Monday, September 18, 2017

Vizija i glas neumrlog učitelja

Prethodno objavljeno u mojoj knjizi Lucifereza i na nekoliko portala, posebno prilagođen za ovaj blog.

Nije važno kad, nije važno gde, nije važno kako, tek pristao sam. Pristao sam da me ubede na jedan tako jeretični čin. Trebalo je da se samožrtvujem, odnosno da izvršim ritualno samoubistvo koje bi me preobrazilo u mučenika vere te otvorilo put ka mojoj inauguraciji u sveca. Za tu priliku moja porodica je obukla svečanu crninu. U nazočnosti crkvenih velikodostojnika ozirijanske provenijencije, kao i njihovih ekumenističkih gostiju, stajao sam živ, polumumificiran, svetački istruleo pod bakljama i tamjanima, na vračarskom platou u Beogradu. 

Ruke su mi prekrštene na grudima, umotan sam u crnu svilu, crni nemis mi je stilski posađen na glavi. Moje lice je groteskno ukočeno i neprirodno. Majstori ortodoksne mumifikacije namestili su mi lice u obličju posmrtne maske. Neke posebne igle i ubodni talismani su mi držali kompletno telo i fizionomiju u skladu sa kanonskim stilskim izrazom. Kretao sam se usiljeno i sporo, ali ipak svetački nonšalantno, na vrhovima prstiju, prožet lakoćom, bez da sam pokretao kolena, ili čak nožne zglobove. Posebnim metodom drevnog teokratskog soja, kroz kičmu su mi ubacili zlatnu cev ispunjenu retkom tinkturom dobijenom od šesnaest ljudskih izlučevina, ekstrahovanih od davno umrlih svetaca. Na jedan vrlo prefinjen način bio sam nabijen na magijski kolac okultizmom napaćenog sveštenstva.

Ispred mene stajao je crni pravougaoni ćivot ispunjen uljem indigo boje, koje je trebalo da me pretvori u buktinju hladnog plavičastog plamena, od čijih bi ostataka sveštenici ekstrahovali mumijino seme, kojim bi na homeopatski način oplodili nove generacije njihovih svetih vodica, životno potrebnih za dalji performans hijerokratiji tako dragog i moćnog akvatičkog rituala žrtvovanja luči svesti njihovih vernika nekim tamo opskurnim powerslavnim božanstvima. Stavili bi me u crkveni kalendar, a moj večni ćivot sa metaliziranim crnim kostima držali bi u najvećem powerslavnom hramu na svetu. Moja majka bila je ponosna na mene. Sin svetac. Igle zarivene u moje vilice nisu mi dozvoljavale ni da mislim a kamo li da govorim. Svaku misao u njenom začetku ubila bi magijska tinktura. Već sam napola mrtav. Odmah po mumifikaciji i izdvajanju mumijine sperme, patrijarh bi blagosiljao stelu na kojoj se vidi tipski sveti mučenik na audijenciji kod Ozirisa. Ispod mučenika bi stajalo moje magijsko ime u zaštitnom oreolu.
Za trenutak, aktuelni faraon iz saksoburgotsko-tebanske dinastije bi me priznao za sebi ravnog i to bi bila kulminacija. Patrijarh i faraon bi stajali sa moje leve i desne strane, sve gurkajući me i ohrabrujući da uronim u užareni grob, gde me je samosagorevajuće ulje čekalo da mu se predam. Patrijarh Ptahotep je započinjao besedu rečima: «Krst je Deveti čas Inicijacije. Tačka preobraženja čoveka u Bogočoveka. Nek se sveti Tau! Nek ovaj stavrofor dostigne luč praznine i proburazi glavu paklenog crva Apepa snagom žive molitve...» Okupljeni pobožni narod vibrirao je gnostičke formule izvodeći kabalistički krst.

Nek se sveti Pentagram! IAAOOOO...
Neka mu Tahuti podari Reč.
Nek mu srce bude lagano kao pero Maat.
Izida da ga podoji.
Horus da ga osveti.
Da ga ne okusi Druga Smrt.
Da mu Ime ne umre.
Neka postane Asar-un-Nefer!
Aliluja!
Za to vreme prisutni predstavnik vrhovnog božanstva Hiksa osećao je blagu neprijatnost, ali zbog aktuelne politike međuverskog dijaloga i dobrog odnosa između crkava morao je da glumi iskreno ushićenje ili barem trpeljivu ravnodušnost. Sav taj nastran svet je umesto plavuše obožavao ženku babuna. Njena menstrualna krv bila je mnogo cenjena, pravi eliksir, magijski afrodizijak.

Sveto ulje sarkofaga savršeno je odražavalo moj lik zagledan u njegov svetački bezdan. To je ulje duha i samosagorevanja. Ulje koje je granica, a svetački sarkofag samoizgaranja kapija je ka poljima preobražaja. Dobro je što ovi današnji nevidnici ne znaju za tako kvalitetnu naftu. Besomučno sagorevaju fluid koji nekada beše telo Zmajeva.

