Sunday, January 7, 2018

Mračna persona

Mračna persona u ovom tekstu nije shvaćena kao psihološki već pre svega kao magijski entitet. To znači da ću o tom fenomenu ovde govoriti sa stajališta iskustva a ne umovanja. O tom iskustvu sada mogu da govorim, jer to vreme je odavno prošlo. Konstelacije koje su formirale događaj koji ću opisati odavno su iščilele tako da ne mogu uticati ni na moju prošlost niti na budućnost. Nakon svega, srećan sam što sam još uvek živ, pri zdravoj pameti i što mi je, kao utešna nagrada, dozvoljeno da pišem na ovom blogu. 

Pre više od dvedeset godina, posredstvom jednog čoveka, meni je dostavljen neobičan predmet. U žargonu bi se reklo predmet moći. Tada sam bio mlad, ljubopitljiv, naivan, ali i skeptičan. Čovek koji je poslužio kao kanal da do mene dopre uticaj određene moći, tokom predavanja tog predmeta u moje ruke, rekao je da to nije običan nož te da je pripadao jednom izopačenom, ali veoma moćnom čoveku koji je tim nožem počinio nebrojena ritualna ubistva. Svi ti zločini bili su u službi zazivanja demonskih sila. Pre nego što nastavim dalje sa pripovedanjem, zanimaće vas otkud ja u jednoj takvoj situaciji? Na žalost, tu ću morati da vas razočaram, jer nemam načina niti volje da to objašnjavam, ali osećam da bi čitaoci mogli izraziti skepsu prema celoj ovoj priči. Ili ja izmišljam, ili je neko manipulisao sa mnom. Moram priznati da i nakon malo više od dve decenije i ja sam imam slična pitanja i sumnje. Jesam li ja sve to umislio? I da li je neko zaista manipulisao sa mnom? Više ne mogu biti siguran da li se to zaista desilo, ali znam šta sam zapisao u mom dnevniku iz tog vremena, a ovaj tekst je parafraza mog izvornog zapisa.

Dakle, čovek mi je, predajući mi taj zlokobni nož, naglasio da je u pitanju ozbiljan test moje ličnosti i discipline te bi moj zadatak bio čuvanje noža i ništa više. Bio je sav umotan u nekakav kanap, ali mu je vrh oštrice bio izložen, kao i balčak. Rekao mi je da je nož pripadao čoveku koji je bio posvećen mračnim silama te da je nabijen strašnom i zlokobnom energijom. Izričito mi je naglasio da je taj predmet kod mene samo u svrhu posmatranja i čuvanja i da nipošto ne smem da odvežem kanap kojim je mračna energija noža na neki način svezana, niti da na bilo koji način koristim nož. Ukazao mi je na poseban oblik koji su zaista jedinstveni čvorovi formirali. U pitanju je bio svojevrsni pečat kojim je nož zapečaćen. I naravno, kao što možete pretpostaviti, moja mladost, ludost i glupost su prekršili ta pravila. U početku sam ga samo držao u ruci i već nakon kratkog vremena obuzela me je snažna strast da skinem kanape te da povereni mi predmet sagledam u celosti. Kako me je ipak bilo strah, ne od noža, spram čije moći sam suprotstavio moju poslovičnu sumnjičavost, nego od čoveka koji mi je nož poverio, neko vreme sam se uzdržavao. No, iskušenje je bilo preveliko. Moje mentalne psine našle su izgovor koji bi konačno razoružao sve ograde i ohrabrile me da učinim tačno ono što je moje srce htelo. Pomislio sam kako su reči upozorenja i date instrukcije samo trik te da se od mene zapravo očekuje da uradim suprotno. Uostalom, zašto mi je poveren takav predmet samo da ga povremeno posmatram zavezanog, malo držim u ruci a onda odložim u fijoku? Besmislica! Novac je da se troši a moć je da se koristi! - Urlali su moji unutrašnji glasovi. Ukratko, kako nisam bio sposoban da raspertlam složene čvorove, ja sam skalpelom presekao slojeve kanapa a nož je turobno zasjajio pred mojim očima. Njegova starost bila je očigledna, ali to mu je davalo poseban oreol. Bio je predivan, ali veoma jednostavan, a na balčaku je bila urezana svastika. Oh, mein Gott

