Monday, June 26, 2017

Kula čekanja

objavljeno u zbirci CRNI NEMIS

vizija iz grada Lagaša

I

I:1; U velikoj kući pohlepnici nestaju. Zaboravljeni u smrti, večito žive.

I:2; Na balkonu svetlosti pobednik stoji. Gleda najsjajnije nebeske kćeri. Svaka imenovana je njegova. Ne budi pohlepan. Ne poželi one koje imena nemaju.

I:3; Na naprslom kipu pljuvačka sumnje. Svi bogovi su lažni, goli kamen!

I:4; Ugledah senku. Vrata. Boginja je zabranila svoje najtoplije tajanstvo. Kroz Njene oči gledamo. Pitanja se roje. Slastan smo zalogaj gorčini. Samlevene duše.

I:5; Iz prevare dolazi strah, iz strepnje i vekovne griže nemirnog sna. “Hoće li se otkriti gnusne tajne?” Pitala su se dvanaestorica, na sablasnom skupu mimo zakona Vremena, natapajući besane noći griže savesti slanim znojem greha koji pecka oči.

I:6; Mislili su: “Ako izbrišemo pismena nestaće jeresi sećanja. Neka crv nužnosti toka Vremena izjede sve što nas uznemirava na našem svetskom putu Moći."

I:7; Avaj! Prevarili su se. Drame na pozornici božanskog teatra, odigrane jednom, zanavek plamte i nanovo opčinjavaju mameći suze, osmehe i aplauz.

I:8; Ostavljene su baklje, otškrinuta vrata tajnih hodnika, izgubljeni ključevi. Oni najskriveniji napravili su čudesnu promaju među ostrvima Istorije.

I:9; Tajni kovači povesti i svesti od same tvari tajanstva svoje tajanstvenosti skovali su oglicu sa dvanaest karika od kojih svaka krije po jednu milenarnu tajnu. Nazvali su je "Ogrlicom dvanaest strašnih pismena Neumrlih" i njome vezali brzoplete reči, same vetrove sna. Dvanaest pismena činiše dvanaest poglavlja njihove Zavetne Knjige, i svako slovo beše jedno Ime: neizgovoreno, neumrlo, zapečaćeno Ime…
II

II:1; Knjiga odiše slutnjom, prozirnom, mutnom… Njene oči su jaspis. Njen strah je neizmeran. Njen Beskraj je pustinja Praznine. Nekada davno umrla je tajno, iskravši se svojim ljubavnicima i čuvarima, velikim tajnim majstorima plesnjivih podzemnih biblioteka, koji čuvaše svakog vraga, svaku objavu brižljivo…

II:2; Zaneseni vatrenim uranjanjem u mesečeve vode njenih iluzija, ljubavnici i čuvari utonuše u kristalni san. San u crnom. U snu videše da je nema, ali joj se otrovne stranice vuku nestvarnim životom ostavljajući pustoš guste tmine za sobom.

II:3; Stojeći pred dverima Prognane i Skrivene Sfere, lupkam prstima po koricama Knjige. Polako je otvaram, dozivajući njeno dvanaestruko Ime. Iz tišine nepostojanja, iz leda zaborava, grobnice luči… Naslućujem slike Prokletstva, likove Neumrlih. Dvanaestruko tajanstvo!

II:4; Svaki otkucaj mog srca lagano osluškuje potmuli huk bezdanskog Užasa. Iz dubina, daleko iza svih zvezda i svake svetlosti.... Osluškujem.

II:5; Užas dolazi iz mukle tame Vode, iz rupa u Zemlji, sa zavijajućim Vetrom oluja, promaja u metrou, iza tutnjajućih mašina, po gradskim pasažima. Krešteći vetar iskonskog Haosa.

II:6; Užas dolazi iz Ognja ljudskih i prirodnih Uništenja. Poželeh gledati očima Boginje. Tako snažno želeo sam to maglovito tajanstvo, titanski breg čiji se vrh ukaza i opčini me.

II:7; Rekla je: “Pripadajući meni, pripadaš onome čemu žudim. Žudeći zamnom žudiš moju žudnju.”

II:8; Možda bi bilo bolje da nikada nisam video, slutio, želeo, osetio… Kakav li će mi se Užas i kakva Lepota ukazati onda kada se sve dveri otvore a plameni vetar zasikće kao zmija?

II:9; Šta li će ostati od mene onda kada pred mojim pogledom puknu horizonti koji uništavaju i stvaraju istovremeno? Šta kada ugledam te volšebne prizore velikog Kosmičkog Tkača čiji vaskoliki Užas i neopisivu Lepotu odaju i skrivaju te beskrajno duboke zelene oči moje sablasne Sestre koja me doziva i ledeno ljubi sa one strane ogledala Sopstva? Šta li će ostati od mene, o predivna i užasna Boginjo?

II:10; Nekada davno, jedan silni čovek izgubio je bitku sa Tobom i ostao bez desetine nebeskog poseda. Drugi, zauvek je ostao zarobljen u ziguratu sa dvanaest odaja dvanaestrukog prokletstva. Treći, postao je bog sveta u kome je našao kosmičku samoću, lišen i kapi Tebe. Četvrti, peti,…, dvanaesti. Nosim li ja Krunu Prokletstva, strašni sigil Gnusnosti, broj Trinaest? Ili sam Vitez, zagledan u Nevidljivo Sunce…

II:11; Dražesna moć opsene nije u njenim slobodama, već u njenim zabranama. Nisam Prorok. Arhanđeo Zapada ćuti. Ćuti arhanđeo Istoka, ali oblaci koji sa severozapada idu na jugoistok, odaju tajnu Vremena, tajnu Istorije, tajnu Svesti.

II:12; Zvuci polako gube moć. Rika Pakla biva nesnosno zujanje insekta. Osećam kako moje biće lagano tone u nebesko blato.
III

III:1; Koraci. Moji koraci. Čiji bi bili po usamljenim i pustim sferama Prokletstva? Ispred ogledala skrećem pogled. Moja pojava šokantna je za razum. Iza leđa mog odraza u ogledalu nešto se kreće…

III:2; Tišina. Njeni prsti upiru u moj lik. Usne podrhtavaju. Iz Tišine pojavljuje se prikaz naličja odraza mog lika. Govori: “Ubili ste je. Okovali u avet dvanaestoglave čamotinje. Ti… Ti si smešan. Poput brbljive, šarene ptice povijenog kljuna, čamiš na balkonu velikog zigurata Prokletstva. Kavez sudbine, komične, tragične…”

III:3; Nema više Igre po kristalnim vrtovima okamenjenih osećanja nadomak obala Srebrne reke, koja izvire duboko u Bezdanu, protiče svim sferama, a onda ponire nazad.

III:4; Posebnost Igre, posebnost lepote vrha titanskog brega, deo je mog vidika, moje moći da vidim zatomljeni sjaj.

III:5; Neki prepredeni Očevi mogli su svojim Sinovima oprostiti ma kakav greh, jeres ili zaveru, ali ne i diranje u zabran Nje.

III:6; Ona je teret na krhkim leđima bednika. Za zločince noć bez sna. Ljubav za kraljeve, ili samo razjeden kip božanstva urušenog grada.
Jean Delville

No comments: