NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
„Čoveka više ne izvodimo iz „duha“, iz „božanstva“, vratili smo ga među životinje. Za nas je on najsnažnija životinja, jer je najlukavija: jedna od posledica toga je njegova duhovnost. S druge strane, čuvamo se sujete koja bi htela opet da se ovde čuje: kao da bi čovek bio veliki poslednji cilj životinjskog razvitka. On nipošto nije kruna stvaranja: svako biće pored njega je na jednakom stepenu savršenstva… I budući da to tvrdimo, tvrdimo i preko toga: čovek je, relativno uzev, najbezuspešnija životinja, najbolesnija, najopasnije skrenuta sa puta svojih instinkata – svakako, uza sve to, i najzanimljivija.“Niče, Antihrist, paragraf 14.
„Problem koji čovečanstvo treba da reši nije u redosledu bića koji ja ovde pravim (- čovek je kraj): nego koji tip čoveka treba gajiti, hteti, kao najviše vredan, najdostojniji života, najpouzdaniji za budućnost.“Niče, Antihrist, paragraf 3.
Kultura je primenjeni (i humanizovani)
vid jedne sudbinske sile, sastavljene od savršeno uklopljenog niza slučajnog i
namernog ljudskog delovanja. Kao takva, kultura je istorijski proces koji, osim
što teži razvrstavanju i usložnjavanju, jednako teži i jedinstvu. Istovremeno,
istorija je deo kulturnog procesa. Bez kulture nema istorije. Kultura kao
proces i kao sila najviše utiče na određivanje pravca i opsega ljudskog
opažajnog, saznajnog i emotivnog delovanja. Pojedinac, u svoju odbranu ili
zaštitu od sputavajućih uticaja kulturnih sila malo šta može učiniti bez
ogromnog i usredsređenog napora i bez jasne vizije šta bi sa manevarskim
prostorom koji je antikulturnim naporom prokrčio sebi. Kultura je sila (ili
skup sila) koja kao spoljni faktor suštinski utiče na uobličavanje percepcije i
samosvesti, posredstvom raznih sadržaja koji se kao delatni činioci
implementiraju u svest svakog pojedinca. Kulturni sadržaji su ništa više do
implanti jedne strane sile. Otud su samo one misli, koje su po svom smislu van
opsega kulture, uistinu naše. Sve ostalo je fabrikat nastao interakcijom naše
mentalne tvari sa implementiranim elementima. Iz tog mešovitog braka našeg i
umetnutog umnog proizvoda nastaju novi mentalni implanti od kojih su sačinjeni
ljudski umovi. Proizvodi ili dostignuća izvornog ljudskog uma su u takvoj
interakciji ona podređena i u suštini gubitnička strana. Otud je istorija
klopka za ljudska bića, a kultura je lukavi tamničar i dželat.
Ljudi su, u svojoj suštini, poput
životinja, neistorijska i nekulturna bića. Kao takvi oni duže postoje nego kao
bića omeđena istorijom i kulturom. Istorija i kultura, kao procesi
samoporobljavanja i kvarenja čoveka, jesu osnovna oruđa ništećih sila pomoću
kojih se nanose nepovratne i sudbinske štete kako ljudskim, a kroz delovanje
ljudi, i svim ostalim bićima na ovoj planeti. Istorijski i kulturni čovek je
mutirano, izopačeno čudovište koje vremenom postaje sve grotesknije. Kultura je
fatalan, dekadencijski i dijalektički proces, te se prema njoj moramo odnositi
oprezno i krajnje praktično. U protivnom, ona će nas jednostavno proždrati, i
to kanibalski, putem našeg vlastitog samoproždiranja. Pritom imajmo na umu da
je kultura deo našeg uma i paradoksalno je dvostruka: ona je deo ljudskog bića,
ali i nije, istovremeno služi čoveku ali i radi protiv njega.
