Monday, October 10, 2016

Božanska revolucija katastrofe

U knjizi Božanska revolucija katastrofe i njenoj proširenoj verziji Doktrina satanizma, izneo sam osnovne pretpostavke jednog specifičnog magijskog pokreta na temeljima nečeg što mi je otkriveno dok sam se nalazio u izmenjenom stanju svesti početkom devedesetih godina prošlog veka/ milenijuma. Tada mi je bio predočen slikovit prikaz jedne magijske struje koja nije ni red, ni kult niti sekta. Nije čak ni organizacija. Postoji tako što ne postoji. Deluje tako što ne deluje. Ima neodređen broj članova koji ne znaju jedan za drugog osim što znaju da postoje drugi. Ono što im je zajedničko jeste njihova posvećenost magijskoj revoluciji koju sam nazvao Božanskom revolucijom katastrofe budući da je usmerena ka korenitoj promeni ne samo ljudskog društva, odnosno društava, nego promeni života na samoj Zemlji u svekupnosti svih nivoa postojanja vezanih za nju. Reč je o ljudima posvećenih ciljevima koji nadilaze samu ljudskost. Svestan sam toga kako ovo može zazvučati, ali rekoh kakve su sve priče prodavane tokom istorije i kakve se sve prodaju pa zašto onda ne bi i ova? Može biti da je sve ovo samo šala, moja ili nekog ko na meni tajanstveni način manipuliše mojim umom, ali na meni je da tu priču ispričam, makar i na blogu. 

