicistički te je posve u duhu današnjih vulgarnih vremena), uz pomoć kojih su mogli graditi piramide, sfinge i ostala čuda drevnog sveta. Ako bismo to priznali, onda bismo morali priznati da tokom poznate nam istorije na delu nemamo razvoj i napredak nego nazadovanje, te da danas nemamo avangardnu elitu koja čovečanstvo vodi napred, nego na položajima moći imamo izopačeni ljudski materijal koji nas vodi u propadanje.

Demon informacija i kakofonija kulturnog univerzuma

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

„Od trenutka kada pojedinci postanu gomila, neznalica i znalac postaju jednako nesposobni da posmatraju.“

Gistav Le Bon, Psihologija gomila 

Civilizacijski trend rasta količine raznovrsnih informacija, kao i povećanje učestanosti te obima stalnog informatičko-komunikacionog procesa, teži da poremeti stabilnost i uvreženost ljudskih predstava, stavova i prioriteta. To nas vodi korak dalje ka opštoj patologizaciji usled poremaćaja moralne, etičke, logičke, vrednosne, emotivne, uopšte psihičke ravnoteže zasnovane na načelima jednog sveta kakav više ne postoji, budući da se taj svet (kulturni univerzum, odnosno društvena sfera) brzo i dramatično menja. Ovo nipošto ne znači da ja opravdavam takav svet, već samo želim da istaknem kako čovečanstvo sve brže klizi u svetsku i nezapamćenu anarhiju!

Julius Evola, u knjizi „Pobuna protiv modernog sveta“, kaže da se moderan čovek, koji se hvali da je konačno postao slobodan i prosvetljen, koji ismeva sve ono što je u davnini poticalo iz tog različitog odnosa između jastva i onog što nije ja, zavarava ako veruje da je siguran. Evola ističe da su te opasnosti samo uzele drugi oblik, takav da se više ne prepoznaju same po sebi. On dalje ističe da je moderni čovek sklon kompleksima tzv kolektivnog nesvesnog, podložan je emotivnim i iracionalnim strujanjima, masovnim sugestijama i ideologijama čije su posledice daleko razornije od onih koje se mogu prepoznati u drugim epohama i koje su nastale usled različitih uticaja. Evola ukazuje i na pojavu buđenja i prodiranja podljudskih elementarnih sila u strukture modernog sveta, a što se može uporediti sa osobom koja više ne podnosi napetost duha (prva kasta), a zatim ni napregnutost volje kao slobodne moći koja pokreće telo (ratnička kasta), i koja se stoga prepušta subpersonalnim silama telesnog sklopa, da bi se onda iznenada ponovo podigla pod magnetskim impulsom nekog drugog života koji zamenjuje njen. Ideje i strasti demosa, po Evoli, više ni ne pripadaju ljudima. One deluju kao da imaju autonomno (i zastrašujuće) postojanje, te huškaju narode i zajednice jedne protiv drugih, u sukobe ili krize kakve istorija još nije upoznala. Veliko je pitanje mogu li ljudi bez većih negativnih posledica uopšte pratiti i prilagođavati se tako drastičnim promenama?

Prezasićena inflatorna masovna kultura (kojoj se priključuju političke histerije i bezbedonosna te ekonomsko-egzistencijalna neizvesnost) postaje čudovište apokaliptičkog kalibra, parazit koji crpi vitalne energije kolektivne psihosfere. Taj demon kao da zna da je gotovo nemoguće odupreti mu se. Čak se podsmeva samom sebi, što znači da je veoma moćan, ali ma koliko njegova moć bila iluzorna ona zaista deluje – opčinjava. Demon zna kako je vraćanje točka istorije unazad, kada protok i rast informacija nije imao učestanost, složenost i obim kakav danas ima, praktično nemoguć, barem ne bez katastrofe mitoloških razmera. To bi značilo povratak u konzervativnost i zatvorenost idiličnih provincijskih, parohijalnih, kastinskih, klanovskih, plemenskih i feudalnih granica. U aktuelnom trenutku moramo uzeti u obzir brojnost i galopirajući rast svetskog stanovništva, kao i novostečene navike te obrasce ponašanja, mišljenja, saobraćaja, stanovanja, zabave, ishrane, privređivanja, itd. Čitavo čovečanstvo se nalazi u jednom velikom i sveobuhvatnom istorijskom prelazu. Svet kao da žuri negde, a o ishodištu teško da se može išta pouzdano reći. Uviđamo da je u našem vremenu na delu galopirajuća kakofonija kulturnog univerzuma koji ima toliko sadržaja da čovek pred svom tom skalamerijom stoji gotovo bespomoćan.

