Dekadencija i Progres

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Arnold Tojnbi je u „Proučavanju istorije“, pišući o Marksu, rekao da je on stvorio: „bojama pozajmljenim iz apokaliptičkih vizija odbačene religiozne tradicije, stravičnu sliku odvajanja proletarijata i, kao njegovu posledicu, rat klasa.“ Tada se Tojnbi zapitao nije li pronalazak i popularnost marksističke formule klasnog rata znamenje raspada zapadnog društva? Malo pre toga Tojnbi je identifikovao opštu standardizaciju kao još jednu od karakteristika raspada, a koja u naše vreme doseže neslućene razmere. To su, dakle, sudeći po tom autoru, dve veoma upečatljive pojave koje odlikuju raspad neke civilizacije: jedna koja standardizacijom univerzalizuje i podređuje društvene odnose jednom opštem poretku i relacijama moći, a druga koja revolucionarnim zagovaranjem teži osporavanju dekadencijskog procesa te njegovu zamenu vulgarnim, sekularizovanim oblikom stare eshatološke formule. Pobeda revolucije je konačna, neopoziva i fatalna, budući da – iz teorijske vizure – pobednici ukidaju sami sebe prethodno ukinuvši sve što je pre njih postojalo. I to je tačno, oni se samoukidaju, ali ne doslovno, nego se pretvaraju u nosioce bezobalne tiranije i anarhije. Raspad je, dakle, dvostruki proces sadržan od prividno suprotstavljenih komponenti. Ta dvostrukost je preslikavanje dvostrukosti višeg reda, a to je dvostrukost koja odlikuje samu istoriju kao proces.

Istorija je jedan, u najmanju ruku dvostruki simultani proces koji čine dva podprocesa: dekadencija i napredak. To nisu zakonitosti čisto sociološkog tipa već gotovo ontološke tendencije, kako u samom čoveku, tako i u svemu onom šta čovek čini. Reč je o suštinskim silama svega što se kreće, svakog procesa – o centrifugalnoj i centripetalnoj sili. Tako je i sa istorijskim procesom. Opšti napredak vidljiv je u akumulaciji kulturnog i civilizacijskog iskustva. Danas smo u položaju da mnoge stvari, pojave i odnose iz prošlosti bolje sagledamo i objasnimo, ali ne zato što je naše vreme na neki način superiornije od prethodnih vekova i epoha (a što bi predstavljalo puko hronocentrično gledište), ili zato što smo mi pametniji, jer smo napredniji, već zato što smo trenutno živi, pa još uvek možemo da mislimo, tumačimo i istražujemo. Našem pogledu dostupno je mnogo više iskustava, istorijske građe, nego što je to bilo moguće izučavaocima prošlosti od pre 200, 500, 1.000 ili 2.000 godina, a u međuvremenu se još po nešto desilo na osnovu čega možemo izvući još neku dodatnu pouku.

U svakom slučaju, danas je mnogo lakše baviti se istorijom nego ikada pre. Fenomen opšteg napretka kao procesa prikupljanja i proučavanja znanja, informacija i iskustava omogućava nam prodornije promišljanje nad svedočanstvima prošlosti. Jednostavno, nudi nam se mogućnost da budemo mudriji nego ljudi prošlosti, jer osim iskustva našeg istorijskog trenutka, imamo na raspolaganju i mnoga svedočanstva o iskustvu prethodnih pokoljenja. To je značajno preimućstvo, što ne znači da smo mi zbog te činjenice bolji, napredniji, moralniji ili mudriji od naših predaka. Pomenuta perspektiva, mogućnost da budemo mudriji, svesniji, jeste suštinski dar našeg doba, kakvo god ono bilo, jedan od značajnih pokazatelja napretka.

