Friday, August 18, 2017

Ugovor sa đavolom

U knjizi Doktrina satanizma rekao sam da čovek više ne mora da veruje u Đavola da bi potpisao ugovor sa njim. I ateista može potpisati ugovor sa Đavolom. U tom slučaju, za njega je Đavo fikcija ili ideja. Međutim, bilo bi naivno pomisliti da ideje ne nose sa sobom određeni kvant sudbonosne moći. Upravo su ideje daleko moćniji pokretači istorije od bilo kog božanskog ili demonskog entiteta. U te entitete čovek može da veruje ili ne, ali ideje suptilnije osvajaju umove. Zlo u čistom obliku, esencijalno Zlo, nije manifestovano, jer predstavlja načelo Haosa, a Haos, moramo priznati, jeste nešto prilično neodređeno i bezoblično. U metafizičkom smislu Đavo je Haos, čiji je mitološki izraz Rogati bog. Neću koristiti nikakva tradicionalna imena, tipa Pan, Lucifer, Satana, Ahriman itd, pa ni Azatot, iako sam to jednom već učinio (vidi: Radikalno zlo u službi revolucije katastrofe). Svako od tih imena bremenito je obilnim sadržajima i kontroverzama i želeo bih da izbegnem ulaženje u ta razmatranja. Predstava o neimenovanom Rogatom bogu je dovoljno indikativna, sadržajna, atavistička, slikovita, da bih mirne savesti mogao da je poistovetim sa arhetipskim prikazom Đavola. Neka to za potrebe ovog teksta bude konvencija: Đavo je Rogati bog, a Rogati bog je izraz beskrajnog Haosa, odnosno esencijalnog, čistog Zla, da se izrazim tako. 

Haos nije tvar koja se manifestuje kao takva, nego to čini uvek posredstvom određene forme. U tekstu Ahrimanska kosmologija istakao sam da osnovno načelo Univerzuma nije Kosmos nego Haos, te da je svaki poredak, svaka kosmičnost u funkciji destrukcije, odnosno Haosa. Svako manifestovanje podrazumeva formu, odnosno određenu energetsku konfiguraciju koja, ma kako radikalna, destruktivna, ekstremna i uopšte specifična bila, ipak mora biti podvrgnuta elementarnim zakonitostima koje postojanje podrazumeva. To na neki način krnji čistotu polazne tvarne komponente Haosa, ali tako je jedino moguće ovaploćenje - mešanjem i zgušnjavanjem crne i bele svetlosti. Dakle, u pojavnom svetu tvari se mešaju ne bi li pojavnost uopšte bila moguća. Otud legendarni Đavo, kao entitet nosilac radikalnog Zla realno ne postoji, već j enemanifestovan, ali u nekom obliku On uvek može postojati. Ako nešto ne postoji, ne znači da to nikako, nikad i nigde ne može postojati. Kako god se Đavo manifestovao, sa sobom donosi uništenje, s obzirom da Zlo po definiciji predstavlja nekakav destruktivni princip, odnosno destruktivnu energiju. Inkarnirani Đavo, kao predstavnik jedne apstraktne energije, u praktičnom smislu nije ta energija sama, već je derivat te energije. Naravno, ta energija toj hibridnoj, sinkretičkoj derivaciji daje dominantu konotaciju, a što sa druge strane inkarniranog Đavola ne čini superiornijim u odnosu na elementarne sile Univerzuma Haosa. Naime i On njima podleže, budući da sve što postoji, (pa i sam Đavo kao pojavna forma, kao biće), biva podložno uništenju. Drugim rečima, inkarniranog Đavola možemo ubiti. Takođe, možemo ga ubiti bezbroj puta. Uvek će se pojavljivati. U tome je Njegova superiornost. On je gospodar oblika, i to oblika koji uvek iznova mogu postojati. 

