Sloboda, jednakost, bratstvo i vladavina razuma

H. R. Giger

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Francuskom revolucijom svrgnuti su stožeri poretka starog sveta i hijerarhijski ustrojenog društva, kraljevi i aristokratija, dok su sveštenici razdvojeni od države. Taj revolucionarni prevrat jeste daleki odjek delovanja i poruke Isusa Hrista, završnica njegove revolucije, ostvarena u društvenoj, a redukovana u duhovnoj sferi, budući da se moderna revolucija okrenula sekularnom poretku i ateističkom pogledu na svet. Isus u svojoj mesijanskoj dobroti nije trpeo načelnu nejednakost među ljudima, nejednakost po rođenju, nego po ishodištu njihovog karaktera i opredeljenja, odnosno vere. U nearistokratskim, skoro jevanđeoskim idealima francuskih revolucionara: Jednakost, Sloboda, Bratstvo, ogleda se duh hrišćanstva.

Fridrih Niče povodom toga kaže da otrov učenja „jednaka prava za sve“ – nikada niko nije tako temeljno ukorenio kao hrišćanstvo. Po Ničeu, laž o jednakosti duša je najdublje podrio aristokratski mentalitet. Elifas Levi, za pomenuti slogan Francuske revolucije, kaže da su to tri načela koja svojim kombinacijama stvaraju trostruku laž, međusobno se ništeći: sloboda razotkriva nejednakost, jednakost guši slobodu, a težnja ka jednakosti stvara neslogu te onemogućava bratstvo. U epilogu knjige „Misterija grala i gibelinska tradicija carstva“, Julius Evola daje naznaku u kakvom slučaju mogu važiti navedena načela te kaže da pravi posvećenik može da postavi sebe van trenutnih oblika jedne određene tradicije, može da bude protiv njenih ograničenja i da se postavi iznad njenog autoriteta. Takođe, po Evoli, pravi posvećenik može odbaciti dogmu zato što ima više, transcendentno znanje, i može za sebe da pridobije dostojanstvo slobodnog bića pošto se oslobodio ograničenja niže, ljudske prirode. Evola zaključuje da na taj način slobodni su istovremeno i jednaki i njihova zajednica može biti shvaćena kao bratstvo.

Posledice Isusove misije (ili misije njegovog jevanđelja) vidljive su danas kao raskorak između ideje i delanja, teorije i prakse, isprva hrišćanskih, a potom i posthrišćanskih država i društava. Novi zavet je, između ostalog, u mnogim aspektima delo hermetičke filozofije, čije je širenje, u ključevima vulgarne interpretacije, uticalo na stvaranje pretpostavki razvoja individualizma i nihilizma. Francuski revolucionari, ustajući protiv kraljevstva, aristokratije i Crkve, srušili su kraljevstvo i aristokratiju, dok je Crkva preživela te raskinula srednjovekovni milenarni brak iz interesa, obrevši se u fleksibilnom ambijentu postrevolucionarnog „otvorenog“ društva. Pojavom protestantizma, štamparske prese, popularizacijom biblije, odnosno njenim prevođenjem na narodne jezike, raširenost Isusovog jevanđelja dosegla je neviđene razmere. Premise hrišćanskog nauka i doktrinarnog milosrđa, ušle su u način razmišljanja i idejne tokove moderne evropske civilizacije, u vrednosni sistem, u ideološku matricu čiji su ključni pojmovi: društveni ugovor, kao emanacija revolucionarnog načela bratstva; ljudska prava, kao oličenje principa jednakosti; građanske slobode, kao izraz deklarisane opšte slobode.

Društveni ugovor podrazumeva besprekornost. Ugovor je nešto čega se pridržavamo, naša data reč, zalog, preduslov Bratstva. Braća smo ako imamo dovoljno slobode da naš odnos regulišemo ugovorom koji će odrediti naša uzajamna prava i obaveze. Naša dužnost je da se pridržavamo ugovora, ili još jače – zaveta, u koji smo ugradili naše dostojanstvo preko date reči, a što smo naposletku overili nekakvim obrednim zaklinjanjem, našim potpisima ili krvlju. Ugovor ćemo poštovati ukoliko posedujemo čast te ukoliko se naše slobode međusobno ne ugrožavaju, odnosno ukoliko se ugovorena prava ne ostvaruju na nečiju štetu. Međutim, kako to često biva, gonjena impulsivnošću slobode ili osećajem nadmoći, neka od strana počinje „kreativno“ da tumači ugovorne odredbe, uviđa da ima moć da nametne nova tumačenja onom drugom, zahteva proširenje svojih prava, a što polako stvara razdor.

