Friday, September 15, 2017

Ja ću biti tvoj Ptah, ti budi moj Hotep

Gertraud Reinberger Brausewetter "Dream Face"
Ovaj tekst je prethodno objavljen u knjizi Lucifereza (Ukronija)

"Ja ću biti tvoj Ptah, ti budi moj Hotep." Tako je glasila rečenica na ulazu u Viziju. Doktor K, najgnusniji od svih okultista koje sam ikada sreo, sedeo je na granitnom tronu usred nedođije, zapravo jedne ogromne, tamne ravnice kojom šibaju oluje i tornada. Njegov tron postavljen je u središtu platoa i predstavlja jedinu vidljivu građevinu iznad koje se kovitlaju munje i vazdušne struje. On je posve crn, nepomičan i dostojanstven. Večno miran, u muklosti i nemisaonosti. To je cena njegove večnosti, nekakva bogodemonska zombifikacija, mumifikacija, nosferatuizacija.

To je Čovek u crnom. Nema lica. Nema oči. Glavu mu pokriva crni metalni šlem. Sav je oklopljen, užasan i sam. Niko mu ne može prići. To je sveti kip egocentričnosti. Štuju ga, ali ga se plaše. Zavide mu, a ne smeju. On je gospodar oblika, stvaranja i razaranja. Neko drugi govori njegove misli. Zapravo, uvek neko drugi sve čini umesto njega. Neko drugi misli, govori, oseća, dela. Uvek neko drugi, jer On ne čini ništa. Na mentalnom ekranu njegove svesti sjaji ono što je on sam nekada nazivao Crnim Suncem, čije najfinije protuberance iz središta neodređene sferične pojave zaranjaju duboko u njegov um. Zapravo, Doktor K sa kojim vodim razgovor je tek jedna u nizu manifestacija tog grotesknog Crnog boga koji predstavlja vrhunsko dostignuće izopačene egocentričnosti. On je plafon. On je vrhunac.

Doktor K je nekada bio čovek čiju je svest proždrala ta groteskna figura sa kraja sveta. Njegova posvećenost abortusima dovela ga je do Gospodara. Uznesen je na nivo retko privilegovanog zombija. Lišen svesti, Doktor K je i dalje raspolagao umom, odnosno, kabalistički govoreći, sferom Ruah, iznad kojeg je, umesto vrhovne trijade: Keter-Hokmah-Binah, sjajio Daat. Gospodar je progutao vrhovnu trijadu Doktorovog bića. Zapravo, Crno Sunce je, preko Gospodara, to učinilo, jer, istini za volju, Gospodar i nije ništa drugo do nesvakidašnja, zaista impozantna ljuštura, Kralj klifota, najveći među njima, lažni Ptah, forma izopačenja Najvišeg, klifot samog Boga. Doktor K je Sin Njegov, klifotični ekvivalent Isusa Hristosa ili možda inkarnacija Samaela, Božjeg otrova, anđela smrti. 
Yaroslav Gerzhedovich
Za ovu posebnu priliku našeg susreta Doktor K je kanio da me upozna sa volšebnim aspektima elementa Vode.

"Ja sam dete Zemlje!" Pokušavao sam da se bunim.

"Upravo zato!" teatralno je dovikivao Doktor K. "Upoznaj Vodu na moj način. Užas koji ću ti sada pokazati nije estetski. Sve što ćeš iskusiti Giger nije mogao da naslika. U Bazenima Užasa rađa se Grozota koju ćeš ispiti kada time ispuniš svoj Pehar. Takva je Voda. Mislio si da su Lepota i Užas lice i naličje iste stvari. Jesu, ali tako to izgleda u interpretaciji Zemlje. Voda to vidi drugačije. Dok se budeš gadio, imaj na umu samo jedno. Ako je Grozota Vode tako gnusna kakva li je tek Lepota? Perspektive Užasa su zastrašujuće, ali ovo ovde cilja na drugi vid ushićenja. Videćeš. Pripremi se da uroniš u govna." Bez upozorenja Doktor K me je iznenadno i snažno gurnuo u prvi bazen.

Dok sam padao, kroz glavu su mi proletale slike mog prvog upoznavanja elementa Vode kroz prizmu zemljocentričnog kulta koji svet sazdan od te energije vidi skladno, lepo, geometrijski, svetlo. Užas Vode nije ljigav i slinav već predstavlja geometrijski užas. Sećam se kako je moj prvi učitelj učinio da Vodu vidim i osetim kao prijatnu dubinu koja krije Seme akvarijanske Inteligencije, u obliku hibrida Vatre Vode. Rogati totem dubina koji pluta osvetljenim, zlatnozelenim dubinama vodene plodnosti u moru unutar mora, u unutrašnjem moru svih voda. Lepota. Međutim, ovo Doktorovo pokazanje posve se razlikovalo od mog pređašnjeg iskustva. Čim sam uronio osetio sam kako je nešto proždrljivo i pohlepno palacalo između mojih nogu a da to nije bio Doktor K. U pitanju je bila nekakva ljigava tamna prikaza.