Ipak, ne bih da se stekne pogrešan utisak u pogledu mog ličnog odnosa prema Rogatom bogu. Doktrina božanske revolucije katastrofe, odnosno doktrina satanizma, ne podrazumeva nekakvo obožavanje, veličanje, a ponajmanje služenje bilo kome i bilo čemu, pa i Rogatom bogu, od strane posvećenika Revolucije. Božanska revolucija katastrofe nije religija nego izraz volje njenih aktera. Revolucionari nisu pokret, nisu sekta, nisu udruženje, već negacija bilo kakve zajednice. Oni su usamljeni, rasuti poput zvezda na nebeskom svodu. Oni deluju poput bogova a ne kao sluge (vidi: Razum revolucijeMagijska pozadina božanske revolucije katastrofe i Božanska revolucija katastrofe). Nema služenja, ali postoji pakt, postoji ugovor sa silama koje predstavlja Rogati bog. Kako sam već jednom ranije naglasio, Bafomet je jedna od temeljnih formula revolucionarnog delovanja, što ne znači služenje, klanjanje i prizivanje, nego poistovećivanje. Svaki posvećenik Revolucije je Bafomet. Tek kao Bafomet on pristupa Rogatom bogu. Slično sa sličnim. Stoga, kada Rogati bog upita posvećenika Revolucije: "Ko si ti?", pravilan odgovor glasi: "Ja sam Ti." Bafomet je uzor, odnosno način pristupa i način poistovećenja, put kojim revolucionar postaje bog. 
Formulacija ugovor sa Đavolom”, iz vulgarnog ugla gledanja naših zlosrećnih vremena, deluje nekako izanđalo, zastarelo, smešno, budalasto, infantilno, sujeverno, u najboljem slučaju kao izraz profanizacije drevnih misterija. Tema je mnogo puta rabljena. Šta bi tu još moglo da se doda, a kamo li da to bude senzacionalno ili revolucionarno? Taj motiv danas, tzv normalnim ljudima, više liči na neku alegoriju i ima simboličko značenje. Ono što danas deluje kao profano sujeverje, magijski survival prošlosti, nekada je bilo sveto, a sve što je sveto uvek je vezano za neki kult, misteriju, tradiciju, inicijaciju, ima neki dublji smisao. Elifas Levi je rekao da reč supersticija (praznoverje) potiče od latinske reči koja označava opstanak. Za njega je praznoverje znak koji nadživljava misao, odnosno to je mrtvo telo religijskog rituala. Čak i psovke, smešne i otrcane kovanice, izreke, poruge, fraze, gestovi, specifični a danas skaredni, nevaspitani, nekulturni, uvredljivi, nepristojni pokreti i ponašanja, predstavljaju ostatke nekadašnjih posvećenja, inicijatičkih spoznaja, mitoloških istina, znakova moći. Jedan od takvih ostataka koji u iskrivljenoj formi dopire do naših – holivudskih – dana, jeste i inicijacijski magijski zavet preveden kao Ugovor sa Đavolom. Taj čin za sobom povlači snažne posledice, atavističke i sveobuhvatne po onoga ko se tome posveti. To je, na prvi pogled, svestan izbor ludosti, magijski zavet i inicijatičko ovaploćenje sudbonosne odluke o dobrovoljnom ropstvu, demonizaciji, dehumanizaciji ili baš ukalupljivanje u istorijsku (anti)čovečnost. Metafizičko samoubistvo, ne potez ostrašćenog vernika, nego kapitulacija, pristajanje na inferiornost, potez očajnika, spektakularna slabost, podvrgavanje ontološkoj transformaciji te svrstavanje u red sa polubićima koja ne mogu da probiju barijeru Života i postanu stvarna, životna i životvorna. Naglašavam, tako to izgleda iz perspektive tzv solarne svesti. 

