Friday, August 26, 2016

Obožavanje Sile

Objavljeno u časopisu Buktinja

Te noći probudila me je buka koju je stvarao silovit vetar. Ulazna vrata moje kuće su se s treskom otvorila. Prašina je ulazila u predsoblje, prozori su lupali nošeni jakom promajom, stvari su padale. Oznojen i bunovan od nekog teškog sna, ustao sam sluteći iznenadnu oluju, nameran da pozatvaram sve rupe kroz koje je spoljašnji nemir ugrožavao noćni spokoj moga doma. Pritiskala me je snažna jeza i nekakvo podmuklo prisustvo. Osetio sam zrnca peska u ustima i neverovatnu suvoću vazduha, kao da sam negde u nekakvom pustinjskom predelu. Izašavši iz kuće video sam kako je vetar naneo pesak preko ceste koja je prolazila pored kuće. Mali slojevi peščanog nanosa prekrili su delove dvorišta i kućnog praga. Nisam se mogao načuditi odakle taj silni pesak. Da ga nije možda komšija doterao jer hoće da izbetonira okućnicu pa ga vetar razneo? Ipak, mnogo ga je bilo. Kao da sam u sred peščane oluje. 

Zatvarajući ulazna vrata primetio sam čudnu instalaciju na livadi desno od moje kuće. Pošto se kuća nalazi na blagoj padini, poslednja u nizu u ulici, poviše nje nema ničeg osim livade. U tom trenutku shvatio sam da sa stvarnošću nešto nije u redu. I to ne samo sa stvarnošću u snu nego sa stvarnošću uopšte. Setio sam se mojih dečjih verovanja o tome da su svi ljudi lažni, nekakve ljušture kojom upravlja neka nepojmljiva sila koja se igra samnom smestivši me u okvir života.

Sećam se da sam kao dete često pokušavao da razgovaram sa tom Silom koja je uvek prisutna iza vela ovog sveta i sve vreme motri na mene ulazeći mi u snove i misli. To je potrajalo sve do moje devete godine kada me je svest o tome lagano napustila zamenivši je svešću koja je više uronjena u ovu lažnu stvarnost. Pa ipak, veoma se dobro sećam trenutaka kada sam bio uveren da moji roditelji nisu stvarni te kako sam pokušavao da preko njih dobijem odgovor od te sudbinske skrivene Sile. Ta je Sila u mojoj predstavi bila čas dobra, čas zla. Bila je izvor svih mojih strahova, ali i krajnja adresa kojoj bi se obraćao za zaštitu ili ispunjenje želja. Tako sam se od malih nogu naučio da koristim ljude oko sebe kao medijume. Recimo u toku igre ili razgovora sa braćom, decom iz komšiluka, roditeljima, rođacima, bilo kime, postavio bih pitanje toj skrivenoj Sili, bajagi pitam njih a zapravo trudim se da zaobiđem njihov um i obratim se Sili koja stoji iza. Onda bih pažljivo slušao kakav ću odgovor dobiti na pitanja postavljena kroz druga ljudska bića. Ukoliko bih dobio nezadovoljavajući odgovor, smatrao sam da se ta skrivena apsolutna Sila poigrava samnom te da moram učiniti nešto da je umilostivim. Milost sam sticao tako što sam naprasno bivao besprekorno poslušan šta god da mi stariji kažu, pa se onda oni začude kako sam iznenada postao dobar s ozbirom da sam bio nestašno dete. I tako bih postupao sve dok ne dobijem odgovor za koji bih znao da je pravi, jer su takvi odgovori nesumnjivo bili čudni. Oni koji bi mi pružali takve odgovore često se nisu sećali toga. To je za mene bio još jedan pokazatelj da je Sila zaista iskreno govorila kroz njih. 

