Thursday, August 3, 2017

U krevetu sa Alisterom Krolijem

“Predivna Gospo, znam šta o Tebi govore osebujni starci i preplašeni mladići. Znam kako strah od višeslojne, a prozračne ženke, koči u njima svaku verodostojnu inicijativu spram Tvoje nadsuštastvenosti koja u njihovim uskim umovima, opterećenim žrvnjevima muške animalnosti, proizvodi nesuvisle reči i nespretne pokušaje. Šta oni obično kažu kada bivaju presečeni nevidljivim damaskijama prozorljivih, slovesno plavih doksata tvoje nedostupne Artemidine duše?” - Pita se prisutnost jedne istančane svetačke pohote iza čijih se besprekorno osvajačkih očiju i đavolskih pogleda odavala preispoljna ličnost jednog u nizu od spasitelja ili upropastitelja sveta, uzvišenog i skromnog Proroka i Pisara. 

Njegova putenost, odveć umorna od glagoljivog žamora telesnih ushićenja, zaiskala je odgovor i iskreno davanje, jedne kristalne i hladne večeri Oriona i retkih brzih oblaka, koji sa proročkog  severozapada hitaše ka toplim magnitudama južnim. Sva njegova strast, tih retkih momenata platonskog ushićenja, utapala se u plavetnilo i belinu opojnog lika univerzalne sveprisutnosti žene koja se svecu ukaza kroz zagonetnu ličnost i pojavu izazovno bojažljive Ruže Enlila.
“Posluži se kolačima. Jutros sam ih spremila samo za Tebe. Za ravnodnevicu bogova, žene iz mog kraja uobičavaju da počaste svoje muževe nečim što najbolje umeju da zgotove. Kako ja nemam muža, već samo Opsesiju, poželela sam da počastim Tebe. Ti si rado viđen gost u ovoj kući. Moja čast domaćice nalaže mi da se moji gosti osećaju lepo u mom domu.”

“Toplom domu, rekao bih. Iz zidova ove kuće uvek izbija neka neuhvatljiva toplina koja posetioce istančanog ukusa neodoljivo obasipa nekom prijatnom zovnošću. Sanjam Tvoja topla bedra i moje lice kako roni ustreptalom belinom tvoje božanski nežne kože, božanski nežne tvari ženskosti od koje si sva sazdana.”
Dobri čovek Therion, iskaza sav svoj naklon ka dobroj ženi, čije se jutrošnje poslastice veselo topiše u slatkorečivim ustima ovog prefinjenog gospodina proročke vokacije, poreklom iz naroda gospodarskog. Ruža Enlila, žena glacijalne lepote nevremenih prizora obličja ženske univerzalnosti, njegov kompliment, pun neke daleke, nadljudske čežnje, primi kao neku prijatnu vrelinu oko srca i eteričan dodir po mekim zidovima svoje devičanske materice.

“Moje reči moja su koplja; koplja obavijena namerom ka nemerljivim destinacijama. Mesto koje upravo pogodih svojom bestelesnošću, hram je čudesa. Moje misli hitaju ka Tvojoj suštini. Pitam se hoće li naše poznanstvo trajati večno?”
Na te reči Uarda Enlila se slatko nasmeja odajući svoje zube grabljivice i mesnati jezik ljubavnice. Tog trenutka on shvati svu monstruoznu monumentalnost ženskog načela, otmenog i banalnog, neutaživog i privlačnog, koji veru pretvara u sumnje, a nauku u lutanje... Ona zausti:

“Ti si pravi muškarac. Pravi muškarac je najpre vitez, a da bi bio vitez prethodno mora ubiti zmaja. Ti si Khaled Kan - zmajeubica, inače ne bi tek tako sedeo samnom u mraku, pod bledom svetlošću dopola dogorele sveće moje večerašnje usamljenosti.”
“Zar usamljenost?” - Napola se zapita lažna uviđavnost zmajeubice, tek da pruži malo atmosfere Njegove večite teatralnosti, te nastavi - “Draga Uarda, zar je Lepota toliko smrtonosna da je Tvoju pojavnost učinila užasnom, tako da svi muškarci umiru od Tvog pogleda, ili beže i ne pogledavši Te? Ti si Boginja. Obožavam Te. Ti si ljudsko biće. Prezirem Te, kao što Tvoja svakodnevnost prezire ono ljudsko u meni, a Tvoja božanstvenost biva opijena mojom neljudskošću. Da nije tako naši životi ne bi bili pomalo apsurdni, a bez apsurdnosti svet ekscentrika je nezamisliv, a mi jesmo ekscentrici? Ja jesam, da li si i Ti?”