«Misliš da u Srednjem Veku ili u antičko doba nisu znali za fosilne ostatke dinosaurusa?» Bilo je to sećanje na reči i pojavu neumrlog i večno-mu-hvala učitelja Švalera de Ljubiča. Otkud sada ovo podsećanje?

«Misliš da u paganska vremena nisu slučajno ili namerno nailazili na njih? Pa otkud onda mitovi o zmajevima? Otkud onda crteži i predanja o zmajevima koji sliče na naše rekonstrukcije izgleda dinosaurusa? Dugo je to zataškavano sve dok nisu izašli sa benignom pričom koja se uklapa u pozitivističko-progresivistički pogled na svet modernog doba. Kao eto, bili nekada nekakvi džinovski krvoločni gušteri sa pilećim mozgovima, pa onda udarilo nešto u Zemlju, digla se ogromna prašina i oni pocrkali. Da li je baš tako? Znaš li da su stari Egipćani izuzetno cenili i u magijske svrhe koristili kosti dinosaurusa, odnosno zmajeva? Znaš li da su oni znali kako da iz tih kostiju izvuku ono što ovi savremeni kukavci nikada neće biti u stanju da izvedu niti pomišljaju da je tako nešto moguće, a slove se naučnicima? Jalova je njihova nauka. Egipćani su umeli da iz tih kostiju, posebnim alhemijskim putem ekstrahuju seme duše, spermu sperme iz koje je moguće oživeti ili inkarnirati celokupno biće. Oni su mumificirali svoje faraone i tako zaveštali čitave hangare semenovog semena, odnosno genetskog materijala kako bi to danas rekli, s tim što je seme semena tvar mnogo fundamentalnija nego što je to kombinacija aminokiselina. Svako biće koje ima kosti može iz tih kostiju biti ekstrahovano i ponovo oživljeno. Kosti su svete jer kriju tajnu života i smrti. Ka je „vetar kostiju“! Otud taj običaj čuvanja svetih moštiju.»
Stojeći iznad sarkofaga sa svetim uljem, zagledan u tamne dubine ispod površinskog odraza, za trenutak sam spazio blisko i drago lice neumrlog učitelja, projektovano kroz astralnu plazmu materijalnog ulja. Bio je to Švaler de Ljubič, čovek kojeg je uzdigao Horus, a Izida blagoslovila nezamislivim zadovoljstvima i uživanjima. 

«Ne mogu te ljudi proizvesti u Boga.» Prošaptao je duh Švalerov. Zbog njega su egipatski bogovi ponovo otvorili vrata svojih arhetipskih prebivališta. Samo zbog njega, da mu ukažu počast i daju nagradu, jer bio je njihov istinski obožavalac i znalac. Sećam se jedne njegove besede uz domaći absint i laganu gandžu: «Stare bogove ne bi trebalo prizivati. Oni više ne obitavaju na nama dostupnim frekvencijama. Onda kada umre njihov poslednji sveštenik, oni odlaze i ne vraćaju se. Zatvaraju se kapije njihovih svetova. Ostaju samo utvare bogova, kao neki kvazielementi. Nemoj obožavati egipatske niti bilo koje druge stare bogove jer oni ti neće otvoriti vrata. To je uzaludno...»

Pa ipak, bogovi su dveri svojih obitavališta otvorili za jednog de Ljubiča. Ako je već tako, otkud sada ova vizija i glas? Otkud on ovde ako je tamo? Zašto me je pogledao? Iza njega stajale su nepregledne solarne hijerarhije. Prošaptao je moje novo ime, poslednji dar duha i reči: «Duhovno samoubistvo je lice Druge Smrti.»
De Ljubič zagledan u viziju
Iznenada sam shvatio apsurdnost sopstvenog položaja. Psovao sam aktuelnog faraona, patrijarha i sve sveštenike, stelu moje svetačke slave i sve živo, mrtvo i neumrlo. Ulje se uzburkalo. Umesto da uronim u sarkofag, okrenuo sam se i strgao svetačku odoru, dijademe, nemis, izvukao ubodne talismane i snažno potrčao prema autobuskoj stanici da uhvatim znojavi autobus za malo i mirno mesto u unutrašnjosti i da na miru sredim utiske u vezi svega što mi se dešavalo. Ubrzo zatim, shvatio sam se da će se Nebo promeniti i da će jedini spas dolaziti od Zemlje, a put duhovnog uspenja biće silazak u Podzemlje. No, to je već druga tema. Moje je srce sada na mestu. Lice Švalerovo poput sjaja boga Ra obasjalo je moje sopstvo. Sada sam konačno spreman da osvestim moje zvezdano suštastvo.