"To je Pijavica. Daj joj nešto. Daj joj slike strasti koje te uzbuđuju. Razmeni energiju sa njom. To će ti dati snage da izdržiš sve što budeš opažao!" Iz nekih gnjilih dubina do mene je dopirao Doktorov glas dajući mi osnovna uputstva. Ogromne sise i guzovi raskošnih crnkinja sa pornografskih sajtova otpadale su iz mog uma slivajući se u jednu blistavocrnu reku koja je tekla po obodima moje svesti pravo ka raščepljenim usnim pipcima jednog ljigavog stvora koji je stalno pulsirao i nadimao se. Ubrzo zatim, krenula je svetlost, luč duše. Hteo sam da prekinem, ali mi je Doktor K naložio da ipak iscedim koju kap. Ejakulacija. Gnusni stvor je halapljivo sisao moju svetlost. I tada, iz nekih crvljivih nutrina te klifotčine, naišla je Crna luč, esencija Noći, energija crne svesti u tečnom obliku koja je počela da mi kaplje sa temena po licu i dalje po telu tvoreći finu rešetkastu strukturu. Tada mi je na trenutak kroz um sinula pojava jednog mog prijatelja sa porukom da sam idealizovao Tamu. Tog momenta, znao sam da je Tama zapravo idealizovala mene. Shvatio sam da je ta moć idealizacije subjekta zapravo najmagičniji aspekt Tame. Ona je ta koja idealizuje i tako privlači sve one koji žele da budu idealizovani do besvesti. Doslovno do besvesti...

"Postigli smo Uniju." Kao iz neke nadrealne daljine ili dubine, siktao je neki glas koji sam na predočeni način razumeo ili interpretirao. Našavši se kao u nekom oklopu, iznenada sam osetio priliv nekakve snage i osećaje kakve nikada ranije nisam imao. Potpuno predat i izgubljen u nekoj odvratnoj sferi, jezdio sam njenim dubinama, osokoljen novom odlučnošću koju mi je podarila Pijavica. Nije me bilo briga za samog sebe. Ništa drugo nisam želeo niti znao osim jedne stvari, da zaronim do samog dna, da idem do kraja iako sam znao da kraja nema. Tečnost je bila živa. Dobivši iskustvo crne svesti, stekao sam i njene afinitete. Mesto mi se dopalo. Dopalo mi se plutanje u polutami ispunjenoj ljigavim oblicima postojanja. Zadivljen a indiferentan, čak i prema smradu kojeg je zaista teško bilo razlučiti od vizuelnih pojava. Dodiri, oseti, uzbuđenje. Ko bi rekao da se u svom tom užasu može pronaći takav užitak, zadovoljstvo na granici ludila, pravo mračno blaženstvo među ljigavim, smrdljivim, ogavnim, zastrašujućim larvama čija je palacajuća sluzavost neprekidno slavila Boga Gnusnih Dubina, onog Prvog kojeg je Tama idealizovala. 
Yaroslav Gerzhedovich

Wednesday, September 13, 2017

Hor abortusa

Vizija užasa seksualne energije opisana u mojoj knjizi Lucifereza, posebno prilagođena za ovaj blog


Udobno zavaljen u starinski ležaj, poduprevši glavu rukama iza potiljka, ukrstivši prste, posmatrao sam kroz otvoreni prozor kako munje paraju nebo. Moćna nebeska tutnjava iz mog uma brisala je svaku pomisao o tome kako možda postoji način na koji bi se moglo izbeći neumitno. Iznenada sam osetio snažan nadrealan vetar koji dopire odnekud sa leve strane moje svesti. Shvatio sam da raširena praksa abortusa ne ostaju bez nekih gnusnih posledica. Svaki abortus otrgnut od zemaljskog, ljudskog života, ipak negde, nekako, u nekoj pseudoljudskoj formi naposletku odživi svoje. To što je neko intervenisao da spreči rađanje, ipak ne sprečava nameru životvorne sile da svest koju je poslala u delatnu arenu svemira daruje svrhom i iskustvom iskušavanja života. Taj život i nije život kakav je prvobitno namenjen abortiranom biću, ali je ipak život, i ono ima da ga proživi, kakav god on bio.

Upravo je taj iznenadni vetar došao iz te, za ljudske ukuse, zaista gnusne sfere u kojoj bitišu odbačeni, neželjeni, uskraćeni i osakaćeni. Bauljaju u gomilama, smrskanih glava, otkinutih udova, a nekako već odrasli, sluzavi, sa pupčanim vrpcama koje im krvavo vise iz utroba. Klibere se i užasno vrište onim istim vriskom koji su ispuštali dok su ih na silu vadili. Tako izgleda projekcija osakaćene volje, unakažene svesti, koja nekako postoji, groteskno, ali postoji. Osetili su me i sada dolaze. Dvadeset godina nakon mog rođenja saznao sam, sasvim slučajno, da sam i ja bio planiran za abortus. Srećom, bio sam već veliki petomesečni fetus. Doktor nije bio siguran. Nije smeo da rizikuje. Dakle, osetili su me i sada mi prilaze. Možda misle da sam jedan od njih. Uspeli brat. Mnogo puta mi padne napamet, kada se nađem u nekom društvu, kako bi bilo dobro da je sa nama recimo Amuleta. Tačnije, da su u tom trenutku u društvu prisutni ti koji su ubijeni još pre njihovog rođenja, koje se nije nikada desilo, jer eto...