U to vreme dopuštao sam da i drugi ljudi imaju nekakvu svest ali sam takođe znao da je njihova svest pod potpunom kontrolom te Sile. Sećam se da sam ubijao bube kada bih se nešto naljutio jer sam znao da su i bube takođe instrumenti Sile koja kontroliše svet pa je to bio jedini način da toj Sili nekako naudim i skrenem joj pažnju na sebe onda kada bih imao neki zahtev. Sećam se da sam mrtvim insektima na neki način plaćao toj Sili da se umilostivi na mene. Tada nisam znao da tako oponašam ritualno žrtvovanje živih bića. Tek sam kasnije uvideo da je mala razlika i mali korak od žrtvovanja buba do žrtvovanja ljudi. Oba žrtvovanja izazivaju pažnju te skrivene sveprožimajuće i sveprisutne Sile. I sasvim je svejedno kog je reda žrtva, da li je velika ili mala, da li je reč o glupim bubama ili nekom višem obliku života. Skrivenoj Sili je to sasvim svejedno, jer u njenim očima ne postoji bitna razlika budući da su sva bića, pa i predmeti, objekti, zapravo njeni pioni, oblici koje ona stvara ili zaposeda i koje tek njeno prisustvo čini živim i delatnim.
Za sebe sam verovao da sam drugačiji. Verovao sam da je smisao mog života odupiranje svrsi koju mi je ta Sila namenila. Zapravo, Sila me je uvela u život, u postojanje, samo da bi kroz proces sticanja životnih iskustava i mene učinila objektom njenog zaposedanja, pritom istiskujući moju svest te je svodeći na veoma uzak nivo tek takav da bih uopšte mogao postojati vršeći ulogu koju Sila određuje svemu što postoji. Verovao sam ako se oduprem nastojanju te svemoguće Sile da me poništi, da ću se probuditi u Istini, onda kada ovo stanje što se životom zove prođe. Nisam znao kako će život proći, ali sam znao da je pravi život negde tamo u stanju budnosti gde nema ove Sile koja sve drži u šaci. I znao sam da ću u tome uspeti ukoliko održim budnost, odnosno ukoliko održim svest o ovoj suštinskoj istini, ne samo da znam to nego da sa tom svešću i živim.

Naravno, vremenom se ta moja dečja budnost smanjivala dok se do puberteta nije potpuno ugasila. Kao kada lucidan san popušta i prepušta teren snu u kome snevač ne zna da sanja. Tako nas Sila pre ili kasnije prevari da zaspemo te da naš život ne bude ništa bolji od sna u kome ne znamo da zapravo sanjamo. Prvi znak pobede Sile nad našom svešću jeste da stvari oko sebe, ljude oko sebe, sve oko sebe smatramo zaista stvarnim. Kada kažem da bića nisu stvarna mislim da to nisu po sebi, nego da su stvarna delovanjem te nepojmljive Sile koja stvarnost drži na okupu. Pritom, Sila ima bezbroj trikova i rekvizita kojim nas vremenom može slomiti. San koji sam počeo da opisujem upravo je jedan takav trenutak u kome sam se setio da sanjam, ali da izvan sna takođe nije istina, nego je budna stvarnost takođe deo opšteg sna u kome sam se našao uhvaćen u klopci života. Bio je to san u snu okovan u samici većeg sna. Shvatio sam da sam se zaneo i izgubio budnost koju sam imao kao dete između moje pete i devete godine.

