Opšte nuspojave

Alister Kroli i Fernando Pesoa na partiji šaha

Nema spasa za one koji univerzum shvataju lično.

Negujte maštu, da vam duša ne bi patila u suvoći razuma i plimi nepozvanih osećanja.

Biti zloban jeste izraz prosečnosti. Biti izopačen već naslućuje tragove genijalnosti.

Ljudi stare, ali ne bivaju mudri. Mladalačke iluzije tokom godina pretvaraju se u senilno sujeverje. Na kraju, što bi pros' narod rekao - umesto u refleksiji, umiru u perpleksiji.

Ako se čovek izgubi u makrokosmosu, to nije nerešiv problem, ali ako se izgubi u mikrokosmosu onda je stvarno izgubljen.

Ljudi su uglavnom nesposobni za svestan iskorak u ludilo. Pa kako onda mogu donositi valjane odluke? U sistemskom ludilu, jedini je izlaz vansistemsko ludilo.

Mnogi ljudi su poput bestidnih dlaka koje rastu po stidnim mestima. Srećom, zakazao sam depilaciju za sutra.

Ono kada te uplaše sopstvene misli, pa iznenada postaneš toga svestan i svakoj toj misaonoj psini nadeneš ime – da je zoveš onda kada ti je potrebna ili da je oteraš onda kada se opet pojavi.

Da bi čovek bio i ostao to što jeste, mora strogo voditi računa da ga ne primete kanibali.

Ah, dinamizam infantilnosti u vremenu senilnosti...

O prosvetljenju i prosvetiteljima

Francis Bacon

Čim čujem da neko teži svetlosti odmah znam da je reč o osobi sa izvesnim patološkim predispozicijama. Što je neko prosvetljeniji to je veća i gušća senka koju baca njegova svest. Samim tim su moćnije i strašnije mračne strane duše čija razorna nagota ponekad pomrači um prosvetljenog. Otuda nije redak slučaj da je kakav istaknuti prosvetitelj ili prosvetlitelj zapravo surovi tiranin ili „satanista“, jer u suštini on ne vlada sobom nego to čini njegova senka u čiju je gustu tminu projektovao idealizovanog izopačenog sebe kojeg se „odrekao“ težeći svetlosti i idealnom sebi. Udruženja takvih ljudi, naoko razumna i svetlonosna, zapravo su pećine užasa iz kojih oni obasipaju čovečanstvo snopovima potisnute duševne tame. I posle nam je đavo kriv. 

Šalju mi love & light u poljupcima, od kojih posle ne mogu da spavam jer se ukazuju kao smrdljiva stvorenja iz močvare...

Kada čujem da se neko bavi tzv duhovnim stvarima, ranije bih se često zapitao u kojoj je meri ta osoba luda, ali pošto sam to apsolvirao, ovih dana se pitam koliko je ta osoba zapravo zatucana u toj duhovnosti? Dakle, ima li ovde neko ko sebe može okarakterisati kao osobu zatucanu u duhovnosti? Kao bio je normalan, a onda je počeo da čita nekakvu čudnu literaturu, svamije, reikiste i.... zatucao se u te meditacije i čakre, pitaj boga šta već.

Najbolji su mi oni koji imaju nekakva (mistična) iskustva (ili barem misle da ih imaju - kao da je to nešto što se poseduje) te povodom sopstvenog iskustva stvore predstavu na osnovu koje pogrešno procenjuju druge ljude. Oni kažu vi nemate pojma jer nemate iskustva. Ako pak imate kakvo iskustvo, onda kažu da to vaše iskustvo nije ono iskustvo koje oni imaju jer je to iskustvo navodno apsolutno i jedino. Otud kako vi možete imati nekakvo iskustvo mimo njihovog, nešto drugačije, kada je njihovo apsolutno i jedino, a? Biće onda da nemate iskustva i da ste apsolutna neznalica budući da samo čitate knjige a ništa niste lično proživeli / doživeli. Odavno je poznato da oni koji čitaju knjige pojma nemaju - barem tako tvrde ovi sa iskustvom.

Agresivni i logoreični New Age penzioneri nastupaju po tjubovima, forumima i društvenim mrežama. Glavna kvaka im je drsko negiranje bilo kakvog vašeg iskustva i znanja, stava i mišljenja jer NEMATE ISKUSTVO SVESTI. Samim tim sve vaše predstave i tvrdnje su zablude jednog naduvanog ega. Rečju, nemate pojma. U redu. A šta bi onda trebalo da radimo? Pa, slušajte NAS, NewAgeOnLinePenzioneritos, jer Mi donosimo kasiopejsku gnozu za vas nevidnike koje lovimo po internetskim budžacima. Samo se pitam za čije (kasiopejske 7D) babe zdravlje, koja samo što nije već četvrt veka doživela korenitu transformaciju svesti bla, bla...? Onda ti šibnu link na jutjubu gde gledaš neko mučeno prizemljeno kosmičko 5D biće kako proserava opšta mesta trt, mrt... To su indigo penzosi!

Zanimljivo je posmatrati te divne, uvažene, prosvećene i gotovo prosvetljene ljude, utemeljene u duhovnom, koji toliko toga znaju i toliko su toga iskusili, kako se pretvaraju u ostrašćene zveri koje sikću na sam pomen nekih njima nepoćudnih imena ili nagoveštenih alternativnih mogućnosti. Začas promene izraz lica znoja lica svog. Odmah kidišu kao demoni, a sav postignut pređašnji hare-krišna-love-light-voimja momenat nestaje u trenu. Čak i preko neta jasno osećam kako im se uzvrpolje i počnu da škripe te produvane i izglancane čakre čim vide to neko ime koje ih jako uznemirava, taj naziv, to nešto, tu reč koja ih toliko vređa i pogađa a bez da išta suštinski znaju o njoj. I ne dozvoljavaju da im se predoči ništa u tom pravcu, jer niko nije dosegao taj njihov volšebni uzvišeni nivo premudrosti, prosvetljenosti, posvećenosti i utemeljenosti. Onda se setim da je jedan mudrac jednom rekao da se sa drskim neznalicama postupa kao sa decom, ali meni i dalje nije jasno smeju li se onda šljapnuti po guzi ili šta već?

Magijski atlantizam

Ghuedhe (Gede) by Karlo Danilović

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru Sabranih ezoterijskih spisa

Već je u ovoj knjizi bilo osvrta na simbolički značaj ušća dve najveće reke američkog kontinentalnog kompleksa: Amazon i Misisipi. Međutim, ono što tada nisam pomenuo jeste njihovo saglasje sa ušćem afričke reke Niger, čija je šira regija značajno kultno i magijsko središte, a čiji se ogranak, putem trgovine robljem, proširio na karipsko-brazilsku regiju. Američki kontinent i Afrika su tokovima svojih najvećih reka okrenuti jedno prema drugom. Čak su i dve delte – Amazona i Nigera, na sličnoj geografskoj širini. Južno od Nigera, nalazi se i ušće moćne centralnoafričke reke Kongo, čiji je južnoamerički pandan još južnije smeštena reka La Plata. Osim toga dugačkim planinskim masivom Kordiljera, kao da je stvoren panamerički zid prema Pacifiku, praktično okrećući leđa velikoj zapadnoj vodenoj masi i svetu iza nje, otvorivši se ka istoku, odnosno ka atlantskom basenu i afričkom kontinentu. Odavno je poznata i sličnost i skoro „anatomska“ uklopivost između brazilske i zapadnoafričke obale koja oivičuje veliki kontinentalni Gvinejski zaliv. Istina, jugoistočni deo Afrike putem toka reke Zambezi otvara se ka Indijskom okeanu, svedočeći o vekovnim vezama istočnoafričke obale sa južnoazijskim oblastima. Istovremeno, moćna reka Nil povezuje severoistok Afrike sa mediteranskim i evropskim svetom na koji je vršen snažan religijski uticaj iz Egipta putem sistema proročišta. Te činjenice ukazuju na središnji položaj Afrike u odnosu na sve ostale kontinente.

Istovremeno, slobodan sam zaključiti, nije Severna Amerika (ili Amerika uopšte), svojim pozicioniranjem praktično od Severnog do Južnog pola i između dva okeana, centralna svetska regija, niti je to Evroazija kao najveća kopnena masa i najveće svetsko ostrvo. Upravo je to Afrika, posebno ako se uzme u obzir njen položaj i oblik koji sledi vektore istok-zapad (na severu kontinenta) i sever-jug. Afrika je krstastog oblika, s tim što je levi, odnosno zapadni krak tog krsta duži od istočnog (izraženog u tzv Rogu Afrike). Istočni krak afričkog krsta simbolički označava Etiopija u istorijskom i kultnom smislu, dok je sakralni nosilac zapadnog kraka sveti grad Ifa u zapadnoj Nigeriji, sve do zemlje Dogona u Maliju. Severni krak afričkog krsta obeležen je drevnom egipatskom civilizacijom i kulturom čija je najjača tačka plato Gize sa njenim sakralnim piramidalnim kompleksom i sfingom. Negde sam pročitao da je plato Gize svojevrsno središte sveta budući da ako tu povučemo liniju duž ose sever-jug (umesto one koja prolazi kroz Grinič), površina svetskog kopna koja bi se tom podelom našla na istoku bila bi jednaka onoj na zapadu. Istovremeno ukoliko bi kroz plato Gize povukli liniju koja bi opasivala Zemlju u pravcu istok-zapad (umesto ekvatora), površina svetskog kopna severno od te linije bila bi jednaka onoj koja bi ostala na južnoj strani. Naposletku na jugu Afrike imamo tačku čiji je izraz misteriozni Veliki Zimbabve. Afrika u širem smislu, nije samo afrički kontinent, nego obuhvata i Arabiju, odnosno Bliski Istok pa i Evropu, odnosno njene mediteranske i atlantske oblasti. Sa afričkim svetom povezana Amerika tvori jedan širi kompleks čije je srce smešteno u dubinama Atlantika. U tom smislu zapravo nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona stvarna, kao agregat magijske moći. Današnja civilizacijsko-politička osovina na relaciji Severna Amerika – Zapadna Evropa, u svetlu rečenog predstavlja neku vrstu vulgarnog pobačaja u poređenju spram metafizičkog značaja magijskog atlantizma.

Na prvi pogled deluje čudno i iznenađujuće, ali savremeni okultista Dejvid Bet, u knjizi „Voudon Gnosis“, pravi paralelu između nordijskih i zapadnoafričkih bogova, uz tvrdnju da oni imaju iste – atlantske korene. Zapravo, reč je o varijacijama poreklom iz istog magijskog izvora – drevne Atlantide. Tako recimo Bet povezuje Odina sa Dambalom, Frigu sa Ajdom, Lokija sa Legbom, Freju sa Erzuli, Baldera sa Gedeom itd. Upravo je vudu religija (uostalom kao i sve tradicionalne afro-američke i afričke), jedina od još uvek živih religija, tako neposredno i najčvršće povezana sa atlantskim izvorima. Na primer, domorocima Konga nije bilo teško da razumeju poruku katoličkih misionara kada su im ovi propovedali o Isus Hristu, budući da su u tom liku mogli naći pandane u svojoj tradicionalnoj religiji, a što se može reći i za sam simbol krsta. Isusova čudotvorna isceljivanja bolesnih i oživljavanje Lazara, takođe su sastavni deo i njihove religije. Raspeće na Golgoti (lobanja) simbolički se uklapa u autohtoni afrički religijsko-magijski pogled na svet. O svemu tome piše Nikolaj de Matos Frisvold u knjizi „Palo Mayombe, The Garden Of Blood & Bones“. On pominje i paralelu sa bliskoistočnim bogom sunca Šamašom koji je važio za lobanju nad lobanjama. Podsetiću na vezu simbolizma lobanje sa proricanjem te sa proročkim svojstvom Sunca (Apolon). Vudu božanstvo Gede Nibo poglavar je porodice duhova, odnosno loa smrti ali i života. Poput Hrista, i Gede stoji na raskršću između života i smrti. Obojici je svojstven krst. Kenet Grant daje lep uvid u afričko ili transafričko poreklo mnogih magijskih i religijskih pojava. Govoreći o kabalističkom dijagramu Drveta života i univerzalnosti primene njegove šeme, Grant kaže sledeće:

„Njegova šema je u stanju da rasvetli tajanstvene sisteme klasične antike pozivanjem na one kultove iz kojih su oni prvobitno proistekli: kultove Afrike. Štaviše, tragovi nekih od najnejasnijih magijskih jezika još uvek postoje u nekim od božanskih imena, imena mesta i drevnih dijalekata Afrike. U zapadno-afričkim fetiškim kultovima, na primer, očuvala su se neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se prenela i integrisala sa egipatskom i haldejskom tradicijom u mnogo poznije doba. Panteoni ovih prvobitnih kultova krcati su imenima koja navode na enohijanske, atlantiđanske, pa čak i još ranije korene. Odudua, Vrhovna Roditeljka, koju su obožavali narodi Joruba, Dahomej, Benin i neka okolna kraljevstva, bilo je bez sumnje ime-tip i koren najstarijeg božanstva poznatog čoveku, kasnije obožavanom u muškom obliku kao Od, Ad ili Had, Hadit, haldejski oblik Seta. Slično tome, Ol-i-orun ili Oludumare Svemoćni nosi očigledno enohijanske odjeke, dok ime Oga-ogo, Najslavniji, podseća na Ar-O-Go-Go-Ru-Abrao... (misli se na antički ritual Nerođenog, Akefale)... Oba ova božanstva, Oliorun i Oga-Ogo, su izrazi Aina, ili Oka Praznine, koje je u tom prvobitnom afričkom kultu bilo poznato kao Elemi, ime za koje se govorilo da je neizrecivo. Ono je bilo ekvivalent imena El ili Al, koje se nastavilo u Drakonijanskim kultovima kao El Šadaji ili Al Šejtan, stelarno božanstvo koje su obožavali Arapi i Jevreji i najraniji naseljenici u Sumeru. Alemi ili Alhim postalo je Elohim biblijskog nauka.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 35/6.

To su, dakle, varijacije starih bogova legendarne Atlantide, njihov magijski i mitski odjek sačuvan do našeg vremena. Reč je o izrazima mitskog i metafizičkog Zapada i ispoljavanjima magijskog duha atlantizma. Taj atlantizam je magijskog porekla i ne bi ga trebalo mešati sa aktuelnim geopolitičkim i ideološkim izrazom pod istim imenom koji je, pre svega, vulgarne i materijalističke prirode, odnosno neka vrsta civilizacijskog izopačenja izvorne atlantske prirode (sa kojom jedino postoji paralela u ludilu koje je uzrokovalo uništenje Atlantide). Atlantizam o kome govorim jeste ezoterični odsjaj duha mitske Atlantide. Odrazi tog duha poprimali su različite oblike te obuhvatali narode i kulture sa svih obala Atlantika, od dalekog juga do krajnjeg severa, od Patagonije do Skandinavije. Naravno, taj atlantizam nije uvek čist već je često pomešan sa drugim elementima te vidljiv u dekadentnim oblicima. Njegova ključna simbolička ispoljavanja su Ostrvo i More a što se simbolički može krajnje pojednostaviti na krug sa tačkom u središtu. Najpoznatija ključna reč tog ezoterijskog atlantizma poznata na Zapadu je Avalon (ostrvo jabuka, ostrvo mrtvih, ostrvo staklenih tornjeva, odnosno britanska verzija Atlantide) i Tula (najudaljenija zemlja na dalekom severozapadu, iza Britanije, a na sanskrtu označava znak Vage koja je u ezoterijskom kontekstu postavljena na zapadu), ali takođe to mogu biti i mnogi manje poznati pojmovi. Uzmimo za primer egipatsko Aalu (ognjeno ostrvo na dalekom zapadu). Mit o ognjenom ostrvu u Atlantskom okeanu postoji i kod Apača koji pripovedaju o dolasku njihovih predaka sa takvog ognjenog ostrva koje je nestalo u velikom potopu itd. Mnogo je knjiga napisano na temu širenja atlantizma po zemljama atlantskog priobalja, pa i dalje, nakon ali i pre glasovite kataklizme. Nije mi namera da ovde dokazujem postojanje Atlantide, već da ukažem na jednu matricu ezoterijske prirode čiji je zajednički imenitelj iščezlo mitsko ostrvo u Atlantiku. U tom smislu Atlantida nije ništa manje ili više stvarna od Mojsija, Sodome i Gomore, Nojeve barke, Isusa Hrista ili Apokalipse. O tome sjajno piše Dimitrij Mereškovski:

„Atlantizam bi mogao biti najbolji naziv za religiju Kecalkoatla-Atlasa, zbog drevnog korena oba njihova imena: atl – možda korena čitave Atlantide. Šta je Atlantizam ovde, na drevnom Zapadu, Hrišćanstvo pre Hrista – u paganskim misterijama bogo-čoveka koji pati – jeste na drevnom Istoku. Tajna Istoka i Zapada jeste – Krst... Naravno, za nekrštene ili one koji zaziru od krsta, krst na Golgoti znači tako malo kao krst na Jukatanu: tamo je on ponižavajuće oruđe rimske torture, ovde magijski znak kiše ili sunca. Ali upućeni na to gledaju drukčije, pa je krst na njih ostavio dubok utisak. Upravo zato u obe te reči – uništeni svet i svet na putu spasenja – postoji jedan i isti krst.“ Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, Metaphysica, Beograd, 2002, str. 135/6.