U ime nekakve nakazne libertenske ideologije neko sasvim legitimno i legalno vrši ritualno, satanističko žrtvovanje nevinih stvorova, netaknutih, čistih, u ime ženskih prava, u ime nekakvih krvožednih civilizacijskih vrednosti, u ime slobode. Sve to cilja na prava odraslih, ali šta je sa pravima nerođenih? Oni nemaju nikakva prava? Pitala se moja novostečena humanost, osećajući tu nesnosnu bol koja je do mog uma doprla na talasima klifotične sile koju sam prizvao. Pitao sam se kada oni posve bespomoćni nemaju pravo na život, kakva prava onda imaju oni izašli iz materice? Dakle, nije nikakav greh ubijati rođene, kad je sasvim u redu ubijati nerođene. Nemojte da mi se neko žalio posle što je ubijen ili da cokće kada neko napravi pokolj u komšiluku. Eto, najednom mi je komšija postao neželjen i ja sam mu smrskao glavu i bacio telo u kantu za đubre. Planiranje komšiluka. 
I tako, mogao sam ležati u krevetu sa Amuletom koju su abortirali pre kojih dvadeset godina. Sada ležim sam, osuđen da uživam u samotnim posledicama iskorenjivanja ljudi u ime ljudskosti, ubijanja konkretnog bića u ime ideala. U tim napetim trenucima gomilanja nekakvog gneva pomešanog sa empatijom, predamnom poče da se stvara gomila pištećih, smrdljivih nakaza. Hor abortusa! Freak show! Njihovo postojanje truje atmosferu. Ljudi imaju noćne more. Abortusi se hrane energijom patnje onih koje trenutno abortiraju. Odnekud se pojaviše neke krvave ruke. Krvavi lekarski mantil. Naravno, ko bi drugi to bio nego Doktor K! Teatralan u svojoj raspadajućoj pojavnosti započeo je svoju besedu:

"Ubio sam grad veličine Smedereva. Šezdeset hiljada duša nosim na sebi. Nije mi lako. Moja sestričina je ostala trudna u trećem razredu srednje škole. Naravno, mladić, neki student se usrao. Njegov tata je platio abortus. Moja sestra pristade, doduše nerado, ali na pritisak njenog muža, mog zeta i njegove majke, jer pobogu sramota, šta će svet reći, još nije ni školu završila, šta će joj to... Za tili čas se skovala zavera za ubistvo jednog bespomoćnog stvorenja od strane njegovih najbližih: otac, majka, babe i dede, naposletku ja – izvršitelj, plaćenik, dželat, krvnik. U jednom trenutku sam shvatio da sam upravo ubio unuče moje sestre, dakle mog krvnog srodnika. Nije odmah moglo da izađe jer sam mu odlomio glavu, pa sam morao da ga vučem za ručice koje sam takođe pokidao. Izvadio sam malog Miroslava, iz tačno dvadeset i dva komada. Svaki komad sam imenovao. Dok sam ga ubijao to ime mi se motalo po glavi. I kada sam pogledao užas na mom stolu shvatio sam da sam ja zapravo oličenje zla, kasapin, ubica, čedomorac, sluga mračnjaštva. Miroslav. Ubio sam Miroslava i na hiljade drugih. I vidi me sada. Vidi me u šta sam se pretvorio. Vidi kuda idu krvnici poput mene, u šta se pretvaraju. Pogledaj me!"
Doktor K mi se uneo u lice, drmusajući me za revere pidžame. Izgledao je jezivo. Šezdesetogodišnjak. Podočnjaci. Oronuo. Užasan pogled. Alkohol. Sipam mu domaći absint. Pijemo. Zamolio sam ga da odagna grotesknu gomilu koja je traumatizovala atmosferu moga doma.

"Ne mogu. To su moji gresi. Uvek me prate. Oni su integralni deo moga bića. Ja im dođem kao neki leprozni mesija. Spasao sam ih. Živeli." Što se više absinta točilo, Doktorovi gresi bili su sve vidljiviji. 

"Dođi da ti pokažem Pakao kad već nisi hteo da kročiš u Raj." Bile su to poslednje reči koje sam čuo pre nego što sam utonuo u sanjanje. Nesretni Doktor K bio je moj idealni vodič kroz tamni okean onih neželjenih aspekata svesti koji su mi sudbinski nametnuti da ih iskusim u njihovoj punoj snazi manifestovanja. U Bazenima Užasa neka sila je kao eksponate držala gnusno-bestijalne oblike svesti i postojanja od čijeg prisustva mi se okretao stomak. Samo saznanje da tako nešto postoji bilo je dovoljno da mi neka nadrealna vlaga nemira uđe pod kožu, u kosti, u stanište mojih vizuelnih i mentalnih moći.

"E, to oni prizivaju. S tim oni komuniciraju. Pojma oni nemaju. Pojma oni nemaju... Ti pogani nosioci Napretka, Nauke. Pojma nemaju, nevidnici..." Kao u transu, ponavljao je Doktor K još nekoliko puta to nevidnici.