U devetoj godini sam popustio pred jednim na prvi pogled razumnim i podrazumevajućim shvatanjem, pred jednom gotovo opšteprihvaćenom činjenicom da i drugi ljudi imaju svoje Ja i da je njihova svest isto tako stvarna poput moje. Tada je moje gledište doživelo promenu, načinio sam kompromis, dopuštajući drugima da budu stvarni a ne tek lutke. Poželeo sam da i moji drugari budu stvarni pa da se zajedno odupiremo Sili i razmenjujemo naša iskustva. Naročito sam bio oduševljen da su i druga deca imala slične ideje, ili su ih barem moje ideje nagonile da i sami razvijaju takve misli. Tada sam shvatio da smo svi mi u zajedničkoj velikoj i smrtonosnoj ništećoj klopci. Postao sam altruista dozvoljavajući saosećanju da zagadi sirovost mog individualizma, a zapravo to je bilo moje prvo veliko popuštanje kada je Sila zabila nogu u odškrinuta vrata moje svesti. Da sam tada ostao pri stavu kako su drugi ljudi fantomi i lutke u rukama Sile, ko zna u kakvom bi se pravcu razvijao moj život. Verovatno bih poludeo, možda bih i dalje bio budan, a možda bi Sila iznašla drugi način da me prevari i uspava. Tek te noći sam se setio toga. Međutim, budući odrastao te oštećene svesti usled godina svojevrsnog spavanja, gonjen strahovima, željama, pohlepama i požudama, poželeo sam da uz pomoć ponovo otkrivene stare dečje svesti halapljivo kontrolišem Silu, pošto sam poznavao njenu tajnu. U tom trenutku još nisam znao da ništa nisam postigao time što sam se toga setio te da me je Sila u momentu ponovo zakucala ne dozvoljavajući ovom zombiju predah. To je bila moja želja za moći, zapravo pakt sa đavolom, jer zapovedati Silom koja u kandžama drži čitav univerzum nije ništa više do novi i drugačiji nivo samoobmane, novi nivo spavanja, odnosno ne-budnosti. Varao bih se pomišlju da bih tu moć koristio da dođem do Istine, jer put do Istine za koju sam još kao dete znao da postoji nije kompatibilan sa korišćenjem moći koja dolazi od Sile. Ona je tu ubacila jednu subverzivnu misao u moj um, misao koja me je oslobađala stega u pogledu usuđivanja da ispružim moje pohlepne ruke ka toj iluzornoj moći. Svaka moć koja ne vodi do Istine iluzorna je moć, baš kao što moć koja vodi do Istine i nije moć kakvu bi svest zombija bila u stanju da zamisli i projektuje. Moć koja vodi ka Istini jeste svest o Istini koja boravi iza vela zaslepljujuće Sile i održanje te svesti kroz naše postupke, ma koliko ti postupci trivijalni bili. Stvar isto funkcioniše kao održavanje lucidnog sna. Ne smeš dozvoliti da te nadvlada stihija ili da se san rasprši, jer ako se san zvani život rasprši, to ne znači kako će se naprasno pojaviti Istina. Treba biti kadar sprečiti da sa razvejavanjem iluzije Istina izmakne a svest propadne u nekakav mračni međusvet u kome nema ničega.
Instalacija koju sam pomenuo, a koja se nalazila poviše moje kuće, uveliko me je podsetila na postavku nekakvog vudu obreda. Na neki neprirodan način, uprkos vetru i pesku, na travi je stajala bela prostirka koja je na sebi imala izvezene crne krstaste simbole. Na prostirci je stajala lobanja, na lobanji pričvršćen krst koji je na vrhu imao sveću čiji je plamen pucketao. Lobanja je bila okrenuta uz pravcu zapada. Levo i desno od lobanje bila su dva velika svećnjaka na koje su bile postavljene masivne sveće. Jedna je bila crna a druga bela. Obe su na sebi imale nekakve simbole koje nisam mogao da prepoznam. Ispred lobanje nalazile su se dve ukrštene butne kosti. Kod svakog svećnjaka nalazile su se male posude kao da su načinjene od vrhova lobanja. I to je tako groteskno stajalo pored moje kuće, neprirodno prkoseći olujnom vetru. Gledao sam u neverici, ne uplašen koliko besan kako se to pobogu neko usudio da pored moje kuće izvodi nekakav mambo-džambo! O drskosti! U tom trenutku, shvatio sam da moram otići odatle što pre, da naprasno napustim dom i život koji sam do tada vodio, bez opraštanja, bez spremanja, sa time čime raspolažem i u tome u čemu sam. Seo sam u auto i odvezao se u burnu noć.

Imao sam utisak da sam vozio jako dugo, pa ipak veoma brzo sam došao do odredišta ka kome me je vukao instinkt. Znao sam da više nisam u Evropi nego na američkom kontinentu. Kao da je bio u pitanju jug Severne Amerike, recimo nekakva Lujzijana. Zaustavio sam se kod jedne kamene grobnice nalik piramidalnom uzvišenju na kome je bio nasađen sarkofag. Izašao sam iz auta i hitrim koracima dotrčao do sarkofaga. Odgurnuo sam ploču i zagledao se u grobnu tamu odakle je dopirao jeziv glas koji je ponavljao O-N-I-R-U. Delovalo je kao da odnekud posmatram samog sebe kako sve to čini, čuje, misli, oseća. Potom je glas na mom mentalnom ekranu projektovao sliku koja je prikazala obrnuti plamteći pentagram u čijim su uglovima upisana slova tako da se čitanjem od donjeg desnog kraka, u pravcu nasuprot kretanja kazaljke na satu, može pročitati pomenuta reč. 

Iznenada, slika je dobila na životnosti. Plamteći pentagram nalazio se unutar vatrenog kruga ocrtanog na dnu široke grobnice. U sredini pentagrama ležala je nekakva mumija dok su oko kruga četvoronoške stajali ljudi čija su lica bila ofarbana u belo. Svaki je držao nešto živo čvrsto priljubljeno uz tlo, da bi u jednom trenutku sevnuli noževi prolivajući krv uz ognjene uglove pentagrama. Onda je svako od njih u vis podigao to nešto zaklano i uskliknuo: ooooooooniruuuu! Tada sam spazio da oni u rukama drže decu čija krv pada po njihovim licima mešajući se sa nanosima bele boje. U međuvremenu jedna odvratna pojava dokuljala je iz grobnih dubina unoseći mi se u lice. Osetio sam nesnosan smrad upotpunosti usaglašen sa neverovatnom izopačenošću nečeg što je možda nekada bilo ljudsko biće. Stvorenje je nudilo svoje usluge, zauzvrat tražeći ono što sam malo čas video na mom mentalnom ekranu. U tom trenutku prenuo sam se iz sna. Alarm na telefonu je zvonio ukazujući na smrtonosni točak nužnosti svakodnevnog bitisanja. Ustao sam i otišao na posao.