Saturday, July 30, 2016

Eros, magija i manipulacija

Marcilio Ficino je u XV veku stavio znak jednakosti između Erosa i magije. Moć magije je utemeljena na Erosu - koji uopšteno stvara dvojnost radi izazivanja tenzije koja teži ponovnom spajanju. Cilj magije je, po Ficinu, ujedinjenje stvari kroz njihovu inherentnu sličnost. Po njemu, svi delovi univerzuma, poput udova kakvog živog organizma, zavise od Erosa. Svi se oni nalaze u međusobnom odnosu po svojoj zajedničkoj prirodi. Eros je, dakle, sila koja obezbeđuje da saradnja delova univerzuma funkcioniše. Kako Joan Kulijanu parafrazira Ficina:
„Ljubav je ime dano moći koja osigurava kontinuitet neprekinutog lanca bića; pneuma je ime dato zajedničkoj i jedinstvenoj supstanci koja ta bića stavlja u uzajamni odnos. Po Erosu i kroz Eros svekolika se priroda pretvara u veliku čarobnicu.“ (Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 164) 
Ljubav je magija i magija je ljubav. Preko četiri stotina godina kasnije, čuveni Alister Kroli povikao je: „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ Dakle, naša volja je zakon, ali samo onda kada je ljubav. Dodao bih, naša volja je zakon ali samo onda kada je zaista volja. U svojim komentarima na stihove Knjige zakona, Alister Kroli kaže da je magija, odnosno magika, kako je on zvao svoju magijsku struju:
„Umeće života, prema tome umeće uzrokovanja promena u skladu sa voljom; stoga je njen zakon ljubav pod voljom, i svaka njena aktivnost je čin ljubavi. 
Mi smo prihvatili ljubav kao značenje promene, promene koja je suština svekolike supstance univerzuma. I takođe smo prihvatili ljubav kao način kretanja, volje za promenom. Za nas je svaki čin koji uključuje promenu, čin ljubavi; život je ples ushita, a njegov ritam beskonačni zanos koji nikad ne malaksava, niti zamire. Naš lični užitak u tom zanosu proističe ne samo iz našeg vlastitog učešća u njemu, već i iz našeg svesnog razumevanja njegovih čistih savršenstava.
Ljubav pod voljom - ne spontana paganska ljubav; niti ljubav pod strahom, kao što to čine hrišćani. Nego, ljubav magički usmerena i korišćena kao spiritualna formula. 
Simbol Boga u Egiptu je bio Ankh, koji predstavlja remen sandale, implicirajući moć kretanja; takođe, on svojim oblikom sugeriše Ružin Krst, ostvarenje ljubavi.“
Vidimo sličnost osnovnih magijskih postavki Ficina i Krolija. Takođe, uviđamo i značaj simbolizma velike tarot arkane VI Ljubavnik za ovu temu, kao i vezu te karte sa kartom I Mag. Ljubavnik i Mag rade sličnu stvar. Ljubav je magija zato što su magijski procesi slični ljubavnim. Kako to Kulijanu objašnjava, ljubavnik se služi svojim talentima kako bi zadobio kontrolu nad pneumatičkim mehaniznom ljubljene. Sa druge strane Mag može uticati na predmete, pojedince, društvo ili prizvati nevidljive entitete, duhove, bogove i demone. Kulijanu apstrahuje shvatanje magije Marcilija Ficina i Đordana Bruna kao fantazmički proces koji se oslanja na kontinuitet individualne i univerzalne pneume, odnosno duh. Elifas Levi bi umesto pneume upotrebio izraz astralno svetlo kao univerzalni magijski agens, sveprisutan te u tom smislu sličan sveprisutnom kontinuitetu u Knjizi zakona oživljene egipatske boginje Nut kao Nuit. 

Sva je magija sjediniti Sunce i Mesec pod Merkurom (misli se u smislu magijskog procesa čije elemente ova nebeska tela predstavljaju kao asocijativni simboli), koji je planeta vladar Blizanaca, znaka koji predstavlja astrološku atribuciju karte Ljubavnik. Karta Ljubavnik povezana je sa hebrejskim slovom zain, a ovo slovo, na dijagramu kabalističkog Drveta Života, simbol je staze koja spaja solarnu sferu sa Saturnovom, odnosno srce i razumevanje. U literaturi o kabali, božanska inteligencija koja vlada ovom stazom jeste ona koja uliva veru u srce pravednika. Bez vere nema ni magije, a bez Erosa nema ni volje, budući da je, po Đordanu Brunu, jedina veza volje upravo Eros. Dakle, bez Erosa nema ni buđenja volje. Bruno ističe da je za uspešnost magijskog poduhvata neophodna uverenost u njegovu učinkovitost. Vera je jedna od magijskih poveznica. Nije Isus bezrazložno insistirao na veri svojih sledbenika.  