"Ko su ti nevidnici?" Pitao sam, sve okrećući glavu od prizora.

"Oni. Majmuni progresa. Skaredni imitatori prirodnih procesa. Ljudi. Gledaj mladiću, gledaj!" Čvrsto me je uhvatio za glavu u pravcu odakle su dolazili prizori neopisive Grozote iz Bazena Užasa. "Nije voda to u čemu Oni plivaju. To je Gnoj. Sreća tvoja što ne možeš da osetiš smrad, jer ovo nije takav san, ali ako odemo dublje."

"Ne želim!" Dreknuo sam. "I ovo je dovoljno. Više nego dovoljno. Pakao postoji. Pokazao si mi ga." Tada sam shvatio da Pakao zaista postoji. No, kako je to mesto tako užasno, zaista ga je teško i zamisliti a kamo li stremiti ka toj sferi.

"Ako misliš da ovde završavaju duše grešnika varaš se. Ovo nije ljudski svet, niti svet namenjen ljudskim dušama. Ovde ljudska bića ne mogu da opstanu, ne mogu ni da pojme, niti percipiraju ovo mesto. Mogu samo nesvesno da povlače niti koje u naš svet dopiru odavde, i to je sve. Oni ne znaju, ali onda kada nešto, mnogo puta razblaženo, ipak dopliva do njihove svesti oni se prepadnu ili budu fascinirani. Dođe im iz dupeta u glavu. Bivaju iznenađeni, preplašeni, užasnuti. Da bi čovek mogao bitisati na ovakvom mestu mora prestati da bude čovek, a takvih je veoma, veoma malo. Ja, eto, igrom sudbine, bez da sam tome težio i da sam se trudio, imam tu neljudsku privilegiju. Nikog nema u Paklu osim nakaza. Ogroman broj ljudskih bića kada umre ode u ništavilo, postane ništavilo, biva slika u tamnoj reci koju neka samosvest ponekad osvetli, ako ikad. Ja znam Smrt. Smrt je moj Učitelj."
Skrivena u mračnom uglu Amulejeve ličnosti, kako je glasilo pravo ime Doktora K, ogrnuta u kostreti sasvim obične devojke, bitisala je Ona. Amuleta. Pobačena ćerka Amulejeva. Jedna gorljiva čežnja, jedna superiorna seksualnost, jedno božansko pušenje pred čijim sam prvim obrisima ustuknuo i ne usudivši se da iskusim, da zatražim, da doživim i okujem u gvozdenu graviru sećanja. Za večnost i zadovoljstvo u večnosti! Sreo sam je na seminaru u organizaciji asocijacije lokalne samouprave. Njen apartman pod imenom Jesod, nalazio se tačno između mog i apartmana moćnog Državnog Sekretara za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Apartman Jesod krasila je ogromna freska Svete Bogobaciteljke. Vlasnici hotela bili su revnosni vernici i poklonici tzv grkokatoličke interpretacije sećanja. Abortus Svete Bogobaciteljke krasio je broj Devet. Centralno mesto na kompoziciji freske zauzimala je sama presveta Bogobaciteljka koja leži na krvavoj beloj postelji. Lice joj je uruženo grčem dok joj pogled pada ka izvađenom plodu njene utrobe. Nad Božjim Sinom je izvršen abortus. Emancipatorska sekta Irodovaca i gnusni klub fariseja uspeli su u njihovoj nakani u samom temelju vremena. Arhanđeo Gavrilo, u liku plavokosog muškarca, užasnutog pogleda iz donjeg desnog ugla slike, zapanjeno posmatra prizor ubistva nerođenog Spasitelja. Nema nade za čovečanstvo. Iznad glavnog prizora, umesto anđela nebeskih jerarhija, oslikani su likovi aktuelnih angažovanih feministkinja i borkinja za prava žena. Ozarenih fizionomija borkinje su sa nebesa građanskog aktivizma pozdravljale ovaj sveti čin ženske emancipacije i trijumfa nad otelotvorenjem mrskog im svega muškog i patrijarhalnog. Slavile su ubijanje nerođenog muškog boga čije je komade tela u krvavoj krpi držao opsceni Doktor K. Hor abortusa mučenika pojao je paklensku liturgiju. Devojka Amuleta je sa zapanjujućom koncentracijom i neviđenom strašću sisala, lizala i iskreno obožavala ispruženi kažiprst moje desne ruke. Bila je to praktična simulacija užasa stvarnog pušenja kojeg sam se bojao i priželjkivao u isto vreme.

„Zamisli šta bi se desilo da sam se rodila.“ Rekla je u pauzi između beskrajnog samozadovoljavanja, u epizodi u kojoj je moja malenkost imala čast da bude upotrebljena kao samosvesni dildo. Polusvesni dildo, dodao bih, u kontekstu njene centriranosti na samu sebe. Moja svest je tu ništavna. Nikako nisam mogao da joj budem partner, ljubavnik, ništa što bi pretpostavljalo nekakav ravnopravan odnos. Moći moga tela i uma nisu bile dorasle silinama strasti njenog čudnovatog bića. Moja celokupnost komotno je stajala u njenoj ruci. U trenucima krajnje ushićenosti eksplozijom seksualne sile, iz njenog tela su izbijale varnice koje su groteskno osvetljavale prizore sa freske dajući joj čudnovatu dinamiku. 