Ideju o božanskoj revoluciji katastrofe fragmentarno sam izneo u svim mojim do sada objavljenim knjigama (i neobjavljenim). Tako sam pokušao da skiciram osnovne karakterne crte i životne situacije jednog, po meni tipičnog, predstavnika tog volšebnog magijskog pokreta revolucionara katastrofe. Naravno, reč je o mojoj racionalizaciji, pretpostavci kakvi su mogli biti oni koje sam video u izmenjenom stanju svesti pre nego što su regrutovani od strane jedne opskurne ali dalekosežne magijske sile. Dakle, ovde je dat opis jedne takve ličnosti u fazi predrevolucionarne i predinicijacijske inkubacije. Međutim, pre toga pozvao bih se na jedan deo Knjige zakona Alistera Krolija koji stvara idealnu sliku božanskih revolucionara u njenom punom svetlu:
"II:24; Gledajte! ovo su ozbiljne misterije; jer postoje i neki moji prijatelji koji su samotnici. Ne mislite sada da ćete ih naći u šumi ili na planinama; već u purpurnim krevetima, kako ih miluju veličanstvene žene zveri dugih udova, sa žarom i sjajem u očima, i bujnom ognjenom kosom oko njih; tamo ćete ih naći. Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti milion puta veća radost nego što je ova. Pazite da niko ne prisiljava drugog, Kralj protiv Kralja! Volite jedan drugoga vatrenim srcima; po niskim ljudima gazite u neobuzdanoj strasti vašeg ponosa u danu vašeg besa."
 "II:25; Vi ste protiv naroda, O moji izabranici!"
Moglo bi se u toj proročkoj knjizi naći još delova koji su na neki način sinhronizovani sa idejom božanske revolucije katastrofe, ali ne bih sada odlazio dalje od iznesenog. U navedenom citatu prepoznajem jedan od modaliteta delovanja revolucionara, nešto što Kroli nije rekao u svojim komentarima, a to je infiltracija, svojevrsni revolucionarni konspirativni ketman. Ovo je slika idealnog ovaploćenja položaja božanskog revolucionara katastrofe. Pomenuti Kraljevi su revolucionari. Oni vlast osvajaju iznutra, ali sa punom svešću, jer kako kaže Kroli u komentarima Knjige zakona (Zakon je za sve):
"Mi se laćamo oružja protiv pritvornosti; no, mi ne možemo pomoći ako ta pritvornost prisiljava kralja koga je utamničila da pristane na njene naredbe, ili da čak i poveruje da su njegovi vlastiti interesi interesi njegovog tlačitelja, i da se plaši istine kao što se jednom Jehova zmije."
I dalje, govoreći o tome kako su izabranici božanstva Knjige zakona protiv naroda, Kroli piše (parcijalni citat):
"Žargon demokratije je odbačen. Beskorisno je zalagati se za jednakost ljudi; činjenice govore suprotno. Mi nećemo ostati, tupavi i zadovoljni poput volova, u masi prosečnih. Pod "pukom" se misli na tu ulagivačku, cmizdravu, ropsku rasu bičevanih kerova koji odbijaju da prihvate svoju božansku suštinu. Rulja se uvek boji za svoje parče hleba i putera - ukoliko joj njeni tirani uopšte dozvole da ima putera... Prema tome, budući da se boji, ona se ne usuđuje da udari. A kada nevolja počne, mi, aristokrate slobode, iz zamka ili kolibe, tvrđave ili straćare, imaćemo rulju robova nasuprot nas. Novine će nam podvući da puk radije voli da gladuje, i zato hvala Džonu D. Rokfeleru što je to dozvolio. Još više, u ovom stihu postoji značenje koje je primenljivo na proces individualne inicijacije. Pod pukom se može podrazumevati mnogoglava i nepostojana rulja koja se haotično roji, u vlasti beskrajnih bučnih i gorljivih emocija, bez imalo discipline ili organizacije. Oni se menjaju sa svakim novim trenom. Oni su bez cilja, bez perspektive i inteligencije. Oni su pokretani neznanim i iracionalnim nagonima, od kojih se mnogi suprotstavljaju zakonu samoodržanja, sa samoubistvenom glupošću. Moralna ideja koju nazivamo puk je prirodni neprijatelj dobre države. Onaj ko je izabran od Hadita da vlada kao kralj mora biti protiv puka, naročito ako želi da vodi neku doslednu politiku. Takve larve ljubavi (pripadnici rulje) proždrle su Marka Antonija, kao i Abelara. Zbog toga, prvi zadatak aspiranta je da razoruža sve svoje misli, i da učini sebe neprobojnim za uticaj bilo koje od njih... On je tek onda spreman da ih analizira, organizuje, trenira, i na taj način iskoristi prednosti svake od njih upotrebljavajući njihove energije u službu njihove kraljevske svrhe."
Pristupanje revoluciji o kojoj govorim nije stvar želje, uverenja, ili entuzijazma već predodređenja. Neko je predodređen za to, neko nije, sudbinski, genetski, kako god. Većina nije. No, to nije sve. I onima koji su predodređeni za posvećenost revoluciji, većini njih, neprihvatljiv je revolucionarni mentalitet, način života, mišljenja i delovanja, jer pre svega podrazumeva odricanje od ljudskosti. To je zaista težak zahtev – biti nečovek. Vidimo, barem teoretski, broj mogućih revolucionara (drugo su simpatizeri) veoma je mali, što navodi na to da je pokret Božanske revolucije katastrofe elitističke prirode, a kako ćemo videti dalje i krajnje individualistički. Taj pokret karakteriše odsustvo bilo kakve organizacije, kolektiviteta i sinhronizacije na vidljivom nivou. Pokret je vođen i sinhronizovan od strane magijskih sila sa kojom se revolucionari nalaze u sudbinskoj vezi. Oni su odabrani za takvu životnu misiju. Ritual potpisivanja (nestandardne verzije) ugovora sa đavolom, dat na kraju Doktrine satanizma obična je varka za um. Time revolucionar signalizira da je zreo i to je sve. Ono šta sledi nakon toga nisam kadar da opišem budući da moja misija nije njihova već da delujući kao propagandista božanske revolucije katastrofe nagovestim uspavanim revolucionarima da je došlo vreme buđenja. 