„Bog Kecalkoatl, isti onaj koji je na drevnim meksičkim crtežima prikazan kao Atlas nebonosac, bio je rođen kao čovek, smrtan i od smrtne majke, da bi spasio čovečanstvo. Bog je čovek... Oni se sećaju da je izgledao kao hodočasnik iz strane zemlje. Lice mu je bilo belo među crvenokošcima i imao je bradu među ljudima koji je nisu imali. Oni pamte njegovu belu odeću pa čak i njen fin kroj – crveni krstići na belom polju, i visoke, reklo bi se, kraljevske tijare na njegovoj glavi, i grubu, reklo bi se prosjačku obuću. Oni pamte i njegov glas, čas tih poput ćurlika kolibrija, čas strog poput huke okeana. Dok su mu oči bile tako svetle da su ulivale strah u srce kad bi u njih gledali. Srce mu je bilo čisto, poput dečjeg. On nije znao za ženu, a sam je bio poput žene-devojke, uprkos svoje brade, duge kao u Atlasa. Poput Dionisa, Adonisa, Tamuza, Atisa, Mitre – svih bogova iz misterija što su patili, on je u sebi sjedinjavao dve prirode, mušku i žensku... Kecakoatl ne uči da se prinose krvave žrtve, bilo životinjske ili ljudske, bogu ljubavi, već plodovi i cveće, i molitve i čisto srce.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 132/3.

Podsetio bih ovde na temeljnu ideju američke mormonske religije po kojoj se Isus Hrist, vaskrsavši, ukazao i narodu američkog kontinenta. Formula atlantizma jeste ona tarot arkane Obešeni čovek, a to je formula umirućeg boga i njegovog povratka, formula vode, posvećenja i iskupljenja vodom, formula potopa. Ipak, imajmo na umu i da je to formula krvi, odnosno žrtvovanja. Mereškovski, u „Tajni Zapada“ kaže da utoliti žeđ krvožednog boga označava mitologiju žrtvovanja, odnosno spoljašnju ideju, dok je tajna ideja izraz misterije: sjediniti se s bogom u žrtvi. Učesnici obreda jedu meso i piju krv ljudske žrtve, pošto je sam bog žrtva. Mereškovski pravi paralelu prinošenja žrtvi bogu Tlaloku, Posejdonu crvene puti, na jednom kraju srušenog mosta, u Americi, dok se na drugom kraju, u Africi, slične žrtve prinose bogu Olokunu, tamnoputom Posejdonu. U mitu o Kecalkoatlu privremeno pobeđuje mračna religija-magija, dok bog svetlosti odlazi uz obećanje da će se vratiti. Istorijski, američki kontinent osvojilo je zlo u obliku hrišćanske verzije Kecalkoatla. Osvajači su došli i doneli, isprva katolički a potom i protestantski krst, bibliju, mač, topove, bolesti i nepojmljivu jagmu za zlatom i prisvajanjem bezmalo svega. Doneli su svog Kecalkoatla – Isusa Hrista, pa se na neki uvrnut način može reći kako se bog koji je obećao da će se vratiti zaista i vratio, samo što to nije bilo ono pravo. U Americi se Hrist pojavio kao Antihrist. O tome Mereškovski kaže:

„Moguće je da zemlja Izlazećeg Sunca, Tlapalan, kontinent ili ostrvo s one strane okeana, kuda je otišao, da se kasnije vrati, bogočovek koji pati, Kecalkoatl-Atlas, nije ništa drugo do Atclan-Atlantida. Značenje toga je jasno: šta je bila prva Atlantida i zašto je stradala, može se suditi prema drugoj – Atlantidi-Americi.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 136.

Godina 1492. za autohtoni američki svet bila je osvit tame jer, kako to kaže Mereškovski, krst je bio dat čoveku kao oruđe spasenja, ali ga je čovek pretvorio u oruđe razaranja. Ipak, imajući na umu običaje masovnih žrtvovanja u Centralnoj Americi, pod krstom i u ime krsta, biće da je tama zavladala ključnim delovima novog sveta i pre dolaska španskih konkvistadora. Uništenje prvog čovečanstva opisanog u bibliji (ali i u vavilonskim te sumerskim mitovima), a što u neku ruku jeste, kako Mereškovski zaključuje, uništenje Atlantide, nije bilo samo fizičko već i duhovno. Zašto je Atlantida propala? Može se o tome spekulisati, a po Mereškovskom, razlog je rat (uz korišćenje izuzetno destruktivnog oružja), što nas vraća u sadašnji istorijski trenutak u kojem živimo pod stalnom pretnjom upotrebe nuklearnog naoružanja. Simbolizma radi, dve najjače suprotstavljene nuklearne sile upravo su ona najveća na američkom i najveća na evroazijskom kontinentu. Upravo je to ono ludilo koje je uništilo Atlantidu.

„Oni su pili krv, kaže Platon o Atlantima. Oni su pili krv, kaže Enoh o Nefilima. Oni su pili božju krv, jeli su božje telo i potom uništavali jedni druge, a završili su tako što su jeli vlastito meso i pili vlastitu krv. Bela magija je postala crna, sunce je potamnelo, osovina sveta se zaljuljala, nebo je palo na zemlju i došao je smak sveta. Uništiću sve što sam stvorio. Potopiću zemlju i sve će ponovo prekriti voda - ta odluka egipatskog boga Atuma je bila, možda, zapisana u saiškom hramu skupa sa mitom-istorijom o kraju Atlantide.“ Mereškovski, Tajna Zapada, str. 139.

Uništiti Atlantidu bilo je veoma lako budući da je ona iznutra već bila potkopana, kao što je iznutra bilo uništeno Rimsko carstvo, Vizantija, Sovjetski Savez, danas tzv Zapad oličen u EU i SAD itd, a nekada moćna američka carstva, ono Acteka i Inka. Da su ta carstva bila životna ne bi mogla biti srušena od strane šačice španskih avanturista.

Činjenica da je atlantizam još uvek najprisutniji u religijsko-magijskim tradicijama afričkog porekla ukazuje na središnju ulogu tog kontinenta u njegovoj akulturaciji. Afrika, bez obzira na njenu izloženost vekovnoj agresiji hrišćanstva i islama, a potom protestantskog i pseudoprotestantskog evangelizma, kolonijalizma te globalizacije, i dalje održava vezu sa atlantskim korenima. To ukazuje upravo na Afriku kao na žarište i prvu dijasporu atlantizma, odakle se putevima akulturacije prenosio na Aziju, mediteranski svet i Evropu (koja je i sama imala svoje atlantske misterije u obliku druidizma na britanskim ostrvima). Drugo žarište koje se nalazilo na američkom kontinentu, brutalno je uništeno evropskom kolonizacijom, mada je već bilo u fazi izopačenja. Kolonijalna trgovina afričkim robljem imala je za posledicu i preseljenje afričkih kultova koji su u novoj domovini dobili novi i sinkretički karakter. Era Vodolije sa sobom donosi određenu re-atlantizaciju upravo kroz jačanje i širenje uticaja afričkih magijskih struja čija je vitalnost odolevala zubu vremena i profanizacije. Naravno, to će imati i svoje profane i vulgarno-materijalističke posledice koje će se odraziti u mentalitetu i modalitetima globalizacijskih procesa, jer će uporedo sa ezoterijskim atlantizmom marširati vulgarna praznina geopolitičkog i ideološkog atlantizma. Sudbina ovog poslednjeg biće poput sudbine prvobitnog atlantskog izvora, čijim će lešom smetlište istorije budućnosti, odnosno kolekcija abortusa novog eona, biti obogaćena.

Amerika

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz moje knjige "Duh kontrainicijacije" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

Pola milenijuma nakon njenog „otkrića“ i masovne kolonizacije, Amerika je i dalje u neku ruku tajanstveni kontinent. Ključevi američke misterije i dalje su nedostupni njenim osvajačima. Njen geografski položaj, oblik, izdvojenost od pretežne kopnene mase, ovaj deo sveta čini jedinstvenim i posebnim. Za razliku od evroazijske celine koja prati osu istok-zapad, američki kontinentalni kompleks prostire se duž ose sever-jug. Sjedinjene Američke Države kao ključna država američkog kontinentalnog kompleksa u svom geocivilizacijskom prostiranju sledi pravac istok-zapad, projektujući sebe nasuprot osnovne ose sveameričkog prostiranja. Civilizacijska osa formiranja SAD, prostirući se od istoka ka zapadu, preseca kontinentalnu američku osu tvoreći tako krstastu strukturu čije se središte nalazi na tlu Severne Amerike. Slično se prostire i Kanada, između Atlantika i Pacifika. Simbolički tako dobijamo oblik latinskog krsta projektovanog po američkom tlu. Tokom XIX veka proces prvobitnog evropskog kolonijalnog uobličavanja na tlu Severne Amerike, koji je sledio osu sever-jug, šireći se po priobalnom istočnom pojasu, promenjen je širenjem ka zapadu. Tu promenu pratila je druga ozbiljna trauma na tlu Angloamerike nakon rata za nezavisnost a to je građanski rat. Secesija južnih država američke federacije bila je poslednji pokušaj da se severnoamerički kontinent i politički organizuje sledeći sveameričku osu sever-jug.

Gravitiranje između Pacifika i Atlantika, angloamerički deo novog sveta stavio je u prostorni vektor drugačiji od ostatka američkog kontinentalnog kompleksa. Tako je zbog geografije i istorijskih okolnosti Angloamerika na svom tlu projektovala evroazijski civilizacijski vektor, dok je Latinska Amerika organizovala sebe sledeći prirodni pravac sveameričkog kontinentalnog prostiranja po osi sever-jug. To prostiranje obrnuto je kompatibilno sa tokovima glavnih reka: severnoamerička Misisipi kreće se sa severa ka jugu, dok južnoamerički Amazon teče od zapada ka istoku. Tako povlačeći zamišljenu liniju između delte Misisipija i Amazona uviđamo da ta linija uglavnom prolazi preko Karipskog mora, gde se i nalazi tačka koja bi je delila na dve jednake duži. Otprilike tu se nalazi i središnja tačka obe Amerike posmatrano duž ose sever-jug. Ta središnja panamerička geografska tačka, sledeći vektor kretanja Misisipija i Amazona, ukazuje na zamišljeno obrtanje nasuprot kazaljke na satu (lunarna rotacija). Takođe, otprilike na sličnoj geografskoj širini, ali u zoni Pacifika, nalazi se i polovina zamišljene linije koja bi spajala Peru i središnji Meksiko, odnosno glavne tačke pretkolumbovskih carstava (na primer Meksiko Siti i nekadašnju prestonicu carstva Inka u peruanskom gradu Kusko). Negde na polovini puta između središnje panameričke geografske tačke određene velikim rekama, i središnje tačke solarnih južnoameričkih carstava, nalazi se tačka koja u sebi sadrži geografsku i sakralno-civilizacijsku komponentu. Tu je ključ Amerike u njenoj celokupnosti.

SAD su glavna država na američkom tlu te je često ona sama sinonim za celokupnu Ameriku. U praktičnom smislu, zbog velike koncentracije moći u SAD, one same postale su Amerika. Kanada u tom smislu više deluje kao privezak SAD iako je njen prvobitni geopolitički smisao bio da razdvaja SAD od Rusije u korist Velike Britanije. Setimo se da je Aljaska dugo bila deo Rusije. Prelaskom Aljaske pod suverenitet SAD, one su ponovo došle u geografski dodir sa svojim prirodnim saveznikom Rusijom.

Geografsko-kulturni raspored i podela na američkom kontinentalnom kompleksu podseća na osu podele u Evropi gde imamo protestantski sever i katolički jug. Tako ovamo imamo protestantsku Severnu Ameriku i katoličku Latinsku Ameriku, dok za podelu istok-zapad na američkom tlu jednostavno nema mesta. Međutim, tu je u pitanju kulturna podela. U dubljem političko-ideološkom smislu čitav američki kontinet je jedinstven, Aljaske do Ognjene zemlje, budući da su granice svih američkih država veštačke kao što su države-nacije proizvod posebnih istorijskih okolnosti. Nema neke velike razlike između Kolumbijaca i Venecuelanaca, Urugvajaca ili Čileanaca, osim u pogledu procenta etničko-rasne kompozicije unutar veštački skrojenih granica. Činjenica je da nema posebnih etničko-rasnih država, osim možda Haitija ili Jamajke, što je opet za diskusiju. Zapravo nema nezavisne indijanske države, nema države američkih Španaca, Francuza, Apača, Jaki, Ajmara, Kečua, Afrikanaca, Nemaca itd. Umesto toga postoje regionalni multirasni i mešoviti identiteti koji su u međuvremenu postali nacije oslobodivši se evropske dominacije. Oslobađanje od kolonijalnih gospodara nije donelo slobodu starosedeocima, nego relativnu slobodu potomcima kolonista. Mahom su narodnooslobodilačke američke revolucije bile su ujedno i buržoaske, masonske, belačke, ne i indijanske, jer da je tako kao posledicu borbe imali bismo slobodne indijanske države a ne projekcije poput Bolivije, Perua, Ekvadora itd.

Potomci afričkih robova, Indijanci, mešanci, potomci siromašnih Evropljana, u krajnjoj liniji sledili su emancipatorski vektor bogate bele elite. Čitav američki kontinentalni kompleks u političko-ideološkom smislu jeste jedinstveni prostor interesno-ideološkog bratstva manjinske bele elite. Širom Latinske Amerike slavljen Simon Bolivar, latinoamerički pandan Džordžu Vašingtonu, tipičan je predstavnik te prosvetljene revolucionarne elite. Poreklom aristokrata, školovan u Španiji i Francuskoj, zadojen idejama francuskih prosvetitelja, slobodni zidar, Bolivar u svom idejnom univerzumu nije imao na umu etničko-rasnu slobodu južnoameričkih Indijanaca ili potomaka španskih kolonista kao baštinitelja načelno španskog identiteta, zatim potomaka afričkih robova kao dijaspore recimo Joruba kulture itd, nego političku slobodu ideološki apstraktno shvaćenih građana novonastalih slobodnih država uobličenih na temelju kolonijalnih administrativnih podela. Isto tako nema nikakve razlike između Pensilvanije i države Njujork, niti je država Delaver izraz nezavisnosti istoimenog indijanskog naroda itd. Bolivarov san u ujedinjenoj latinoameričkoj federaciji ili uniji nije ostvaren iako je cela Latinska Amerika izašla iz okrilja španske, odnosno portugalske krune, već je potpala pod rasistički sistem panameričke buržoaske dominacije pomognute Katoličkom crkvom a na severu protestantskim denominacijama, a sve pod masonskim šestarom. Celokupan političko-ideološki i ekonomski, naposletku civilizacijski sistem na američkom kontinentalnom kompleksu nije autentičan te i dalje predstavlja izraz kolonijalne dominacije. Amerika nije slobodna.

Simon Bolivar

Menli Palmer Hol za SAD kaže da su mnogi od osnivača vlade SAD bili masoni, koji su pomoć za svoj projekat dobili od „tajnog i dostojanstvenog“ tela koje postoji u Evropi. To tajanstveno telo u Evropi im je pomoglo da uspostave državu za naročitu i određenu namenu, poznatu samo nekolicini iniciranih. Grb je potpis tog uzvišenog tela, dok nedovršena piramida na njegovoj poleđini predstavlja tablu na kojoj je simbolično izložen zadatak čijem ostvarenju vlada SAD teži od samih svojih početaka. Po Holovom tumačenju, savremene demokratije su direktan izdanak rozenkrojcerskih napora da oslobode narode od vlasti despotizma. Početkom XVIII veka navodni rozenkrojceri usmerili su svoju pažnju na nove američke kolonije kada je osnovano jezgro velike nacije u Novom svetu. Američki rat za nezavisnost, po Holu, predstavlja njihov prvi veliki politički eksperiment koji je rezultirao osnivanjem nacionalne vlade utemeljene na osnovnim načelima božanskog i prirodnog prava. Kao trajni podsetnik na njihova „sub rosa“ delovanja, rozenkrojceri su ostavili grb SAD. Kako Hol kaže, Rozenkrojceri su bili i pokretači francuske revolucije, ali u tom slučaju nisu bili u potpunosti uspešni, zahvaljujući činjenici da fanatizam revolucionara nije mogao biti kontrolisan, pa je usledila vladavina terora.