Veza između magije i Erosa je Merkur (o Merkuru više: Merkur-mesija-Hrist i Sveti duh), a u tarotu je priroda Merkura najčistije prikazana kartom Mag. To je gospodar igre, veliki manipulator i opsenar, onaj koga je Đordano Bruno opisao u spisu De vinculis in genere, a koji Kulijanu opsežno tumači:
Makijavelijev Vladalac je prethodnik političkog pustolova, danas već izumiruće vrste. S druge strane, čarobnjak iz De vinculis prototip je impersonalnih sistema masovnih medija, indirektne cenzure, globalne manipulacije i trustova mozgova koji vrše okultni nadzor nad masama zapadnog sveta. On nipošto nije tip koji je proizvela sovjetska propaganda, jer je previše istančan. 
Brunova manipulacija zahteva savršeno poznavanje subjekta i njegovih želja, bez čega ne može biti spone. 
Cilj Brunove erotske magije je omogućiti manipulatoru nadzor nad pojedincima i masom. Temeljna pretpostavka za to je postojanje najmoćnijeg oruđa manipulacije - Erosa u najopštijem smislu te reči: onoga što volimo, od telesnih užitaka do bogatstva, moći itd. Sve je određeno u odnosu spram Erosa, budući da averzija i mržnja predstavljaju tek negativnu stranu iste univerzalne privlačnosti.“ 
(Eros i magija u renesansi, str 168-9)
Seks skandali, pornografija, pedofilske mreže, uopšte medijska eksploatacija seksualnog, sve su to delovi jednog opsežnog mehanizma manipulacije, što bi se danas reklo programiranja (vidi: Revolucija katastrofe i demon informacija). U tu svrhu stvaraju se kolosalni magijski lanci (ili mreže) koje obuhvataju čitav svet. Elifas Levi u knjizi Transcendentalna magija, (Esotheria, Beograd, 2004, str 113-4), osvetljava pojam tzv magijskog lanca: 
„Uspostavljanjem Magičnog Lanca, mi ujedno stvaramo i magičnu struju, čija snaga raste u srazmeri sa veličinom lanca... Entuzijazam koji se u društvu prenosi putem međusobnih veza i zajedničkih običaja, proizvodi magnetnu struju koja ga održava i uvećava. Ta struja treba da obuzme i ushiti preko mere sve prijemčive, slabe i nervozne osobe, temperamenta sklonog histeriji i halucinacijama. Takvi ljudi veoma brzo postanu moćni prenosnici magične snage i uspešno projektuju astralno Svetlo u pravcu same struje; odupirati se delovanju te sile je, u izvesnoj meri, borba sa smrću... Otići ću još dalje i reći da se magični krugovi i magnetne struje sami obrazuju i da, u skladu sa zakonima sudbine, utiču na one koji su im podložni. Svako od nas je obuhvaćen sferom relacija. Ona konstituiše svet svakog pojedinca, te samim tim on postaje predmet njenog uticaja... Čovek ekscentrične prirode je onaj koji nastoji da formira krug boreći se sa centralnom silom privlačnosti postojećih lanaca ili struja. Suđeno mu je da uspe ili da propadne. Šta je potrebno za uspeh u takvom slučaju? Središnja tačka stabilnosti i neprekidno kružno delovanje inicijative.” 
U poglavlju pod nazivom Trostruki lanac u istoj knjizi, na strani 252, Levi piše: 
„Stvoriti magijski lanac znači proizvesti struju ideja koja stvara sudbinu i privlači veliki broj volja u dati krug aktivnih manifestacija.” 