Vidimo kako „demon informacija“ guta, proždire, ali istovremeno i stvara kulturni univerzum, čineći ljudske tačke gledišta, opažanje, načine ponašanja, osećanja i tumačenja, podložnim njegovoj prevlasti, autoritetu, i sili da ih oblikuje i usmerava. Reč je o ogromnom usmeravanju ljudskih mentalnih i vitalnih energija u određenom pravcu o čijem krajnjem odredištu možemo samo da slutimo. Takođe, sasvim je izlišno istaći kako se i sam taj proces nalazi u suprotnosti sa osnovnim etičkim načelima kulture, ali je posve u skladu sa njenim praktičnim, algoritamskim i dijalektičkim zakonitostima. To je cena tzv kulturno-civilizacijskog i naučno-tehnološkog napretka: postvarena, u suštini iluzorna, slepa sila, demon koji opčinjava, izaziva ali i čuva strah.

Ljudi su stvorili civilizacijskog duha koji stimuliše stvaranje i jačanje umišljenih, preplašenih, iskompleksiranih, osetljivih, egocentričnih ljuštura ličnosti. Istovremeno taj duh ima ulogu održavaoca zablude postojanosti, sigurnosti i ispravnosti položaja i nazora pomenutih ljuštura. Nazvao bih to inercionom strujom globalnog magijskog lanca koji u svom toku stvara energetsko korito čiji smo plovitelji, ribari i davljenici svi mi. Kakvo god bilo određenje tog procesa u izrazima tradicionalne okultne nauke, ne može se odoleti utisku da je na delu „astralno prizemljenje“ nekakvog ahrimanskog entiteta koji zahteva sve više žrtava u krvi i ognju, te čini da se zaludno prolivaju krv, seme, komadaju fetusi, truju voda, vazduh, tlo, uništavaju šume i sav živi svet.

Sa demonom informacija, kao kompanjoni, idu i demoni urbanizacije, tehnologizacije, ideologizacije te demon tzv demografske eksplozije, a koji svi skupa onom prvom obezbeđuju gustinu, masovnost i dostupnost žrtava, robova, odnosno korisnika, potrošača. Izbavljenje iz demonskih kandži pseudocivilizacije svakako ne leži u naprasnom bekstvu. Nema mesta na koje se može pobeći ili sakriti. Postoje samo ona mesta do kojih demon još uvek ne dopire u punoj meri, ali to je samo pitanje časa. Moć demona informacija nad ljudima, iako ogromna, nije apsolutna. Iako svevideća, to je ipak slepa sila, pa u tome i vidim neku šansu otpora. Najgore od svega je to što nam se demon mnogo više sviđa nego što smo uopšte spremni i sposobni da prepoznamo i priznamo. Štaviše, ljudi nisu samo očarani njegovim bezbojnim trikovima i maskaradama, već i njegovim destruktivnim karakterom. Delotvoran otpor je revolucija. Jedina smislena borba protiv duha pseudocivilizacije, odnosno demona informacija, jeste negacija negacije, subverzija subverzije, revolucionarno podrivanje, nikako ona klasična retroaktivna borba i suprotstavljanje, utemeljeno na tradicionalnim vrednostima, odnosno na vrednostima jednog sveta kakav više ne postoji i kojeg je praktično nemoguće obnoviti. Zašto bismo obnavljali nešto što nije bilo dovoljno sposobno da opstane i zamrzne svaku promenu koja bi sprečila ovako katastrofalan civilizacijski ishod kakav imamo danas? Boreći se za obnovu starog poretka samo bismo još više naše uporište doveli u nepovoljniji položaj. Naposletku, šta mi zapravo znamo o prošlosti? Struje su nepovratno promenile pravac.