Sada vidimo da su mase možda oslobođene jedne vrste despotizma, ali takođe znamo da praznina koju je ostavilo za sobom jedno zlo, odmah biva ispunjena nekim novim zlom, despotizmom u drugačijem obliku. Sve i da nije reč o mitskim rozenkrojcerima, iz ovog navoda uviđamo da je ostvarenje ideje slobode na američkom tlu, počevši od Angloamerike, projektovana u Evropi, od strane ezoterične elite, od ljudi kojima je bila strana autentična etničko-rasna sloboda koja podrazumeva suštinski kolektivni identitetski suverenitet i negovanje posebnih vrednosti koje su često u neskladu sa vizijama i projekcijama prosvetljenih oslobodilaca. SAD i danas to negira širom sveta. Sa druge strane katolički Rim je imao manje vizionarsko-ideološki a više prozelitistički i utilitarni razlog da podržava konkvistu a potom i buržoasko-desničarske latinoameričke režime (ove poslednje kao izraz bolivarske slobode od kolonijalne eksploatacije).

Obratimo pažnju na simbolizam. Na prednjoj strani grba SAD vidimo orla koji drži 13 strela, grančicu sa 13 listova, štit sa 13 vertikalnih linija, natpis E Pluribus Unum (iz mnoštva jedno) koji sadrži 13 slova. Iznad orla nalazi se heksagram sačinjen od 13 petokraka. To je ukupno 65 strela, listova, linija, slova, petokraka. Vidimo da 13 petokraka ukupno ima 65 kraka. Takođe, na poleđini grba gde je prikazana piramida, natpis Annuit Coeptis ima 13 slova, a sama piramida ima 13 spratova. Broj 13 kako nagoveštava natpis E Pluribus Unum, jeste numerička vrednost hebrejske reči ehad – „jedan“, koja se piše kao alef-het-dalet. Ona ima svoju biblijsku pozadinu u izreci „Čuj Izraelu, Bog je Jedan“. Međutim, broj 13 je i brojčana vrednost druge hebrejske reči – bohu, (bet-he-vav) koja označava prazninu, pustoš, haos (vidi Postanje 1:2). Broj 13 ima mnogo značenja, a po Alisteru Kroliju to je broj najvišeg ženskog jedinstva. Broj 65 je, između ostalog, vrednost reči Adonaj, jednog od imena Boga. Natpis Novus Ordo Seclorum ima 17 slova, koliko ima perki na spoljašnjem nizu svakog orlovog krila. Inače, broj 17 pojavljuje se i kao broj polja na magičnom kvadratu Marsa (Marsov numerički talisman) od kojih je moguće sačiniti oblik svastike.

Nije mi namera da ovde raspravljam o dubljem značenju pomenutog simbolizma već želim naglasiti kako je sva simbolika grba SAD ezoterijska, nije sekularna, što ukazuje na ozbiljno planiranje i transgeneracijsko sprovođenje određenog programa skovanog od strane tajnih društava. Zbog tog programa severnoameričke kolonije nisu mogle ostati pod suverenitetom britanske krune koja je u sebi obuhvatala vrhovnu versku (poglavar Anglikanske crkve) i svetovnu vlast u svojstvu monarha. Crkva i kruna, makar i protestantska, u suprotnosti su sa idealima prosvetiteljske slobode i jednakosti svih ljudi. Zarad toga su i autentični narodi na prostoru SAD imali biti istrebljeni, potčinjeni, marginalizovani a pobunjena Konferedacija američkog juga – uništena u krvavom ratu. Program očigledno nema alternativu. Amerika je trebalo postati filozofskom imperijom ustanovljena na velikom, dalekom i mističnom zapadnom ostrvu koje se iznenadno pojavilo na obzorju evropske civilizacije onda kada je ona hvatala veliki svetski zalet. Upravo je na tom ostrvu rođen jedan čudan istorijski mutant o kojem je Tomas Molnar, u knjizi „Amerikanologija“, rekao da se ne prilagođava nijednom entitetu političkog karaktera koji je poznat u istoriji čovečanstva već je reč o jednom društvenom modelu sa potpuno formiranom i gotovo hermetički zatvorenom ideologijom, koja je u pozadini, i u nečemu služi kao objašnjenje.

U tom smislu, SAD kao Amerika, jesu ovaploćenje duha moderne misli čije je jedno od osnovnih obeležja, kako to Molnar primećuje, proučavanje modela, od modela atoma do raznih društvenih modela itd. Amerika je upravo izraz idealizovanog društvenog modela, ovaploćenje modernosti. Američki ekspanzionizam je izraz ekspanzionizma Zapadne civilizacije, konkretnije, britanskog (pseudo)imperijalizma, jer niti je Britanija bila imperija niti je to njena naslednica SAD, budući da je tu reč o modernističkoj mutaciji u dotadašnjem istorijskom toku. Molnar ističe SAD kao jedinstvenog zastupnika i glasnogovornika koji u sebi sumira i artikuliše čitavo iskustvo i suštinu Zapada: Molnar uočava da zapadno društvo ne priznaje granice ni istinska ograničenja, ono prenosi svoj uticaj, svoje proizvode i svoje tehnike svuda po planeti. To društvo, po Molnaru, postavlja ako ne svoju zastavu kao nekadašnji stari imperijalizmi, ono bar svoj način života i svoju viziju sveta. Zbog toga, kaže Molnar, ratovi postaju krstaški, sa ciljem da ispravljaju druge narode, a mir se priziva radi ustanovljavanja modela američkog društva. Tako zapadno društvo sebe vidi kao beskrajno u prostoru, ali i u vremenu, za šta Molnar kaže da ono sebe smatra trajnim modelom, modelom za svagda, čvrsto postavljenim u večnosti.

Vidimo u tome jedan ideološki mesijanizam tako karakterističan za prosvetiteljstvo i verski puritanizam koji se oblikovao na velikom praznom prostoru severnoameričkog kontinenta, sačinjen od, kako kaže Molnar, konglomerata doseljenih individua, koje su presekavši svoje korene u vremenu i prostoru, postale pogodne za oblikovanje i upravljanje. Imajući sve ovo u vidu, kao i Holovu opasku o otimanju Francuske revolucije njenim pretvaranjem u teror, veliko je pitanje koliko je današnja Amerika, mislim na SAD, bez obzira što još uvek drži osnovni vektor, i dalje na putu koji su utemeljili i simbolima označili njeni očevi osnivači? Čak ni to nije pitanje, nego je pitanje kada je tačno ona to prestala da bude i šta je ovo što danas imamo na delu? SAD su osnovali religiozni i moralistički liberali, dok danas njome upravljaju antireligiozni, nihilistički, nemoralni, sociopatski i psihotični neoliberali, odnosno neomarksisti i neokonzervativci. Sve i da SAD dođe sebi i vrati se na put koji su sasvim jasno popločali očevi osnivači, Amerika u celini opet neće doći sebi. Njen horizont je, kako to primećuje Tomas Molnar, blokiran. Da bi se čitav američki kontinentalni kompleks vratio sebi mora pre svega biti slobodan, a biti slobodan znači biti uronjen u svoj autentični identitet, a to znači povratak u istoriju i nazad ka metafizici. Da li je taj identitet potpuno i bespovratno uništen vreme će pokazati.

Molnar konstatuje da SAD kao društvo nemaju nacionalnu ideju vodilju te da njihov cilj zavisi od jedne mesijanske ideologije što se u praksi svodi na tržišne aktivnosti. Molnar zaključuje da SAD predstavljaju anti-istoriju. Njena imperija je, kako Molnar kaže, profana. Upravo je ta profanost izraz kontrainicijacijske profanizacije njenih evropskih ezoterijskih inspiratora. Naveo bih par zanimljivih Molnarovih navoda iz iste knjige:

„Slučaj Sjedinjenih Država je slučaj društva (koje nije ni država, ni religija ni istorijska veličina) izolovanog od planete, koje je stvoreno sa namerom da spasava ljudski rod od greha i njegovih plodova: beda, bolesti, potčinjenosti. Prema tome, reč je o jednoj religioznoj inspiraciji (kalvinističkoj), o prenošenju transcendentnog u imanentno, svetog u profano. Budući da je prvobitna sadržina vere nestala, pomama misionara ostaje netaknuta: umesto da se ljudi privole Bogu, treba ih odvesti u demokratiju.“ Tomas Molnar, Amerikanologija, Istočnik-SKC, Novi Sad-Beograd, 1996, str 87.

„Sve imperije prošlosti, bez izuzetka su bile sakralizovane celine, budući da su na čelu imale jednog posrednika transcendencije: kosmičkog, božanskog, mitskog, harizmatskog. Jedino u slučaju Sjedinjenih Država imperija nije posvećena, ona je profana, pošto su njen svet i njena imaginarnost potpuno ovozemaljski.“ Tomas Molnar, Amerikanologija, Istočnik-SKC, Novi Sad-Beograd, 1996, str 88.

Na globalnom planu slobodna Amerika može postojati kao unija suverenih američkih identiteta i entiteta: regionalnih, zatim meleskih, afričkih, evropskih, domorodačkih, paganskih, katoličkih, protestantskih itd, ali prvenstveno oslanjajući se na potisnuto pretkolumbovsko nasleđe. To nasleđe mora biti na neki način reaktuelizovano te bi trebalo postati temelj obnovljenog identiteta Amerike. Dokle god dominiraju represivne univerzalističke ideje utemeljene na apstraktnim identitetima Amerika neće doći sebi, niti će to moći čovečanstvo u celini budući da je Amerika u obliku SAD sada bezmalo sveprisutna, fizički, mentalno, fantazmički. Alternativa tome je svetski rat.

Profil aspiranta Božanske revolucije katastrofe

NAPOMENA:

Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa

U ovom odeljku biće reči o nekim osobinama koje bi po mom viđenju trebalo da karakterišu aspiranta Božanske revolucije katastrofe. Te osobine čine obrise karakternog sklopa revolucionara koji je takođe otvoren za posebne crte samosvojnosti. Pristupanje revolucionarnom jezgru nije stvar želje, uverenja ili entuzijazma već predodređenja. Neko je predodređen za to, neko nije, sudbinski, genetski, kako god. Većina nije. No, to nije sve. I među onima koji su predodređeni za revolucionarno delovanje, među većinom predodređenih, neprihvatljiv je revolucionarni mentalitet, način života, mišljenja i delovanja, jer pre svega podrazumeva odricanje od ljudskosti. To je zaista težak zahtev – biti nečovek. Vidimo, barem teoretski, broj potencijalnih revolucionara veoma je mali, što navodi na to da je pokret Božanske revolucije katastrofe elitistički i individualistički utemeljen. Taj pokret karakteriše odsustvo bilo kakve organizacije, kolektiviteta i usaglašavanja na vidljivom nivou. Strast ka subverziji i zaveri temelj je revolucionarnog usmerenja i delovanja. Ipak, to ne znači kako u projekciji revolucije nema mesta za simpatizere, kao i za one koji bi od toga da izvuku neku korist. U nekim vidovima revolucionarnog delovanja moguć je, poželjan, ponekad čak i neophodan njihov angažman.

Ovde ću razraditi profil nižeg aspiranta Božanske revolucije katastrofe, odnosno onog ko teži ulasku u deo njenog magijskog lanca koji sam označio kao Ruah? Naglašavam da ovo nisu nikakva pravila, nego iznosim viđenje idealnog kandidata. Naravno da su moguća svakojaka odstupanja. Kao prvo, revolucionar je muškarac, ne u smislu muškarčine, mačo tipa, nego muškog pola, tačnije nesumnjive muškosti, sa preovlađujućim muževnim osobinama u svom karakteru i anatomiji: nije feminizovan u govoru, pokretima, načinu razmišljanja, niti ima ženstvene primese u telesnoj građi. I što je takođe važno, on je veoma mlad, možda stariji tinejdžer ili mlađi punoletnik. Seksualna orijentacija nije bitna, jer u kasnijoj fazi revolucionar može potpuno izmeniti svoje seksualno ustrojstvo. Važno je da aspirant nema dvoumljenja povodom svoje muškosti.

Drugo, naš aspirant ima osećaj da je nekako poseban, izdvojen, drugačiji, čak superiorniji od ostalih ljudi njegove sredine, te oseća kako je njegova prava priroda sputana, iz nekog razloga sprečena da dođe do izražaja. Svestan je simptoma svoje nadarenosti i izuzetnosti koja dolazi do izražaja prvenstveno u širini i dubini njegovih interesovanja i sposobnosti. Budući da je stalno zaokupljen sobom i svojim interesovanjima (nekako je centriran na sebe i na samoanalizu te na analizu predmeta svog interesovanja), njega takođe prožima osećaj kako je predodređen, pozvan ili idealan za neku veliku čovečansku, kosmičku, istorijsku, božansku ili demonsku, životnu misiju kojoj bi se upotpunosti predao, ali nema jasne vizije kakva je zapravo ta misija i šta bi on konkretno trebalo da radi. Drugim rečima, trebalo bi da pati od inkubacijske mesijanske frustracije, ako tako mogu da se izrazim. Zna da bi trebalo nečemu celim svojim bićem da se posveti, ali ne zna tačno šta je to.

Treće, naš aspirant se nalazi u stalnoj krizi identiteta. Nema nikakvu referencu u društvenom okruženju sa kojom bi se potpuno poistovetio. Ne oseća suštinsku pripadnost nijednoj društvenoj grupaciji ili identitetsko-ideološkom i političkom određenju. Ne pronalazi sebe ni u opštim spoznajno-razvojnim ezoterijskim i okultnim odrednicama. U svemu može naći nešto sa čime bi se mogao složiti, ali u većoj meri u njemu preovlađuje odbojnost prema takvim određenjima. Otud oseća da ne pripada nigde. Čak i prema odrednici „čovek“ ne oseća nešto posebno blisko, s obzirom na frustrirajuće nedostatnosti te forme. Čak mu i vlastito ime ponekad deluje smešno, groteskno, umetnuto, neodgovarajuće (naročito kada ga drugi izgovaraju). On bi se radije drugačije zvao, svakako u skladu sa onim što najdublje oseća kao svoju pravu prirodu, koja nikako da dođe do izražaja, s obzirom na njegovu uskraćenost u sopstvenoj samospoznaji na temeljnom nivou.

Iz prethodnog proizilazi da je sklon konvertitstvu. Veoma rano počeo je da se traži, luta, postavlja sudbinska i suštinska pitanja na koje je dobijao nezadovoljavajuće odgovore, ili ih uopšte nije dobijao. Često je menjao svoja ideološka, verska i politička uverenja, zagrejavao se i hladio za razne političko-ideološke, filozofske, kulturne, verske, magijske ili mističke pravce, škole i sisteme. Svi su oni u približnoj meri privlačni ali i odbojni u njihovoj ograničenosti. Čini mu se da nijedan od njih nije celovit. Tako je vremenom stekao određenu indiferentnost spram zavodljivosti ljudskih iskaza, prema svakoj školi mišljenja ili duhovnosti. Nijedna od tih škola nije mu pomogla da se on konačno zaokruži u svom stremljenju i delovanju. Sve su dale po malo, a to što su dale, s obzirom na njihovu međusobnu suprotstavljenost ili neuklopivost, nanosi više štete nego koristi. Na osnovu toga on nije mogao konačno da odredi, reorganizuje, spozna i usmeri sebe u pravcu koji bi celim bićem osećao kao ispravan. Tačnije, nijedna od tih škola nije mu pružila onu životnu privilegiju da u okviru jasnog smera on mirne duše sledi svoj put srca. Za tim putem on iskreno čezne. U međuvremenu, on ne veruje ni u šta.

Kako se nije pronašao nigde, tj nijedno od svih mogućih učenja, ideologija i pogleda na svet koji su dopirali do njega, nisu odgovarali onome šta on oseća kao svoju istinsku putanju, on stoga nije mogao prihvatiti nikakav poseban etičko-moralni sistem koji ti svetonazori nose. Usled toga on čezne da prigrli neki etički kodeks koji bi odgovarao onom šta on duboko, ali nejasno oseća. Kako nema svoj identifikacioni orijentir, normalno je da nema ni morala, iako mu ovaj zaista nedostaje. On bi najradije izgradio sopstveni moralni kod jer mu njegova moralna praznina zaista teško pada, ali nema ideje vodilje, a snage bi svakako imao. On nema nikakav jasan uzor iz kojeg bi izveo samosvojnu i originalnu moralnost. Tuđa moralnost mu deluje plitko, primitivno ili pak nedostižno, dok on svoju nema a teži da je ima.

