Saturday, July 1, 2017

Sećanje kao ključ sanjanja

"Prokletstvo je samo reč izmišljena od strane onih koje slepilo tera da osuđuju sve koji vide, makar samo jednim okom. Čudio se uobrazilji onih koji su brbljali o zlobi Drevnih, kao da bi Oni mogli prekinuti večni san kako bi iskalili svoj bes na ljudskom rodu. I on bi mogao prekinuti svoje poslove na duže vreme kako bi se divljački osvetio kišnoj glisti." Hauard Filips Lavkraft
Uslovno rečeno postoje samo dva demona, dva boga, prostor i vreme. Oni su komplementarni. Oni su sve i oni su ništa. Tako dvojnost, po formuli eona Horusa, biva poništena proširenjem svesti na prazninu. Jedan od veoma efektnih načina poništavanja te ograničavajuće dualnosti kroz njihovo pomirenje u beskraju (dis)kontinuuma apsoluta, da se tako izrazim, opisano je u priči Hauarda Filipsa Lavkrafta: Kroz kapije srebrnog ključa / Through the Gates of the Silver Key (u Srbiji objavljeno u okviru zbirke Ktulu priče, Tabernakl, Sremska Mitrovica, 2008). Stavimo sada na stranu likove i radnju u samoj priči i ako se fokusiramo na osnovni koncept dolazimo do jednog zanimljivog opisa kako jedno biće može postojati kao sva bića, bilo kada i bilo gde, posredstvom jednog nad-bića. Lavkraftov junak, okultista Randolf Karter, poseduje određeni magijski instrument, srebrni ključ, uz pomoć kojeg može premostiti prostor-vreme i projektovati se do čuvara vratnica prostor-vremenskog ambisa otelotvorenog kao Umr at-Tavil. Na stranu i priroda samog Umr at-Tavila, bogodemona, jer ono što je zaista bitno jeste opis kako jedno pojedinačno biće, odnosno jedan čovek, biva svestan sopstvenog postojanja u svim oblicima, u svim dimenzijama, u svakom prostor-vremenskom kontinuumu, tako što prepoznaje sebe kao deo univerzalnog bića u svim tim dimenzijama i oblicima. On u trenutku te spoznaje može birati šta i kada želi da bude, ne ograničavajući se samo na ljudski oblik. 
"Linije predaka svih živih bića, kao i faze u odrastanju svakog od tih bića samo su manifestacije jednog istog, osnovnog, večnog bića u prostoru izvan dimenzija. Svako lokalno biće - sin, otac, deda itd, - kao i svaka faza u razvoju jednog bića - novorođenče, dete, dečak, odrastao čovek - smao je jedna od bezbroj mena osnovnog, večnog bića, koje se pojavljuju u zavisnosti od ugla pod kojim je ravan svesti seče. Randolf Karter u svim dobima, Randolf Karter i svi njegovi preci, ljudski i predljudski, zemaljski i predzemaljski; sve su to samo različite mene prvobitnog večnog Kartera izvan vremena i prostora - fantomske projekcije koje se razlikuju samo zahvaljujući uglu pod kojim ravan svesti seče večno biće." (H.F. Lavkraft, Kroz kapije srebrnog ključa)
Priču Kroz kapije srebrnog ključa preporučujem svakom ko razmišlja o prirodi vremena, o vremenskim ciklusima, eonima, eshatologiji, reinkarnaciji, karmi i sl. Lavkraft, u kombinaciji sa Karlosom Kastanedom i Alisterom Krolijem, jeste jedan zapanjujuć trio čija se literarna zaostavština može koristiti kao reper za svaki iskorak u ozbiljnija promišljanja o navedenim temama. Svaki od te trojice je neko ko je iz užasavajuće uštogljenosti racionalnosti XX veka, svaki na svoj način, iskočio izvan date teskobnosti, povezavši se sa nečim zastrašujućim, neobičnim i drevnim (vidi Lavkraft, Kastaneda, Kroli). I kada se govori o vremenu, njegov kontinuitet je varka, jer se ono uvek i neprekidno dešava, zapravo ne teče nego stoji, pa se svaka sekvenca vremena može otključati i u nju ući. Tako je neprekidnost prostora takođe varka, jer i nemerljiva daljina može biti savladana projekcijom svesti. Reinkarnacija shvaćena linearno je takođe besmislica, jer sa jednog višeg stajališta uviđamo da je naše biće univerzalno i istovremeno postoji svuda i uvek kao bezbroj različitih životnih oblika. 