Uspostavljanje magijskog lanca spada pod osnovno magijsko delovanje, koje se zbiva, kako bi Kulijanu parafrazirao Bruna:
„Indirektnim kontaktom putem znakova i slika koji iskazuju svoju moć nad čulima vida i sluha.” (Eros i magija u renesansi, str 170)
Prethodni vek iznedrio je svetsku fabriku snova - Holivud, filmsku industriju generalno, masovnu televizijsku produkciju radi usmeravanja fantazmičkih slika u pravcu stvaranja određenih asocijativnih obrazaca u ljudskoj svesti. Kako to Bruno kaže - glavni ulaz svih magijskih procesa jeste fantazija, a u umu nema ničega čega prethodno nije bilo u čulima, a nema ničeg što dolazi iz čula što bi moglo dosegnuti um bez posredovanja fantazije. Na delu je masovni uticaj na fantaziju kakav nikada nije postojao ranije. Magijski lanci i razastrte mreže prolaze kroz fantaziju primalaca, čoveka svedenog na publiku. Isti je mehanizam ljubavne magije i njene mračne posestrime čiji je cilj manipulacija kako pojedincima tako i masom. I to uopšte nije teško budući da ljudi pojedinačno uzev, nemaju nikakvu samokontrolu, odnosno kontrolu nad procesom sopstvene fantazije. Pojedinac fantazira gonjen željama, a te fantazije su neobuzdane, snažne. Tako lako postaje plen manipulatora bilo koje vrste. 
Međutim, reč manipulator uglavnom ima loše određenje. I nije uvek svaki manipulator zlonameran. Manipulator je svako ko na izvestan način deluje na maštu drugih ljudi, a prevashodno na vlastitu. Ne može se delovati na druge a da prethodno slično delovanje nije odrađeno prema samome sebi. Proroci i utemeljivači vera su takođe na izvestan način manipulatori jer manipulišu fantazmičkim procesima oživljavajući maštu ljudi svojim uplivom koji je pobuđuje. Kulijanu kaže:
„Najočitiji rezultat Brunove misli jeste da je religija oblik masovne manipulacije. S pomoću učinkovitih tehnika utemeljitelji religija mogli su dugotrajno uticati na imaginaciju neukih masa, kanalisati njihove emocije i budeći u njima osećaje samopregora i požrtvovanosti koje inače ne bi osećali.” (Eros i magija u renesansi, str 174)
Imaginaciju uglavnom pobuđuju spoljašnji uzroci, bilo da je reč o delovanju drugih ljudi, odnosno neljudskih entiteta i sasvim magijskih bića. A ti neljudski entiteti mogu biti posve nezavisni ili ljudskom maštom stvoreni, odnosno dovedeni u imaginarno postojanje. Imajmo na umu da ako nešto imaginarno postoji ne znači da nije stvarno. Da bi nešto bilo stvarno ne mora nužno biti opipljivo. Međutim, ako je nešto već stvarno na neopipljiv način, nije nužno da tako uvek i u svakom slučaju ostane. Mag, kao vrhunski manipulator, sposoban je, pre svega, da stvara fantazmičke slike i upravlja procesom fantazije, tj da stvara, kontroliše i usmerava tok fantazmičkih slika, imajući pre svega veru u učinkovitost toga šta radi, ljubav u smislu snažne strasti prema tome šta radi i volju kojom tvori vlastiti zakon u domenu fantazmičkog. On je stoga slobodan od tuđih uticaja na sopstvenu fantaziju, baš kao što je imun i na delovanje fantazmičkog toka koji je sam pokrenuo. On učestvuje, snažno oseća, ali se ne podaje već vlada energijom. O tome dalje Kulijanova parafraza Brunovih postavki:
„Pod izrazom vinculum vinculorumlanac nad lancima”, Bruno podrazumeva tri odvojene stvari, naime, Eros, fantaziju i veru. Naravno, već nam je poznato da je Eros fantazmički proces koji broj izraza svodi na dva. Takođe nam je poznato da je temelj na kome se vera oblikuje i produbljuje imaginacija, iz čega sledi da je vinculum vinculorum sintetičar, primalac i proizvođač fantazmi. Mređutim, Bruno taj izraz najčešće rabi kako bi opisao izvanrednu moć Erosa, daemonis magni, koji upravlja svim magijskim delovanjima. Ona su tek eksploatacija individualnih sklonosti i stavova u cilju stvaranja trajnih veza čija je svrha podvrgavanje pojedinca ili grupe volji manipulatora.” (Eros i magija u renesansi, str 176)
Rubens
U kontekstu magijske manipulacije, po Brunu, svi se lanci svode na erotsko. Onaj koji nešto želi, koji nešto ljubi je u tom smislu okovan. Na kraju, kako Bruno kaže - Najčvršći je lanac onaj Venerin. A sam taj lanac, kaže Bruno, jeste lepota u najširem smislu. U imaginaciji to je svojstvo slike koja fascinira i vezuje energiju strasti. Otud je fantazija stvarna jer je njen uticaj stvaran, a ako je uticaj fantazije stvaran onda je uticaj magije isto tako stvaran.