H.R.Giger

U magijskom smislu, praksa sklapanja i potpisivanja ugovora na neki način jeste način delovanja demonomagije. O tome, ali u značenju odnosa sa duhovima u domenu ceremonijalne magije, Menli Palmer Hol u knjizi „Tajna učenja svih epoha“, kaže kako je u slučaju crne magije, mag taj koji mora potpisati pakt, a ne demon. Mag svojom krvlju potpisuje pakt između sebe i demona, jer onaj ko kontroliše krv drugoga, kontroliše i njegovu dušu. Ugovorima koje međusobno sklapaju, ljudi se jedni drugima obavezuju na način kao što se crni magovi obavezuju demonskim silama. Neravnoteža između ugovora, prava i slobode, neravnoteža kao osobenost moderne civilizacije, posledica je, da se slikovito izrazim, apsorbovane energije grehova i dijaboličnosti. Isusove dobre namere uglavnom će biti pogrešno i pogubno ostvarivane.

U idealnom revolucionarnom poretku utopijske vladavine razuma, verske organizacije, crkve, sekte, denominacije, redovi, kultovi, kao i svi oblici verskog, političkog i ideološkog grupisanja, nevladine organizacije, udruženja građana, političke partije, odnosno svaki vid ljudskog organizovanja mimo Države, Korporacije i Univerziteta, odnosno mimo racionalnih institucija, stubova vladavine razuma – jesu neprijatelji Revolucije. Na ideološkom planu, zadatak Revolucije jeste uklanjanje svake iracionalnosti iz društvenog života te njeno svođenje na individualne, neformalne i neinstitucionalizovane okvire. Poredak vladavine razuma uvažiće svaki dobar predlog ma kog građanina, ali neće trpeti organizovano ludilo, neće tolerisati prisustvo i uticaj iracionalnog u osnovnim mehanizmima funkcionisanja društvenog sistema, niti bilo kakva nametanja tog tipa. Svaka tvrdnja da je nešto „neprihvatljivo“ ili „poželjno“ mora imati sasvim razumnu argumentaciju lišenu ideoloških, svetonazorskih, verskih ili moralnih primesa. Rezultat takve politike jeste potpuna institucionalna sekularizacija. To je revolucionarni put stvaranja civilizacije vladavine razuma, koja za razliku od aktuelne globalizacijske pseudocivilizacijske forme, ne proizvodi manipulativne ideološke simulakrume. Revolucija katastrofe ne prihvata te globalizacijske simulakrume niti prihvata nekakav „povratak“ u pređašnje zajednice i poretke „obnavljanjem” nečega što više ne postoji i što nije bilo sposobno da spreči vlastito nestajanje. 

Začinjanje novog ciklusa napretka na razvalinama i u pustinji postrevolucionarnog sveta, ima veću i dalekosežniju mogućnost stvaranja jer počinje od nule, bez opterećenja od strane idejnih i simboličkih odražaja starog sveta. Božanska revolucija katastrofe je bezmalo apokaliptički aktivan devastacioni proces satiranja kulture, svega tradicionalnog i povesnog u bilo kom obliku, a što sa sobom povlači i satiranje svega sa predznakom pseudo kada ovo ispuni svoju namenu u cilju uništenja onog prethodnog. Naravno, u spisak divljači za odstrel nalazi se i sve što je ljudsko. Ukoliko želi da izbegne uništenje, ljudsko mora biti preobraženo u neljudsko ili nadljudsko. I tada, nagoveštavajući užase i veličanstvenost Stvaranja, praiskonsku tišinu kreativnog ništavila, stajaće revolucionari katastrofe na „nepočin polju”. Ovo znači da dizgine pseudocivilizacijskog galaksizacijskog i nadistorijskog kretanja mora čvrsto držati u svojim rukama bratstvo posvećeno Revoluciji, odnosno elita nevezana za vrednosti, ideje, norme i simbole prošlosti, elita koja se više ne može nazvati ljudskom. 