Strast ka konspiraciji temelj je revolucionarnog usmerenja i delovanja. Ipak, to ne znači kako u projekciji revolucije nema mesta za simpatizere, kao i za one koji bi od toga da izvuku neku korist. U nekim vidovima revolucionarnog delovanja moguć je, poželjan, ponekad čak i neophodan njihov angažman. Nije svako ko potpiše ugovor automatski postao revolucionar, ali ako je revolucionar ritualom potpisivanja a i prethodnim radnjama (vidi: Magijsko iskusavanje pohote), ostvaruje oblik inicijacije, čime se on, budući da je za to predodređen, automatski budi iz letargije predinicijacijske inkubacije.
Kakav je profil posvećenika revolucije o kojoj govorim? Kao prvo, revolucionar je muškarac, ne u smislu muškarčine, mačo tipa, nego muškog pola, tačnije nesumnjive muškosti – sa dominantnim muževnim osobinama u svom karakteru i anatomiji. Revolucionar u užem smislu je, shodno mom gledištu, muškarac, s obzirom da smatram kako je žene nemoguće dehumanizovati u pravcu koji implicira ciljeve Božanske revolucije katastrofe. Ovde je više reč o nekoj mojoj intuitivnoj ubeđenosti, da ne kažem predrasudi, nego što imam argumente za takav stav. Svakako da žene mogu svoju ženstvenost (u smislu ljudske ženke) prevazići na sebi svojstven način, ali to je nešto sasvim drugo, po mom ubeđenju nekompatibilno sa ovim arkanskim vidom specifičnog muškog delovanja. U svakom slučaju ovo ne isključuje žene iz revolucionarnog projekta. Za posvećenika Božanske revolucije katastrofe se može reći kako je:

1. Teleološki frustriran, u smislu da se oseća posebnim, izdvojenim, drugačijim, na neki način superiornijim od ostalih ljudi njegove sredine te da oseća kako je njegova prava priroda inhibirana, iz nekog razloga sprečena da dođe do izražaja. On je svestan simptoma svoje genijalnosti koja dolazi do izražaja prvenstveno u širini i dubini njegovih interesovanja. Budući da je stalno zaokupljen sobom i svojim interesovanjima (nekako je centriran na sebe i na samoanalizu te na analizu predmeta svog interesovanja), njega takođe prožima osećaj kako je on predodređen, pozvan ili idealan za neku veliku čovečansku, kosmičku, istorijsku, božansku ili demonsku, altruističku ili kontraaltruističku životnu misiju kojoj bi se upotpunosti predao ali nema jasne vizije kakva je zapravo ta misija i šta bi on konkretno trebalo da radi. Drugim rečima, trebalo bi da pati od inkubacijske mesijanske frustracije, ako tako mogu da se izrazim. Nešto ga intenzivno mami, izaziva. Zna da bi trebalo nečemu celim svojim bićem da se posveti, ali ne zna tačno šta je to. On sluti, oseća, opipava, ali nema jasnu nedvosmislenu VIZIJU.

2. On je na neki način ne-indentifikovan. Nalazi se u hroničnoj krizi identiteta. Nema nikakvu referencu u društvenom okruženju sa kojom bi se upotpunosti, ontološki identifikovao. Ne oseća pripadnost nijednoj društvenoj grupaciji tipa nacija, etnos, rasa, klan, politička opcija, religija, kult, društveni pokret, a što podrazumeva i sve one fiktivne moduse identifikacije: levičar, desničar, patriota, nacionalista, liberal, konzervativac, teista, ateista, gnostik, agnostik, monoteista, paganin itd. Čak i prema odrednici “čovek” ne oseća nešto posebno blisko, s obzirom na frustrirajuće nedostatnosti te forme. U suštini on nema nikakav referentni pojam ili pojavu sa kojom bi se potpuno identifikovao ili nešto što bi svim srcem prigrlio. Čak mu i sopstveno ime deluje smešno, groteskno, umetnuto, neadekvatno (naročito kada ga drugi izgovaraju). On bi se radije drugačije zvao, svakako u skladu sa onim što najdublje oseća kao svoju pravu prirodu, koja na žalost, nikako da dođe do izražaja, s obzirom na njegovu uskraćenost u sopstvenoj samospoznaji. Čak mu i njegovo vlastito ime može zvučati nedostižno, jer ukoliko uporedi značenje imena koje nosi sa životom koji vodi lako može da uvidi veliku diskrepancu.