Te noći sam se napio, poneo nož sa sobom u noćni život, pušio travu, progutao sličicu, osećao se moćno, fantastično, okružen privlačnim društvom. Moje pijanstvo je polako prelazilo u bahatost i ludilo, vitlao sam nožem, prizivao sva moguća demonska imena koje sam znao ili sam ista automatski izmišljao, improvizovao mračne rituale samo da bih fascinirao gotičarke. Dakle, hajde što sam prekršio osnovno pravilo koje mi je tajanstveni čovek naložio, nego sam isprofanisao čitavu stvar izlažući je pogledu i dodirima nepozvanih. Međutim, unutrašnji demon mi je šaptao da upravo time činim pravu stvar. Vratio sam se kući pred zoru i zaspao sa nožem posađenim na grudima, stiskajući ga obema rukama. Odmah sam utonuo u san, i to san bez sna. Međutim, dešavanja su tada krenula...

Iz sna me je trgnula zvonjava telefona. Rekoh, ko me sada uznemirava!? Nije valjda opet onaj kreten? Tih dana me je neko uporno zivkao u sitan sat i duboko disao, pa sam i taj poziv povezao sa tom budaletinom koju nikada nisam otkrio, mada me je terorisao neko vreme. Ne ispuštajući nož iz ruku, nervozno sam ustao i podigao slušalicu. Tišina. Na moje drčno halo niko nije odgovarao. Ponovio sam to još par puta i u jednom trenutku okrenuo sam se prema krevetu i zaprepastio se videvši sebe kako ležim na leđima sa nožem na grudima. Onda se telefon ponovo oglasio a ja sam se opet probudio, ovoga puta našavši se u krevetu, naravno, sa nožem u rukama. Naglo sam okrenuo glavu prema telefonu, i dalje ležavši u krevetu, spazivši crnu nerazgovetnu priliku kako u mraku stoji pored telefona. Šok je bio potpun, istovremeno sam posmatrao sebe kako ležim na krevetu i onog drugog senovitog sebe kako stojim pored telefona. Zatvorio sam oči i probudio se, telefon je uporno zvonio. Lagano sam ustao, one mračne prilike nije bilo, zateturao se do telefona, podigao slušalicu, ali sa druge strane slušalice čulo se samo disanje. Sa jezom sam se okrenuo prema krevetu, ali krevet je bio prazan. Dobro je, pomislio sam. Spustio sam slušalicu, isključio telefon iz zida i vratio se nazad opet utonuvši u san bez sna.  
Sutradan je na prvi pogled sve bilo u redu, ali kako je dan odmicao ja više nisam bio isti. Neke strašne misli su se svom silinom sručile na mene. U kratkom roku upao sam u strašnu depresiju. Treću noć nakon toga bio sam rešen da izvršim samoubistvo. Toliko je bio jak taj čudni nevidljivi pritisak da mi je bilo nemoguće nastaviti život. Pogodilo se da te večeri bude pun mesec. Uzeo sam nož i otišao na jedno malo pusto uzvišenje iznad grada rešen da njime presečem sebi vrat. Usput sam naišao na poveći čopor pasa koji je besno lajao na mene, ali začudo nisu smeli da mi priđu. Bilo mi je sasvim svejedno. Bio sam potpuno otupeo na život, strahove i bilo kakvo uzbuđenje ili izazov koji se mogao isprečiti mojoj nameri. Sve što sam želeo bila je smrt. Uspeo sam se na brdo i stajao u tišini posmatrajući svetla grada kao da se opraštam. Stavio sam sebi nož pod grlo i za trenutak, samo za trenutak, poželeo sam da se oprostim i od sjajne mesečine koja je te večeri dijabolično sjajila nad niskostima zemaljskim. U tom trenutku obuzela me je nestvarna tišina kupajući me čudnovatom svetlošću koja kao da je šuštala. Upravo me je to šuštanje prenulo u poslednjem trenutku. Iznenada sam postao svestan a senka kao da je za trenutak popustila stisak nad mojim pomračenim umom. Srce mi je divljački udaralo, naročito kada sam, dvadesetak metara dalje, primetio onu senovitu priliku kako mi se odlučnim korakom približava, a čije je kretanje izazivalo šuštanje visoke trave. Nagon se u meni probudio a moj unutrašnji glas zapovedio mi je da bežim. Munjevito i bez osvrtanja sjurio sam niz brdo i dokopao se prvih gradskih ulica.