Kao šesto, on ima zavidno obrazovanje. O svemu čega se dotakao, što je saznao na bilo koji način, iz literature, u odnosu sa drugima, ili na neki drugi način, dobro je razmislio i izveo određene zaključke. Njegovo široko obrazovanje (uglavnom je samouk) plod je njegovih interesovanja i uloženog truda usmerenog ka istraživanju i ovladavanju određenim oblastima. Strastveno ga zanima istorija, religija, umetnost, dela poznatih i alternativnih mislilaca i filozofa, mistika i pesnika, mitologija, okultizam, politika, psihologija, prirodne nauke. On traži odgovore na temeljna pitanja. Bavi se, ili pak pokušava da se bavi nekim vidom umetnosti, pisanjem, slikanjem i sl, pošto oseća snažnu stvaralačku potrebu.

U sedmoj stavci, možemo ga nazvati u određenoj meri i mizantropom. Uglavnom ne nalazi prave ljude koji bi odgovarali njegovim interesovanjima, sa kojima bi on delio misli, iskustva ili čak preduzimao zajedničke akcije. Obično je njihov opseg interesovanja, mišljenja i delovanja znatno uži ili fokusiraniji od njegovog, a što ga na neki način frustrira i inhibira da se prema tim ljudima otvara, da bude iskren, pošto obično, pre ili kasnije, nailazi na zid nerazumevanja. Često ljudi ne mogu da ga prate, a kamo li da vode u toj igri, što njega navodi da bude povučen iako je u suštini veoma komunikativan i rečit, često i harizmatičan. Iz tih razloga on oseća blag prezir prema ljudima i odvratnost spram ljudske ograničenosti. Fraze poput: „ubiti vreme” ili „dosada”, u njemu izazivaju krajnje gađenje, a ljude kojima je uvek dosadno ukoliko nemaju društva ili koji besciljno gube vreme za njega su inferiorni. Za razliku od njih on je uvek aktivan. Duboko oseća protok vremena i na neki način žali zbog toga što dan traje kratko. Takođe, njegova težnja za društvom ne proizilazi iz dosade već iz želje da svoja intelektualna ili dostignuća druge prirode podeli sa drugima. On želi da podučava, ali takođe želi i da bude podučavan.

Tokom svog samoukog obrazovanja stekao je veliku disciplinu, uvidevši sav značaj samokontrole, izgradivši tako zavidan nivo tzv radne navike. On ume da napravi listu prioriteta. Predan je svojim namerama, istraživanju i učenju. Svestan je i preuzima odgovornost za svoje postupke. Apsolutno odbija bilo čije i bilo kakve uplive u svoj život za koji smatra da je isključivo u njegovoj nadležnosti i odgovornosti, zbog čega je spreman da snosi posledice. Povrh toga krase ga tzv čelični nervi, velika strpljivost, ambicija i sposobnost da sledi apstraktne ciljeve. Čime god da se bavio, u to je unosio celog sebe. Ukoliko se pronađe u idejama Revolucije, nema sumnje da će od njega biti dobar vojnik, da ne kažem vojskovođa.

Prednost Božanske revolucije katastrofe nad ostalim zavereničkim, pobunjeničkim i revolucionarnim delovanjima ogleda se prvenstveno u posve individualnom načinu akcije. Njene maršrute određuje svaki pojedinačni revolucionar u skladu sa vlastitom voljom. Specifičnost modusa „užeg revolucionarnog jezgra” jeste odsustvo bilo kakvog oblika organizovanosti. Revolucionari su rasuti kao zvezde. Oni se čak međusobno i ne poznaju, a ako se ipak poznaju onda se ne prepoznaju, ali ne zbog toga što nisu u stanju da se međusobno prepoznaju kao pripadnici iste misije, već zato što to ne žele. Svako od njih teži da revolucionarnim tokovima upravlja na svoj način te u tu svrhu, u jednom trenutku može nekog posvetiti, nekog budućeg aspiranta kojeg će podučavati, a što ne znači da taj junior jednom neće odbaciti učenje svog učitelja, ukoliko nađe za shodno. Sa druge strane on neće tražiti svoje revolucionarne drugove jer oni igraju neke druge uloge. Možda će ih i naći ali će ih deliti nepremostive prepreke i razlike.

Za aspiranta Revolucije „samoća duhovna dar je nebeski.” To znači da on deluje isključivo samostalno, predano, strpljivo i krajnje diskretno, pa makar bio opštepoznata ličnost. On kao ličnost u tome nema nikakvu važnost, već se anonimnost odnosi na njegovo revolucionarno opredeljenje i delovanje. Revolucionar je poput špijuna ili ilegalca koji vodi dvostruki život. On mora biti spreman da donosi i poštuje sopstvene odluke jer su njegove odluke ujedno i smernice revolucionarnog delovanja. Kada se jednom opredeli za Revoluciju kao sveobuhvatan put, od tog trenutka neće moći drugačije da živi osim u skladu sa svojim odlukama. To znači kako revolucionarni posvećenik ima odrešene ruke da Revoluciju usmerava po sopstvenom nahođenju, jer šta god činio to neće biti u suštinskoj suprotnosti sa delovanjem nekog drugog revolucionara. Odrešene ruke izraz su njegovog suvereniteta, individualnosti i samosvojnosti.

Revolucionar deluje na osnovu svog ličnog kodeksa, koji je utemeljen čim je prepoznat i prihvaćen od strane unutrašnjeg kruga. On oseća odbojnost prema organizovanom i grupnom obliku delovanja u ime nekog ideala ili božanstva, iako mimikrije radi, on im se može pridružiti, čak i da postane vođa, odnosno njihov osnivač, ako to smatra neophodnim. Svakako, on će jednom osetiti nepodnošljivu teskobu usamljenosti i to je suštinski trenutak, jer iz te usamljenosti nastaje potreba koja se ne može drugačije protumačiti osim kao RED MORA DA POSTOJI, revolucionarni Red čiji se kontinuitet niže po principu jedan-na-jedan. Revolucionar u tom smislu postaje „frater superior“ revolucionarnom neofitu – postaje njegov učitelj a ovaj njegov učenik. Učitelj je samo jedan i učenik je samo jedan. Nema nikakvog bočnog grananja niti viših struktura i hijerarhija. Ukoliko se to desi nema ništa od Revolucije. Tradicija ide po principu jedan-na-jedan, izuzetno jedan-na-dva.

Kao deseta stavka, ističemo njegovu sklonost mimikriji, u smislu da se pretvara i glumi zarad ostvarenja svojih namera. On može delovati i nasuprot svojih uverenja, da vatreno i argumentovano zastupa stanovište koje se kosi sa njegovim vlastitim. Čak, u stanju je, ako smatra neophodnim, da ide i protiv svojih osećanja. U oblicima ponašanja i govora beskrajno je inventivan.

U skladu sa prethodnim, posvećenik revolucije je i emotivno „nedodirljiv”. To ne znači kako je on lišen osećanja. On saoseća, ume da voli, da bude privržen, da se gadi, da bude tužan, besan, da čezne, ali se ne prepušta tim osećanjima. Ne podleže im. On u dovoljno funkcionalnoj meri ume da ih kanališe. Zbog toga suštinski i ne može biti emotivno povređen, uvređen, niti potresen zbivanjima oko sebe, što ne znači da je neustrašiv ili kukavica. Ipak, bez obzira na to, on može biti iskren prijatelj, odan neprijatelj, veran muž, odnosno dobar otac, ali i ne trepnuvši, on može sve napustiti, pa i Revoluciju te naposletku i samoga sebe, ako tako odluči.

U neku ruku on je fatalista. Svestan je stalne i gotovo neposredne blizine beskraja, sudbine i smrti. Ima osećaj da je njegova duša mnogo stara što ga čini suštinski nezainteresovanim za svoju ali i za sudbinu svih onih koje zna, sa kojima je blizak, ili je pak u neprijateljskom, odnosno indiferentnom odnosu. Otud je on indiferentan spram relacija kao što su uspeh, neuspeh i sl.

Mnogo toga je još moguće dopisati u profil nekog pretpostavljenog revolucionara. Ono što ovom prilikom smatram važnim jeste da ova doktrinarna teorija ne bude ni odbačena niti sasvim prihvaćena u glavi čitaoca. Bitno je da neko, nekad, negde, usvoji način mišljenja iznesen u ovoj knjizi, ne moje postavke, izvedbe, zaključke, tumačenja, ciljeve, već samo način mišljenja. Sam taj korak jeste revolucionarni čin. To će svakako izroditi, od strane nekih drugih ljudi, nove doktrine u teorijskom i praktičnom aspektu. No, nisu bitne doktrine, niti kakve akcije preduzimaju ili ne preduzimaju njihovi tvorci i sledbenici – bitno je raširiti način mišljenja. Ako već morate da umrete, učinite to sa sopstvenom istinom na srcu i u glavi, a ne sa tuđim istinama. Da li je to bio mudar izbor, svrsishodan trud, otkriće vam se samo. U svetlu tuđih istina ništa vam neće biti otkriveno. Mislite, makar bilo uzalud. Vaša i samo vaša istina je jedino bogatstvo koje zaista možete posedovati, koje je zaista vaše i koje vam niko ne može uzeti. Sve drugo je nebitno. Prilikom vaše smrti vaša istina ima dva izbora: ili da umre sa vama, ili da nastavi svoj život. To isključivo zavisi od vas.

Mi smo kao jedinke jedinstveni i neponovljivi. Naš život je jedinstven i neponovljiv. Svrha života ljudskih bića jeste da sobom, svojim sadržajem svesti, nahrani silu koja stoji iza života i smrti. Naš cilj kao revolucionara jeste poistovetiti se sa tom silom. Ta sila je i lična i bezlična, pojedinačna i kolektivna, pojmljiva i nepojmljiva, postojeća i nepostojeća. Uz pomoć nje mi možemo izvršiti našu misiju, možemo umreti u telu a da naizgled budemo živi. I kada fizički odumremo, možemo neumrli bitisati jer smo kao takvi za života postali..

Crni nemis

Poema "Crni nemis" objavljena je u mojoj istoimenoj poetskoj zbirci čiji PDF možete skinuti OVDE

posvećeno 

liturgiji Dead Can Dance

Enigma of the Absolute

Zagrli Mesec i pusti da ti kažem ono što do sada nisam znala. Krvave misli paraju moje strasti i slast užitka u sebi samoj. Svitanja bez svetla, sumrak bez ljupkosti večeri. Tamu pretvaram u krv i krv pretvaram u tamu. Šta smo mogli biti, i šta smo bili, goleti suve, zmije u spletu, pod oklopom neba, u silinama krasa.

Pustila sam senku devičanskog jecaja, ponoćni oganj nad promrzlom zemljom. Posle mene smrt je igra. Od tvoje treperave luči stvoriću zanos za neutaživu tminu. Grleći Mesec, grlim našu čežnju, kamenjar i Sunce nad belinom stena nepostojanja, koje prkose okeanu sve ljubavi sveta.

Ja sam anđeo sivih voda ponora. Promrzle prste grejem na vatri tvog života. Od te majušne topline načinićeš nit premošćavanja nepremostivog. Budi lagan i hrabar nad ponorom, budi tih, budi nežan… Ako se opasno zanjišeš, potraži moje promrzle prste.

Zavoleo si sve šta te čini mrtvim, da bi bio živ sećajući se mene. Srešćeš me tamo gde ni ne slutiš, tamo gde ništa ne znaš, kada te ne bude bilo…

Mesec je tamo gde je žena. Zemlja je tamo gde nam se korenje prepliće. Pokorio si me. Doneću ti smrt. I beživotna ja sam jedra. Ljubav je mrtvački ten. Trepavicama utihni žamor boja i svetlosti. Dodirni moje mrtvo Ime.

Rađam decu koja krvave Mesec. Grizem te sudbom ponornicom. Moja je radost strahovlada bola. Nad lešinom Vremena uzjahujem suton. Idu zastave, idu zidine! Hram moj, samoća je.

U ljusci od nestvarne ljubavi sačuvala sam malo tame za tebe. Presahla sam životna vrela neumnim željama sanjivih i tužnih. Ostavila sam setan miris u tvojim uspomenama.

Kako je divan zalazak sećanja, utvara zvuka u pustinji bez i zrna života. Ne ljubi me ako za smrću ne čezneš. Ne sanjaj me ako ti ne prija miris krvi. Ne, ja nisam tako tamna. Ja sam tek iskričava noć, smiraj vatri i početak zime, ponoćni mraz, uzglavlje ćutnje, u ledeno nebo odapet vidik.

Otrov za tvoje meso, nektar sam maštarija. Ispij me, kao što dragulj ispija boje. Dođi, pored mene legni. Tiho mi otpevaj pesmu nihilskih mehana. Blažena nek su umiranja naša. Blaženi nek su oni koji nisu.

Spojivši telo od Tame i telo od Svetla, stvorila sam nešto gipko i Crveno. Neka je blažen poljubac tišine u ložnici tajnih posvećenja naše nestvarne Ljubavi. Neka su blaženi naši trudovi podnošenja razdvojenosti. Neka je blažena naša volja konačnog i beskonačnog susreta.

Seti se! Ja sam ona koja je oduvek bila tu, koju si zaboravio, a zaborav stvorio je ponor. Neka je i sam Oganj Dubina tek garež pred nogama ognja naše čežnje.

Ja sam Bezumnica britkih sablji milih podsećanja da se iza mrtvila i voda, iza uzvišenosti i slepila bahatog silništva i greha, nalazi tajna toplina i dragost koja te čeka.

Varka je to što vidiš i osećaš kao Boginju, ali ono što se krije iza maske skučenosti tvog vidika, postojanije je od onoga što za tebe stvarnost jeste. Tvoje želje tragične su i plitke, kao što je viđenje tvoje neveliko te ne vidi svu dražesnost svemirskih oblina Boginje Prostora i Praznine. Ti Boginju vidiš kao ženu, ali Ona nije žena. Žena je oblutak od Boginje, slabašna prikaza užasavajućeg vidika Oblina.

Stremi, voli, nameravaj me svakog trenutka i podaću ti se. Podaću se tebi, bedniče, prosjače, kukavice! Ko si ti da me dozivaš, da Bezimeno uobličavaš i sloviš? Mogu da te prožderem i smrvim kada god to hoću, i da te ponovo oživim i ostavim te da truliš.

Tako smešan i posran, usuđuješ se da me dozivaš i prepoznaješ na licima hanuma od blata. Zar ti da otkrivaš moja tajanstva, slepče!? Zar zaista veruješ da ćeš me ljubiti u mom punom sjaju, obavijen gustom i neprobojnom tamom moga bića koje i JESTE i NIJE? Toliko si jadan i nikakav da ću te sa užitkom mučiti. Zaludnost tvoja zaista je veličanstvena.

Ridaj žrtvo! Fijuk. Oštar udarac. Ridaj paćeniče! Mukli tup udar. Ridaj tovljeniče bogaza paklenskih! Bič. Oh, pa to je naš siroti Markiz, pohotni jarac, raskošna španska mušica! 

Namaži se izmetom. Muve da ti budu gopije i bakte, a ti njihov Krišna. Ispij galope konjske krvi u jurišu stepskog izvijanja velike zmije. Ne bacaj zalud svoje seme. Makaze. Pribor za štrojenje. Zabodi koplje u srce predačkih snova. Zajaši vetar od leda i zanjiši uzdahom Severa. 

Junice i kobile! Maloletnice! Strgni slutnje sa otpalog lica. Budi ono što nikada nisi bio: čedan u nizijama, po močvarama i zalivima. Budi baklja po šumama i pustinjama, muk usred lomljenja sveta, brundanje Užasnog pred ljupkošću poniranja u kakve jame i brazde, strahote i čari… Ovo je zemlja sabatskih dodira i ushićenja, vino istine i pijanstva.

Učini me plodnom! Razdeviči sav raskoš ovih oblina iskonskim lažima. Gipko je moje telo za tvoje paučinaste niti od čelika, za tvoje poniranje u neznano. 

Izazivam te bedrima devojaka, plahom rosom jutarnjeg vraćanja iz pokožice noći. Izazivam te njihanjem ognjenih pramenova, slikama obnaženih voda izbezumljenosti i željom da ti se podam pred licem totema predaka, u presahlom svetilištu davno iščezlih satira.

Uzmi me! Vezana sam i čekam te. Uzmi me, pred nogama mi se prospi. Ležim na oltaru tvog bezumlja. Ja sam krv tvojih mitova, izgubljena bajka o junošama strmoglavih klisura. Uzmi me i čućeš topot skitskih konja. Videćeš davnašnje jurte, opsade gradova, garež iza crvenih perčina u naletu gladi poput tvoje.