3. Sklon je konvertitstvu. Veoma rano počeo je da luta, postavlja sudbinska i suštinska pitanja na koje je dobijao nekvalitetne odgovore, ili ih uopšte nije dobijao. Rano je počeo da se traži i obraća kosmičkim silama. Često je menjao svoja ideološka, verska i politička uverenja, zagrejavao se i hladio za razne političko-ideološke, filozofske, kulturne, verske, magijske ili mističke pravce, škole i sisteme. Svi su oni u približnoj meri privlačni ali i odbojni u njihovoj rigidnosti. Nijedan od njih nije celovit. Tako je vremenom on stekao određenu indiferentnost spram zavodljivosti ljudskih iskaza, prema svakoj školi mišljenja ili duhovnosti. Nijedna od tih škola nije mu pomogla da se on konačno zaokruži u svom stremljenju i delovanju. Sve su dale po malo, a to što su dale, s obzirom na njihovu međusobnu koliziju, nanosi više štete nego koristi. Na osnovu toga on nije mogao konačno da definiše, reorganizuje, spozna i usmeri sebe u pravcu koji bi celim bićem osećao kao ispravan. Tačnije, nijedna od tih škola nije mu pružila onu životnu privilegiju da ukviru njihovih korita on mirne duše sledi svoj put srca. Za tim putem on iskreno čezne. U međuvremenu, on ne veruje ni u šta ali nekako veruje u sve.

4. Ima zavidno obrazovanje. O svemu čega se dotakao, što je saznao na bilo koji način, iz literature, u interakciji sa drugima, ili preko medija itd, dobro je razmislio i izveo određene zaključke. Njegovo široko obrazovanje (uglavnom je samouk) plod je njegovih interesovanja i uloženog truda usmerenog ka istraživanju i ovladavanju određenim oblastima. Strastveno ga zanima istorija, religija, umetnost, dela poznatih i alternativnih mislioca i filozofa, mistika i pesnika, mitologija, okultizam, politika, psihologija, prirodne nauke. On traži odgovore na temeljna pitanja. Bavi se, ili pak pokušava da se bavi nekim vidom umetnosti, pisanjem, slikanjem i sl., pošto oseća snažnu stvaralačku potrebu.

5. Možemo ga nazvati u određenoj meri i mizantropom. Uglavnom ne nalazi prave ljude koji bi odgovarali njegovim interesovanjima, sa kojima bi on delio misli, iskustva ili čak preduzimao zajedničke akcije. Obično je njihov dijapazon interesovanja, mišljenja i delovanja znatno uži ili fokusiraniji od njegovog, a što ga na neki način frustrira i inhibira da se prema tim ljudima otvara, da bude iskren, pošto obično, pre ili kasnije, nailazi na zid nerazumevanja. Često ljudi ne mogu da ga prate, a kamo li da vode u toj igri, što njega navodi da bude introvertan iako je u suštini veoma komunikativan i elokventan. Iz tih razloga on oseća blag prezir prema ljudima i odvratnost spram ljudske ograničenosti. Njemu je tako neshvatljivo kako nekom može da bude dosadno. Fraze poput: ubiti vreme” ili dosada”, u njemu izazivaju krajnje gađenje, a ljude kojima je uvek dosadno ukoliko nemaju društva ili koji besciljno gube vreme za njega su inferiorni. Za razliku od njih on je uvek aktivan. On duboko oseća protok vremena i na neki način žali zbog toga što dan traje samo 24 časa. Takođe, njegova težnja za društvom ne proizilazi iz dosade već iz želje da svoja intelektualna ili dostignuća druge prirode podeli sa drugima. On želi da podučava, ali takođe želi i da bude podučavan.