Sa druge strane, revolucija je oruđe i projekat Napretka te svoje utemeljenje nalazi u budućnosti, nikako u sadašnjosti ili prošlosti. Revolucionar, akter revolucije koju prizivam, jeste onaj ko je u stanju da zahvati dublje u moć i da podstakne veće količine astralnog svetla te preusmeri postojeće struje u pravcu projekcije po viziji. Što dublja vizija, to veća moć, to jača struja. Struja će pokrenuti nove revolucionare, a oni će ojačavati struju sve do trenutka potpune revolucije bogova. Tada će svet drugačije izgledati, a možda ga i neće biti…

Spasonosna formula od tiranske kombinacije tehnologije, militarizma, urbane kasarnizacije, tzv globalne ekonomije, osiromašenja, korupcije i kriminalizacije, odnosno (pseudo)civilizacije, nije baš bezbolna, niti humana. Zamislite ponovo tragediju čuvenog prekookeanskog broda Titanik. Veliki brod pun putnika tone a vi se nalazite u prilici da spasite određeni broj ljudi, mada ne i sve. Na raspolaganju vam stoje dve kvote putnika, za dve moguće opcije. Prvu kvotu čini 80% putnika, slučajno uzetih, dok preostalih 20% neće biti spašeno zbog ograničenosti spasilačkih kapaciteta. U drugoj varijanti možete spasiti samo 20% putnika, ali isključivo po vašem izboru. Ukoliko se opredelite za prvu mogućnost, odnosno za spas 80% putnika, lako se može desiti da igra slučaja prepusti smrti mnogo dece, mladih i zdravih za koje neće biti mesta u vašim spasonosnim barkama, a da vi izvučete sve same starce, mentalne bolesnike, narkomane, ratne zločince, teroriste, psihopate, kriminalce, osrednje ličnosti, zagovornike onih političkih opcija koje su vam mrske ili neprihvatljive, te ličnosti sa nekim osobinama koje su iz nekih razloga vama odbojne. Zar nije onda bolje odabrati manjinu čije uništenje teže možemo podneti ili čije produženje života po našem mišljenju ima više smisla, nego spasiti većinu ma kakva ova bila? Takva dilema i nije prava dilema, bar ne sa stajališta Revolucije katastrofe. Ukoliko se, u ovom misaonom eksperimentu, opredelite za spas manjine sastavljene isključivo po vašem nahođenju, to znači kako u vašem karakteru postoji početni impuls, ili pak osobina koja vas može učiniti simpatizerom ili poklonikom, ako ne i akterom Revolucije katastrofe koju propagiram u ovoj knjizi.

Egipat i afrocentrizam

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Ideologija tarota" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Da bismo stvorili pretpostavke za razumevanje tarota korisno je imati na umu dve teorije pamćenja, jedna je Aristotelova, druga Platonova. Evo kako to povezuje Frensis A. Jejts: 

„Aristotelova teorija pamćenja i sećanja zasnovana je na njegovoj teoriji znanja koju obrazlaže u delu De anima. Opažaje koji se primaju preko čula prvo obrađuje sposobnost zvana imaginacija, tek potom, kada se pretvore u slike, mogu postati materijal za intelekt. Imaginacija je, dakle, posrednik između opažaja i misli. Mada sve znanje potiče od čulnih opažaja, misao ih ne obrađuje u sirovom stanju, već tek pošto ih upije i preradi imaginacija. Bez učešća duše koja stvara slike, viši misaoni procesi ne bi bili mogući.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 48-49.

„Pamćenje pripada istom delu duše u kojem se nalazi i imaginacija; to je zbir mentalnih slika dobijenih putem čulnih utisaka, ali sa pridodatim elementom vremena, pošto se mentalne slike iz pamćenja ne dobijaju percepcijom sada prisutnih stvari, već stvari iz prošlosti.“ Frensis A. Jejts, Veština pamćenja, str 49. 