Uzori padine! Uzori jalovinu! Plodi me, bodi. Uzori vizije i snove. Rodiću ti svet i nad njim bogove. Ljubim unutrašnju stranu tvojih butina, osunčane pašnjake iznad kojih stoji obelisk. Jarostan i pun krvi, bridi ka nebesima uzdignut; čeka da se spustim iz opojnog grotla bezdana – boginja svemirske gladi.

Sakrila sam nemir u samoću čija je ljuštura smaragdno tkivo. Podigla sam zamak beščašća od ushićenih pogleda smernih žena.

Hraniš se trunčicama moje zlataste kože. Prija ti moj prkos tvojim smešnim strastima. Prija ti moja sestrinska hladnoća koja osvetljava i zatamnjuje tvoje zahuktale pohode na moje osunčane uvale.

Ruke ti se tresu, drhti telo. Tvojim nebesima paraju munje Opskurnog i Nepoznatog. Zar sam toliko užasna? Zar sam toliko želja – „vrhunski objekat žudnje“? Zar je ljubav toliko smrt? Zar je život toliko ludost?

Oduvek sam volela tvoj bledunjav pogled, mutno obličje lunarnog života. Dala sam mu Zaborav i Smrt, otrovan ubod, dok je ispijao žamor ludila od preterane želje. Rekla sam kako žene pokorno slušaju svoje muževe dok ih štogod crno ili sluzavo ne rastavi.

Suviše sam slepa i tužna da bih bila živa. Suviše sam opsena da bih bila nešto jedro, toplo i meko u tvojoj postelji, i suviše mračna da bih dočekala jutro.

Povredi me! Povredi me bar jednom, iznenadno i silno. Nabodi me, proburazi! Nabodi me na ugarak izveštačene nade, fantomske žudnje. Zabij mi žarač istrošenih želja dok tvoja sveža jutarnja brada kosi moje zvezdane pašnjake. Posadi seme pakosti u čeljusti mog seksualnog zverstva. Sve reči sakrij u meni, i sve slučajnosti sudbine zarad umiranja svojom voljom od tuđe ruke!

Neka ponori zablistaju setni. Visovi neka potamne, umišljeni, gladni. Odvažna i smela, lažem, ne bih li ti zmijom bila. Lažem, da ne budem živa. Nerođena i neumrla, najveća sam tajna muškosti i svesti.

Ja sam sablast koja oslikava punoću i istinitost tvoje sablasnosti. Sve drugo što sam ja, a što ti ne vidiš i ne znaš, sablast je punoće i istinitosti neke mnogo veće sablasnosti. Moje telo ogledalo je sveta i svakog ko se u mene zagleda. Moje telo je moja duša.

Ovo je tvoj put. Na tom putu ti ćeš umreti. Mogla bih te zavoleti tako snažno da ti se rasprši duša. Mogla bih ti isisati svu luč života kroz svaki otvor na tvom telu, kroz rupe tvoje svesti. Mogla bih ti pokloniti nebo, graviru mojih večnih sećanja.

Ljubiš me da ne znaš šta ljubiš, koga ljubiš, a ljubavi nigde nema. Kao ljušture prokletnika, tvoji prazni poljupci truju atmosferu.

Ne gubi veru. Pratiću te ma koliko zaludan bio, Sine moj. Ja sam tvoja Jedina i Svakolika, užas koji te opčinjava, telo mašte, tvoji lepljivi snovi. Ja sam Božanska Sukuba, a ti si tek još jedna žrtva u nizu krvi, semena i snova.

Tako si mi smešan i drag, ispljuvak ljudskosti. Mogla bih da te zaslepim neviđenošću mojih oblina od svetlosti i tame, da te pritisnem butinama, divlje ugušim grudima, da te progutam halapljivim usnama, mesnatim jezikom zvezdane beštije. Mogla bih iznenada da iskočim pred tebe i odnesem te kao vihor. Mogla bih da se narugam tvom bednom znojavom međunožju. Mogla bih da te prigrlim ili napustim zauvek, u okove da te bacim ili u zlatni kavez moje čudovišne strasti.

Ljubi me, šta god ja bila! Ako propadneš, propao si i pre nego što si se usudio da postojiš. Ako uspeš, uspeo si oduvek, samo to nisi znao. Ako ništa, onda ništa. Ako sve, onda sve. Ako samo nešto, onda samo nešto.

Ovo je moj svet i ja odlučujem ko će u njemu biti uljez, ko moj gost, a koga neće tu ni biti. Ti najbolje budi ništa, jer to je jedino šta ti možeš odabrati, a da to ne bude moj izbor, moja presuda za tebe. Budi ništa i biću ti naklonjena.

Ulazimo u crnu kocku. Na kapiji uma stoje ishitrene misli. Reci i desiće se. Ja sam okean koji spaja i razdvaja, devičansko raspeće sna o moći, jalovost večnosti, plodnost trenutka.

Samo reci i želja će zakoračiti u sećanje. Ja sam nepokretnost u brzini, obod kruga, sunovrat nad ponorom, uzdizanje nad uzvišenošću.

Moje ime je Strah. Moja priroda je Strast. Ja sam vidilac u tami, boginja mrtvih imena, voštana srž gradova-bogova, nedorečen treptaj prošlih daljina, dah zime u pustinji, žar leta u glečerima. Ja sam hetera tvojih maštanja, koja su moja maštanja. Ispovest ispovednika, ja sam nevinost bludnice, iskrenost rodoskrnavljenja, ljubav prognana od ljudskih životinja.

Ako rodim čudovište, ako utroba moja izbaci užas, biće to žrtveni dar đavolima nestvarne ljubavi.

Ljubi te Stvoriteljica snošaja i smrti od snošaja! Ljubi te strašilo vatre. Zrnevlje strasti po meni prospi. Ubod i jecaj! Uzdah i moć! Dodir i patnja u iščekivanju utrnuća. Tvoja ljubljena Sva! Tvoja verna Ništa! Smrt nas ljubavlju veže. Kada osetimo mržnju, stene će pucati.

Naše ruke na satanskoj lobanji. Naše misli u njenim ustima. Naše oči u njenim dupljama. Groteskno jedno! Ritual počinje. Mesec i Venera! Ratnica i Domina. Užas i vrebanje. Sunce i zločin!  Vodeni zraci. Crna kocka na polju odbeglih snova.

Jedan zamah voljom. Jedan pokret namerom. Jedna glava odsečena pada u glib. Demon pohote seda na tron. Kraj manifestacije.

Komentar:

Zaplakala je skliznuvši mi niz kolena. Snevač raspolućenog uma zapisao je: „Najjača je ljubav, ljubav koje nema.“ U tananoj samoći nakrive alhemijske sobe, radio je vredno, istkavši već podosta od nikad dovršenog plavog i zlatnog veza Nemogućeg.

Istrebljenje ljudi

Ova priča deo je moje zbirke pod nazivom "Novi Saltarello", objavljene u digitalnom obliku kao nezavisno autorsko izdanje čiji PDF možete skinuti OVDE

„A u one dane ljudi će tražiti smrt i neće je naći, i želeće da umru, i smrt će bežati od njih.“

Otkrovenje Jovanovo 9:6;

 

„I behu odrešena četiri anđela, pripremljena za čas i dan i mesec i godinu, da pobiju trećinu ljudi.“

Otkrovenje Jovanovo 9:15;

 

„A broj te vojske beše dve stotine miliona konjanika, čuh njihov broj.“

Otkrovenje Jovanovo 9:16; 

Sve se dešava u snu, jer vizija je san a san je vizija. Pre nego što otkrijem bilo šta, napomenuću jednu bitnu stvar, jedno slučajno otkriće, zapravo fenomen za koji sam oduvek znao da postoji, ali sam ga tek nedavno postao svestan. Neverovatno je i zapanjujuće dodatno sećanje u stanju sanjanja. Čitav san koji ću opisati trajao je svega nekoliko trenutaka, ali su opisane slike poreklom iz skrivenog unutrašnjeg trezora sećanja. Kao da sam odgledao trailer nekog filma, povezao radnju i shvatio šta se zapravo desilo. I gle, desio se kraj čovečanstva, a ja nisam tek bio nemi posmatrač, nego sam na kraju i učestvovao. I ne samo što sam učestvovao, nego sam doprineo ostvarenju kraja. Umešao sam se u tok vizije, odnosno vizija je uplela mene pa je tako pokrenut jedan scenario za koji tvrdokorni posvećenici ideologije radosti novog doba rekoše da se nikada neće desiti, jer život je radost. Život je radost, jeste, ali život je i smrt, a smrt je i radost. I da se na trenutak vratim na dodatno sećanje iz tog tajanstvenog a bogatog unutrašnjeg trezora. Mogu navesti primer kada recimo sanjam neku nepoznatu osobu, ali znam da smo veoma bliski i dugo se poznajemo. Iako je prvi put vidim, zapravo je dobro i dugo poznajem te pamtim mnoge detalje iz naše nikad proživljene zajedničke prošlosti. Tako i u ovom snu koji ću sada opisati. Ovo je san o istrebljenju ljudi, san koji je počeo kao vizija a završio se kao karma.

Počelo je iznenada, bez najave, bez upozorenja. Zapravo, kada malo bolje razmislim, sve je ukazivalo na to, pa ipak nismo bili u stanju pročitati znakove vremena iako smo ih tražili i nalazili. Nismo verovali da je to moguće, jer „život je radost“. Takvi užasi služili su da nas zabave a ne da nas upozore. Mentalitet vremena je proklamovao idolopoklonstvo, obožavanje forme, plitke podudarnosti i simboličke saobraznosti, ljušture reči, previše psihologizma, demitologizaciju putem besmislenog sinkretičkog podražavanja remitologizacije, po kojoj je „život radost“. Život je mnogo više od radosti, ali na jedan užasavajući način spoznao sam suštinsku snagu te mantre tako što sam video i doživeo užas te spoznao kako se užas pretvara u uživanje. Video sam kako se čitava jedna vrsta zatire zbog užitka samo jednog čoveka, koji će uskoro prestati da bude čovek. I tada sam spoznao strahovitu ravnodušnost prirode, bahato rasipanje materijala da bi se konačna svrha ispunila u jednom spermatozoidu, u jednom čoveku koji je svečovek, te je kao svečovek postao nečovek. Video sam kako je Spasitelj iskupio čitavo čovečanstvo, sačuvavši ljudsku svukupnost u samome sebi te netremice stojeći pred Užasom koji se pretvara u Uživanje i sam postao Uživanje koje se pretvara u Užas. I tako u beskraj.

Delovalo je poput silaska bogova. Uz snažnu grmljavinu i podrhtavanje tla spustili su se sa nebesa u moćnim živim brodovima. Verovali smo kako oni postoje, hteli smo verovati ali nismo želeli da se putevi našeg postojanja ikada ukrste sa njihovim. Ideologija radosti je potpirivala takvo verovanje, zapravo sujeverje, jer vera pokreće a sujeverje parališe. Ideologija radosti je zapravo želela da postigne efekat paralize ne bi li lakše ispunila svoju svrhu a to je opsedanje i potpuna vlast. Radost ne trpi ništa osim radosti. Budući slepa, jer radost je slepilo u ekstazi i poplavi svetlosti, ideologija radosti nije mogla predvideti opaku igru sudbine i magijske struje koju je sama stvorila. Nije mogla predvideti da je sve ono čime je manipulisala, čime je hipnotisala i paralizovala, zapravo gola istina, ali gola, bez koprena i velova tajni koje ideologija radosti tako strasno obožava. Radost da, ali čija radost? Ko se to raduje? Čemu se raduje? Veoma brzo dobio sam priliku da se uverim tačno ko se raduje, čemu i zašto se raduje.

Iskočili su iz utroba živih brodova. Zaglušujuća buka brodova koji paraju atmosferu bila je jača od hiljadu grmljavina i eksplozija. Nešto tako veliko, grubo je ulazilo u naš devičanski svet, savlađujući prvo gravitaciju Zemlje a onda i nas same. Njihov dolazak podsetio me je na davnašnji san, moj prvi san o bogovima. Jedne sparne letnje noći, pojavili su se ni od kuda na glavnom gradskom trgu, brišući sve pred sobom. Znao sam da su to bogovi. Znao sam da više ništa neće biti isto. Znao sam da je opet došlo mitološko doba poput onog kada su bogovi hodali zemljom. Bogovi su ovo! Elohim! Neter! A mislio sam da su samo demoni užasni. Bogovi su još užasniji. Bogovi su užas koji dolazi sa nebesa. Oni su došli i doneli svetlost kao smrt. Spustili su se sa raspuklog neba uz veliku buku i razaranje, sedam ogromnih prilika nalik svetlećim stubovima, užarenih očiju boje ćilibara iz kojih su se zrakasto širili snopovi ubitačne svetlosti. Sakrio sam se i posmatrao ljude koji izgaraju stojeći ukopani, skamenjeni od užasa. Brundanje božanskih pojava činilo je da sve počne da se urušava, da tlo podrhtava tako snažno  da se ne može stajati. Zagrlio sam zemlju i utonuo u javu…

Ovoga puta nije bilo jave. Ovoga puta nije bilo buđenja jer to je bio san o buđenju, san o budućnosti koja se pojavljuje očekivano ali nenadano. Za manje od par dana sve je bilo gotovo. Pokorili su nas, osvojili su Zemlju i zaposeli je. Bili su to bogovi-demoni, htonskih oblika uranskog porekla. U tim opscenim trenucima jednog šokantnog otkrovenja sagledao sam nemerljivu skučenost ljudske svesti koja kroz bizarnu formulaciju „vanzemaljci“ pokušava obuhvatiti nešto zaista teško pojmljivo, nepoznato, suštinski opako i sa ljudskog stanovišta radikalno zlo, a ipak prirodno. To je obličje jedne daleke i zastrašujuće lavkraftovske prirode i njenih dalekih ritmova. Kao da se izrazom „vanzemaljac“ pokušava banalizovati i prizemljiti nešto čija je pojava šokantna za krhke ljušture ljudske psihe, naročito psihe atomizovane jedinke „usamljene gomile“ današnje visokotehnološke civilizacije. Hebrejska reč „nefilim“ mnogo zlokobnije zvuči.

Koliko je potrebno živih ljudskih duša da bi dvesta miliona demonskih konjanika koje pominje Apokalipsa moglo zbrisati trećinu čovečanstva a da broj ipak bude značajan i nekako okrugao? Ovo pitanje odzvanjalo mi je u glavi dok sam na jednom od brojnih monitora moje komandne sobe ugledao okruglu i kabalističku cifru 7.200.000.000… Bio je to svojevrsni „people-meter“, koji je u tzv realnom vremenu pokazivao broj živih ljudi na Zemlji. Onog trenutka kada se pokazatelj zaustavio na pomenutoj cifri, zemaljsko vreme je stalo, a počelo je da teče neko drugo i drugačije vreme. Vreme koje je teklo od početka izgona prvih ljudskih bića iz rajskog vrta zamenjeno je vremenom kakvog nikada pre nije bilo. Bilo je teško razlikovati pre i posle, sekunde od sata, sate od dana, noć od dana, svitanje od sumraka, Sunce od Meseca. Sve se nekako izokrenulo. Sedam milijardi i dvesta miliona ovaca i dvesta miliona zveri. To je jedna zver na 36 ljudskih bića, tako da ta jedna zver smakne svako treće ljudsko biće. Dve milijarde i četiristo miliona mrtvih! Toliki je bio ceh. Božanska kabala poigrala se sa sudbinom čovečanstva kroz brojeve: 72, 36, 24, 12… 200. A broj dvesta je brojčana vrednost hebrejskog slova Reš što označava glavu, odnosno lice. Lice istine, lice Boga, lice užasa, lice nevidljivog Sunca čija je lepota u užasu i užas u lepoti.

Superiornost bogodemonskih vanzemaljskih zavojevača bila je neupitna i sveobuhvatna. Ljudi nisu mogli ništa uraditi ne bi li se nekako odbranili. Milioni su izginuli u prvom naletu, samo od atmosferskih i hidrosferskih pokreta nastalih usled spuštanja čudovišnih bogodemonskih brodova-životinja. Sve sam to nemo posmatrao iz moje zatamnjene, skrivene komandne sobe sa mnoštvom monitora poređanih po zidovima. Posmatrao sam spektakularan kraj jednog sveta i rođenje novog i drugačijeg, kakav nikada nije postojao. Osvajanje čitavog sveta trajalo je koliko i osvajanje Danske od strane moćnog Vermahta u Drugom svetskom ratu, tek onoliko koliko im je bilo potrebno vremena da zaposednu čitavu teritoriju. Za manje od jednog normalnog zemaljskog dana sva je Zemlja bila u rukama osvajača. Skinuta je koprena koja je stajala u umovima. Sada su jasno mogli videti sve, da spoznaju istinu u punini i sa užasom shvate da su sasvim bespomoćni i lišeni sposobnosti upravljanja sopstvenom sudbinom. I što je najgore, shvatili su da to nisu mogli ni pre dolaska osvajača. Svojim prisustvom osvajači su samo potvrdili ono što je nekada bilo privilegija pojedinaca da znaju, a to je da ne postoji slobodna volja ljudi. Slobodna volja je obeležje posebnog i retkog soja onih koji se mogu izbrojati na prstima jedne ruke. Osvajači su tu činjenicu samo učinili očiglednom. Nisu dozvolili slobodnu volju, niti običnu slobodu izbora, ili bilo kakav izbor. Žigosanje ljudske stoke onemogućilo je ljudima čak i autonomiju mentalnog procesa.