nastavak: Eros, magija, manipulacija II

Thursday, July 28, 2016

Politika kao zavera

Politika je u samoj svojoj suštini zavera. Kako sakriti svoje planove, namere, lične strasti, strahove, ambicije i interese te interese i ambicije neke klike? Kako legitimisati sopstveni položaj? Kako tumačiti aktuelne političke, socijalne i ekonomske tokove? Kako opravdati svoja činjenja ili nečinjenja? Kako dospeti na vlast? Kako zadržati vlast? Kako postaviti nekog na vlast, nekog ko bi nam bio koristan? Kako podmititi vlast? Kako nekog srušiti sa vlasti? Kako nekome ograničiti vlast? To su osnovna pitanja i koren osnovnih laži politike. To je posebno vidljivo u naše vreme. Danas je sva politička retorika svojevrsno portparolstvo, demagogija izgovora kombinovana sa virtuoznom logikom obećanja. Nije ono što jeste i jeste ono što nije. Neko ko javno zastupa neki interes, uvek će nas ubeđivati u to. Politika, ipak nije samo javna delatnost. To što zovemo politikom samo je ono što smo odredili da bude politika, zaštitivši sferu privatnih interesa stvaranjem političke scene, kao da je reč o filmu ili pozorišnoj predstavi, a ne nešto što umnogome određuje živote svih nas. Hana Arent je rekla da je politika teatar. Ipak, dodao bih, da politika nije samo pozorište. Politika kao zavera i zavera kao politika, aktivnost je koja izvire iz najintimnijih sfera privatnosti zainteresovanih i upletenih pojedinaca i grupa. Politika viđena kao sveukupnost političkih odnosa, ogroman je ledeni breg čiji vrh i jedino vrh biva tretiran kao politika. Iz te perspektive sasvim je nebitno da li je neka vlast demokratska ili nedemokratska, s obzirom da je zaverenička.
Svedoci smo mnogih zavera, kako u prošlosti tako i danas. Zavera protiv Cezara. Zavera protiv hugenota. Nacistička zavera. Komunistička zavera. Revolucionarna zavera. Iluminatska zavera. Jezuitska zavera. Mafijaška zavera. Zavere tajnih službi. Zavera protiv predsedničkog protivkandidata. Zavera protiv ratnih neprijatelja, ličnih neprijatelja i suparnika. Mito. Korupcija. Potplaćene sudije. Zataškavanje afera. Teroristička zavera. Pučistička zavera. Zavera velikih korporacija za formiranje kartela. Zavera berzanskih tajkuna za obaranje berzanskog indeksa. Ekonomska špijunaža. Nameštanje igre. Montirani procesi. Iznošenje prljavog veša” u javnost. Zavera protiv javnosti. Zavera za ubistvo javnog tužioca ili glavnog istražitelja. Ministri pedofili. Pranje novca. Zavera protiv porodice, protiv supružnika. Zavera za ubistvo prestolonaslednika. Zavera pokreta otpora. Eskadroni smrti. Gerila. Zavera za preuzimanje kompanije, za navlačenje lakovernih, za stvaranje panike na tržištu. Utaja poreza. Etnička, nacionalistička, irendentistička, genocidna, rasistička zavera. Diskriminacija. Segregacija. Genocid. Etničko čišćenje. Propaganda. Satanizacija. Difamacija. Spletke. Spiskovi za likvidaciju itd. Sve to, i više od toga, jeste politika. Gde god da se okrenemo videćemo kako je naš život upleten u rasprostrte mreže raznih zavera. Svako je umešan, neko više, neko manje, dok neko učestvuje u više paralelnih zavera. Upletenost u određenu zaveru suština je društvenog života. No, nisu sve zavere zavereničke u pravom smislu reči. Kada kažem ZAVERA, bar na nekim benignijim društvenim nivoima, prvenstveno mislim na diskreciju koja prati svakodnevicu privatnih poslova i interesa. Lične tajne, porodične tajne, drugarske tajne, poslovne i službene tajne, bankarske tajne, policijske i vojne tajne, špijunske tajne, gangsterske tajne itd. Sve sam zaverenik u ratu svih protiv sviju, svakog protiv svakog i svako za sebe. Zavera je jedna od temeljnih društvenih pretpostavki.