6. Krasi ga disciplina. Tokom svog samoukog obrazovanja stekao je veliku disciplinu, uvidevši sav značaj samokontrole, izgradivši tako zavidan nivo tzv radne navike. On ume da napravi listu prioriteta, šta je za njega važno, šta važnije, a šta je najvažnije. Predan je svojim namerama, istraživanju i učenju. Svestan je i preuzima odgovornost za svoje postupke. Apsolutno odbija bilo čije i bilo kakve uplive u svoj život za koji smatra da je isključivo u njegovoj nadležnosti i odgovornosti, zbog čega je spreman da snosi posledice. Povrh toga krase ga tzv čelični nervi, velika strpljivost, ambicija i sposobnost da sledi apstraktne ciljeve. Čime god da se bavio, u to je unosio celog sebe. Ukoliko se pronađe u idejama revolucije, nema sumnje da će od njega biti dobar vojnik, da ne kažem vojskovođa. Prednost Božanske revolucije katastrofe nad ostalim zavereničkim, pobunjeničkim i revolucionarnim delovanjima ogleda se prvenstveno u posve individualnom načinu akcije. Njene maršrute diktira svaki pojedinačni revolucionar – taj karakter nepomirljivog individualizma – u skladu sa vlastitom voljom. Specifičnost modusa užeg revolucionarnog jezgra” jeste odsustvo bilo kakvog oblika organizovanosti onih koji tu pripadaju. Revolucionari su rasuti kao zvezde.[1] Oni se čak međusobno i ne poznaju, a ako se ipak poznaju onda se ne prepoznaju, ali ne zbog toga što nisu u stanju da se međusobno prepoznaju kao pripadnici iste misije, već zato što to ne žele.[2] Svako od njih želi da revolucionarnim tokovima upravlja na svoj način te u tu svrhu može nekog posvetiti, nekog juniora kojeg će podučavati, a što ne znači da taj junior jednom neće upotpunosti odbaciti učenje svog učitelja ukoliko nađe za shodno. Sa druge strane on neće tražiti svoje revolucionarne kolege jer oni igraju neke druge uloge. Možda će ih i naći ali će ih deliti nepremostive prepreke i razlike iako su zapravo veoma slični.

7. On je izraziti individualista. Ova stavka je dobrim delom već izložena, tako da ću povodom toga izneti samo jednu, onu najosnovniju sentencu. Za vojnika užeg revolucionarnog jezgra „samoća duhovna dar je nebeski.” To znači da on deluje isključivo samostalno, predano, strpljivo i krajnje diskretno, pa makar bio opštepoznata ličnost. On kao ličnost u tome nema nikakvu važnost, već se anonimnost odnosi na njegovo revolucionarno opredeljenje i delovanje. Revolucionar je praktično šizofrenik, ilegalac koji vodi dvostruki život. On mora biti spreman da donosi i poštuje sopstvene odluke jer su njegove odluke ujedno i smernice revolucionarnog delovanja. Kada se jednom opredeli za Revoluciju kao sveobuhvatni put, od tog trenutka neće moći drugačije da živi osim u skladu sa svojim odlukama. To znači kako revolucionarni posvećenik ima odrešene ruke da Revoluciju usmerava po sopstvenom nahođenju, jer šta god činio to neće biti u suprotnosti sa delovanjem nekog drugog revolucionara. Odrešene ruke izraz su njegovog suvereniteta, individualnosti i autarhičnosti. Revolucionar deluje na osnovu svog ličnog kodeksa, koji je utemeljen čim se opredelio za Revoluciju, odnosno čim je uložio napore da prođe inicijacijska iskušenja i čim se usudio da potpiše revolucionarni Ugovor, a što predstavlja individualne emancipatorske ali i inicijatičke radnje. Shodno tome, on oseća odbojnost prema organizovanom i grupnom obliku delovanja u ime nekog ideala ili božanstva, iako mimikrije radi, on im može pripadati, čak i da bude vođa, odnosno njihov osnivač, ako to smatra delotvornim. Svakako, on će jednom osetiti nepodnošljivu teskobu usamljenosti i to je suštinski trenutak, jer iz te usamljenosti nastaje potreba koja se ne može drugačije protumačiti osim kao imperativ da RED MORA POSTOJATI, revolucionarni Red čiji se kontinuitet niže po principu jedan-na-jedan. Revolucionar u tom smislu postaje frater superior revolucionarnom neofitu. Postaje njegov učitelj a ovaj njegov učenik. Učitelj je samo jedan i učenik je samo jedan. Nema nikakvog bočnog grananja niti viših struktura i hijerarhija. Ukoliko se to desi nema ništa od Revolucije. Tradicija dakle ide po principu jedan-na-jedan, izuzetno jedan-na-dva. Taj Red tada biva jedan od rukavaca revolucije mada ne i Revolucija u njenoj sveobuhvatnosti.

8. Sklon je mimikriji, u smislu da se pretvara i glumi zarad ostvarenja svojih namera. On može da deluje i nasuprot svojih uverenja, vatreno i argumentovano da zastupa stanovište koje se dijametralno kosi sa njegovim vlastitim. Čak, u stanju je, ako smatra neophodnim, da ide i protiv svojih emocija. U oblicima ponašanja i govora beskrajno je inventivan.