“Ja sam jedna obična devojka. Ono što me čini neobičnom jeste Tvoj ideal. Ti si čarobnjak. Ti si me učinio čarobnom. I ja jesam čarobna, ali samo za Tebe. Samo Ti mene vidiš kao Boginju. Mada znaj, bez obzira na to, na svu magičnost Tvojih reči i božanstvenost Tvoje pojave i sve Tvoje dobrote i uzvišenosti, ipak me nećeš toliko opčiniti da ti se ja podam, a pre bih ti se predala u celosti. I to je jedan apsurd: više bih volela da sam apsolutno Tvoja, sva upotpunosti predana Tebi, nego da ti se banalno podam. Isto tako znam da si Ti i više od toga, jer ne bi me tako slatko i tako mudro obasipao najtananijim mislima koje me svu dodiruju iznutra. Ti me zaista uzbuđuješ ali i zbunjuješ, tako da ja zaista ne znam šta bih sa Tobom. Ti si sav sastavljen od apsurda. To što sada nisam u Tvom, nesumnjivo nežnom zagrljaju, Tvoja je krivica. I ne trudi se da budeš drugačiji. Ti jesi drugačiji, ali biti drugačiji, makar i opčinjavajuće drugačiji, nije uvek prednost. Obične devojke vole obične mladiće. Neobične mladiće obično lepe kao postere na zidovima gorljive devojačke mašte, a mašta je mašta - život je život! Ti si sav iz mašte. Ti ne postojiš! Kako da se podam nekom ko ne postoji? Kako da se podam fantomu, pa makar to bio i Mega Therion lično!?”
“Ja sam jedan sasvim običan mladić. Budući bez novca i ne baš toliko lep, bio sam primoran da razvijem posebnu vrstu lepote. Vremenom sam izgradio svoju duhovnu lepotu i metafizičku privlačnost. Zato sam uvek bio voljen od žena, ali nikad voljen iskreno, nikad ljubljen kao Ljubav, iz Ljubavi, potpune iskrene Ljubavi koju ne upoznah nikad. Uvek sam ljubio prevarno, iz strasti, ne iz Ljubavi. Uvek sam bolovao od Opsesija, nikada mi nije bilo uzvraćeno. Razumeš li moju beskrajnu tugu? Ja jesam zmajeubica, jer pobedio sam sve aždaje svakolike emocionalnosti, i taman kada pomislih - eto slobode - pipci nečeg nespoznatog trgnuše me natrag ka užasu još jedne, poslednje spoznaje... Ja znam šta je to neuzvraćena Ljubav. Majstor sam i veliki učitelj neuzvraćene Ljubavi, ali nikad ne spoznah uzvraćenu Ljubav, čak ni na tren. Ključevi moje slobode nalaze u tvojim rukama.”

Ružu Enlila, na te reči, obuzme neobuzdani smeh, koji prodrma Fratera i Patera do samih Njegovih kostiju, koje se verovatno i same smejaše grandioznom prenemaganju jednog tananog samosažaljenja i izvoljevanja jedne fatalne umišljenosti. Kakav čudan svetac... Ili su možda to samo neki iz volšebnog arsenala večitih trikova žreca, Fratera i Otaca?

“Bože, kakav čudak!" - prenerazi se Ruža. - "Zar je potrebno da ti hiljadu puta ponovim kako si Ti sam uzrok svih Tvojih pobeda i poraza i svih rebusa koji se ispreprečiše na Tvom putu viteza. Dođi, sedi kraj mene. Udahni miris moje borejske pletenice koju sam danas isplela znajući da ćeš večeras doći.”
Pokunjen, ali beskrajno srećan, muški pas, ne, nego vuk - Perduroboros, pažljivo se privuče ka mirisnoj Uardi i zaroni svoje lice u njene guste zlataste vlasi. O, koliko je samo dugo i strpljivo čekao na taj trenutak. Beskrajna je Njegova strpljivost pobodena na koplje vremena. Beskrajno i strpljivo dugo trajao je taj udah borejskog miomirisa kose natopljene esencijom tvari ženskog principa. Beskrajno i strpljivo dugo spoznavao je Ankh-af-na-Khonsu ljubav nestvarnu koliko i On sam.