U praktičnom smislu, vreme možemo zamisliti kao traku spiralnog oblika sačinjenu od mnoštva ćelija koje predstavljaju određene sekvence svesti. Svaka od tih sekvenci ima svoj život, trajanje, ambijent, oblik, prostor u kome obitava itd. Poredimo te sekvence sa sobama. Imamo bezbroj soba na vremenskoj traci i sve su one međusobno povezane tankim nitima ili tunelima kroz koje se možemo kretati, ulaziti i izlaziti po volji. Kada god uđemo u neku sobu preuzimamo svest koja u njoj obitava i postajemo to. Možemo sačuvati posebnost i neutralnost posmatrača te samo posmatrati sudbinu bića koje živi scenario bitisanja u datoj sobi, a možemo se, eksperimenta radi, privremeno poistovetiti sa tim bićem te proživeti malo njegovu sudbinu. Ovo o čemu pišem nije samo misaoni eksperiment već se zaista ta perspektiva može dosegnuti sledeći metod koji ću ovde opisati.

Put ka vremenskoj traci vodi kroz sanjanje. Ovom prilikom valja napomenuti da postoje stvarna dešavanja i kvazi dešavanja, kao na primer kvazi otvaranje čakri i stvarno njihovo otvaranje, kvazi dizanje kundalini i stvarno dizanje kundalini, kvazi prelazak bezdana i stvarni prelazak bezdana, kvazi prosvetljenje i stvarno prosvetljenje, kvazi susret sa anđelom čuvarem i stvarni susret sa njime, kvazi odlazak u drugo prostor-vreme i stvarni odlazak u drugo prostor-vreme, pa tako i kvazi ulazak u vremensku traku i stvarni ulazak u vremensku traku. Ovo što ću ja opisati jeste put ostvarenja jednog kvazi dešavanja. Jedino što je stvarno u tom kvazi dešavanju jeste ulazak u tzv lucidno sanjanje i otvaranje kapija neverovatnog sećanja. Ne postoji kvazi lucidno sanjanje i kvazi sećanje, iako ima lažnog sećanja. Kada kažem kvazi dešavanje zaista mislim na to dešavanje ali na nekom nižem nivou intenziteta, kao da se onom ko to postiže dozvoljava da malo okusi tajnu, da uzme gutljaj iz svetog grala, da virne malo u sobu misterija, da oseti i iskusi nešto a da to ipak ne bude u potpunosti. Ovo što sledi jeste uputstvo za ulazak u jedno kvazi stanje. No, nemojte biti razočarani povodom toga jer put u pravo stanje vodi kroz niz kvazi stanja koja su svakog puta sve intenzivnija i sve manje kvazi. Kao kada želimo da se nešto desi prvo zamišljamo to dešavanje, potom sanjamo, da bi se na kraju to zaista i desilo. 