Zavirio sam u Amuletinu dušu ranjenu ljudskom samonametnutom nesavršenošću. Samo je tražila da je neko vidi i prihvati takvu kakva ona jeste. Prezirala je strah, egocentričnost,  samoživost, ograničenost i slepilo ljudskog sveta, sveta muškaraca čija ju je izopačenost na neki čudan način povređivala. Tlocrt, odnosno energetski otisak njenog bića ličio je na glifove klinastog pisma zlatne boje na crnoj pozadini. Zaronio sam opipavajući unutrašnjim vidom ta ispupčenja i nabore, milenarne ožiljke iz dalekih sfera. Njeni pipci obavijali su se svud oko mene, ulazivši u svaku poru mog uma, moje duše i tela. Hladna vrelina disala je gromoglasno i nežno. Moj mač sekao je po masi abortusa. Strahovi su zaiskrili. Biti protagonista, otključati budućnost… Odgovor ipak nisam dobio jer sve što je rekla, sve sam to već znao. Zaspala je dok sam brojao leševe. Arhanđeo Gabrijel je rekao: „Odgovornost za budućnost sada je na tebi.“ 

Tuesday, September 12, 2017

Crna mumija - apokaliptički seks sa Antihristom

Objavljivano u nekoliko časopisa, portala i u knjizi Doktrina satanizma.
Mnogi zamišljaju Antihrista kao kralja ovoga sveta, kao vladara, kao virtuoznog nosioca paklene inteligencije, kao gospodara, mračnog mudraca, nekakvog otmenog aristokratu zla, možda kao dijabolično dete predstavljeno filmom Predskazanje. To su, reklo bi se, romantične predstave, poput predstava o vampiru lepotanu. Antihrist je anti-čovek, ovaploćena negacija ljudskog bića. On je maloumni, retardirani, hendikepirani, nepokretni ali zato savršeni medijum, jedno krhko i slabašno, groteskno i unakaženo telo, gnusna pojava. Toliko je retardiran da mu je nemoguće živeti bez pomoći i konstantne nege. Nema nikakav kontakt ni sa kim, jer nije sposoban da ga ima. On je jedna prazna, izvitoperena ljuštura bez mozga, sa više vode u lobanji nego moždane mase. Inkarnirani klipot. Potpuno je bespomoćan. Ne kreće se, ne govori, ne uzbuđuje se, nije čak ni budan, nema nikakvu svest niti emocije. Pitaćete se kako je onda moguće da se takva nakaza nađe na vrhu sveta, kao apsolutni gospodar života i smrti, čija je moć totalna, a vlast sveobuhvatna? Kako je moguće da nešto takvo bude živi totem fanatičnog obožavanja miliona sledbenika? Njegova svetska moć je obrnuto proporcionalna njegovoj ličnoj nemoći. On je upravo, takav kakav jeste, idealna i ključna figura u strukturi antihumanog satanističkog poretka. Čak je i njegova polna odrednica diskutabilna jer Antihrist nema definisanih polnih organa, ali označavam ga odrednicom On jer je reč Antihrist muškog roda.
Video sam skvrčenog u staklenom sarkofagu, u nekakvoj zelenkastoj želatinastoj masi, prikačenog na razne elektrode, cevčice i igle koje su bile zabodene svuda po njegovom degenerisanom telu prošaranom ožiljcima koji su zapravo predstavljali zapise dijaboličnih sila. Ožiljci su povremeno krvarili i to je bio znak da inteligencija u njegovoj službi, razni doktori i naučnici, odnosno sveštenici, uzmu uzorak sa te gnojne mase, jer bi korišćenjem tih ćelija u procesu kloniranja dobili novo biće koje je predstavljalo nosioca one sile iz čijeg je zapisa na koži Antihrista potekao. Tako je Antihrist služio kao Otac ovaploćenih demona, takođe nakaznih bića poput njega. U tom smislu on je služio kao nosilac vrednosti, izvor kadrova, odnosno genetskog materijala. Ležao je u sarkofagu postavljenom na malom piramidalnom uzdignuću u podrumu velikog kompleksa koji je istovremeno bio njegova carska palata, glavni štab, laboratorija za istraživanja i verski hram njegove vlasti. Oko njega je u staklenim posudama u tečnosti plutalo još dvanaest njegovih apostola, takođe deformisanih beslovesnih stvorenja generisanih iz zapisa na njegovom telu. Međutim, za razliku od njihovog Oca, koji se nalazio u ulozi nekakvog deus otiosusa, njegovi apostoli, svojevrsni beni elohimi, ipak nisu bili u stanju totalne hibernacije, nego bi povremeno obavljali neku vrstu aktivnosti. Ta aktivnost se sastojala iz emitovanja moždanih signala određenih frekvencija, koje su zapravo predstavljale neke vrste poruke nevidljivih dijaboličnih sila, a što je bio predmet detektovanja i tumačenja od strane gomile naučnika-sveštenika koji su opsluživali Antihrista i taj svojevrsni sinod. Nakon par takvih medijumskih emisija, apostol bi, hajde da kažem uginuo, odnosno prestao da daje znake života, ako se to uopšte životom može nazvati. Onda bi sluge iz zapisa na telu Antihrista uzeli sveže tkivo odakle bi kloniranjem generisali novog člana sinoda. Tako je vrhovna trinaestica vladala.