Kako to obično biva, ubrzo se sve razbistrilo i preživelo čovečanstvo je naučilo živeti pod čudesnom i čudovišnom okupacijom tuđinskih bića, odnosno čitave jedne alijanse različitih mada suštinski sličnih organsko-neorganskih entiteta. Bio je to devetočlani savez superiornih stvorenja različitih oblika. Devet vrsta tih bića podelilo je Zemlju i zagospodarilo njome, oblikujući je u skladu sa svojim potrebama. Osam svemirskih bogodemonskih rasa je zauzelo svu Zemlju, dok je deveta, najčudnija i veoma specifična, zauzela Antarktik. Uvideo sam neverovatno jednostavnu i fascinantnu svrhu čitavog poduhvata, čitavog jednog genocida i jednog marša života i smrti koji traje unedogled kroz koridore vremena i ambise prostora. Ovih osam „neantarktičkih“ vanzemaljskih rasa imale su stav da ljudska bića ne bi trebalo uništiti već se poslužiti njima kao resursom u različite svrhe.

Za prve među njima koje ću opisati, moglo bi se reći da su „human friendly“. Nazvao sam ih Filantropima. Oni su neverovatno prijateljska i svetla stvorenja savršene estetike nalik ljudskoj. Njihova dobrota i čednost, snaga njihovog karaktera i harizma kojom su zračili brzo je osvojila srca očajnih ljudi koji su ničice padali pred njima u stanju potpune opčinjenosti i izbezumljenosti od neverovatne energije i opijajuće zaljubljenosti u njih. Filantropi su pokoravali pukom pojavom. Sama njihova pojava menjala je stanje svesti ljudskih bića obasipajući ove ekstatičnim osećajem blaženstva. Kada bi se neki Filantrop pojavio u gomili ljudi oni bi ga kao hipnotisani zaljubljeno sledili poput gopija koje prate boga Krišnu. U oblasti Zemlje koju su preuzeli, Filantropi su ostvarili svojevrsni raj. Prenosili su ljudima svoja znanja i tehnologiju, unapređujući ljudsku svest i sposobnosti, delovali su prosvetiteljski i svetački, reklo bi se mesijanski. Svest ljudi i sva pažnja bila je potpuno usmereni prema njima. Oni su bili jedina tema razgovora, objekti obožavanja i žudnje, predmeti misli. Lik Filantropa, koji su zapravo svi bili gotovo istovetni, poput sunca zračio je umovima ljudi, privlačeći sva ljudska osećanja, svaku misao. Kada bi spavali ljudi bi sanjali njih i bili srećni. Kada bi se probudili ljudi bi gledali njih i mislili o njima i opet bi bili srećni. Svaki čovek osećao je neodoljivu želju, zapravo potrebu da uvek bude u blizini nekog Filantropa.

Vlast Filantropa bila je neograničena i sveobuhvatna. Ljudi su bili su spremni čak da umru za njih. U neku ruku bilo je to pravo kosmičko bratstvo, zemaljski raj u kome nije bilo patnje, bola i bolesti, idealno društvo, savršeni mir, jedan galaktički multikulturalizam, ideološka metastaza savremene vladajuće civilizacije, ostvarenje sna o skladnom zajedništvu svih ljudi i tuđinaca. Doneli su lekove za sve bolesti, lek protiv starenja, protiv kljakavosti, protiv svakojake ludske bedastoće, protiv neimaštine i gladi, protiv nesreće, protiv nasilja, protiv mržnje i gluposti, protiv pokvarenosti, telesnih oštećenja, duševnih bolesti i izopačenosti, naposletku protiv fiziološke i patološke smrti. Oblast kojom su vladali krasila je neverovatna civilizacija posve usklađena sa prirodom na nama nepojmljiv način, bez prljavih tehnologija, bez seksualnih izvitoperenosti, u funkcionalnoj čednosti. Sve istine su stavljene ljudima na raspolaganje, sve tajne prošlosti, sve mračne tajne, šokantne istine o poreklu ljudi, o davnoj i ne baš tako davnoj istoriji itd. To je bilo tako očaravajuće da su ljudi u toj oblasti veoma brzo zaboravili pređašnji život, globalnu povezanost, nezaposlenost, bolesti, neizvesnost, ratove, pa i skorašnje razaranje koje je pratilo dolazak emancipatorskih zavojevača. Sve su to bili spremni da zaborave jer konačno je nastupio raj na Zemlji. Sve je to vredelo jer stigla je nagrada u obliku i svetom prisustvu Filantropa. Zatočenici Para-dešme, kako sam nazvao oblast pod Filantropima, bili su izolovani od ostatka planete pod okupacijom drugih članova osvajačkog saveza. Zapravo svaka rasa osvajača imala je poseban i svojstven način apsolutne vlasti nad ljudskim domorocima.

Za razliku od Filantropa, njihovi susedi Mizantropi, nisu mnogo marili za ljudsku sreću. U njihovoj oblasti ljudska bića su bila tretirana kao stoka, kao niža rasa, iskusivši jednu monstruoznu segregaciju te posluživši kao zamorčad za čudovišne genetske eksperimente i mutacije. Mizantropi su ljude držali u kavezima na način kako su ljudi držali živinu ili stoku. Imali su poseban interes da prikupljaju razne proizvode ljudske fiziologije u trenucima nekog posebnog stanja svesti izazvanog raznim stimulansima. Pritom, oni nisu marili za razmere ljudske patnje. Pod Mizantropima svako je iskusio bol u nekom obliku. Nije bilo nijednog ljudskog bića na njihovoj teritoriji koje nije bilo povređeno na svakojake moguće načine. Preuzeli su kontrolu nad ljudskim razmnožavanjem, vadili bi fetuse i onda ih deformisali pa veštački održavali nov pravac razvoja koji bi rezultirao proizvodnjom mutanata od ljudskog materijala. Nikako nisam mogao da proniknem u njihove razloge za takvo postupanje, mada sam imao utisak da to rade iz čistog uživanja. Za razliku od Filantropa koji su bili najbliži ljudskom obličju i to veoma usavršenom, Mizantropi su više podsećali na nekakve demonolike prikaze. Filantropi su bili visoki oko dva metra u proseku, dok su Mizantropi bili poput kepeca, jedva visoki do metar, ziftane crne kože, crvenih očiju, ogrnuti nekakvim gunjevima, smrdeli su a lica su im bila kao u goblina, deformisana i unakažena.

Mizantropi su odmah nakon završetka invazije imali zadatak da preživelu ljudsku stoku, poput nacista, sortiraju, razdele, razvezu, popišu i podele po novim gubernijama. Imali su nekakve bičeve koji su prirodno izlazili iz njihovih ruku i sa kojima su nemilosrdno šibali ljudsku marvu, cepajući tkivo, kao da su bili natopljeni u nekakvu kiselinu. Uzgred, Mizantropi su jeli ljudske unutrašnje organe, i to dok je žrtva još uvek živa. Obožavali su dečje meso. Obično bi prvo navalili na trbuh, rasporivši ga oštrim zubima, tražeći jetru, halapljivo je proždirući dok je žrtva urlala od bolova. Osim jetre, dobro im je dolazilo i srce, mozak, bubrezi, oči, polne žlezde, pa i pluća. Onda sam shvatio da taj njihov način ishrane ima smisao. Naime, kako sam posle saznao, oni tačno znaju gde je u ljudskom telu raspoređeno najviše energije i znaju da sa procesom umiranja ta energija iščezava pa je otud za njih besmisleno da jedu već mrtve ili obrađene ljude na način kako ljudi jedu životinjsko meso. Sa stanovište te vrste ekonomije naš civilizacijski način ishrane mesom je besmislen i čak otrovan. Meso drugih bića i njegovi unutrašnji organi jedu se dok su sveži, dok životna sila još uvek nije iščilila iz njih. A najbolje je jesti unutrašnje organe dok je biće još uvek živo, tako da se što manje te vitalne energije izgubi. Mizantropi su to očigledno veoma dobro znali. Ugrabili bi neko ljudsko biće iz kaveza, nevezano za pol i uzrast i na licu mesta bi ga raskomadali naočigled svih koji to nemo i sa užasom posmatraju. Kod Mizantropa nijedno ljudsko biće ne bi uspelo da pređe tridesetu godinu života jer bi jednostavno bilo pojedeno, odnosno pojedeni bi mu bili unutrašnji organi dok bi ostatak tela dali u preradu za ishranu drugih ljudi. Mizantropi nisu jeli meso, kosti, kožu niti sve unutrašnje organe nego samo one koje sam pobrojao, najvitalnije. Oni su u ljudima izazvali takav strah da su ljudska bića pod njihovom kontrolom bila u takvom šoku da nisu mogla obavljati normalno ni neke osnovne fiziološke potrebe.

Mizantropi su uzimali spermu muškaraca i veštački oplođavali žene, zatim bi embrione i fetuse po određenom principu sortirali; neki bi išli dalje na deformisanje a neki bi poslužili kao hrana. Oni koji bi postali deformisani, uživali bi neku vrstu privilegija budući da je njihov polazni ljudski genetski materijal bio pomešan sa nekim tuđinskim genima neodređenog porekla koje su Mizantropi nosili sa sobom i čuvali u nekim posebnim urnama. Posle sam uvideo da su oni te eugenički proizvedene mešance „izvozili“ u druge oblasti pod kontrolom njihovih saveznika koji su imali fokus na nekim drugim stvarima. Ženi koja je određena da bude majka, bili bi odstranjeni udovi a ona bi kao truplo sa glavom nepokretna bitisala u nekakvoj tečnosti dok bi bila hranjena intravenozno. Šta se dešavalo sa njenom svešću niko nije mogao znati jer imala je nekakvu napravu na grudima sa dovodom za vazduh koji joj je direktno bio ubacivan u pluća, tako da nije ni disala. Mogao sam im videti oči, ali one su bile usmerene na gore i poluzatvorene, što je ukazivalo da nisu pri svesti, pretvorene u neku vrstu biljki za rađanje novih ljudskih bića. Patnja majki Mizantrope nije zanimala, već su imali jedini interes da im ona ne umre dokle god je iskorišćavaju, pa su njenu smrt sprečavali nekakvim tehnologijama koje funkcionišu na meni nepoznatom principu. Kada odsluže svoje, majke bivaju prebačene u drobilicu i od nje se pravi smesa za ishranu drugih ljudi. Mizantropi su uredili, kao što to ljudi čine sa nekim domaćim životinjama u industrijskoj proizvodnji, da ljudska bića silom prilika postanu kanibali, hraneći se isključivo manje ili više prerađenim ostacima ljudskih tela.

Mnogi ljudi su bili stavljani na strašne muke ne bi li Mizantropi, opet za potrebe „izvoza“, izdvajali posebne ljudske izlučevine i nešto radili sa njima. Sva naša mašta o mučenju i mrcvarenju nekog živog stvora ne može pojmiti metode i tehnike koje su Mizantropi upotrebljavali u svrhu meni nepojmljivu, ne bi li došli do neke telesne izlučevine željenog hemijskog sastava. Žestoko mučeni a na neki neprirodan način sprečeni da umru, ljudi su pod Mizantropima dospeli u stanje otupelosti i apatije, pretvoreni i žive objekte, predmete za svrhu koja je na surov i demonski način nadilazila njih kao bića, njihovo nasleđe, kulturu, umetnost, filozofiju, ponos, tradiciju, čast, jezik, istoriju, nekadašnje domete, mitologiju, ontologiju. Zlo je u tolikoj meri nadvladalo da su ljudi zaboravili ko su i šta su, zaboravili su šta je život, a jedino čemu su se nadali i što su očajnički želeli bila je smrt. Sistem Mizantropa u tom pogledu nije bio čak ni robovlasnički ili diskriminativan prema ljudima, nego je jednostavno antihuman; sistem u kome je ljudsko biće svedeno na puki materijal. To opredmećenje ljudskih bića pod vlašću Mizantropa, ljudima je čak odricalo i ulogu nekakvih objekata za igru ili neku drugu vrstu iživljavanja. Mizantropi su bili bezdušno praktični. Da li su uživali u tome zaista ne bih umeo reći. Ljudski je uživati u tuđoj agoniji ali da li je mizantropski?

Treća rasa bogodemonolikih osvajača fokus je imala na prenaglašenoj seksualnosti i eksperimentisanja sa njome, pa su im ljudska bića poslužila kao seksualni objekti za njihova istraživanja i izopačena uživanja. Iz tog razloga nazvao sam ih Erotima. Ljudi pod vlašću Erota imali su ulogu masturbativnih pomagala za utaživanje satirijastičke i izvitoperene pohote, za demonske seksualne perverzne igre tih hiperseksualnih gnusnih bića. Eroti su bili poput kakve opskurne kombinacije velikog insekta i ljudskog bića. Imali su šest nogu, nekakav oklop na leđima, glavu poput pauka i torzo nalik ljudskom, sa grotesknim spiralnim polnim organom, dugačkim, tankim ali savitljivim. Nije bilo muškarca, žene, odrasle osobe ili deteta, niti i jednog ljudskog bića pod vlašću Erota a da nije bilo silovano, seksualno zlostavljano i podvrgnuto svakojakim izlivima neviđene seksualnosti čija je posledica neretko bila smrt. I ne samo da su se Eroti seksualno iživljavali nad ljudima, nego su u svrhu nekog njihovog grotesknog voajerizma, ljude podvrgavali seksualnim odnosima sa svakojakim mutantima koje su stvarali Mizantropi i izvozili ih Erotima.

Eroti su takođe ekstrahovali određene proizvode ljudske fiziologije u stanjima izuzetne seksualne uzbuđenosti. Naravno, za razliku od položaja ljudi pod vlašću Mizantropa, vlast Erota je u znatnoj meri ljudska bića držala u povoljnijem položaju, bez obzira na takođe demonsku eksploataciju. Eroti su od Mizantropa uvozili ekstrakte ljudskog bola i ljudolike mutante koje su Mizantropi proizvodili, a za uzvrat ovima su izvozili ekstrakte ljudske seksualnosti. Istovremeno i sami Eroti su radili genetske eksperimente, stvarajući hiperseksualne mutante koje su posebno stimulisali i uzimali izlučevine njihove seksualne fiziologije. Stvarali su žene sa više polnih organa, više dojki, nekakva humanoidna čudovišta čija je jedina svrha seks, čudovišta totalno uronjena u seksualnu svest. Sva ljudska bića pod njihovom kontrolom bila su izložena manijakalnom i neprekidnom seksualnom iskorišćavanju na nezamislive moguće načine, čime je posve ukinuta ekskluzivnost seksualnog opštenja između ljudskih bića, čak ne samo da je ukinuta nego više nije bila moguća. Ljudska bića su svakodnevno bivala silovana ili izložena sadističkim iživljavanjima od strane čudovišnih kreatura za čije opisivanje mi zaista nedostaju reči. Kao da im je zadatak i jedini smisao postojanja da se dokopaju nekih nevinih stvorenja i da ih seksualno mrcvare. Ipak, pomenuću jednu vrstu seksualne gnusnosti koja me je duboko potresla kada sam video kako zapravo funkcioniše. Kao u filmu Alien, Eroti bi u ljudsko biće ubacili implant posebnog seksualnog stvorenja koje bi raslo unutar ljudskog tela i iznutra prodiralo u ljudske polne organe zadovoljavajući se na groteskni način. Bila je to neka odvratna ljigava vrsta seksualnog parazita koji je podsticao lučenje određenih hormona i hemikalija u cilju pobuđivanja seksualne nadraženosti domaćina, a što je koristilo zarad uživanja u tim tečnostima. Eroti bi onda pomoću raznih igli zabodenih u polne organe čoveka ekstrahovali zajednički proizvod seksualne fiziologije ljudskog i tog gnusnog parazitskog bića. Na kraju bi ljudsko biće umiralo jer bi mu parazit iscrpeo svu vitalnu energiju podstičući hemijskim putem trajnu seksualnu aktivnost praćenu galopirajućom fantazmagorijom. No, nije baš svaki odnos bio gnusan. Malo dalje daću opis jednog veoma specifičnog seksualnog čudovišta koje je na mene ostavilo poseban utisak jer je i pored svoje monstruoznosti i neprirodnosti, zapravo bilo veličanstveno.