Društvenost, iako je ljudska potreba, tek je oblik mimikrije. Suština, to sam Ja. To što smo se mi udružili protiv drugih (povodom nekog cilja), samo je odlaganje našeg međusobnog obračuna za onaj trenutak kada će naši sadašnji neprijatelji biti eliminisani. Svi smo mi zajedno, ali svako kalkuliše zasebno. U političkim relacijama, dakle u društvenom životu, etičnost i moralnost je manje-više dobro ili loše odglumljena predstava, svakodnevno prenemaganje. To je društvena praksa. Teorija je sjajna i nadasve humana. Hobs i Makijaveli su sasvim u pravu. Makijavelizam je antropološka činjenica. Sve je to politika. Kao takva, politika totalno prožima društvo, ne ostavljajući ništa van svog dometa. Ono što je izvan nje jeste duboka privatnost. Politika kao javna stvar, res publica, samo je fokusna tačka politike kao tajne stvari. 

Bez obzira na svu racionalnu proračunatost i kalkulisanje njene praktične i  verbalne forme, politika je posve iracionalna stvar. Ona ima svoj razlog, ali je taj razlog sakriven u dubinama intimnih htenja, želja i strahovanja političkih činilaca. Politički jezik jeste oruđe političkog opsenarstva i iluzionizma svakodnevne društvene prakse, agens magične hipnoze kojom politički opsenari manipulišu uspavanim medvedom javnosti. Pogledajmo tek idiotsku, egocentričnu logiku političkih javnih iskaza. Obično su to relacije: mi smo ili ja sam u pravu, oni su u krivu; mi smo moralno i praktično bolji od njih; mi smo iskreni i dosledni za razliku od njih; mi manje grešimo, ako grešimo uopšte... Političari idu okolo i ubeđuju svet kako su oni zapravo super te bi zato trebalo da uživaju naše poverenje. Nije tu reč samo o političarima, već o svima koji učestvuju u javnoj, pa i u poluprivatnoj, odnosno profesionalnoj sferi, bilo da je ta sfera ekonomska, intelektualna, institucionalna, medijska itd. Političari, takvi kakvi jesu, dakle ljudi koji se bave javnim poslovima, reflektuju mentalitet čitavog društva, onakvo kakvo ono jeste, samo uz malo više glumatanja, pošto oni ipak uzimaju u obzir javnu fokusiranost na sebe same. Ako nešto nije u redu, oni prvi bivaju prozvani. Politički mentalitet, u domenu dnevne politike, odnosno svakodnevnih ljudskih poslova, svakom svojom rečenicom i u svakom trenutku pravda i hvali sebe. Ubeđuju nas kako su baš oni u aktuelnom trenutku - koji je uvek nekako ključan, sudbonosan, težak, preloman, istorijski – (a koji trenutak to nije), od svih koji se tu nude, jedini ispravni, sposobni, podobni, te stoga i pozvani da preuzmo to preteško breme odgovornosti upravljanja ili vladanja, uz mnoga usputna ali nezaobilazna lična odricanja. Svi bi oni da pomognu, da se žrtvuju za opštu dobrobit, uz vazda prisutno maksimalno ulaganje napora, a kad god žele da se ograde od neke javno inkriminisane pojave protiv koje ne žele ili nisu u stanju ništa da učine, oni to najoštrije osuđuju ili pak nemaju dovoljno informacija o tome itd. Politički magovi, uz pomoć magije reči, pokreta, imidža, uglavnom nastoje da legitimišu sami sebe. Legitimacijom oni stiču moralni i svrsishodni kredibilitet, politički kredit, koristeći se trikovima i marketingom. Politika, u njenom manifestnom vidu, nije ništa drugo do vašar taštine, fakirsko (samo)zavitlavanje mase. 