Ništavilo na vrhu globalnog sistema vlasti, kao izvor autoriteta, zapravo je predstavljalo krajnju metastazu demokratskog poretka u potpunoj negaciji ljudskog elementa. Te ljušture su krajnja projekcija političke i idejne praznine današnjih predsednika, visokih komesara i izabranih primeraka tzv predstavničke demokratije udavljene u preteranoj regulativi i administriranju. Vladavina Antihrista u tom smislu nije ništa više do vladavina ništavila, jednog pseudookultnog, parademokratskog i birokratskog galimatijasa koji zapravo sve vreme štiti takođe ništavne i opskurne interese dijaboličnih grupacija čiju društvenu moć legitimišu jednim grotesknim autoritetom. Antihrist je savršena politički korektna spodoba, mučenik sopstvene misije i smisla postojanja, pervertirani svetac, jer kao što je Hrist umro za čovečanstvo tako i Antihrist ne-živi zbog istog.
Ove slike i misli pale su mi napamet dok sam stajao pored staklenog sarkofaga blaženog kardinala, iza oltara zagrebačke katedrale. Plastični kardinal u odeždi ležao je izložen pogledima, izložen molitvama, strahopoštovanju, ali i čuđenju te podsmehu. Sasvim slučajno moja poseta Zagrebu poklopila se sa vešću o tragičnoj smrti Majkla Džeksona, čoveka koji je sistematski uništavao samog sebe te postao paradigma modernog čoveka, ilustrativan primer na koji bi se valjalo ugledati. Prvo što mi je palo napamet, pre ovde izložene vizije o Antihristu, bila je bizarna pomisao o blaženom i ništa manje plastičnom Džeksonu koji leži u istom sarkofagu, beatifikovan, takođe izložen molitvama, zakovanim pogledima obožavalaca. Kardinal Džekson Stepinac! Kakva podrugljiva pomisao u svetoj kući. Deformisan i plastičan, nastran i tragičan, Majkl Džekson bi bolje ležao na tom mestu, bolje od kardinala, bolje od Lenjina na Crvenom trgu u Moskvi, bolje od bilo koje sakralne mumije, jer bi efektnije ukazivao na duh vremena i u kom se pravcu kreće taj duh, kuda nas vodi.
Imao sam snažan utisak da obožavanje mrtvaca nije došlo do svog civilizacijskog vrhunca. Religija koja je utemeljena na obožavanju mrtvog boga, u krajnjem stadijumu svog raspada i izopačenja, mora proizvesti tačno ono što kao senka stoji u njenoj suprotnosti. Plastična lutka kontroverznog kardinala sjajila je natdžeksonovskom svetlošću, koja se teatralno razlivala po kičastim božićnim instalacijama (made in China), kojom su savremeni baštinitelji kulta mrtvog boga unakazili sakralnu gotsku arhitekturu hrama. I tada se jedna misao uvrežila u mom umu: katedrale su poput piramida, domovi mrtvih. U galimatijasu svakojakih asocijacija koje su navirale na moj mentalni ekran, krajičkom oka primetio sam jednu damu čija je nestvarna lepota više odgovarala estetici hrama nego pseduosakralna plastična skalamerija džeksonovske provinijencije koja je opsceno ležala na pijedestalu. Naravno, blažena lutka u kičerajskoj kardinalskoj odeždi bila je stvarna, dok je dama već dolazila iz stanja sanjanja. Dozvolio sam sebi luksuz da zaspem na svetom mestu, okružen bogomoljcima, udobno zavaljen na drvenim klupama koje poput malog amfiteatra okružuju kardinalsku mrtvu prirodu. Pa ipak, dama je bila jako stvarna, stvarnija od stvarnosti, nadrealnija od sna, moćnija od života i smrti, starija od sve antike zajedno uzev. Zaista, katedrale su mesta susreta bilo sa bogovima, bilo sa đavolima, sa iskušenjima i mirom od njih. Ovo je bio jedan od takvih susreta. Žena nesvakidašnje prirode prodefilovala je mojom svešću temeljno me protresavši, tako da sam izgubio pojam šta je istina a šta laž, šta je moguće a šta nemoguće.
Pitate se kakve veze imaju tajanstvena dama, moje snoviđenje nad svetačkom instalacijom u katedrali i sama priroda mitološkog fenomena poznatog kao Antihrist? Pa povrh svega još i tragikomična pop figura svetskih razmera – rahmetli Džekson? Proviđenje? Luciferske obmane? Svejedno, jer sve je i jedno i jedno u svemu. Dama je poput Izide stajala iznad plastičnog leša sveca, kao da tu leži mrtvi Oziris koga će ona, budući da je gospodarica magije, oživeti. Kako oživeti nešto što nikada nije bilo živo niti je to trebalo biti? Upravo se to pitanje namestilo kao zamajac jedne spoznaje o konačnom kraju ljudskog sveta kakvog poznajemo. U svetlu te svrhe prisustvo tajanstvene dame bilo je više nego neophodno. Umesto očiju, dva zelena komada leda okivaju me o drvenu podlogu snagom klinova koji su zakovali mrtvog boga za večnost. Odmah sam znao da nešto nije u redu, da nešto nije baš obično, da to nije neka obična žena, ma kako otmena bila. Imala je u sebi nešto od one natprirodne, magijske i reklo bi se dijabolične harizme i senzualnosti. Prva asocijacija bila mi je Asja Hotokalunginova iz romana Anđeo sa zapadnog prozora Gustava Mejrinka. Bila je to neka vrsta božanstva, opskurnog i tajanstvenog, neka opaka prvosveštenica, hodajuća luciferska konkubina u svetom domu. Neverovatno lucidan san. Sve je isto kao i na javi, ista lica oko mene, isti ambijent, isti Majkl Džekson, samo je Ona jedini fenomen koji me podseća da je to što mi se dešava zapravo san. To je jedan od onih retkih snova tako slizan i isprepleten sa javom, san zavodnik, san koji rađa fanatizam, san koji stvara čudesa i opake zablude koje vrište: „Video sam svojim očima!“… Ali kojim očima? Očima jave ili očima sna? Onaj koji vidi to nikako pouzdano ne može znati. Moje malo preimućstvo bilo je u tome što sam ja znao. Znao sam da ovo dešavanje ne može biti stvarno, ali sam takođe znao kako je to dešavanje stvarnije od stvarnosti. Ovo je san u kome granica ovog i onog sveta nije toliko čvrsta i neprobojna.
Graciozno i dostojanstveno, suvereno i nestvarno, napravila je nekoliko koraka, primakavši svoje prisustvo blizu moje pojave. Njena mirisna, crna, duga negovana kosa. Njen beo ten. Njene crvene usne iz kojih su virili veliki i beli zubi te pohotni mesnati jezik beštije, njen stas i visina, zelenooki pogled koji zaustavlja dah, misao i vreme... Zaglušujuća tišina. Stvarna kao smrt, sela je pored mene pogledavši me u oči, prodirući duboko, duboko u opskurnost moje duše. Rekla je: Mi se poznajemo.“ Spontano sam izustio „guf ha šatan“, bez ikakve namere da čudnovatu i privlačnu neznanku zadivim kakvom kabalističkom frazom. Rekao sam to bez ikakvog upliva svesti, automatski, nesvesno, začudivši samog sebe sopstvenim zvukom, mišlju, artikulacijom. Otkud mi samo to pade napamet, da na hebrejskom izgovorim „telo Satane“? Prepoznao sam je, mimo razuma. Znao sam da je znam samo nisam mogao da se setim kako je znam, iako je prvi put u životu vidim, prvi put je sanjam. Pružila mi je desnu ruku okrenuvši mi dlan, a zatim i levu ruku. Isprva sam pomislio kako želi da se rukujemo ili možda hoće da me zagrli, međutim, pogledom mi je skrenula pažnju da se fokusiram na njene dlanove. Iako nisam hiromant, mogao sam shvatiti da dva istovetna krsta na tzv Venerinom bregu, kao i dvostruka linija glave na oba dlana, nisu uobičajena pojava. Dok sam prebirao u glavi šta bi to moglo da znači, osetio sam blago drmusanje koje me je pregnulo. Vremešna gospođa me je prekorevala da ne spavam na svetom mestu: „Gospodine, vi hrčete!“