Današnji ljudi su iz hronološke perspektive najstariji. Nije star drevni Egipat, niti je to Sumer ili mitska Atlantida, već smo to mi koji danas živimo. Ako poznatu nam istoriju uporedimo sa životom čoveka, praistorija će biti predrođenje, početak istorije odgovara ranom detinjstvu, antika je pozna mladost, Srednji vek predstavlja zrelo doba, dok smo danas već u klimaksu. Barem tako izgleda sa stajališta evropskog civilizacijskog iskustva. Dakle, mi smo stari, bez obzira što su izumrle generacije hronološki daleko od nas. Ono što nas čini starijim ogleda se u činjenici što mi o prethodnim vremenima znamo nešto te možemo o tome stvoriti izvesne predstave, dok je ljudima iz prošlosti bilo gotovo nemoguće da imaju bilo kakav uvid u život današnjice. Za njih mi smo budućnost, ne postojimo, kao što smo mi za one iz budućnosti prošlost. Šta mi znamo o istorijskim prilikama i životu u 2099. ili 2299. godini? Mi to jednostavno ne možemo ni da zamislimo! Možemo samo da nagađamo i da u tim nagađanjima mnoge mogućnosti budu otvorene. Što se budućnosti tiče sve je moguće.

Čovečanstvo, reklo bi se, kao celina, uopšte ne napreduje. Međutim, kao što sam već naglasio, uslovi za individualni napredak i razvoj nikada pre nisu bili tako povoljni. To je suštinska prednost našeg vremena u odnosu na prošlost. Ono je opasno i ima mnogo stranputica, ali u tome je izazov! Možemo napredovati samo kao pojedinci, a ne kao društvo, jer društvene veze nisu toliko snažne kao one u zajednicama prošlosti. Zajednice možda i mogu napredovati jer su organski ujedinjene, društvo je već oblik raspada zajednice, budući da su u njegovim okvirima oslabljene organske i krvne veze raznih grupa. Svaki napredak je stoga uvek pojedinačan; propast, osim što je individualna, ona je kolektivna.

Okosnica svakog ljudskog napretka skopčana je sa proširenjem svesnosti. U tom smislu imperativ je biti svesniji, odnosno svesniji stvarnosti u kojoj se nalazimo, svesniji sopstvenih mogućnosti, svesniji posledica našeg činjenja ili ne-činjenja, svesniji odnosa koji se pletu oko nas i u kojima (ne)učestvujemo, svesniji prostora i vremena, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, svesniji našeg bića. Proširena svesnost znači bolju mogućnost donošenja ispravnih odluka. Istorijski napredak izgrađivan mukotrpnim trudom prethodnih pokoljenja pruža nam dovoljan okvir za izgradnju svesnosti. Arena iskušavanja našeg kvaliteta, naših vrlina i napretka nije ni u prošlosti ni u budućnosti, već ovde i sada.

Izjava koja sledi može zvučati istoricistički, ali po pitanju koje sada otvaram nemam drugog izbora osim da verujem kako istorija ima svoj cilj u smislu ishodišta. Cilj istorijskog toka je kraj istorije. Istorija je poput duži, ograničena tačkama početka i kraja. S obzirom da istorija predstavlja dvostruki proces: dekadenciju i napredak, neophodno je razlučiti odnos između pomenuta dva podprocesa spram ishoda glavnog procesa čiji su oni komponente. Ukoliko dekadenciju uporedimo sa ništećim plamenom koji brže ili sporije, pre ili kasnije, topi i razgrađuje sve čega se dotakne, logično bi bilo da napredak u tom smislu predstavlja gorivo. Otud kada govorimo o cilju istorije trebalo bi da znamo kako dve pomenute komponente istorijskog procesa utiču na sam proces. Dekadencija, u istorijskom smislu teži da što pre dođe do kraja istorije, da završi sa procesom, dok napredak teži da neminovan kraj produži taman toliko koliko je potrebno da ga što spremnije dočeka. Drugim rečima, zadatak napretka jeste u obezbeđivanju sopstvenih rezultata od pogubnosti istorijskog kraja, što je ujedno i kraj samog napretka. Ukoliko je tokom istorije napredak stvarao uslove za unapređivanje i negovanje svesnosti, on će prirodno težiti da ta svesnost ne nestane onda kada dođe kraj istorije i kada nikakav napredak više ne bude bio moguć. Napredak stoga ne radi za vreme, niti vreme radi za napredak, već ono radi za dekadenciju. Suštinski, napredak radi protiv vremena i to ne za večnost u vremenu, jer ničija večnost u vremenu nije moguća, već za nadvremenost.