Kada se nekom pojedincu, ponudi nešto, neki položaj, neki vid vlasti ili moći, prvo šta on u tom trenutku pomisli, prva slika koja mu se automatski javi na mentalnom ekranu, to je njegov cilj, talisman, scena kojoj teži i u kojoj nalazi maksimalno zadovoljstvo i ispunjenje. To je oblik kroz koji pojedinac iskušava onaj volšebni, mistični osećaj moći. To je vizija moćnog sebe. Veliko Ja! Mojih pet minuta! Prva mentalno projektovana scena u trenutku kada se otvara neka perspektiva položaja moći osnovni je motiv, ideja vodilja koja nesvesno uslovljava i usmerava misli, delovanje i ponašanje našeg junaka. Ta mentalna slika teži da misli, ponašanje i delovanje izabranika moći i vlasti usmeri u pravcu njenog realizovanja i stalnog ponavljanja dok se ne pojavi neka još privlačnija, još moćnija slika koja nudi intenzivnije zadovoljstvo i koja preuzima primat u razmišljanju/maštanju, ponašanju i delovanju datog pojedinca. Ovde bi trebalo naglasiti da su sva inteligencija i razum pojedinca u funkciji date mentalne projekcije koja se nalazi na vrhu liste prioriteta.

Motivi ljudskog delovanja, koje čini sveukupnu društvenu, a samim tim i političku praksu, su uglavnom iracionalni. Radi ostvarenja svojih ambicija ili nauma bilo koje vrste, ljudi u politici, a i celokupnoj društvenoj praksi, deluju racionalno, smišljeno, proračunato, međutim njihova dela govore o suštinskoj neracionalnosti ljudskog ponašanja. Pojedinačnom analizom lako bi se moglo doći do iracionalnih motivacionih korena nekog mišljenja, ponašanja i delovanja. Otud su svi napori političke demagogije usmereni da iracionalnim delovanjima i ponašanjima daju privid razumnosti, legitimiteta, s obzirom da legitimitet počiva na logičnosti, tj na nizu iskaza koji neki oblik društvenog ponašanja (ili društvene pojave) interpretiraju u okvirima logičke, smislene strukture. Razum prihvata kao razumno samo ono što je logično, dakle logično uklopljene argumente. Samo ono što je logično može biti opravdano kao svrsishodno, stvarno, pozitivno, dobro, od Boga dato, narodnom voljom izabrano ili odobreno, itd.
O iracionalnoj utemeljenosti svakolike politike posebno govori činjenica da njome često rukovodi faktor X”. Dajte nekom čoveku vlast ili veliku moć i misterija je pred nama. Naučnici uglavnom mogu pretpostaviti kako će se ponašati inferioran mladi majmun ukoliko iznenada iz čopora uklonimo dominantne mužjake. Ali šta je sa čovekom? Tada do izražaja dolazi faktor X o kome govorim. Faktor X čoveka čini nepredvidljivim i mističnim. Budući da svako u manjoj ili većoj meri nosi taj faktor u sebi, otud je svako misterija. Naš mentalitet je navikao da ljudsko biće uzimamo olako. Mi sami sebe uzimamo olako. Mi smo navikli da čitav svet tako posmatramo. Zbog čega bi onda politika bila izuzetak? Koliko je puta faktor X uticao na političke i opšte društvene i kulturne tokove, to nikada nećemo znati. Nikada nećemo znati koliko je naših ličnih odluka (ukoliko smo u stanju da uopšte donosimo odluke) doneto racionalno, a koliko pod pritiskom tog famoznog faktora. Naše lične male politike, ili politike lokalnih, regionalnih, nacionalnih i internacionalnih razmera, budući da su u funkciji neke namere, imaju svrhu, kreću se ka određenom cilju sledeći imperativ određenog interesa, tj racionalizovanog iracionalnog motiva. Taj motiv je višestruk, ali za potrebe ovog teksta istakao bih kako je taj motiv usmeren ka moći. Dakle, interes izvire iz racionalizacije osnovnih zakona moći, a to su:
a) moć teži samoodržanju;
b) moć teži uvećanju;
c) moć teži legitimaciji (i legalizaciji), odnosno teži potvrđivanju;
d) moć teži korupciji pojmova (iskrivljenju značenja jezika) – što načelno olakšava proces njenog legitimisanja putem zamagljivanja prave prirode društvenih odnosa koje ona održava ili čija preimućstva uživa, a što doprinosi njenom održanju i uvećanju.