“Moram priznati kako me fascinira Tvoja oštroumnost.” - Progovorio je mladi Parsifal, nakon što je nebrojeno mnogo trenutaka udisao vestalski miris Uardine pletenice koju Ona uskoro raspusti i čije predivne vlasi padoše po Njegovom licu ljubeći Ga nemušto, predajući se potpuno glatkoj površi Njegove odnegovane kože, onako kako se Ona, takva kakva jeste, nikada svesno ne bi predala Njemu u celosti.
“No, osim što sam muškarac te čeznem za tvojim putenim dragostima, ja sam i nečovek, pa stoga moji motivi, osim što su  životinjski, tj. ljudski, oni su i nadljudski. Pitaš li se onda šta ja zapravo hoću od Tebe, osim onog što već slutiš? Ja sam ipak malo kompleksnija ličnost da bih bio običan čovek. Budući fantom, kako si me sama nazvala, a ipak u obličju ljudskom, ja sam višeslojan, i to višeslojan do besmisla složenosti. Međutim, kako krajnja ishodišta komplikovanosti bića i duha teže da budu veoma jednostavna, tako se i moja zamršenost i apsurdnost daju izgubiti u samozapletenosti, a što se može preseći jednom fatalnom jednostavnošću; preciznom, dakako. Budući da si Ti, kako sama reče, jedna sasvim obična devojka - a sasvim obične devojke su jednostavne devojke - nije li onda Tvoja uloga na putu mog viteštva time sasvim izvesna i jasna? Neka me Tvoja jednostavnost preseče!”

“Ne, Ti me uopšte ne zadržavaš. Naprotiv; baš si interesantan. Od Tebe mogu puno naučiti. Ja samo skupljam ideje kojima se Ti besomučno razbacuješ okolo.” - iznenada napetost prekide Uarda.
Ol Sonuf Vaoresaji pokuša da izusti kako se On nije pitao, čak ni u sebi, a kamo li na glas, da li Njegova prisutnost zadržava Uardu Enlila u Njenim redovnim aktivnostima, za koje se ne bi moglo reći da su uzvišene, osim što su poštene. Uarda je volela večernju sholastiku i jutarnju astronomiju, iako bi logični red stvari upravo bio obrnut.

“Dragi moj prijatelju, Tvoja pažnja mi imponuje. Možeš ostati čitavu noć ako želiš. Treba mi neko večeras, a Božji je dar što si to baš Ti.” - Zaključno sa onim “Ti”, Ruža Enlila opasno nagnu svoje pune usne nad usne jednog nadasve viteza ovih sumornih vremena opsene zvane današnjica. Požnjeli su letinu eona. Jednom rukom zgromili su univerzum. Videli su optisak kamiljih stopa u pesku VVVVV. Poigrali su se sa đavolima prašine.
"Zar je to morala biti upravo Ruža Enlila, devojka čežnjivog srca, tako jednostavna, a čije prisustvo, čak i u najanimalnijim srcima muških zveri, izaziva blag osećaj miline?" - Pitaše se proroci i pustinjaci iz udobnih pustinjačkih pećina onih slojeva Bafometove tamne ili svetličaste duše, zabezeknuti jednostavnošću najopakijih iskušenja. Reči su ćutale, slova su urlala, tačke su pevale dok su zarezi nestajali. Iza njih ostade pustoš puna neupotrebljenih znakova pitanja... Odnekud preko ponora dopirali su milozvuci jedne beskrajne pesme noseći stihove:
Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...
“Svaka moja reč upućena Tebi je dvosmislena, u najboljem slučaju. Baš sam sinoć usnio kako se Ti i ja šetamo po crvenim oblacima naših duhovnih perspektiva. Video sam, takođe, kako u nekakvom drugačijem svetu mi postojimo. Ipak, poput nekih propalih aristokrata, naša pojava zaista deluje sablažnjujuće u odnosu na ono šta mi zaista jesmo. Nas, draga moja Uarda, ne vezuje Ljubav, niti će nas ikada vezivati. Ono što naše spone čini večnim i neraskidivim jeste  Neljubav... 

“Neljubav!? I ja sam sinoć snovidela videvši ružu koja cvate negde duboko u ništavilu mene same. Ta ruža je, draga moja neljubavi, kako mi se dalo naslutiti, ruža Enlila, ruža Bafomitrasa! Osećam kako se podvajam i kako me Tvoja Neljubav i Ljubav neizmenično dodiruju u mimohodu njihove fatalnosti. Osećam kako dolaziš noću u moju sobu dok spavam. Zavlačiš se u plakar i bivaš ravna površina, surevnjiva senka koja me snažno posmatra i blagosilja slikama koje vidim i koje porađam u sebi. Te slike su, bojim se, moje bogatstvo. Da, O.M., Neljubav između nas zaista je jaka i neraskidiva, ali... ja još uvek ne znam...”