Sada je sasvim izvesno da kada govorim o cilju istorije prvenstveno mislim na cilj napretka, s obzirom da je cilj dekadencije jasan po sebi. Istorija svakako cilja da dođe do svog kraja, ali taj cilj viđen optikom napretka ogleda se u neprestanom hodu čovečanstva od praistorije, kroz istoriju do nadistorije, kada bi istorijsko ljudsko obličje bilo prevaziđeno, evolucijom ili involucijom, ili bi to uključilo obe opcije, što bi izazvalo rascep u ljudskoj vrsti. Dakle, napredak se bori da prevaziđe kraj istorije, odnosno destruktivne posledice tog kraja, i povodom toga uvodi nadistoriju čija bi pozornica trebalo biti eshatološka. Dekadencija na to odgovara svođenjem nadistorije na novi istorijski proces, s tom razlikom što njeni akteri više nisu ljudi nego njihov involutivni ostatak – podljudi.

Pseudocivilizacija, dovršavanjem procesa globalizacije, okrenuće se beskrajnim perspektivama galaksizacije, odnosno „osvajanju“ svemira. Biće to pseudocivilizacijski, dekadencijski marš involucijskog humanoida, nakon što celokupno čovečanstvo bude obuhvaćeno globalizacijskim pipcima pseudocivilizacije. Nova vera „podistorijske“ galaksizacije pritom više neće biti humanizam i antropocentrizam, budući da su ove dve ideološke smernice ispunile svoju svrhu tokom procesa globalizacije. Nova vera težiće novim transhumanističkim vrednostima i objedinjenju svakolikog inteligentnog života u kosmosu. Biće to „kosmičko bratstvo“. Međutim, tu problem može nastati ukoliko se ispostavi da nikakvih inteligentnih ili uopšte nikakvih vidljivih ili za ovu ideološku fatamorganu upotrebljivih oblika života nigde nema na način kakav to možemo očekivati u smislu da tamo negde u svemiru postoje nekakve civilizacije i kulture.

U romanu „Kosmotvorac“ Dragoša Kalajića elita moći ljudske civilizacije, tzv žreci galaksizacije, suočili su se sa krupnim ideološkim nedostatkom, a to je izostanak subjekta kosmičkog bratimljenja. Naime, ljudi su prodirali u kosmos, kolonizovali mnoge planete, slali bratske poruke u svemir, ali nikakvih vanzemaljaca jednostavno nigde nije bilo. Ta neželjena i uznemiravajuća činjenica veoma je brinula vlastodržce koji su se genijalno dosetili da subjekte kosmičkog bratimljenja zamene objektima, odnosno da simuliraju inteligentne, kulturne te bratski nastrojene vanzemaljce, ne bi li tako opravdali ideološku politiku galaksizacije i kosmičkog bratstva. Tako su se u bratskom zagrljaju sa ljudima, umesto pravih vanzemaljaca, našli lažni vanzemaljci, proizvodi transhumanizma: mutanti, androidi i kiborzi. Ideal bratstva ljudi i vanzemaljaca našao je svoje otelotvorenje u bratskom ideološkom zagrljaju žive i nežive prirode, ljudi i mašina, a što je razotkrilo ideološku i političku pozadinu podsticanja razvoja sofisticirane tehnologije od strane vladajućih žreca galaksizacije.

Nije li tako i sa tehnologijom naše globalizacijske ere? Ne služi li mašina čoveku da pomoću nje vlada nad drugim čovekom, pre nego da unapredi njihov zajednički život? Ako u nekom društvu, čiji su osnovni principi utemeljeni na idealu bratstva i na osnovu kojeg se legitimiše društveni poredak, na delu ipak nije bratstvo, logično je da će elita moći tog društva korupcijom datog načela inicirati nakaradnu zamenu. Iako joj je namera da služi čoveku i da unapredi civilizovani način života, posledica dinamičnog razvoja tehnologije jeste ekspanzija sofisticiranog načina ugnjetavanja.