9. U skladu sa prethodnim, posvećenik revolucije je i emotivno nedodirljiv”. To ne znači kako je on lišen tzv ljudskih osećanja. Naprotiv, on saoseća, on ume da voli, da bude privržen, da se gadi, da bude tužan, besan, da čezne, ali se ne prepušta tim osećanjima. Ne podleže im. On u dovoljno funkcionalnoj meri ume da ih kanališe. Zbog toga on suštinski i ne može biti emotivno povređen, uvređen, niti potresen zbivanjima oko sebe, što ne znači da je on neustrašiv ili kukavica. Ipak, bez obzira na to, on može biti iskren prijatelj, odan neprijatelj, veran muž, odnosno dobar otac, ali i ne trepnuvši, on može sve napustiti, pa i Revoluciju te naposletku i samoga sebe – ako tako odluči.

10. Fatalista. Svestan je stalne i gotovo neposredne blizine beskraja, sudbine i smrti. Ima osećaj da je njegova duša mnogo stara. Na neki način, blizak je drevnosti. To ga čini suštinski nezainteresovanim za svoju ali i za sudbinu svih onih koje zna, sa kojima je blizak, ili je pak u neprijateljskom, odnosno indiferentnom odnosu. Otud je on indiferentan spram relacija kao što su uspeh, neuspeh i sl. Nije zainteresovan da spašava čovečanstvo, živote, ideju, niti ga zanimaju rezultati njegovog revolucionarnog rada ili uspeha čitave Revolucije. Suštinski indiferentan, što predstavlja ugaoni kamen njegove neljudskosti, dehumanizovanosti.

12. Ambiciozan je, u smislu da teži moći ili se već nalazi u poziciji moći. Imati moć veoma je bitno revolucionarno postignuće, neophodno za operacionalizaciju revolucionarnih principa.

13. Realno je nepoverljiv. Vernici-bez-zadrške su najnekreativnija, statična, dogmatska i strašljiva vrsta ljudi. Strašljivi su da se upuste u ono šta je njihova biblija odredila kao negativno ili o čemu se nije izjasnila. Nesposobni su da kreativno i delotvorno razviju ideju te funkcionalno nastave u pravcu osnovne intencije svog prvog čoveka, verovesnika, proroka, velikog šamana itd. Najgore je biti nečiji sledbenik do groba, naročito ukoliko je taj mrtav, odnosno volšebno iščeznuo iz ovog sveta. Ispravnije je slediti nekog do onog momenta kada ćemo biti u stanju da ne sledimo nikog. Da bi određena tradicija zdravo funkcionisala neophodna je, kao pokretač, zdrava sumnja. To je sumnja koja nikada ne miruje, već uvek iznova iznalazi nove i drugačije načine da bi opravdala sebe i izvršila pritisak na onog ko sumnja, da preduzme određene korake ne bi li je odagnao pošto je njen efekat inhibirajuće podsticajan. Rezultat je napredak. Kada čovek jednom pobedi sve sumnje, ili je kreten, ili je usavršen u takvoj meri da više nije čovek te mu stoga nije neophodan nadčovečanski uzor. Sumnja u tom smislu igra ulogu pritiska koji primorava čoveka da produbljuje opsege doktrine povodom koje je ta sumnja u njemu i nastala.

14. Ludak. Možda neurotičar. Međutim, on je svestan svog ludila i izopačenja svoje ličnosti. Njegova moć samoposmatranja i zauzimanja izdvojenog i objektivnog položaja radi boljeg sagledavanja čuva ga od dubljeg uranjanja dublje u ludilo i gubitka samokontrole. Povrh toga, njegova snažna intuicija njegovo je najjače oružje i moćan pomagač njegovoj moći razumevanja. 