Današnjem mentalitetu je Aristotelov pogled na pamćenje bliži od Platonovog, budući da je empirijski i konkretan. Platonov je nekako jungovski i metafizičan, pa je zato njegov pogled na pamćenje bliži ezoteričarima. Pogledajmo šta Jejts kaže o Platonovom gledištu: 

„Platon, za razliku od Aristotela, veruje da postoji znanje koje ne potiče od čulnih utisaka i da u našem pamćenju postoje latentni oblici ili forme ideja, delovi stvarnosti koje je duša poznavala pre no što je sišla ovamo. Pravo znanje sastoji se u tome da otiske čulnih osećaja spojimo sa formama ili otiscima one više realnosti, jer su stvari ovde na zemlji samo odrazi te više stvarnosti. U Fedonu on razrađuje tvrdnju da se svi predmeti dostupni čulima mogu dovesti u vezu sa određenim arhetipovima čije slike predstavljaju. Mi te arhetipove nismo ni videli ni upoznali u ovom životu, ali smo ih videli pre no što je i započeo naš život i znanje o njima sadržano je u našem pamćenju... Istinsko znanje sastoji se u tome da se otisak koji ostavlja čulni osećaj spoji sa otiskom oblika ili ideje koji odgovara čulno percipiranom predmetu. U Fedru, gde Platon iznosi svoje poglede o pravoj funkciji retorike – da navede ljude da spoznaju istinu – on ponovo razrađuje temu da se spoznaja istine i duše sastoji od sećanja, prisećanja ideja koje su sve duše jednom sagledale, a čije se zbrkane kopije nalaze u ovozemaljskim stvarima.“ Frensis A. Jejts, isto, str 53. 

Da li redosled i izgled velikih arkana tarota predstavlja izraz aristotelovskog sećanja na proživljeno inicijacijsko iskustvo (koje se nekad iskušavalo čulima) te se kao šifrovani postupak pohranjuje u nasleđe budućim generacijama, ili je u pitanju platonovski koncept oživljavanja prasećanja uz pomoć arhetipskih simbolima bremenitih slika? Stav mnogih okultista i ezoteričara mogao bi se opisati kao kombinacija ova dva pristupa, ali sa većim oslanjanjem na platonizam, jer tarot predstavlja izraz inicijacijske priče, ali ta je priča impregnirana arhetipskim slikama koje nam služe da se setimo. Upravo je taj većinski platonski stav, da se tako izrazim, u temelju kabalističkih koncepata makrokosmosa i mikrokosmosa koji su umnogome poslužili za uobličavanje ezoterijskog i okultnog pogleda na tarot. Uzevši u obzir prethodno rečeno, slobodan sam izneti pretpostavku da je tarot memorijski kodifikovan sistem znanja, čije ključeve nećemo otkriti tako što ćemo buljiti u karte i „astralno se projektovati“ u njih, ali mnogo možemo naučiti uočavanjem zakonitosti i saobraznosti putem analize različitih rasporeda i kontempliranjem o tome. U tom smislu tarot je didaktičko sredstvo čije poreklo možemo potražiti u renesansnom tumačenju poglavito hermetičke filozofije i mističnog poimanja hrišćanstva. Poreklo tarota kao didaktičkog sredstva vuče svoje korene u drevnom umeću pamćenja, koje je u evropski Srednji vek došlo preko antičkih izvora.

Po Frensis A. Jejts, Aristotel je ključan za sholastičke i srednjovekovne oblike veštine pamćenja, a Platon za renesansne. Kako je Jejts pokazala, izvore veštine pamćenja možemo pratiti do antičke Grčke, do izvesnog Simonida, pa ipak, usudio bih se reći, da praizvore te veštine možemo locirati u mudrosti drevnog Egipta, čiji je duh oličen u „Knjizi mrtvih“ u kojoj je ključni imperativ pamćenje određenih formula, redosleda slika i predstava ambijenta zagrobnog bitisanja u Amenti. Naravno, ne mislim da ćemo u egipatskoj mitologiji, magijskoj i religijskoj praksi, pronaći neposredne izvore inspiracije likova i redosleda tarota, niti da su oni izraz nekakve preživele tajne doktrine koju su egipatski žreci ovekovečili te saželi kroz sistem karata za igranje i proricanje te, tokom istorije, tajno prenosili „podzemnim“ inicijacijskim tokovima sve do savremenih okultista. Isto tako, ne bi smelo da smetnemo sa uma postojanje starih mnemotehničkih tradicija paganske Evrope. Na primer, poznato je da su keltski druidi svoje znanje prenosili usmenim putem i mnogo toga pamtili. Uostalom, nisu li to činili i bardovi, nepismeni hroničari i pesnici? Takođe, o mnemotehničkim tradicijama Indije, Persije, Dalekog istoka i pretkolumbovske Amerike malo znamo.