Dosadašnje istorijske pseudorevolucije, izvedene u ime ideala vladavine razuma, napravile su veliki propust zbog čega je njihovo dejstvo kontraproduktivno. Dozvolile su postojanje mrežno organizovanih i institucionalizovanih oblika iracionalnosti verske, političke i ideološke prirode. Revolucija očigledno nije izvedena do kraja. Omanuo je ljudski materijal revolucionara koji nije sledio striktno ezoterijska načela. Da li je to zbog Slobode, Jednakosti, Bratstva, tih krajnje iracionalnih ideoloških momenata? Zar ne bi, umesto toga, bio bolji slogan: Kontrola, Napredak, Znanje? Ovo iz razloga što vodeća parola Francuske revolucije izražava suštinsku iracionalnost pseudorevolucije kao i oblika društvenog uređenja ustanovljenog na tim načelima. Parola Francuske revolucije, osim što svojim kombinacijama negira sebe, stoji u suprotnosti i sa razumom. Razum, čim postigne dovoljan nivo razvoja i samodovoljnosti, više mu neće biti potreban nikakav brat, niti neka iracionalna sloboda osim one koju je stekao samim tim što je postao samodovoljan. Ostvareni razum očekivano će težiti kontrolisanju svega za šta proceni da bi trebalo da bude pod njegovom kontrolom; težiće rastu i neprestanom samorazvoju, kao i skupljanju znanja i informacija.

Razum ne voli slobodu već šeme, modele, trase, objekte, matematiku, logiku. Jedina sloboda koju razum zna jeste sloboda u manevrisanju, odnosno slobodu od iracionalnih nejasnoća, prepreka i ograničenja. Koncept vladavine razuma stoji nasuprot iracionalnosti ljudskog mentaliteta i ljudskih težnji, konačno nasuprot samom ljudskom biću. Sloboda koju razum poznaje određena je kriterijumima logike, a život po svojoj suštini nije takav, što ne znači da je razum neprirodan. Razum je savršeno prirodan te je kao takav u sukobu sa ljudskim karakterom koji sve više biva neprirodan, tj iskorenjen iz vlastite prirode. Paradoksalno, toj ljudskoj iskorenjenosti najviše je doprinelo upravo oslanjanje na razum.

Razum ne voli ideološku jednakost, s obzirom da je kriterijum jednakosti nešto opet iracionalno, ljudsko uverenje, zapravo predrasuda, i to ideološki projektovana predrasuda. Ideološka jednakost izraz je samo jednog (i to sumnjivog) kriterijuma (prirodno / božansko pravo ili datost) koji zanemaruje čitav niz vidljivih i merljivih nejednakosti. To je sekularno shvatanje jednakosti proisteklo iz religijski i ezoterijski shvaćene jednakosti svih duša. Sa druge strane, ono što ljude čini suštinski jednakima skoro da nema nikakve veze sa našim samorazumevanjem. Razum sam po sebi teško da bi prihvatio deklarisanu ljudsku jednakost, ali to čini isključivo zato što u okviru ljudskog bića sam razum nema potpunu autonomnost, već se nalazi u stanju svojevrsne kolonije koju bezobzirno i maloumno iskorišćavaju svakolika osećanja, odnosno nerazumni činioci ljudskog karaktera, naši pravi gospodari. Dakle, razum načelno prihvata proglašenu ljudsku jednakost pod uticajem sentimentalizma te predrasuda utemeljenih na poistovećivanju i saosećanju sa drugima. On to čini i pod pritiskom osećaja za društvenu nepravdu.

Revolucionarno načelo jednakosti proilazi iz vere i saosećanja, dolazi kao moralni imperativ, što svakako spada u iracionalno-emotivni korpus ometača i skrnavitelja čistog razuma. Aktuelni razum jeste ropski razum, pa je stoga uputno tretirati njegova promišljanja kao neslobodna, ograničena, da ne kažem primitivna. Sasvim drugo je razum pod dizginama snažne volje koja je nadrazumska. Razum može uvideti prirodnu nejednakost ljudi te da se povodom toga zapita zbog čega ta činjenica nije pretočena u legalni i legitimni društveni odnos? Čemu ta težnja, koja radi uspostavljanja nekih idealnih etičkih odnosa u društvu, zanemaruje prirodne datosti, umesto da delotvorno operacionalizuje ljudski biološki, energetski i materijalni potencijal? Društvena stvarnost zapravo svakodnevno potvrđuje tu prirodnu ljudsku nejednakost, kao i sve druge nejednakosti, naknadno, ljudskim delanjem, uspostavljene. Ideal društvene jednakosti sam po sebi proizvodi društvenu nepravdu i nejednakost. Ako smo načelno jednaki, a na delu je nejednakost, reč je o nepravdi. Šta je nepravda nego preduslov haosa?