"Secret Chief" by Matt Baldwin Ives
Postoji nekoliko osnovnih recepata za ulazak u lucidno sanjanje, ali ja ću ovde dati jedan malo drugačiji postupak čiji prevashodni cilj nije postizanje stanja lucidnog sanjanja već je to stanje posledica. Pravi cilj ovog postupka jeste neka vrsta rekapitulacije (postupak poput onog koji je opisao Kastaneda), ali uz neke razlike. Evo o čemu se radi. Svako veče, pre nego što utonete u san, počnite da retroaktivno odmotavate sećanja na minuli dan. Najbolje je početi od poslednjih aktivnosti, ulazak u krevet, pranje zuba, prisetite se svih mogućih detalja, svih osoba koje ste tokom dana sreli, razgovora koji ste vodili, šta ste pretraživali na internetu, šta ste čitali, gde ste bili, a potom pređete na prethodni dan sve do trenutka kada slike počnu same od sebe da se nameću i krenu da se ređaju po nekom svom redosledu. Tada, reklo bi se, počinje podsvest da radi i u prvi plan izbijaju detalji bez uticaja naše svesti. Iz noći u noć ponavljate postupak, sećajući se minulog dana, zatim prethodnog, uvek dodajući taj minuli dan. Već nakon nekoliko večeri, taj svojevrsni lov na prošlost nastaviće se i u snu. Počećete da u snu iznova doživljavate minule događaje, ali opazićete da je kontekst nekako izmenjen i da se kao sećanja nameću neki događaji i situacije koje se u vašem stvarnom životu nikada nisu desile ali ih svejedno prepoznajete kao sećanje. U jednom trenutku shvatićete da sanjate i biće to uvod u lucidno sanjanje. Lucidno sanjanje je, sa druge strane, samo uvod u kvazi prelazak u drugačiju stvarnost ili nivo stvarnosti, a što vremenom vodi do stvarnog prelaska u drugačiju stvarnost. 
"Spoznao je da je svaki oblik u prostoru ništa više od preseka u ravni odgovarajućeg oblika u drugoj dimenziji, kao što je kvadrat presek kocke, ili krug presek sfere. Tako su trodimenzionalna kocka i sfera preseci odgovarajućih četvorodimenzionalnih objekata o kojima ljudi tek nagađaju ili sanjaju. A oni su opet preseci petodimenzionalnih oblika i tako sve do nezamislivih, vrtoglavih visina beskonačnosti. Svet ljudi i njihovih bogova je beskrajno mala faza beskrajno male stvari - trodimenzione faze male celine do koje dopire Prva kapija, iza koje Umr at-Tavil diktira snove Drevnima... Vreme, podučavali su ga talasi, nepokretno je, bez početka ili kraja. Iluzija je da se vreme kreće i da izaziva promene. Zapravo je ono samo iluzija i osim za bića iz ograničenih dimenzija, prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje. Ljudi razmišljaju o vremenu zbog promena koje ono donosi, ali i to je iluzija. Sve što je bilo, što jeste i što će biti, postoji istovremeno." Lavkraft u priči Kroz kapije srebrnog ključa
Da biste uspešno upravljali talasima navirućih sećanja u snovima, potrebno je prethodno da ovladate osnovnim veštinama lova na sećanja. Takođe, važno je znati da ta sećanja mogu dolaziti i iz vaše lične budućnosti, ali i bilo koje budućnosti i bilo koje prošlosti, odnosno iz bilo koje tačke vremena te nemojte upasti u zamku verovanja da je reč o nekakvim vašim prošlim ili budućim reinkarnacijama. Takvo razmišljanje vodi u zabludu poistovećivanja sa tim slikama i situacijama. Zapamtite da ste vi samo posmatrač pa se stoga nemojte emotivno ili bilo kako unositi u ono što posmatrate. Možda vam iskoči kakav grozan ili uzbudljiv prizor, situacija tokom koje ste se nekako potresli, iznervirali, naljutili ili uživali. To je sve nebitno, jer bilo kakvo uplitanje vodi gubitku izdvojene svesti. Pokušajte to da izbegnete jednostavno posmatrajući uz svest da se to zapravo nekom drugom dešava, da je to samo slika koja nema nikakve veze sa vama.