Kako sam vremenom shvatio čitav sistem tuđinske eksploatacije ljudskih bića zasnivao se na čoveku kao izvoru određenih hemijskih i genetskih materija za koje su okupatori bili zainteresovani. Isparcelisali su Zemlju, odnosno čovečanstvo, i svaka se osvajačka rasa na sebi svojstven način, bavila proizvodnjom određenog tipa izlučevina i preradom tih izlučevina. Čak su i Filantropi koristili određene proizvode ljudske fiziologije koji nastaju u stanju ekstaze a koju su izazivali energijom svog prisustva. Svaka vanzemaljska rasa je na taj način doprinosila toj svojevrsnoj berbi. Upravo je ta berba bila jako važna a sve ostalo je stvar stila ili metoda proizvodnje, odnosno senzibiliteta rase koja je specijalizovana za neki konkretan pravac delovanja i ponašanja. Svakako je u pitanju bila neka vrsta ekonomije i trgovine određenim hemikalijama, ali još uvek nisam mogao proniknuti šta je krajnji cilj, šta je svrha svega toga. Očigledno je da oni nisu došli na Zemlju u potrazi za životnim prostorom. Došli su zbog ljudi. Upravo su ljudi zlatni rudnik, sirovina, plen. Ova planeta bez ljudskih bića očigledno im ne bi vredela ništa. Jedino je bilo pitanje koliko će trajati taj ciklus eksploatacije. Koliko je vremena njima potrebno da dobiju to šta žele i šta će biti posle? Uskoro sam dobio odgovor i na to pitanje, ali hajde sada da se vratimo na opis ostalih članova bogodemonske vanzemaljske nefilimske koalicije, i da se vratim na opis mutantskog bića koje me je fasciniralo.

Nisu sva čudovišta ružna, strašna, grozomorna i estetski neprihvatljiva, niti sva čudovišta izazivaju strah. Postoje i neka sasvim drugačija, pa ipak čudovišta. To su čudovišta neviđene lepote i dražesnosti, zbog kojih čovek može izgubiti glavu, koja ga mogu temeljno sludeti, u koja se čovek može beznadežno zaljubiti, čeznuti, venuti… Ne govorim o ženama, niti o ljudskim, već o bićima sasvim drugačijim, drugačije fiziologije, morfologije, metabolizma. Jedno od tih dražesnih čudovišta koje ću sada opisati nazvao sam Žena-biljka. Zapravo to jeste biljka, prava biljka, ali vanrednih sposobnosti i životnog ciklusa te izuzetno prilagodljiva a koja funkcioniše upravo na načelu seksualnosti i pohote, baš onako kako su to Eroti uredili i zašta su oni specijalizovani. Ta biljka je jedan čudesan i rekao bih perverzno nežan predator od kojeg zapravo čezneš da budeš uhvaćen. Pomenuo sam perverznost, ali tek sa spoznajom ovog stvorenja uvideo sam da sve što današnji civilizovani um smatra seksualnom perverzijom nekada je bio deo nekakvog rituala, svetog obreda. Dendrofilija na primer, danas mahom percipirana kao seksualna perverzija, u osnovi nije puko seksualno opštenje sa drvetom, već sveti polni akt sa boginjom koja boravi u drvetu. Tako možemo naći paralelu za sve ono što nas danas potajno uzbuđuje ili što sa stajališta konvencionalnog morala osuđujemo i smatramo izrazom ljudskog izopačenja. Nije izopačenje polni akt sa drvetom nego je izopačenje nedostatak svesti prilikom tog čina da je upravo to drvo zapravo ovaploćenje određenog načela, odnosno božanstva. U tom svetlu neumitno se postavlja pitanje, vezano za ovaj primer, ima li šta prirodnije, šta „ekološkije“, ima li šta svetije od opštenja sa silama prirode putem korišćenja drveta kao seksualnog objekta ili medijuma preko kojeg ostvarujemo tu komunikaciju?

Eroti su veoma duboko zašli u arhetipsku ljudsku svest kada su napravili biće koje me je toliko fasciniralo a sve sa svrhom da u čoveku izazove fiziološku reakciju i lučenje određenih jedinjenja kao ostataka emitovanja energija i stanja svesti. Sagledavši to biće iz pravog ugla, spoznao sam kako od opštenja sa njom, od te čudesne simbioze, nema prirodnijeg odnosa. To biće je jedna inteligentna, nesvakidašnja biljka koja menja obličje prilagođavajući se svojoj žrtvi-partneru u potpunosti, savršeno besprekorno. U tom pogledu ta biljka je savršeni seksualni partner za svako seksualno biće. Žena-biljka za ženu može biti Muškarac-biljka, svejedno, ali jedno sam uvideo: to je predator kome se čovek uvek vraća onda kada jednom iskusi privilegiju i doživljaj da bude proban, odnosno da bude izvor hranljivih materija za stvorenje koje je daleko od čoveka, a koje je bez obzira na taj jaz pronašlo način da odlično komunicira sa nama. U nekom opštem smislu, onako kako sam ja video, prilagođena muškarcu, Žena-biljka je ženstveni humanoid „hlorofilne“ boje tela sa duguljastim nežnim lišćem umesto kose. Njeni udovi su gipki, snažni i mogu menjati oblik i dužinu. Ona luči neke smole koje služe da namame i izazovu seksualnu želju kod bića koje želi privući. Budući da je prilagodljiva svakoj vrsti koja se razmnožava seksualnim putem, ona je u stanju da zauzme adekvatan oblik te da luči mirise u skladu sa prirodom plena. Ona nema čulo vida ali oseća vibraciju, energiju prisustva, oseća miris, hemijski identitet, dakle opaža na suštinski način pa se na osnovu toga preobražava i prilagođava za svega nekoliko trenutaka. Na primer, ako je recimo neki bivo njen plen, ona će za njega postati bivolica. Ako je u pitanju čovek, pretvoriće se u dražesnu i neobičnu devojku koja će mirisati omamljujuće, koja će biti ljupka i zavodljiva, nežna i privlačna. Kada je dodirneš ili poljubiš unećeš u sebe malo od te afrodizijačke halucinogene smole koja će uticati na tvoj libido i na percepciju, stvarajući neverovatno stvarnu opsenu da zapravo ljubiš pravu ženu čiji je oblik sasvim po tvom ukusu. Zapravo opštićeš sa nečim što nije ni muško ni žensko, niti je ljudsko, nego hibridna biljka iz laboratorija Erota. Osim što vrši fotosintezu, ona se hrani znojem i semenom. Za vreme čina grčevite strasti i obilnog lučenja znoja, iz njenih udova se granaju pipci poput vinove loze i nežno te obuhvataju halapljivo upijajući svaku kap tvog znoja. Zato pre nego što joj priđeš, napij se vode, barem dva litra, kao i nakon čina sa njom, prosto da ne bi dehidrirao. Opisano biće spada u kategoriju, reklo bi se, blaženih stvorenja koja su tuđinci doneli sa sobom ili stvorili.

Četvrtu rasu tuđinaca nazvao sam Hipnotima. U njihovoj zemaljskoj guberniji ljudi su bitisali poput biljaka, na način sličan onom predstavljenim filmom Matriks. Sve vreme, od rođenja pa do smrti, ljudi su se nalazili u stanju sanjanja izloženi zračenjima različitih frekvencija koja su odmeravali i usmeravali Hipnoti, opet zarad berbe određenih produkata ljudske fiziologije. Kako sam shvatio, tuđincima je od nemerljive vrednosti bio ljudski fiziološki sistem koji su oni maksimalno pokušavali da iskoriste, grozničavo tragajući sa suštinskom (al)hemijskom proporcijom određenih materija u svrhu koju nisam mogao pojmiti. Za čime su oni tragali, tako bezobzirno, temeljno i surovo? Hipnoti su bili oko tri metra visoki jajasti klobuci koji su komunicirali emitovanjem nekakvih obojenih zraka različitih frekvencija. Uz pomoć tih zraka koji su izvirali iz jednog centra u gornjem delu njihovog neizdiferenciranog tela, oni su vladali ljudima, upravljali frekvencijom moždanih talasa. Njima je ljudski mozak zapravo bio jako važan organ i zato su se oni izuzetno fokusirali na njega, izlažući usnuli deo čovečanstva pod njihovom kontrolom svakojakim zračenjima, ponekad smrtonosnim za dobar deo ljudi, jer bi im mozak prosto bio pretvoren u kašu. Šta se dešavalo sa uspavanom ljudskom svešću nisam mogao nikako da proniknem. Često bi umeli da izvade samo mozak iz tela, bacajući ostatak. Onda bi mozak stavljali u nekakve staklene posude, priključivši na njega žice, pa bi ga izbombardovali zračenjima, ponekad toliko intenzivnim da bi se mozak jednostavno rastvorio u tečnosti u kojoj je bio pohranjen. Onda bi oni destilovali tu tečnost i iz nje odvajali, poput predanih alhemičara, nekakvu vodu koju su zatim izlagali nekim zračenjima, zatim to kompresovali u boce i te boce pohranjivali u posebna kućišta.

Gastronomi su peta rasa tuđinaca. Izgledali su veoma čudno, neverovatno duguljasti i zapanjujuće vitki, više su ličili na nekakve humanoidne insekte, visoke oko četiri metra. Iz imena koje sam im nadenuo može se pretpostaviti šta je bila njihova specijalnost. Naime, oni su ljude uzgajali kao svinje. Ljudi u njihovoj guberniji bili su ili preterano debeli, do nepokretnosti, ili zastrašujuće mršavi i iznureni od gladi kojoj su bili izloženi. Očigledno je da su oni prikupljali nekakve telesne fluide u stanju koja odgovara deformitetu ljudskih bića pod njihovom kontrolom. Ljudi su pod Gastronomima bili siti ili gladni. Međutim, paradoksalno, glad je morila one deformisane od debljine, dok su anoreksičari osećali gađenje na bilo koji oblik hrane. Na veštački način Gastronomi su podsticali zversku glad kod ljudi ili pak odbojnost prema hrani. Pod uticajem Gastronoma debeli ljudi su bili u stanju da manijakalno žderu bilo šta, uživajući u procesu hranjenja a što je stimulisalo i posebna lučenja koja su zapravo bila predmet interesovanja Gastronoma. Sličan princip, ali u obrnutom smislu, važio je i za slučaj anoreksičara.

Šestu rasu sam nazvao Moralistima. Oni su ljudima nametnuli svojevrsni kastinski sistem te silom ustanovili institucije i ustanovili društvo u kome su, prirodno, oni zauzimali bramansko-kšatrijske pozicije, dok je za ljude bio rezervisan robovski položaj. Ljudi nisu imali nikakva prava ali ukoliko bi se držali svog mesta u poretku mogli su očekivati milost, dok bi svako istupanje bilo surovo i drakonski kažnjavano javnim mučenjem i pogubljenjem. Moralisti su uvek isticali svoju rasnu supremaciju, dok su ljude primoravali da se pomire sa ontološkom niskošću svoje vrste te da budu srećni što im je data privilegija da budu robovi i sluge Moralista. Osim toga, Moralisti su ljudima nametnuli nekakve drugačije vrednosti, moralne norme, religijske dogme, ideološke forme i naopaki pravni sistem. Sistem tlačenja koji su uveli Moralisti izazivao je tešku frustraciju i apatiju ljudi. Njihov sistem bio je totalitaran i usmeren ka apsolutnoj kontroli ljudskih bića te njihovog držanja u stanju potpune potčinjenosti usađivanjem unutrašnjih psiholoških mehanizama samokontrole. Jedan od takvih metoda bio je obavezno konzumiranje određenih droga koje bi od ljudi stvarali zavisnike. Svako izbegavanje uzimanja tih droga najstrože bi bilo kažnjavano. U početku mi nije bio jasan njihov metod „berbe“, ali sam ubrzo shvatio da je ključ upravo u tim drogama koje su ljudi bili primorani da uzimaju. Pod dejstvom tih droga ljudi bi zapadali u određena stanja te lučili tvari koje su predstavljale predmet interesovanja Moralista. U fizičkom smislu, moralisti su ličili na prikaze iz raznih ufoloških predstava o reptiloidima. Bili su visoki oko dva metra i podsećali su na nekakve humanoidne reptile, kao da smo dinosauruse pomešali sa ljudskim bićima.

Sedmu rasu činili su Doktori, bića nalik plastičnim lutkama, ali bez lica. Doktori su najviše ličili na kiborge, budući da im je epiderm bio sačinjen od nekog čvrstog i lakog materijala nalik metalu. Oni su vladali uz pomoć bolesti. Svako ljudsko biće pod njihovom vlašću bilo je zaraženo nekakvom opakom boleštinom, što je za Doktore stvaralo odličnu situaciju za svakojake vrste eksperimenata. Njihov cilj nije bio izlečenje, nego održavanje bolesti, jer je ljudska fiziologija u tim stanjima generisala sadržaje koji su njima bili potrebni. Sve moguće i nemoguće vrste bakterija, virusa i kojekakvih vanzemaljskih mikroba gostile su se ljudskim telima, metastazirajući i poprimajući nove oblike i imunitete. Kao da su nosili nekakvu izvitoperenu asketsku formulu: bolest je sveta, bolest tela je duhovni lek, bolest duha je mir duše. Dovodili bi pojedince do prosvetljenja kroz svojevrsnu alhemiju pošasti. Njihov „pandemonium“ širio se vazduhom, fizičkim kontaktom, hranom, vodom. Efekti pošasti bili su sveobuhvatni. I nisu bili zadovoljni samo širenjem infekcija nego su posebnu pažnju obratili i na stvaranje ambijenta za bujanje tzv mentalnih bolesti. Određeni broj ljudi bi poštedeli infekcija virusima, gljivicama i bakterijama, ali bi od njih stvorili šizofreničare, razne fobičare, manijake i ludake, pa bi onda kombinovali mentalno ludilo, bolesti duše sa bolestima tela, podsticali bi razvoj manijakalnih sklonosti i ponašanja. Beskrajne su bile njihove mogućnosti, ali kao da su negde žurili. I zaista, svi su oni grčevito radili crpeći ljudski rod zarad cilja koji mi je tada bio zaista maglovit, ali bio sam rešen da ga u potpunosti otkrijem.

Osmu rasu nazvao sam Posmatračima. Bili su to neka vrsta ratnika, visokih oko dva i po metra, u crnim plaštevima, posve bez lica. Sistem upravljanja njihovom gubernijom nisam mogao da razumem. Zaista bilo mi je posve čudno što za razliku od ostalih sedam rasa tuđinaca, ova rasa uopšte nije upravljala svojim delom čovečanstva nego ga je nekako ograničila te konzervirala ljudsku autonomnost u izvornom stanju. Kao da je njihov zadatak da čuvaju rezervat ljudskog materijala netaknutim ukoliko nešto krene naopako u gubernijama gde se uveliko radi na ekstrahovanju traženih i vrednovanih materija. Posmatrači su pazili da između ljudi na teritoriji pod njihovom kontrolom i sveta van toga ne dođe ni do kakvog kontakta. Morali su ograničiti ljudsku tehnologiju i slobodu kretanja, ali se uopšte nisu mešali u autonomiju niti u unutrašnja kretanja te ljudske enklave, poslednjeg bastiona ljudske slobode na Zemlji. Naravno, povremeno bi oteli određeni broj ljudi koje više niko nikada nije video, ali osim toga nije bilo nikakvog drugog mešanja od strane Posmatrača prema enklavi. Naravno, ljudi su uvek pokušavali da se odupru ili sakriju, ali svaki otpor bio je uzaludan. Komandna soba odakle sam sve ovo posmatrao nalazila se upravo na teritoriji te enklave. Moja uloga bila je u svojstvu vođe pokreta ljudskog otpora. Grozničavo sam se trudio da smislim neki način kako da se zaštitimo, kako da opstanemo kao čovečanstvo, kako da se sakrijemo ako već ne možemo proterati čudovišne uljeze iz dubina svemira. U enklavi smo ustanovili princip da ne smemo zaboraviti ko smo, ne smemo zaboraviti našu istoriju, tradiciju, naš identitet, našu veru, da ne zaboravimo da smo ljudi a ne sirovina na šta su tuđinci žele da nas svedu, negirajući našu prirodu, našu svest, našu kulturu.