Ono što ovom prilikom smatram važnim jeste da ova doktrinarna teorija ne bude ni odbačena niti totalno prihvaćena u umu čitaoca. Ono što smatram najvažnijim jeste da neko, nekad, negde, usvoji način mišljenja koji iznosim na ovom blogu i u knjigama, ne moje postavke, izvedbe, zaključke, interpretacije, ciljeve, već samo način mišljenja. Sam taj korak jeste revolucionarni akt, čin Božanske revolucije katastrofe. To će svakako izroditi, od strane nekih drugih ljudi, nove doktrine u teorijskom i praktičnom aspektu, možda i dijametralno suprotne. No, nisu bitne doktrine, niti kakve akcije preduzimaju ili ne preduzimaju njihovi tvorci i sledbenici – bitno je raširiti način mišljenja. Ako već morate da umrete, učinite to sa sopstvenom istinom u srcu i u glavi, a ne sa tuđim istinama. Da li je to bio mudar izbor, svrsishodan trud, otkriće vam se samo. U svetlu tuđih istina ništa vam neće biti otkriveno. Mislite, makar bilo uzalud. Vaša i samo vaša istina je jedino bogatstvo koje zaista možete posedovati, koje je zaista vaše i koje vam niko ne može uzeti. Sve drugo je nebitno. Prilikom vaše smrti vaša istina ima dva izbora: ili da umre sa vama, ili da nastavi svoj život. To isključivo zavisi od vas.
Pošto je ovo krajnje individualan poduhvat, jedina merodavna disciplina jeste samodisciplina. Jedini merodavan autoritet ste vi sami. Pritom imate dva izbora. Prvi, da budete vasilevs usred Carigrada, što znači utvrđen među zidinama, ali transparentan, statičan i spreman. Vaša inicijativa je u čekanju, u pripremi. Drugi izbor jeste kan usred stepe. Nema zidina, nema transparentnosti, ali vi imate inicijativu. Nalazite se na brzom konju usred beskrajne ravnice pokrivene travom kojom šibaju vetrovi. Verovatno ima i trećeg izbora ali eto ja dajem pomenuta dva. U svakom slučaju na neki način nemoralno je biti bez inicijative, bez ideja, bez smisla. Ovde propagiram radikalnu akciju, šta god to značilo, akciju odmah, bez čekanja i premišljanja. Revolucionar je baštinik stalne promene. On uvek ima inicijativu. On je majstor igre na svim nivoima delovanja. Ono što je u njemu nepromenljivo jeste njegova namera da svaku igru koju igra izvede do kraja, makar ona bila beskrajna, makar to značilo i kraj njega samog. Njegova etika je beskompromisna i generalno neprijateljski nastrojena prema tuđim doktrinama i moralnosti. Otud je on sasvim sposoban da preuzme odgovornost za potpisivanje revolucionarnog inicijacijskog zaveta, od moje strane nevešto nazvanog ugovor sa đavolom. To i jeste ugovor sa đavolom ukoliko izrazom đavo obuhvatimo smrtonosnu magijsku silu koja se revolucionaru stavlja na raspolaganje radi projektovanja revolucionarnog nasilja. To je geburah u praksi, delovanje po uzoru boga rata i osvete, boga Horusa! 
Sada, nakon određenog vremena, oblik Ugovora koji sam izneo na stranicama Doktrine satanizma deluje mi nekako suviše naivno i rekao bih nevino. Iz tog razloga ga ovde ne dajem jer to sada smatram pogrešnim. Na ovom mestu isti proglašavam nevažećim i pozivam uspavane revolucionare ali i one tzv wannabes, da sami osmisle svoj inicijacijski obred nakon kojeg će - ukoliko su obred dobro osmislili, ukoliko su besprekorno izveli pripremne radnje za to i ukoliko oni zaista jesu revolucionari - proces buđenja iz frustrirajućeg smrtnog sna munjevito započeti. Ukoliko to ipak nije njihova volja, onda neka biraju jednu od bezbrojnih staza duhovnog, ezoterijskog i okultnog koje danas imamo u opticaju.




[1] U Knjizi Zakona boginja Nuit u prvom poglavlju, stih 10, kaže: “Neka mojih služitelja bude malo i tajnih: oni će vladati mnogima i znanima.”
[2] Knjiga Zakona, opet stih 24: “Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti milion puta veća radost nego što je ova.” Isto, stih 58: “Ipak postoje moji maskirani služitelji: može biti da je onaj tamo prosjak Kralj. Kralj može birati svoju odeću po volji: nema pouzdanog testa: ali prosjak ne može sakriti svoje siromaštvo.” Stih 59: “Ako je on Kralj, ti ga ne možeš povrediti.”