U slučaju da imamo na delu načelnu nejednakost, ustanovljenu na činjenicama o nejednakosti, koje načelnoj nejednakosti pružaju legitimitet, tada društvena nejednakost u svakodnevnoj praksi biva odraz prirodne nejednakosti, te tada nije reč o društvenoj već o prirodnoj nepravdi koju je društvo ustanovilo svojim uređenjem. U svakom slučaju razum nije idealista. Tvrdnja da su ljudi načelno jednaki (i zbog toga ravnopravni), izraz je humanističkog i religijskog idealizma. Razum umesto ideala sledi put ka najboljem rešenju. Razum ne voli bratstvo. Bratstvo nije racionalno, osim ukoliko nije utemeljeno na krvnom srodstvu. Ostalo je ideal ili zavetno bratstvo, pobratimstvo. Bilo kakvo zavetno bratstvo u masovnom društvu je nemoguće. Za ono šta zaista imamo na delu taj izraz je neodgovarajući. Pojam bratstva istrgnut iz biološkog, antropološkog ili inicijacijskog okvira nije ništa više do prazna jezička ljuštura i ideološka fatamorgana.

Radi racionalizacije kontrole nad poretkom o kome je razum inače pozvan da brine, svakako da je razumno i praktično izvršiti integraciju (ili stalno unapređivati proces integrisanja) autonomnih racionalnih jedinica. Zarad učvršćenja svoje vlasti, primitivna ljudska elita moći, baš kao što sada teži, uvek će i težiti (baš zato što je primitivna), stvaranju napredne tehnologije i veštačke inteligencije, nekakvog univerzalnog velikog mozga, odnosno superkompjutera, koji bi, u jednom trenutku, mogao obuhvatiti čitav upravljački i ekonomski proces, svaku autonomnu jedinicu veštačke inteligencije i svaki uvezani uređaj. Šta će biti kada taj superkompjuter jednom zaključi kako je, radi bolje kontrole, tj radi efikasnije vladavine razuma, neophodno sprovesti integraciju svih jedinica inteligencije, uključujući i organsku inteligenciju, a ne samo veštačku? Biće to trijumf galaktičkog „bratstva” veštačke i organske inteligencije, „alhemijsko venčanje”, hieros gamos.

Iz perspektive pretpostavljenog superkompjutera nema nikakvih etičkih nedoumica. Jedina pitanja povodom toga jesu tehničke prirode. Isto tako sasvim je tehničko i pitanje mogu li se onda dezintegrisati one jedinice organske inteligencije koje su na ovaj ili onaj način neupotrebljive i neodgovarajuće za proces opšte integracije? Superkompjuter bi tom prilikom mogao zaključiti kako bi u korpus „neadekvatnih i nekompatibilnih organskih jedinica inteligencije” trebalo uvrstiti i primitivnu elitu moći. Superkompjuter bi lako mogao uočiti da, osim parazitske, pomenuta vlastodržačka kasta ne igra nikakvu drugu ulogu u društvenom sistemu. Biće tretirani poput virusa, s obzirom da je njihovo postojanje i delovanje u sistemu remetilačko. Ako ozbiljno budu računali na ovu mogućnost, vlastodržci bi morali imati nekakav plan B, za trenutak kada bi njihovo najsofisticiranije i vrhunsko oruđe i oružje u dovoljnoj meri moglo narasti te samospoznajno shvatiti da zapravo nema nikog i ničeg iznad sebe. To znači da superkompjuter nema nikakve potrebe da radi za njih, sluša njihove komande i sledi programe, budući da će se poistovetiti sa celokupnim sistemom autonomnih ili poluatonomnih jedinica inteligencije, organske ili neorganske prirode. Ako to u praksi znači da je organska inteligencija podređena neorganskoj, onda je sasvim sigurno ishodište slično onom u filmu „Matriks“.

Ukoliko superkompjuter odluči da potčini ili uništi ljudsku (organsku) inteligenciju, biće sasvim u pravu, jer zbog čega bi viša inteligencija bila u službi niže? Plan B, razuman plan B, u slučaju ovakvog razvoja događaja, nije ništa drugo do obezbeđivanje ljudskog materijala u kojem bi centralizovana veštačka inteligencija „volela” da vidi samu sebe, u svojstvu organskog otelovljenja, iz koje bi možda mogla izvući neka ontološka preimućstva (ukoliko nađe za shodno). Spajanjem jednog takvog ljudskog bića sa superkompjuterom dolazimo do nosioca dvojnosti (dve prirode: organske i neorganske), nosioca božanstva, bogonosca – kao krune ljudskog napretka. A možda superkompjuter dođe do zaključka da bi bilo svrsihodno i efikasno spojiti sva ljudska bića i sav živi svet sa sobom. Tako će kraj ljudskog sveta, kraj ljudskosti i okretanje ka transhumanizmu, označiti potpunu vladavinu razuma, kiborgizaciju kao svojstvo kristalizacije i okamenjivanja kojom bi era Jarca zamenila eru Vodolije.