U stanju večitog truljenja, kao vampir u srebrnom kovčegu, ležao je pravi kardinal, pravi entitet čija je jedina moguća emanacija nakazni Antihrist. To je nosilac večnog prokletstva, uživalac beskrajnog poljupca Druge Smrti, tamo dole, na dnu dna, u beskrajnim hekatombama jedanaeste, kako se uvek u literaturi ističe - lažne sfere kabalističkog Drveta Života. Pritešnjena svom težinom svih svetova, beskrajnim masama Tame, gde nikog i ničeg nema, zapečaćena leži Crna mumija. Ovo što mislim to su njene misli, koje kao bledi pogani eho truju moju mentalnu atmosferu gnusnim refleksijama. U sarkofagu sa četrnaest pečata svesti, u agoniji večne truleži gde se svaka misao pretvara u crva, a ovaj istruli za tili čas, tvoreći nove crve koji se hrane njegovom gnjilošću, tu ležim bespomoćan i svezan. Kažem Ja, i to Ja odjekuje mračnim i pustim koridorima moje lobanje, ne dalje od mog nosa. Taj eho kao da rađa neke nove odjeke i tako moje umišljeno jastvo stvara nepodnošljivu buku koja rastvara poslednje iskre svetlosti. To rastakanje svetlosti bića traje beskonačno dugo, kao da sam poboden na koplje vremena. Nema onog unutrašnjeg svetla koje može obasjati moj unutrašnji vid da bih bio kadar stvoriti slike na mom mentalnom ekranu. Sve mi je oduzeto, luč svesti, sjaj bića, sve... 