Nakon par nedelja redovne prakse, pokušajte, dok još niste utonuli u san, da nekako zaustavite tok slika koje se smenjuju na vašem mentalnom ekranu. Pokušajte da zamrznete sliku. Nemam načina da objasnim kako se to postiže osim voljnim naporom pažnje. Ukoliko u tome uspete, potrudite se da pomnije razgledate ambijent te zaustavljene sekvence. Možda ćete primetiti neke detalje kojih uopšte niste bili svesni tada kada se događaj iz sekvence zaista odvijao. Cilj ovog manevra jeste da to isto postignete ali tokom lucidnog sanjanja. Jednom kada to uspete, putovanje kroz tunele između soba sa vremenske trake više neće biti problem, jer putevi iz svake sobe vode praktično u beskraj - u bilo koju drugu sobu bilo kad i bilo gde. To jeste kvazi postignuće i dešava se tokom sanjanja, ali je bez obzira veoma teško izvesti pomenuto zamrzavanje kadra, a to što je kvazi ne umanjuje njegovu vrednost u uvećanju životne mudrosti, iskustva i podizanja svesti na putevima samospoznaje i istraživanja sveta. U ovom smislu sećanje je ključ sanjanja, sanjanje je ključ spoznaje i transformacije.

Monday, June 26, 2017

Kula čekanja

objavljeno u zbirci CRNI NEMIS

vizija iz grada Lagaša

I

I:1; U velikoj kući pohlepnici nestaju. Zaboravljeni u smrti, večito žive.

I:2; Na balkonu svetlosti pobednik stoji. Gleda najsjajnije nebeske kćeri. Svaka imenovana je njegova. Ne budi pohlepan. Ne poželi one koje imena nemaju.

I:3; Na naprslom kipu pljuvačka sumnje. Svi bogovi su lažni, goli kamen!

I:4; Ugledah senku. Vrata. Boginja je zabranila svoje najtoplije tajanstvo. Kroz Njene oči gledamo. Pitanja se roje. Slastan smo zalogaj gorčini. Samlevene duše.

I:5; Iz prevare dolazi strah, iz strepnje i vekovne griže nemirnog sna. “Hoće li se otkriti gnusne tajne?” Pitala su se dvanaestorica, na sablasnom skupu mimo zakona Vremena, natapajući besane noći griže savesti slanim znojem greha koji pecka oči.

I:6; Mislili su: “Ako izbrišemo pismena nestaće jeresi sećanja. Neka crv nužnosti toka Vremena izjede sve što nas uznemirava na našem svetskom putu Moći."

I:7; Avaj! Prevarili su se. Drame na pozornici božanskog teatra, odigrane jednom, zanavek plamte i nanovo opčinjavaju mameći suze, osmehe i aplauz.

I:8; Ostavljene su baklje, otškrinuta vrata tajnih hodnika, izgubljeni ključevi. Oni najskriveniji napravili su čudesnu promaju među ostrvima Istorije.

I:9; Tajni kovači povesti i svesti od same tvari tajanstva svoje tajanstvenosti skovali su oglicu sa dvanaest karika od kojih svaka krije po jednu milenarnu tajnu. Nazvali su je "Ogrlicom dvanaest strašnih pismena Neumrlih" i njome vezali brzoplete reči, same vetrove sna. Dvanaest pismena činiše dvanaest poglavlja njihove Zavetne Knjige, i svako slovo beše jedno Ime: neizgovoreno, neumrlo, zapečaćeno Ime…
II

II:1; Knjiga odiše slutnjom, prozirnom, mutnom… Njene oči su jaspis. Njen strah je neizmeran. Njen Beskraj je pustinja Praznine. Nekada davno umrla je tajno, iskravši se svojim ljubavnicima i čuvarima, velikim tajnim majstorima plesnjivih podzemnih biblioteka, koji čuvaše svakog vraga, svaku objavu brižljivo…

II:2; Zaneseni vatrenim uranjanjem u mesečeve vode njenih iluzija, ljubavnici i čuvari utonuše u kristalni san. San u crnom. U snu videše da je nema, ali joj se otrovne stranice vuku nestvarnim životom ostavljajući pustoš guste tmine za sobom.

II:3; Stojeći pred dverima Prognane i Skrivene Sfere, lupkam prstima po koricama Knjige. Polako je otvaram, dozivajući njeno dvanaestruko Ime. Iz tišine nepostojanja, iz leda zaborava, grobnice luči… Naslućujem slike Prokletstva, likove Neumrlih. Dvanaestruko tajanstvo!