Izazov pred nama bio je veliki. Bili smo svesni da naš opstanak u enklavi zavisi od nama nedokučivog interesa čudovišnih okupatora. Iz moje komandne sobe na neki čudesni način mogao sam videti šta okupatori rade, ali mi još uvek nije bila jasna krajnja svrha te aktivnosti a znao sam da se tu krije razlog njihove invazije. U slučajevima kada bi Posmatrači upadali u enklavu, mi smo uvek pokušavali da testiramo naša nova oružja i metode borbe, ali je ta borba uvek bila uzaludna, jer bi neprijatelji prosto spržili sve one koji im se suprotstavljaju i izvršili bi svoju misiju, vodeći u nepovrat određeni broj ljudi bez ijednog gubitka. Ta činjenica je deprimirala slobodne ljude, kažem slobodne, ali znam da je to veoma uslovno, pošto kao takvi i ti tzv slobodni ljudi imaju svrhu koja podupire protivljudski okupatorski sistem. Slobodni ljudi enklave su pomagali neprijatelja samim tim što su bili slobodni, posluživši kao rezervat izvornog materijala.

Naposletku, najveći deo moje pažnje okupirala je ona malobrojnija ali daleko moćnija deveta rasa koja je zauzela Antarktik. Njihov stav je bio od početka jasan i veoma očigledan: ljudsku vrstu bi trebalo istrebiti. Znao sam da će jednom doći trenutak kada će oni krenuti u ostvarenje te genocidne agende. Nadao sam se, pre nego što se to desi, da ćemo uspeti  napraviti dovoljno duboko i sigurno sklonište, ne bi li se makar u manjem broju u njemu sakrili i spasili deo slobodnog čovečanstva, barem deo naše dece, kao zalog ljudske budućnosti kada jednoga dana ova grozna apokaliptička stvarnost postane tek zastrašujući mit o „bogovima koji su hodali Zemljom“. Grozničavo smo radili na Projektu, ne štedeći ljude i resurse koji nam stoje na raspolaganju. Gradili smo Sklonište za taj sudnji dan kada će ubilačko zlo sa Juga biti pokrenuto u nameri da zauvek ukine čovečanstvo. To i jeste bila namera i svrha devete rase savršenih ubica, superiornih monstruma gotovo savršene ubilačke estetike. Znao sam da je bespredmetno boriti se protiv njih. Nema tu borbe, nema nikakvog načina odbrane, jer jedino šta je izvesno jeste masakr ljudskog elementa. Jedino što nas je održavalo u životu jeste vera u nekakvo rešenje, u mogućnost da izgradimo dovoljno duboku i sigurnu rupu u koju ćemo se sakriti, pri tom žrtvujući dobar deo nas ubilačkoj stihiji ne bi li ih prevarili da su nas sve pobili.

Pravili smo planove i gradili uslove transgeneracijskog preživljavanja duboko pod zemljom u nadi da će nas Bog ipak spasiti, da će se ostvariti drevni mitovi o Spasitelju, o Saošjantu, Mesiji, Mahdiju, da će Kralj Sveta ponovo doći na površinu i oterati demonsko zlo za koje sam bio siguran da je nastalo kao odgovor prirode na silnu ljudsku aroganciju i zaborav, kao reakciju na našu civilizacijsku amneziju i anesteziju, kontuziju i konfuziju, na naš zaborav božanskog. U tom magnovenju svi su mitovi postali aktuelni. Oživela je očajnička vera u svaki nagoveštaj o preporodu čovečanstva, o spasenju, o Čakravartiju koji će zavrteti točak Samsare u našu korist. Upregli smo sve naše snage ka ostvarenju jednog gotovo eshatološkog cilja. Iskopali smo veoma duboke rupe u zemlji, zaštitili ih debelim pločama od armiranog betona, čelika i raznoraznih kamuflažnih materijala koje su razvili naši inženjeri i tehnolozi. Napravili smo i mehanizam samouništenja zlu ne trebalo, samo da nas neprijatelji ne dograbe. Sve vreme pokret otpora je pripremao ostatak slobodnog čovečanstva za taj dan konačnog uništenja kada smo sve stavili na kocku. Uradili smo najbolje što smo mogli i to nas je bodrilo, jer znamo da nismo sedeli skrštenih ruku. Čak smo odredili i kvote slobodnog čovečanstva koje će biti žrtvovane zarad spasavanja odabrane manjine. Kao vođa, samome sebi odredio sam sudbinu stradalnika. Želeo sam smrt gledati u oči. Naposletku, imao sam neku bojazan da nam je uzaludan trud, ali želeo sam da verujem. Sada znam da je sve to bilo uzalud. Budućnost nije za ljude.

Svojevrsni mir, kohabitacija i okupacija, potrajao je neko vreme, možda par decenija, a onda se desio pokret. Deveta rasa je u jednom trenutku, silovito i iznenadno napala sve ostale sjurivši se velikom brzinom iz svojih baza na Antarktiku, osvajajući jednu po jednu oblast Zemlje. I za manje od 48 sati, uspeli su da osvoje celu Zemlju. Na tom osvajačkom i rušilačkom pohodu strašna vojska devete rase nemilosrdno i krajnje surovo ubijala je svako ljudsko biće na koje je naišla, bez milosti, sa fanatičnim žarom i zverskom strašću prožetu gađenjem, kao da ubijaju bubašvabe. Druge tuđince nisu ubijali jer bi se ovi samo sklanjali, upavši u neku vrstu nestvarnog mirovanja nalik dubokom snu. Osvajači sa Antarktika bi ih samo pokupili i naslagali u nekakva saća i prebacivali u svoje brodove. Sve sam ovo posmatrao iz komandne sobe prepune monitora. Bio je to direktan prenos genocida. Iz te iste mračne sobe bez prozora, u nekakvom vojnom kompleksu, posmatrao sam i prvobitnu invaziju pre dvadeset godina. I sve to vadim iz sećanja, iako je sve ovo što sam opisao zapravo prošlo u snu munjevitom brzinom. Sve što sam opisao nekako se podrazumevalo u mojoj svesti, nekako sam znao.

I dok sam tako nemo posmatrao uništenje čovečanstva u jednom trenutku primio sam poziv. Bio je to telepatski poziv. Iznenada sam u drugom delu te poveće sobe spazio jednu čudnu figuru, visoku oko dva i po metra, veoma krupnu. Prilika je stajala u profilu i mogao sam  razaznati čudovišne konture tog lica. Ipak, prilika je odisala nekom vrstom dostojanstva, imala je gospodarsko držanje. Zatim se okrenula, načinivši nekoliko koraka ka meni. Odmah sam znao da je to vođa devete rase, ali on nipošto nije ličio na armiju kojom je komandovao takođe telepatski. Jeste da je delovao zastrašujuće, ali u njemu je bilo nečeg veličanstvenog i reklo bi se aristokratskog, što je zasluživalo strahopoštovanje. Uputio mi je poruku kako mi nudi izlaz i poštedu. Ponudio mi je život u zamenu za nešto. Nisam tačno mogao znati šta je to nešto, ali ticalo se Skloništa. Naime, on se baš tamo zaputio u nameri da uništi poslednje ljudsko uporište, bastion slobode i opstanka, sveljudski Sion, u koji su se ljudi sabrali. Bio mu je potreban ljudski izdajnik – izdajnik čovečanstva, koji bi mu na neki meni nepojmljiv način omogućio da prodre i uništi poslednju tvrđavu čoveka. Onda sam shvatio šta bi bila moja nagrada, moja plata za takvo nepočinstvo prema sopstvenoj vrsti, prema stvorenju koje je Bog načinio po sopstvenom liku. Pristao sam. Napravio sam đavolju nagodbu sa tuđincem. Ni sam ne znam kako, zašto, odjednom, tako naglo i iznenadno. Samog sebe sam iznenadio jer mi je najednom ukazana neverovatna perspektiva. U trenutku mi je postalo jasno ko je i šta je on i ko sam ja i šta ću postati. On je bio poput mene ali na nekom drugom svetu, na drugoj planeti, takođe izdajnik vlastite vrste, dobivši istu ovakvu ponudu da pruži doprinos uništenju nekog drugog sveta, drugog čovečanstva pre nas. Pristavši, on je postao ono što je bio njegov prethodnik. Postao je car, vođa strašne armije čija je agenda uvek i samo jedna – uništenje. I kako vođa može biti samo jedan, on je morao ubiti svog prethodnika, koji je takođe ubio onog pre njega itd. Svaki od vođa te užasne devete vrste tuđinaca bio je izdajnik neke istrebljene vrste inteligentnih bića ili humanoida koju je ta paklena armada u ubilačkom žaru uništila.

U jednom trenutku vođa tuđinske armije izvadio je jednu bočicu ponudivši mi da ispijem njen sadržaj. Onda sam shvatio šta on to meni zapravo nudi. Bio je to konačni proizvod paklene alhemije zavoječava, kruna dvodecenijskog rada, eliksir čovečanstva u jednoj bočici, sveljudski vitriolum nastao u sveopštoj patnji čovečanstva, veoma skupo plaćen. Kako sam mogao odbiti tako nešto? Celokupni ljudski rod, od stvaranja do tog trenutka našao se u bočici. Ekstrakt. Zlato čovečanstva. Alhemijski duh ljudskog univerzuma u čarobnoj bočici. Svečovek u jednom gutljaju. Kao da su svi gresi ljudskog roda od Adama na ovamo stali u tu prokletu i blaženu tečnost. I sada ja otvaram tu bočicu i ispijam. Postajem svečovek bivajući nečovek. Postajem spasitelj bivajući uništitelj. Postajem bog bivajući đavo. U magnovenju te vizije, u svom tom užasu, video sam i osetio jednu neverovatnu vrstu lepote, nezemaljske i neljudske lepote kakva se ne može opisati. Osetio sam neku vrstu mentalnog, duševnog i rekao bih erotskog jedinstva sa tom strašnom armijom. Shvatio sam kako tu strašnu armiju u potpunosti sačinjavaju ženke. Tek tada opazio  sam njihovu jezivu lepotu, u jedinstvu njihove vrste kojoj sam služio i nad kojom sam imao apsolutnu vlast, božansku vlast, otelovljujući princip faraona nad tim čudovištima, totalno voljen i obožavan, uz jednu fanatičnu i nerazumnu odanost i pokoru, nadljudsku strast i ljubav. One su bile ljubav, ja sam bio volja. Podsećalo me je na tarot kartu Car u nekakvoj metastazi i na onaj stih Krolijeve Knjige Zakona o Kraljevima koji uživaju sa skerletnim konkubinama. Sve one zajedno činile su tarot ključ Caricu, odnosno otelovljenje carske moći. Osećao sam njihove pipke svud po mom telu, njihov daleki miris, ekstrahujući viziju njihove Boginje čiji sam sluga i ljubavnik zapravo bio, potvrđujući Bahofenovu tezu o matrijarhatu, o nizu muškaraca koji se smenjuju dok Žena uvek ostaje jedna i ista. Ona je jedinstvo svog tog mnoštva a ja sam bio jedan, smrtan i potrošan, do sledećeg ciklusa kada će novi Horus sesti na krilo Majke i kada ću ja u svojstvu mrtvog Ozirisa biti ispraćen u tamu njene utrobe. Moj otac je smrtan a Majka večna, zato sam ja sin Majke a ne sin oca.

Tada mi je sinulo da sam sa ispijanjem eliksira stekao neverovatna sećanja. Bila su to sećanja čovečanstva. Shvatio sam da su osvajači ekstrahovali sećanja. Mogao sam se setiti svakog čoveka koji je ikada postojao, svakog vremena, sećanja svih ljudi koji su ikada živeli, od pamtiveka do tog trenutka. Sve se sabralo u meni, a osim toga, budući da je eliksir sadržao i sećanja uništenih vanzemaljskih rasa, za mene su se otvorile beskrajne perspektive memorije. Sećao sam se života sada već mog prethodnika koji mi je eliksir i ponudio. Izradio ga je za mene, zbog mene je sve ovo pokrenuo. Uništio je čitav jedan svet iz istog razloga zbog kojeg je njegov prethodnik uništio svoj svet, jer „red mora da postoji“. Tako je glasila komanda, opšti tok prirode. Znao sam da je i moj zadatak da nastavim lozu graditelja Apsoluta te da ću u tu svrhu i ja postati Zlo i uništiti jedan svet, a to je svet mog naslednika, sve dok ne bude uništen i poslednji živi svet, dok sve što je ikada živelo ne stane u jednu bočicu, u jedan gutljaj onog poslednjeg koji će nositi laskavu titulu Kraja Koji Je Početak. Da bude Alfa i Omega, Početak i Kraj, jeste suštinska svrha muškog elementa u ženskom univerzumu. Da bude osovina točka, pokretač i stator oko koga će se svijati nemerljive i beskrajne rotirajuće ženske sile. Shvatio sam da konverzija pripada gospodarima, a pobuna robovima. U tu svrhu vredelo je žrtvovati čovečanstvo čiji je duh spasen. Božanska promisao je pretvorila zlo u dobro, ništa u nešto, žrtvujući milijarde i milijarde bića zarad dobijanja savršene manifestacije Jednog koji će sadržati sve njih, sva njihova sećanja. Kao sećanja, živeće svi u blaženom stanju božanske osobe i imaće privilegiju da uživaju u samom Izvoru Života budući deo samog tog Izvora.

Onih osam, delimično opisanih vrsta tuđinaca predstavnici su tzv pogrešnih ili zaludnih puteva, simulakruma prave doktrine, čovekoljupci ili čovekomrzitelji svejedno, progresivni i reakcionarni, levičari i desničari, monoteisti i pagani, ortodoksni i slobodarci itd. To su svi oni međusobno zavađeni Božji psi. God’s dogs. Zar da Bog živi u psu? Njihova svrha je da poput trubadura prate Viteza uništenja te da na kraju budu rastvoreni silom svrhe koja nadilazi skučenost njihovog vidika. Na kraju uvek ostaje Jedan spram Majke koja je istovremeno i njegova Sestra bliznakinja te naposletku njegova Žena. A otac? Otac je onaj koga nosimo u sebi. Moj otac je moje seme.

Sve to vreme, tih čudnih i strašnih dvadesetak godina mereno zemaljskim vremenom kakvo smo nekad poznavali, pitao sam se zašto se sve ovo događa? Zašto je sudbina čovečanstva morala da bude baš takva? Zašto su sile zla trijumfovale? Otkud sva ta silna čudovišta koja su milenijumima bivala skrivena u bajku, u mit, u umetnost, u nekakav neodređeni strah, strah od nepoznatog? Zar je i bilo moguće da nikada ne isplivaju? Uostalom, sve što smo bili kadri zamisliti i pojmiti postojalo je u nekoj potenciji, samo je pitanje da li smo mi sve te užase tokom niza pokoljenja sami izmislili ili su oni bili prikriveno prisutni a to što se činilo kao plod naše mašte zapravo je bila slutnja jedne gnusne i zastrašujuće istine. Kakva je to čudovišna istina? Istina koju niko nije želeo niti hteo ni da vidi, ni da čuje, niti zna. To je ona proganjana istina, na marginama naših umova, u brzini nestajanja po obodima ljudske pažnje.

Iz perspektive tog saznanja, jasno sam mogao videti da nisu ti užasi izmišljeni od strane ljudi, eto iz nekog patološkog razloga uživanja u međusobnom plašenju što bizarnijom jezom, nego su ljudi izmišljeni od strane te opake i surove bogodemonske sile. Njene su oči stalno uprte u svakog od nas i u nas kao celinu, kako u prošlosti, tako i u budućnosti, te u svakom vremenu, u svakom obliku, u svakom ispoljavanju. To su ti jezoviti Oni koje smo svi mi iskušavali tokom naših bednih života, u našim košmarima, užasnim mislima, nekakvoj jezivoj slutnji. To je ta groza-jeza-užas-seksualnost-glad. To su te niske primordijalne sile ovaploćene na način saobrazan savremenom mentalitetu a prisutne u samoj suštini naših bića, instalacije, implanti, uvek podrazumevajuće pritajeni i eksplicitni istovremeno u svim vremenima. I sve šta se desilo eksplozija je strastvenog i strašnog, strasti i straha, konačna objava sveljudskog stradanja u strahu i strasti. To je umobolni zid poludovršenih stvorenja otprhlih u suton, napučivši beskraj tamnog međuzvezdanog prostora. Kao da gledam u neku hibridnu tarot kartu koja povezuje ključeve Strasti, Đavola, Obešenog čovek, Smrti, Strašnog suda, Ljubavnike te naposletku carski par. Car jeste na tronu, dok iznad njega rasprostranjena po nebeskom svodu kapija nebeska, moć Njegova koja premošćuje Inteligenciju i Mudrost – Carica! Strašni su nabori njene bogodemonske halje. A greh? Greh je zaborav. Sva patnja je tu da nam pomogne u prisećanju.

I dok sam nemo stajao zadubljen u Viziju, legije opakih ubica satirale su ostatke ostataka ljudskog roda duboko pod Zemljom. Jadnici, nisu ni znali niti su mogli znati da su zapravo spašeni…