I dalje iz te vizure, potpisnik pakta sa Đavolom izopštava sebe iz kategorije ljudi i svih svetlosnih bića. Njegova zvezda tamni. On postaje poput mašine, instrument sile koja zadovoljava njegove niže sklonosti, egomaniju ili strasti u kojima on nalazi svoj zlatni kavez dijabolične slobode u čijoj ludosti uživa. Istovremeno njegova sudbinska pozicija postaje apsurdna. Naime, on prodaje ono što ga čini živim i postojanim zarad ispunjenja žudnje koja je vezana za život i postojanost. Po tradicionalnom tumačenju, u faustovskom kontekstu, Ugovor sa Đavolom predstavlja pakt, trgovinu čoveka sa silama tame u cilju sticanja određene moći ili privilegija za života (ili pak nakon smrti), makar život bio neprirodno dug ili beznadežno kratak. Nemaju svi potpisnici istu pregovaračku poziciju. Kao protivrednost, čovek Đavolu daruje svoju dušu, šta god to značilo. Đavo ima pravo na nju, pravdajući to pred ko-zna-kime (na primer pred bogom biblije) čovekovim potpisom na Ugovoru koji služi kao svedočanstvo o aktu jedne slobodne volje koja pristaje na samoukidanje i na gubitak integriteta. To se popularno zove prodavanje duše Đavolu”, s tim što taj izraz ima primenu, odnosno refleksiju u društvenim i političkim odnosima, odnosno u moralnoj sferi. Tako često bivaju etiketirani razni izdajnici ili oni koji zarad ličnih interesa odstupaju od određenog morala i šireg interesa zajednice kojoj pripadaju, ili se bar tako čini shodno konvencionalnog gledištu. Prodavanje duše znači iskakanje pojedinca iz okvira koji su mu dodeljeni sudbinom, tradicijom i kulturom, a što se ima platiti neprirodnošću, nenormalnošću, izopačenošću, odnosno prelaskom u antivrednost, u poziciju negiranja načela i normi morala te tradicije kojoj tzv prodana duša (izrod) pripada. Na neki način, ukoliko se za nekoga kaže da je izrod ili prodana duša, odriče mu se ljudskost, ljudski identitet, prirodnost, zdrav razum. Takav izgnanik, jednostavno, drugačije biva percipiran. Njegova pojava izaziva mržnju, gnev, gađenje, prezir, strah. Njemu se odriče pravo na postojanje ili na slobodu, takav kakav jeste. Biti tolerantan prema njemu, isto je što i tolerisati gamad ili zločinca. Svetina se raduje smrti takvih. Aplaudiraju. Tako to izgleda sa stajališta jedne kulture koja je utemeljena na solarnim načelima svesti. 
Preneseno na mikrokosmički plan, Đavo je ljudska senka, dvojnik, dubler, diabolo, onaj drugi Ja, dakle nešto što realno ne postoji, ali takođe može uvek, bilo kada, bilo gde, bilo kako i u slučaju bilo koje osobe – da se manifestuje, odnosno da se ispolji i fizički. Ugovor sa Đavolom je, sa te tačke gledišta, ugovor čoveka sa samim sobom; ugovor kojim original” dobrovoljno potpada pod vlast svog duplikata”, svog demona, umesto da original vlada njime. Đavo je u mikrokosmičkom smislu onaj deo ljudskog bića, onaj deo (pod)svesti koji je kompatibilan sa enitetima mračnih okultnih sila, odnosno sa načelom Haosa. Preko tog dela bića sile Haosa prodiru u svest, težeći da ovladaju celim bićem. Posledice njihovog uspeha su destruktivne, kako za tu osobu tako i za njeno okruženje. Zašto su destruktivne? Pa zato što solarna, odnosno, dnevna, budna, svakodnevna ljudska svest, ima skučene horizonte. Dvojnik deluje kao anti-čovek, odnosno čovek u ludilu, ali to je zato što on obitava na zastrašujućem mestu, odnosno u sferi koja je užasavajuća za istorijski utemeljeno biće kakvo je prosečno ljudsko. Mi u normalnom stanju svesti nemamo percepciju i sećanja Dvojnika. Mi ne opažamo ono što on opaža. Jedino šta do nas dopire od onog šta on opaža jeste naše sećanje iz snova i neki neodređeni osećaji i percepcije koje probijaju barijere i dolaze u naše budno stanje preplavljujući nas strahom ili ushićenjem. Svest Dvojnika, za razliku od budne svesti, obuhvata kako samu sebe tako i budnu svest. Za razliku od dvojničke svesti, budna svest obuhvata samo sebe i tek mali deo dvojničke svesti. U tom smislu svest Dvojnika je u velikoj prednosti. Na primer, sanjačka svest, osim ukoliko nije reč o lucidnom sanjanju, pripada dvojničkoj svesti, iako je dvojnička svest više od toga. Sanjačka svest ima sva sećanja i mogućnosti dvojničke svesti i budne svesti, dok budna svest ima sećanja i mogućnosti samo sebe, dok o sanjačkoj/dvojničkoj svesti ima tek fragmente (vidi: Sećanje kao ključ sanjanja i Dvojnik i blizanci). Dvojnik je sve vreme budan, sve čuje, sve vidi, ništa ne zaboravlja. Dakle, zahvatanje u dvojničku svest jeste suština svake magije. Međutim, između ta dva tipa svesti mora postojati ravnoteža. Jedan oblik ne sme biti potisnut drugim. Revolucionar mora naučiti da bitiše na granici, što naravno, nije bez rizika.