“Ne znam ni ja, ružo Enlila, ružo Bafomitrasa. Jednostavno volim da ti dajem reči, slike, bestelesne dodire i sebičnu Neljubav. Kažem sebičnu Neljubav, jer samo je Ljubav nesebična. Sebična Neljubav znači da ja svoju Neljubav samo Tebi veoma sebično pružam, tako da između Tebe i mene ima sve manje i manje prostora, sve manje i manje vremena, a provalija koja nas deli jednom postaće veoma tanka nit, tek da se, kurtoazije radi, čisto zna gde završavam ja a gde počinješ Ti. Da nije sebične Neljubavi i njene sebičnosti, ne bi naša bića mogla tako halapljivo da grabe prostor i vreme između nas, tako da hteli ne hteli, Ti i ja bićemo istinski zajedno, ali to nije kraj priče! Priča, uostalom i nema kraja. Priča koju ti sada pričam je priča koje uvek ima još i još, još...”
Za trenutak ili možda nebrojeno mnogo trenutaka ruža Bafomitrasa i vitez Parsifal zaćutaše zagledani u nemuštost kojim njihove fine energije ostvarivaše svoju ekstazu, čiji plamenovi poput živahnih senki ukrašavaše zidove, noć, zvezde i sve što se da očima videti.

“Reči su čudne životinje. Danas nam izgledaju očaravajuće; koliko sutra, već su dosadne, ali preksutra mogu i te kako nadahnuti naše dnevno i noćno bitisanje, i maštarenje u bitisanju. Reči su dakako čudne životinje, ali ne zbog samih sebe, već zbog ljudi koji ih jedni drugima upućuju. Silogizam je jasan: ljudi su čudne životinje. Ima ih gmizavaca i zverova, kraljeva savani, džungli ili planinskih vrleti; ima ih parazita i predatora, lepih i rugobnih, otrovnih i bezopasnih, vijugavih i krutih. I svi su tu, vrebaju ili bivaju vrebani, a kako to biva češće, to im se svodi na isto. Svako je lovac i lovina nekog drugog. Taj lovac je jedan od mnoštva mene. Ako me netremice budeš gledala u levo oko daće ti se da zaviriš u unutrašnju višeslojnost pojave Tebi znane kao Zver 666. Lovac je tek jedan od mnogih stanovnika moje božanske eparhije. Da apsurd bude veći, i ja sam isto tako jedan od mnoštva mene. Znaš, draga ružo Enlila, sada mi je pomalo smešno ono što smo Ti i ja pričali na početku ove sekvence. Molim Te, prihvati to sa velikom rezervom, što ne znači da su te misli lažne. Nisu lažne, samo su opscene. Ono što ja želim da iskažem nema baš mnogo veze sa tim nespretnim rečima koje ti tako lako upućujem. Moja Neljubav to mnogo bolje čini. Osećam kako moju Neljubav Tvoja Neljubav prihvata i kako njih dve, držeći se za ruke, smelo i lako, gracioznim koracima šetaju beskrajnim prostranstvima plavetnila nebeskog. A sada se pripremi za poniranje i u krajeve koji ti se neće baš dopasti, ali bez čijeg spoznavanja i bez čijeg postojanja ni to božansko polje sreće i ushićenja ne može postojati niti se može spoznati. Stvari su jednostavno takve... ”

I tada se desilo upravo ono što se dešava kada se igra i mašta isprepletu oko stuba strasti i zaljubljenosti. Desio se diktat. Iznenada, moju dragu prijateljicu Valentinu sa kojom sam izvodio ovaj eksperiment obožavanja, kao da je preuzela neka čudna sila, neka nepojmljiva strast, a što je rezultiralo time da mi je u jednom trenutku gotovo zapovedila da zapišem ono što mi ona u tom posebnom nadahnuću ima reći. Tako je nastala jedna poema, koja je posve njena, ali koju sam na neobičan način indukovao u njenom umu, igrajući se čarobnjaka i zapravo eksperimentišući sa njom, obavljajući zazivanja koja su imala za cilj da u njeno dražesno biće ovaplote moju viziju, odnosno moju dragu opsesiju koju prozvah Nebeskom Kraljicom. Za tih trenutaka volšebnog diktata, Valentina je zaista bila Nebeska Kraljica stasom i glasom. Tada sam istinski bio srećan. Naposletku, poput meni omiljenog Alistera Krolija, i ja sam dobio sopstvenu Knjigu zakona. Moja religija je uz pomoć formule tzv skerletne žene, baš kao i u slučaju pomenutog pesnika i mistika, konačno našla ovaploćenje i utemeljenje u sebi svojstvenoj bibliji. Čuj Dorijane, Boginja je jedna!