Pitanje je, dakle, šta je i kako uticalo na pojavu tarota, ali kada se već pojavio u XV veku, mi znatno lakše možemo slediti njegov razvoj do naših dana. Podsetiću poštovaoce Karlosa Kastanede na to kako je njegov navodni učitelj Don Huan govorio o sećanju koje je pohranjeno u tzv višoj svesti i da je trik čarobnjaka da se priseti svega što je iskusio i spoznao u tim stanjima. Don Huan je magijskim postupkom podizao Kastanedinu svest na viši nivo kada mu je prenosio znanje, a što bi ovaj zaboravio onda kada bi se ponovo vratio na redovno stanje svesti. Otud mu je bilo važno da se priseti tih lekcija i tako sam izazove stanje povišene svesti. U sećanju je ključ. Mnogo okultisti su verovali i još uvek veruju kako tarot zapravo krije šifrovanu poruku drevnih egipatskih majstora čije otključavanje izaziva prisećanje na skrivene arhetipske istine, inače nedostupne svakodnevnoj svesti. Međutim, ovde se nameće jedno pitanje o kakvom je zapravo tarotu reč? Da li je tu reč o nekom italijanskom renesansnom tarotu ili nekoj kasnijoj verziji, možda baš o Marseljskom tarotu? Ukoliko nešto od toga jeste istina zašto su onda okultisti, počev od XVIII veka imali potrebu da reinterpretiraju taj tarot drevnih egipatskih inicijanata? Jesu li možda moderni inicijanti mudriji od starih i u čemu se tačno ogleda njihovo preimućstvo? Zašto su onda moderni okultisti prekrajali pretpostavljenu drevnu egipatsku mudrost skrivenu u kartama? Da bi je učinili transparentnijom? Očigledno je da nešto tu ne štima.

Otkud uopšte Egipat u fokusu ljudi od intelekta i duha u praskozorje novog doba? Prvobitni impuls egipatske civilizacije bio je kolosalan i sveobuhvatan. Refleksije tog impulsa možemo pratiti i u današnje vreme. Po poznatom nemačkom vidovnjaku Rudolfu Štajneru naše doba jeste neka vrsta ponovnog življenja drevne egipatske epohe. Štajner je podelio postatlantsku istoriju, tj istoriju nakon potopa Atlantide, na sedam razdoblja, od kojih mi trenutno živimo u petom. Prvo razdoblje je bilo vreme drevne indijske civilizacije, koje će se ponoviti i u poslednjem – sedmom razdoblju. Drugo razdoblje je bilo vreme persijske kulture, koje će na neki način ponovo oživeti u šestom razdoblju, dok treće i peto razdoblje pripadaju duhu Egipta. Antička grčko-rimska epoha je četvrta i jedinstvena, odnosno neponovljiva u Štajnerovoj transistorijskoj šemi smena razdoblja. Otud i toliko interesovanje za mit, civilizaciju i kulturu drevnog Egipta, odnosno fascinacija duhom Egipta. U neku ruku danas imamo na delu oživljavanja određenih odjeka i načela tog duha. Mnoge okultne struje crpu sa tog izvora. Kao da postoji zakulisna koordinacija nekakve nekromantije koja će oživeti sasušenu mumiju te na neki način vratiti sjaj hramovima i piramidama posađenim u dolini Nila. A možda je sve to zakonomerno slučajno s obzirom da je i antička epoha imala interes za tu tajanstvenu civilizaciju. U novovekovnom nadiranju evropske civilizacije istraživači i osvajači susretali su se sa uspavanom egipatskom sfingom i bili fascinirani njenim duhom. Kao da smo na nekoj velikoj istorijskoj spiritističkoj seansi u kojoj duh modernog vremena zaziva duh mrtve civilizacije ili biva zaposednut njim. Povodom zore egipatske renesanse, slavni Elijade je ocenio kako je Đordano Bruno oduševljeno pozdravio Kopernikova otkrića, pre svega zato što je smatrao da heliocentričnost ima duboko religiozno i magijsko značenje. Tokom svog boravka u Engleskoj, Bruno je najavljivao neminovan povratak drevne egipatske okultne religije. Po Elijadeu, za Bruna je Kopernikov nebeski dijagram predstavljao simbolički znak božanskih misterija.