Sutradan se pojavio čovek koji mi je dao nož, izričito ga tražeći natrag. Videvši potrgane kanape, rekao mi je da ta stvar nije za mene te da ja nisam dostojan da budem njegov čuvar. Drage volje predao sam mu nož. Više ga nikada u životu nisam video, ali ni takav nož, niti njemu sličan, više nisam mogao pronaći, makar na slikama. Zanimljivo je i to da je osoba koja me je sa tim tajanstvenim čudnim čovekom spojila, nedugo nakon toga izgubila život u saobraćajnoj nesreći. Tako je presečena svaka nit koja bi me mogla povezivati i sa nožem i sa onim koji mi je nož za kratko posudio. Ipak, bio sam zadovoljan. Nije moja volja da budem nečiji rizničar, niti da ostavim kosti na brdu gde je sada niklo posve novo naselje, debelim slojem betona prekrivši jedno tajanstveno svetilište da ga dugo, dugo, ako ikada uopšte, neko nađe.

Nakon svega ovog ostaje pitanje šta se desilo sa senovitom prikazom? Ono što mogu reći jeste da je ona tu negde, budući da je sastavni, mada odeljeni deo mog bića. Mračna persona, kao fenomen, kabalistički rečeno, pripada svetu klipota, ljuštura. Ona nosi drugačiji oblik svesti i jeste deo čoveka, ali taj deo je skriven i nekako otuđen. Taj deo, u neku ruku predstavlja mikrokosmos u klipotskoj ravni. Svaka osoba koja je mikrokosmos, a ne u ljudskom obličju inkarnirani elemental, poseduje mračnu personu. Tokom života većina ljudi je nikada ne osvesti, a kada se to desi onda nastaje horor. Pa ipak, pre ili kasnije, bavljenje okultnim iziskuje evokaciju i susret sa njom, odnosno sa mračnim sobom. Taj susret, jednom započet, zapravo nikada ne prestaje, jer inicira neku vrstu borbe između, da kažem, nadsvesti i svesti mračne persone oko kontrole nad celokupnošću bića. Tzv standardna svest ljudskog bića tog procesa obično nije svesna, jer se odvija na dubljem nivou, ali do nje dopire eho te unutrašnje borbe. Ukoliko je čovek, odnosno njegova standardna, tj niža svest, povezana sa svojom višom svešću, onda u suštini i nije problem staviti svest mračne persone pod kontrolu, čime se uspostavlja jedna mikrokosmička hijerarhija. Međutim, ukoliko niža svest nije povezana sa višom, a pritom je mračna persona probuđena, velika je verovatnoća da će to završiti ludilom ili smrću, što sam imao prilike i sam da iskusim. Treća mogućnost je da se čovek nekako konsoliduje u ludilu tako što će svest mračne persone nadvladati nižu svest, odsekavši je od više svesti. Takvo stanje sam ranije na ovom blogu nazvao čovekom u crnom, što predstavlja vrhunac razvoja tzv crnog brata. Takav čovek može delovati i živeti sasvim normalno u odnosu na spoljni svet. Drugi ljudi gotovo ništa neće primetiti, osim što bi oni osetljiviji mogli imati određeni osećaj u vezi takve osobe, strah, odbojnost ili privlačnost. Međutim, za okultiste bi bilo bolje da od takve osobe beže kao od kuge, jer u suprotnom veoma lako mogu da se nađu u njenoj vlasti.