Mirča Elijade u „Istoriji verovanja i religijskih ideja“, govoreći o biblijskom mitu bratoubistva (Kajin i Avelj), zaključuje da je prvo ubistvo izvršio onaj ko na neki način otelovljuje simbol tehnologije i gradske civilizacije. Implicitno, sve tehnologije izazivaju sumnju da su u vezi sa magijom. One su izraz želje za posedovanjem, što i jeste značenje biblijskog imena „Kajin“. Savremena civilizacija jeste izraz pobede kajinovskog duha a taj duh krasi i odgovarajuća ideologija. Po toj ideologiji kraj istorije kao koncept jeste nešto veoma privlačno, čime bi projektovani odnosi moći bili doslovno okamenjeni. Ta okamenjenost podrazumeva svetsku hegemoniju jedne (krajnje vulgarne) ideologije. Kraj istorije u toj projekciji podrazumeva kraj globalne krize koju karakteriše neujednačenost raspodele bogatstva, odnosno podela na bogate i siromašne. Takvim svetom, umesto bogatih vladali bi privilegovani, dok bi se društveni status određivao nivoom privilegovanosti, a što bi zavisilo od niza determinišućih specifičnosti pojedinaca.

U celoj ovoj igri-scenariju, zadatak Revolucije koju u ovoj knjizi promovišem jeste da spreči one koji su bogati (odnosno njihove potomke), da postanu najprivilegovaniji, odnosno da zadrže poluge društvene moći. Revolucija i moć koju ona donosi jesu suviše ozbiljne stvari da bi se prepustile onima koji ne poznaju ništa drugo osim izobilja. Naposletku, moć je suviše opasna i velika stvar da bi bila prepuštena porodicama, odnosno reliktima, kako to kaže filozof Karl Poper – „zatvorenog“ društva. 

Teoretski, kraj istorije je kraj napretka. Kraj napretka je kraj uopšte. Kao takav, kraj istorije jeste jedna prelomna tačka odakle vode tri puta:

a) u sveopšte uništenje,

b) u dalju dekadenciju, odnosno involuciju,

c) u evoluciju.

Mi sada ne možemo znati šta znače ove tri opcije, kao što ne možemo znati nije li lista mogućnosti ovim iscrpljena. Jedino šta je ovog trenutka izvesno jeste da će svi oni koji budu obuhvaćeni ili opredeljeni za uništenje ili evoluciju nestati sa lica Zemlje. Istorija je svedočanstvo neprekidne promene. Promena je uslov bilo kakvog napretka, odnosno proboja ljudske svesnosti i osvajanja mogućnosti. Onog trenutka kada ljudi dođu do takvog stanja civilizacije i kulture koji predstavlja kraj istorijske dinamike, biće to znak da je čovečanstvu došao kraj. Više ništa neće biti kao pre. Biće to konačan i fatalan raskid sa prošlošću.

Čovečanstvo zapada u protivrečnost time što teži uspostavi stalnih okvira društvenih odnosa i to u svetu koji ne trpi nikakve stabilne ustanove. U praktičnom smislu to znači da gotovo i nema nikakve suštinske razlike između globalne dominacije komunizma, nacizma, liberalne demokratije, neke monoteističke religije ili bilo kojeg drugog ideološkog univerzalističkog sistema. Eventualni povratak Zemljine ose u onaj pretpostavljeni prvobitni položaj mogao bi značiti resetovanje u maniru kružnog kretanja. Možda se o tome misli kada se u apokaliptičnim stihovima govori o stvaranju novog neba i nove zemlje, ali to je samo jedna moja jeretična ideja. U svakom slučaju i tada bi bilo opravdano zapitati se koliko takvih ciklusa Zemlja može podneti?

Istrajavanje na načelima napretka predstavlja kontradekadencijsku težnju ljudskog duha, težnju koja je neprirodna jer se suprotstavlja prirodnom uništenju, ali koja je sa druge strane sasvim prirodna upravo zbog suprotstavljanja. Ta težnja je oličena u nameri održavanja trasiranog tradicijskog kursa idejnog, vrednosnog, saznajno-spoznajnog, društvenog i istorijskog kretanja, utemeljenog na ideji metasvetskog odredišta čoveka. Međutim, upravo takav kurs može da proizvede kontraproduktivne posledice. Principi napretka nisu uvek i svugde, u svim okolnostima istorije, prostora, vremena i kvaliteta tzv ljudskog materijala isti. Danas je možda štetno ono što je nekada bilo korisno. Tvrdoglavo istrajavanje na kursu koji su jednom ustanovili naši duhovni prethodnici može čitav naš poduhvat odvesti u krah.