Zakovan i zapečaćen u večnom singularitetu raspada, kao ogoljeni ego, trpim agoniju potpune bespomoćnosti i nepokretnosti, haosa i buke raspadanja duše. Tu sam bačen i okovan, u sarkofagu večnog ljubavnika Tame. Iznad mene je sve što postoji, večno nedostupno. Sve je bolje od mene, svaki čovek, svako biće, svaka stvar ili otpadak svake stvari, bića ili čoveka. Zemaljska slina je ontološki superiornija, puž golać, nožna gljivica. Svaku misao koju stvorim vraća mi se neverovatnom žestinom, pa ipak na neki način dozvoljeno mi je da iz te nemoguće pozicije trujem one koji su živi, one koji postoje, koji žele… ja koji ništa ne želim jer ne mogu da želim, pošto ne znam šta je želja. Šta znači želeti?
U magnovenju večnog slepila dosegao sam neku vrstu infernalne nevinosti u obliku groteskne golotinje. Nag ležim pred mojim Uništiteljem. Jedino šta sam mogao da radim u haosu misli, svezan i odbačen, poput kakvog Saurona koji generiše ogromnu moć u potpunoj nemoći, jeste da dam oduška sopstvenoj nakaznosti. Rešio sam da poput kakvog crnog sunca zračim tamom. To mračno isijavanje jeste jedina stvar koju moja ugašena zvezda može činiti. Iz mojih ustiju pokuljala je tamna pohota u obliku zmije. Koncentrovana, gusta tama poput crne zmije, jedina je moja projekcija. Ja sam onaj kojeg je Tama idealizovala te posadila na tron, na korsu, nazvavši me Korsonom, Koronzonom, Horonzonom, regentom korozivnog trona. Princ Tame, savršena ljuštura, savršeno ništa, savršeni medijum i karikatura čoveka! Ne-čovek, anti-čovek, ostatak, višak, otrov procesa života, senka… Ta crna derivacija jeste jedina tvar koju mogu stvoriti, jedina ne-misao koja od mene može poći put treperave zvezde postojanja koja je za čitav jedan ambis daleko od mene. Na toj tananoj frekvenciji izgradio sam Kult, zaposevši umove živih i fasciniranih, umove nemirne i samoljubive, umorne bolesne i pohlepne, umove ambiciozne i gladne, umove mržnje i samovažnosti, umove dijabolika i njihovih slugu, umove koje opslužuju moju grotesknu projekciju u materijalnom svetu.

Onaj koji mi se prvi poklonio, onaj kojeg je Bog obeležio i prokleo da kao senka luta svetom do kraja veka,  ušao je u san čoveka koji misli ove misli kao sopstvene. Ušavši u san, ušao je u sećanje, ušavši u sećanje pretočio se u zapis koji sada piše čovek koji se seća. Tako ja delujem kroz ljude. Kajin je moj prvi i jedini ljubavnik. Naša ljubav je zabranjena jer se naše sjedinjenje nikada neće desiti, budući da sam ja nedostupan. Sećam se scene u kojoj predivna, opaka dama koju sam sanjao u zagrebačkoj katedrali, skida sa sebe odeću i uranja u stakleni sarkofag u kome u nekoj vrsti želatina vegetira Antihrist. Tu neverovatnu scenu nikada neću zaboraviti, ne toliko zbog grotesknosti prizora jednog perverznog obožavanja neumrlog ili neživog boga invalida, nego zbog spoznaje ko je i šta zapravo ta fascinantna nastrana dama. Venčanje!

Bio sam šokiran prizorom u kome jedna izuzetno lepa i natčovečanski senzualna mlada žena doživljava zadovoljstvo nekakvim trljanjem o nakazno i gnusno telo koje bitiše u stanju večne hibernacije, rođeno u komi, nikada ne iskusivši kakav je zaista svet u kome se manifestovalo to biće. Međutim, šokantnija je bila spoznaja ko je zapravo ta nestvarna i očigledno perverzna dama. Njen voljeni, njen odabrani, njen večni muž, groteskno i umobolno sjaji u tami. Nije ni posve muškarac, ali je ona sasvim žena. Dama je savršeni transseksualac. To je deo njene kazne i prokletstva, da obeležena Božjim znakom, večno hoda Zemljom. Rođena je kao muškarac, ali je kao prethodnica trendova, još davno u muklo biblijsko praskozorje, promenio pol.

„Krst je pakao.“ Izustila je drevna Kajinita. U tom trenutku uhvatio sam sebe u viziji kako se kao kakva raskošna diva trljam o plastičnu svetačku mumiju nadbiskupa genocida. Istovremeno video sam Kajinitu kako se trlja o nesrećnu beslovesnu figuru nalik Stivenu Hokingu. Znao sam da je kraj sveta blizu. Znao sam da nastupa ono eshatološko vreme bremenito čudesima. Ludilo opseda. Reptili se bude iz milenarnog sna. Rekla je: „Postoje četiri vrste ratova: prirodni, ideološki, metafizički i eshatološki. Postoji i peti, nepostojeći rat, ali to se uči na višim stupnjevima gnoze. Dođi, legni do mene….“
Tada sam umro...