Osnovna načela kulture su dekadencija
i divergencija. Suprotne težnje i svojstva kulture su podsistemski procesi u
službi ovih osnovnih. Svako uzdizanje u funkciji je unižavanja i pada. Svaka
cigla ugrađena u kulu Napretka u službi je ostvarenja Ruševine, te služi kao
gorivo pećnice ništećih sila. Svaka evolucija plen je čeljustima involucije,
generacija izazov degeneraciji. Svaki proboj ljudske svesti izaziva najcrnju
tamu. Lepota priziva nasilje i rugobnost, a vrlina porok. Svaka ideja ima svoju
anti-ideju, a pokretanje neke ideje automatski za sobom povlači
kontrainicijacijski odgovor. Krajnji ishod kulture je nekultura. To su neke
osnovne pretpostavke kulturnog univerzuma. Ona raste, razvija se i srlja ka
svojoj suprotnosti. Kultura će, naravno i kao antipod, i dalje biti kultura,
ali u smislu antikulture, dok put od antikulture vodi u nekulturu. Nekultura,
što nije teško pretpostaviti, nije stanje svojstveno civilizovanom istorijskom
čoveku, već zverima ili bogovima.
Univerzum je iz perspektive čoveka
jedno tumačenje. Univerzum to jeste iz perspektive kulture, odnosno kulturom
određenog sagledavanja i uopštavanja. Elifas Levi kaže da su spoljašnje stvari
za nas ono što od njih čini naš unutrašnji svet. Da li je univerzum,
uključujući i samog čoveka, to šta čovek misli ili zna da jeste (ili što
mu se iz ljudskog gledišta čini da jeste), teško da ima uverljivog dokaza tako
da svakog liši ma kakve sumnje. Mi se ophodimo kao da mi jesmo, i da svet jeste
kakvim nam se čini da jeste, na osnovu naše ukorenjene i snažne vere podržane
iskustvom koje je zbog te vere takvo kakvo jeste. Svet sa tačke gledišta
kabalističkog i pozitivističkog naučnika nije isti, iako je reč o istom svetu,
iako se obojica, između ostalog, igraju brojkama i slovima. Naš pogled na svet
nastaje sintezom opažaja, sećanja, verovanja i tumačenja koja tvore tačku
gledišta. Oko te tačke gledišta okupljaju se, ili iz nje proizilaze, predstave
složenije prirode, gradeći manje-više koherentan sistem interpretacijskih i
logičkih orijentira bez kojih je istorijski i kulturan ljudski život
nezamisliv.
U današnje vreme konfuzija koja
nastaje usled ogromnog povećanja količine i protoka informacija (kao i opšte
„ubrzanje“ istorije i proizvodnje kulturnih sadržaja) znatno uzdrmava
stabilnost ljudskih tački gledišta, predstava, stavova, dovodeći ličnost u stanje
detinje nestabilnosti. Civilizovan čovek u sve većoj meri postaje jedno veliko
dete, matori infant. Alister Kroli je još početkom XX veka poviknuo: „Mi smo
deca!“ (u predgovoru „Knjige zakona“), misleći na opšte podetinjenje ljudskog
karaktera u tzv eri Vodolije. Kao da je rekao „mi smo gomila“, a gomila to je
stanje modernosti, stanje napretka, utapanje podetinjenih pojedinaca u senilnu
masu. Ljudske predstave i ostali orijentiri racionalnosti i ličnosti nalaze se
u procesu opšte, svetske tranzicije. Univerzum nikada pre nije izgledao na
način kako to sada izgleda. Da li se promenio univerzum ili čovek, nije ni
bitno, jer ako se promenio univerzum, to je i na čoveka imalo snažne posledice.
Ako je čovek taj koji se promenio, to je i te kako uslovilo promenu univerzuma
– sa tačke gledišta čoveka. Očigledno da je u praktičnom smislu svaka, ma i
najmanja promena, univerzalna, po krajnjim dometima revolucionarna, s obzirom
da nakon te promene univerzum više nije isti. U domenu njenog dejstva svaka
promena je važna.