Razumno je pretpostaviti da veliki predak pred sobom nije imao ono što mi potomci danas imamo. Nešto se u međuvremenu izmenilo. Iz navedenih razloga ima smisla uložiti trud u iznalaženju neke nove i drugačije formule napretka. Međutim, i tu se kriju mnoga neprijatna iznenađenja. Eventualna nova formula napretka, iako nesumnjivo bolja, ipak može voditi ka bržem i efektnijem propadanju našeg kulturno-civilizacijskog ili religijskog poduhvata. Tokom vremena, pritisak koji na neki ljudski napredak vrše dekadencijske sile, nagoni ljudski duh na izmenu, reformu ili revolucionisanje do tada važećih kulturnih načela, te na ustanovljavanje novih koji omogućuju drugačiji i napredniji vid napretka, a samim tim, iz perspektive dekadencije, novi i drugačiji, progresivniji vid degeneracije!

Možda je bolje, umesto novih vidova napretka, težiti novim, obuhvatnijim dekadencijskim obrascima, čime dolazimo do ideje o svesnom antinomijskom delovanju. Umesto što tragamo za progresivnim rešenjima, koja redovno pre ili kasnije dožive krah, zbog čega onda ne bismo zauzeli jasan dekadencijski kurs te pokušali da tim načinom nadmudrimo temeljnu težnju sveta u kojem živimo? Sva naša pozitivna rešenja na kraju postanu negativna. Hajde onda da delujemo negativno. Možda naše negativne formule po načelu negacije negacije volšebno postanu pozitivne. Sa stajališta dosadašnjeg istorijskog iskustva, ekspanzija prethodi izopačenju, opadanju i uništenju, bilo zbog nepodnošljivosti unutrašnjih suprotstavljenosti, bilo zbog pritiska spolja, odnosno iz oba razloga. Svoju prirodnu ograničenost (granicu rasta) napredak nije u stanju da prepozna ukoliko je suviše zaokupljen rezultatima svog rasta. Nosioci napretka trebalo bi da izbegavaju reč „uspeh“ (savremeni socijalni i politički mentalitet obožava baš tu reč). Ta reč kao da je prokleta, automatski priziva drugu reč: „neuspeh“!

Glomazni sistem napretka, iako stabilnog temelja, postaje nestabilan zbog svoje veličine koja nije odgovarajuća površini osnove, te je stoga nepodobna za odolevanje gravitacijskim i ništiteljskim silama. Tako na kraju napredak deluje u skladu sa opštom zakonitošću ovoga sveta, odajući svoje dekadencijsko poreklo kao pospešujućeg dinamičkog podsistema (mimo svoje volje) fatalne dinamike dijalektičkog procesa istorije. U makrokosmičkim razmerama, privremeni poredak napretka te njegova kontraentropijska tendencija, ne remete funkcionisanje (već pospešuju) načela opšte dekadencije. Iz tih razloga je svaki kolektivni napredak u suštini nemoguć, bar ne u ovom univerzumu, dok za napredak pojedinaca ili manjih grupa, osim navedenih zakonitosti, važe i neki drugi principi koji ljudskom napretku i evoluciji ipak pružaju neke mogućnosti.

Napredak je uvek ograničenog opsega u prostoru i vremenu. Uništenje je neminovan ishod svakog napretka. Imajući u obzir tu činjenicu, osnovni zadatak današnjeg revolucionara jeste da na neki način predupredi sam napredak, a time i neminovnu katastrofu, tako što će iznaći rešenje koje u sebi uključuje unapred predviđen i u plan uklopljen katastrofalan rezultat. Drugim rečima, čovek bi trebalo da planira samu katastrofu, što mu ipak daje nekakve šanse nego da ga ona neočekivano iznenadi.