II:4; Svaki otkucaj mog srca lagano osluškuje potmuli huk bezdanskog Užasa. Iz dubina, daleko iza svih zvezda i svake svetlosti.... Osluškujem.

II:5; Užas dolazi iz mukle tame Vode, iz rupa u Zemlji, sa zavijajućim Vetrom oluja, promaja u metrou, iza tutnjajućih mašina, po gradskim pasažima. Krešteći vetar iskonskog Haosa.

II:6; Užas dolazi iz Ognja ljudskih i prirodnih Uništenja. Poželeh gledati očima Boginje. Tako snažno želeo sam to maglovito tajanstvo, titanski breg čiji se vrh ukaza i opčini me.

II:7; Rekla je: “Pripadajući meni, pripadaš onome čemu žudim. Žudeći zamnom žudiš moju žudnju.”

II:8; Možda bi bilo bolje da nikada nisam video, slutio, želeo, osetio… Kakav li će mi se Užas i kakva Lepota ukazati onda kada se sve dveri otvore a plameni vetar zasikće kao zmija?

II:9; Šta li će ostati od mene onda kada pred mojim pogledom puknu horizonti koji uništavaju i stvaraju istovremeno? Šta kada ugledam te volšebne prizore velikog Kosmičkog Tkača čiji vaskoliki Užas i neopisivu Lepotu odaju i skrivaju te beskrajno duboke zelene oči moje sablasne Sestre koja me doziva i ledeno ljubi sa one strane ogledala Sopstva? Šta li će ostati od mene, o predivna i užasna Boginjo?

II:10; Nekada davno, jedan silni čovek izgubio je bitku sa Tobom i ostao bez desetine nebeskog poseda. Drugi, zauvek je ostao zarobljen u ziguratu sa dvanaest odaja dvanaestrukog prokletstva. Treći, postao je bog sveta u kome je našao kosmičku samoću, lišen i kapi Tebe. Četvrti, peti,…, dvanaesti. Nosim li ja Krunu Prokletstva, strašni sigil Gnusnosti, broj Trinaest? Ili sam Vitez, zagledan u Nevidljivo Sunce…

II:11; Dražesna moć opsene nije u njenim slobodama, već u njenim zabranama. Nisam Prorok. Arhanđeo Zapada ćuti. Ćuti arhanđeo Istoka, ali oblaci koji sa severozapada idu na jugoistok, odaju tajnu Vremena, tajnu Istorije, tajnu Svesti.

II:12; Zvuci polako gube moć. Rika Pakla biva nesnosno zujanje insekta. Osećam kako moje biće lagano tone u nebesko blato.
III

III:1; Koraci. Moji koraci. Čiji bi bili po usamljenim i pustim sferama Prokletstva? Ispred ogledala skrećem pogled. Moja pojava šokantna je za razum. Iza leđa mog odraza u ogledalu nešto se kreće…

III:2; Tišina. Njeni prsti upiru u moj lik. Usne podrhtavaju. Iz Tišine pojavljuje se prikaz naličja odraza mog lika. Govori: “Ubili ste je. Okovali u avet dvanaestoglave čamotinje. Ti… Ti si smešan. Poput brbljive, šarene ptice povijenog kljuna, čamiš na balkonu velikog zigurata Prokletstva. Kavez sudbine, komične, tragične…”

III:3; Nema više Igre po kristalnim vrtovima okamenjenih osećanja nadomak obala Srebrne reke, koja izvire duboko u Bezdanu, protiče svim sferama, a onda ponire nazad.

III:4; Posebnost Igre, posebnost lepote vrha titanskog brega, deo je mog vidika, moje moći da vidim zatomljeni sjaj.

III:5; Neki prepredeni Očevi mogli su svojim Sinovima oprostiti ma kakav greh, jeres ili zaveru, ali ne i diranje u zabran Nje.

III:6; Ona je teret na krhkim leđima bednika. Za zločince noć bez sna. Ljubav za kraljeve, ili samo razjeden kip božanstva urušenog grada.
Jean Delville