Mali broj onih koji mogu sklopiti efektan Ugovor sa Đavolom i da to bude zaista delotvorno. Nikakve i mlake osobe mogu da potpišu bilo šta, a da njihov potpis bude vredan koliko i parče toalet papira. Varijanta Ugovora sa Đavolom o kojoj je ovde reč, drugačija je od standardnih terms and conditionsUlog je veliki, a dobitak ništa. Zaista krajnje mazohistička opcija. Pritom nema nikakve nagrade ili eshatološkog obećanja, ništa za života a ni posle. Ishodište revolucionara je ništavilo. Uspeh je sačuvati ulog do kraja igre. Ako smatrate da to i nije neki uspeh, podsetiću na to da većina ljudi, do kraja igre zvane život, ostanu bez svega sa čim su startovali i šta su vremenom sticali. Ako na kraju ostanemo sa glavnicom, možemo smatrati da nismo loše prošli u igri sa Đavolom. Još smo bogatiji za fenomenalno iskustvo igranja veličanstvene životne igre. Mada, povodom toga i dalje stoji pitanje zbog čega se uopšte upuštati u sve to? Ovom verzijom Ugovora, koji je ujedno i revolucionarni zavet, potpisnik dovodi sebe u stalnu poziciju svršenog čina te konstantnog konceptualnog samoposmatranja i preispitivanja. Takvo opredeljenje iziskuje izuzetan napor, samosvest, besprekornost i disciplinu, s obzirom da u ovoj fazi, baštinik Revolucije neće imati nekog živog čoveka koji bi igrao ulogu njegovog tutora i učitelja. Potpisnik je nagrađen tako što je lišen kobnog luksuza lenjosti i neodlučnosti. Sećanje na potpisani Ugovor, na iskustvo pripremnih radnji (vidi: Magijsko iskušavanje pohote), uvek deluje okrepljujuće na borbeni duh, kao i realna pomisao da je Đavo uvek za petama te vreba neki pogrešan korak. Ovim Ugovorom postajemo svesniji da ne bi smelo da pravimo greške, jer živimo u svetu u kome smo mi obična divljač koja ostavlja tragove i koju neko ili nešto uporno ganja. Ako budemo oprezno živeli i sve činili najbolje što možemo, kao da nas smrt baš tog trenutka vreba (kako to uči Kastanedin učitelj i vidovnjak Don Huan), nagrada će nam sama biti otkrivena, odnosno i taj volšebni razlog čemu sve to.

Šta konkretno znači Ugovor sa Đavolom u duhu božanske revolucije katastrofe? Potpisnik raspolaže, ali je i sam raspoloživ. On biva operator sila tzv radikalnog Zla. On je agens destrukcije. Iako se nalazi u samom centru manifestovanja datih sila, te baš zato što predstavlja njihovo otelotvorenje i operativnu inteligenciju, zavetovani ima šansu da na sve to ostane imun, gotovo netaknut – čedan usred orgija”, luč usred tame”. Sve zavisi od njegove namere i volje da ne dela gonjen željom za svim onim što takva moć može dati (ili uzeti). Kao što sam već naglasio, potpisnik Ugovora ne bi trebalo da obožava Đavola, ali mora biti usklađen sa njegovom svrhom. Istovremeno on komanduje, i to sa svom mogućom kreativnošću, dovitljivošću i perfidnošću. Revolucionar, potpisnik Ugovora, izlazi u susret gramzivim apetitima demonskih entiteta, ali na takav način i u onoj meri koja će odgovarati operativnim ciljevima Revolucije. On je dobrovoljni instrument, jahač tigra. U toj igri, on mora voditi računa o jednoj stvari: o svojoj smrti, i to na način kojim bi, shodno imperativu Kastanedine doktrine, u njoj stekao pouzdanog saveznika. To ne znači kako bi revolucionar trebalo da veštački, magijski, izbegava smrt, nego da smrt učini aktom sopstvene volje. Smrt revolucionara dolazi od sila koje vladaju tankom linijom razgraničenja između dva oblika svesti ljudskog bića.
photo: Sara Hannant
Potpisnik ugovora ne bi smelo da uzgaja iluziju o tome da ono što čini ima za svoju krajnju posledicu ima nešto pozitivno u smislu da tim činom on nešto radi za čovečanstvo, za svet, za planetu Zemlju. Ne, on svesno, namerno čini Zlo, projektuje Zlo, znajući da je to što čini Zlo i da pritom ništa za sebe ne traži, niti koristi demonske potencijale za zadovoljavanje sopstvenih interesa ili pribavljanja objekata žudnje. Njegov posao je da dela i da odoleva. Neophodno je održavati svesnost o suštinskoj ravnodušnosti prema vlastitim delima. Revolucionar ne traga za moći nego za slobodom. Moć je poluga, ne cilj. Revolucionar je u savezu sa silom koja će mu omogućiti slobodu, a zauzvrat on postaje besprekorno oruđe njenih ciljeva. Tradicionalno podaništvo Đavolu ili bilo kom božanstvu, znači veru u ispravnost vlastitih dela sa pozicija neke univerzalne Pravde ili najvišeg Dobra. Verovanje u takvu Pravdu i u takvo Dobro implicira postojanje njihovih suprotnosti, a što stvara konflikt u svesti. Savest revolucionara nema problema sa svim tim pitanjima koja se roje iznad tipičnih ljudskih dela ili njihovih posledica. 

Nastaviće se...