Egipat, budući geografski blizak Evropi kao epicentru svetskog duha, sve vreme je obasjavao taj epicentar, ali tek je u moderno vreme njegov uticaj dosegao vrhunac. I prodor hrišćanstva u Egipat takođe je pobudio interesovanje crkvenih intelektualaca za drevnu civilizaciju te zemlje, naročito za egipatske ideje o zagrobnom životu. U XV veku, kada su udarani temelji novog doba, Evropa ponovo otkriva antičke pisce koji govore o Egiptu. Od tada počinje ubrzanje egiptomanije. Dakle, uticaj Egipta na evropski svet je ogroman i često neprimetan jer su mnogi njegovi kanali podzemni. Štajner recimo, tvrdi da je darvinizam neka vrsta refleksije egipatskog religijskog zoomorfizma. Čak i materijalizam savremene kulture Štajner dovodi u vezu sa egipatskim običajem mumifikacije pokojnika. On ide toliko daleko i tvrdi da današnji čovek ne bi bio toliko okrenut materijalnom te da bi izgubio interesovanje za fizički svet da Egipćani nisu pokapali mumije. Kao jednu u nizu saobraznosti suštinske veze hrišćanske evropske kulture sa drevnim Egiptom, Štajner ukazuje na istovetnost predstave Madone kako u naručju drži Spasitelja i Izide koja drži malog boga Horusa. Isto tako je Džejms Frejzer pisao o uticaju drevnog Egipta na evropski svet ukazajući na uzor katoličkog kulta Bogorodice u egipatskoj boginji Izidi: 

„Stoga se ne treba čuditi što je u doba dekadencije, kada su tradicionalne vere bile uzdrmane, kada su se sistemi sudarali, kada su ljudski duhovi bili uznemireni, kada je i sama zgrada Imperije, koja je nekada smatrana večnom, počela da pokazuje zloslutne pukotine, blaga Izidina figura, svojom duhovnom mirnoćom, svojim plemenitim obećanjem besmrtnosti, izgledala mnogima kao zvezda na tamnom nebu, i što je izazivala u njihovim srcima ušićeno obožavanje, ne bez sličnosti sa onim koje je u srednjem veku ukazivano Devici Mariji. Stvarno, njen dostojanstveni ritual, sa obrijanim sveštenicima, čije je i teme bilo obrijano kao u katoličkih sveštenika, jutrenjima i večernjima, zvonkom muzikom, krštenjem i pošropljivanjem svetom vodicom, svečanim litijama, nakitima, ukrašenim kipovima majke božije, pokazivao je mnogo sličnosti sa pompama i ceremonijama katolicizma. Ova sličnost ne mora da bude samo slučajna. Moguće je da je stari Egipat doprineo velelepnom simbolizmu katoličke crkve, a takođe i bledim apstrakcijama njene teologije. Zaista, u umetnosti, Izida predstavljena kako doji malog Hora toliko je slična ikonama Bogorodice i deteta da su je neki hrišćani obožavali, pogrešno misleći da ona predstavlja Bogorodicu. Izidi, u njenom kasnijem svojstvu zaštitnice moreplovaca, Devica Marija možda duguje svoj lepi naziv Stella Maris, Zvezda Mora, pod kojom je obožavaju burom gonjeni mornari.“ Džejms Frejzer, Zlatna grana, drugi tom, BIGZ, Beograd, 1992, str 56. 

Džerald Masi je iscrpno pisao i povlačio paralele između hrišćanstva i učenja egipatske „Knjige mrtvih“, ukazujući da je hrišćanstvo dekadentan i osiromašeni izraz egipatskog nauka. Da parafraziram samo nekoliko njegovih navoda koji govore o egipatskom poreklu hrišćanskih misterija: misterija Device Majke; dvanaestogodišnji dečak koji se preobražava u čoveka od trideset godina; preobražaj mrtvog Ozirisa u živog Horusa silaskom Duha svetoga, odnosno ptice sa ljudskom glavom; misterija božanskog bića u tri osobe; uskrsnuće i podizanja; transsupstancijacija; regeneracija nakon krštenja; pomazanje; euharistija itd. Po Masiju, egipatske misterije su izvor hrišćanskih, gnostičkih, kabalističkih i masonskih misterija. Masi tvrdi da je pomazani Hrist mistični a ne istorijski lik koji potiče od koncepta egipatske mumije po dvostrukom karakteru Ozirisa u svojoj smrti i Ozirisa u uskrsnuću.

Po Rudolfu Štajneru, na Zemlji postoji zakonitost neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom šemom, jeste kultura smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru, podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta, civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo – u Afriku, odnosno u region delte Nigera. Svojevrsna afrikanizacija je, dakle, ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo vrhunac u drevnom Egiptu, ima svoje uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi „Kultovi senke“, tvrdi da su se u zapadno-afričkim fetiškim kultovima očuvala neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku drakonijanske tradicije. Grant na jednom mestu prikazuje zanimljivu analogiju: 

„Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo. Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda – Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil obličje stidnice žene dole.“ Kenet Grant, Magijski preporod, Esotheria, Beograd, 1997, str 25. 

Oživljavanje interesovanja za Egipat, odnosno ispoljavanje duha Egipta u našem vremenu i u našoj kulturi, jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer egipatski koreni su afrički. Istovremeno sa tim dešava se i oživljavanje astrologije, interesovanja za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola, Satanu, Seta, Ktulua, Vudu, Tantrizam itd.

Konvencionalna monoteistička ideja o slobodnoj volji kojom je Bog darovao ljude predstavlja iskrivljenje ideje o magijskoj volji koja postoji kao uspavana potencija u ljudskom biću a ne kao sudbinska datost. Sloboda izbora nije sloboda volje jer čovek lako može postati rob sopstvenog izbora. Bog Šu u nekom značenju predstavlja oličenje čoveka čija je volja aktivirana, dakle slobodna, ali to je idealna projekcija, boga kao čoveka i čoveka kao boga. To nije svaki čovek, koji u ključu monoteističke interpretacije bira između vere i nevere, između Boga i đavola, između ispravnosti i greha, pa je zato njegova volja slobodna. Slobodna volja ne može biti svedena na odabir jedne od dve opcije. Kao mutacija tog učenja u modernom dobu javlja se učenje o slobodi, liberalizmu, libertenstvu, slavi se nekakva sloboda, zahteva se sloboda, oslobođenost od stega mračnog i dogmatskog mišljenja itd. To nije ništa više nego mutacija ideje o tome da ljudsko biće ima nekakvu slobodu izbora, pa sledstveno tome i slobodnu volju. To je nalik iskrivljenoj slici egipatskog boga vazduha koji razdvaja Nebo i Zemlju. Možemo dakle reći da je drevni Egipat na neki način oživeo u našem vremenu, ali bojim se da imamo posla sa oživelom mumijom, sa nečim što je mrtvo te na neprirodan način, poput kakvog zombija, pridignuto u lažni život. Ovo što u naše vreme slovi za egipatske bogove samo su ljušture i senke nekadašnjeg velelepnog sjaja kada su ti bogovi živeli u punoj snazi, kada je postojalo carstvo koje je te bogove obožavanjem održavalo u zemaljskoj prisutnosti. Sada su to jalove senke koje nadahnjuju moderne žrece egiptomanije. Egipatski bogovi odavno više ne stanuju ovde. Danas imamo na delu nešto nalik nekromantijskom spiritizmu. Tom spiritizmu nije dovoljno dizanje davno umrlog Egipta. On bi da otkopava još dublje pa da iz okeanskih dubina vaskrsne mitsku Atlantidu, ili još dalje, da probudi drevnog Ktulua. Da bi duh drevnog Egipta ponovo bio živ i snažan, neophodno je prisustvo živog boga na zemlji, a to u tom kontekstu jedino može biti faraon. Moderni duh bi da uživa i da se baškari u egzotičnom isijavanju drevnih kultova, ali nije spreman da se odrekne svoje ušuškanosti u hronocentričnu sliku u ogledalu uokvirenu mentalitetom zapadne civilizacije. Oživljeni kultovi i magijske struje drevnih vremena podrazumevaju i uspostavljanje odgovarajućih društvenih vrednosti i poretka. Imajmo na umu da, slikovito govoreći, tamo gde Ktulu ili bog Set spava, nema ljudskih prava, a nema ni čoveka kakvog mi znamo.