Svi koji teže uvećanju svoje moći u društvu, položaja u čoporu, uvećanju uticaja, bogatstva, vlasti, slave, privilegija i sl., jesu primitivci. To jeste primitivizam. O tom primitivizmu Bela Hamvaš piše: 
„U odnosu na Tolteke, na drevne Kineze, na Ehnatonove Egipćane, na Orfejeve Grke mi smo svi varvari. Jer šta to znači varvarin? Nasuprot egzistenciji muza visokog ranga, čovek i narod lišen muza, jezik i mišljenje bez muza, moral, odevanje bez muza – taj narod, zajednicu, društvo i čoveka, gde nedostaje tanana draž koju zahteva Konfučije, gde se ne ume igrati, gde su ljudi na životinjski način gramzivi i zavidni, ne znaju da vladaju sobom, jer ne poznaju divotu lepog života, neučtivi su i neuljudni, neuglađeni, zlobni, neotesani i besramni. Grci su varvarinom nazivali onoga koga Muze nisu dotakle.” (Velika riznica predaka, Službeni glasnik, Beograd, 2012, str. 366) 
Taj primitivizam, neraskidivo povezan sa onim paušalnim faktorom X, jeste suštinski faktor koji politiku te celokupnu aktuelnu društvenu praksu čini destruktivnom, iracionalnom, primitivnom. U postmodernoj (pseudo)civilizacijskoj formi taj primitivizam uzima oblik neoprimitivizma. Taj novi primitivizam je glavna kulturološka i antropološka tekovina novovekovnog civilizacijskog razvoja. Iz razloga da polaze sa neoprimitivističkog stajališta, pseudocivilizacijska plutokratija/oligarhija, počev od najvišeg ka najnižem nivou, emituje maloumne i primitivne političke i društvene vizije. To iz razloga što se oni sami nalaze u središtu tih vizija kao glavni likovi fantazmagorične predstave u moći i uspehu. Njihove vizije usko su skopčane sa njihovim položajem. Zato su kratkog dometa, egocentrično orijentisane i nevidničke. U njihovim vizijama i stremljenjima jedino je bitan taj krucijalni momenat njihove moći. Ostalo je sve deo sklopa okolnosti i uslova u kojima se ta moć manifestuje. Sve je podređeno tome. Te vizije je nemoguće sprovesti izostavljajući njih same – vizionare, a što njihovo vizionarstvo čini nefunkcionalnim te u potpunom neskladu sa imperativima ljudske vrste i svakog ljudskog bića posebno. Ukoliko nekim slučajem, te socijalne, ekonomske i političke ideje prevazilaze svoje primitivne tvorce, dalja realizacija tih ideja i intencija prelazi na njihovu mladunčad, odabrane ili rođene naslednike, odnosno istaknute sledbenike. Krvne veze, nasledstvo, posed, bogatstvo, moć, uticaj, ambicija. Sve to stvara koloplet političkog univerzuma koji pojedinačno skriva iza opšteg, što predstavlja suštinu svakojake i svakolike društvene, odnosno političke zavere i zavereništva. Zavera je prevara, a skrivanje pojedinačnog ili interesa kakve manje grupacije iza opšteg jeste prevara. To je sveprisutni i opšti modus operandi.


Tuesday, July 26, 2016

Razum protiv imaginacije

„Moderna zapadna civilizacija u svojoj je sveukupnosti proizvod reformacije – reformacije koja je, lišena religijskog sadržaja, ipak zadržala svoje konvencije i rituale.
Na teorijskom planu, posvemašnja cenzura imaginarnog rezultirala je dolaskom moderne egzaktne nauke i tehnologije. Na praktičnom planu, rezultirala je uspostavom modernih institucija. Na psihološkom planu, rezultirala je svim našim hroničnim neurozama čiji je uzrok posve unilateralna orijentacija kulture reformacije te njeno načelno odbacivanje imaginarnog.“(Joan Kulijanu, Eros i magija u renesansi, Fabula Nova, Zagreb, 2007, str 378/379)
Na osnovu Kulijanovog navoda, između ostalog, možemo zaključiti kako je pretežna civilizacija današnjice, a to je moderna zapadna (koju sam nazvao pseudocivilizacijom), zapravo sekularizovani oblik reformacijskog pokreta, njegovih vrednosti i mentaliteta. Reformacija je njena majka a ne humanizam i renesansa, čije je osnovne pretpostavke ta ista reformacija opovrgla zajedničkim snagama sa tada protivničkom kontrareformacijom, odnosno snagama papskog Rima. Katolici i protestanti su se nenadano našli u prirodnom savezu protiv poslednjih svetlucanja drevnih vremena oličenih u likovima i delima poput Marcilija Ficina, Pika dela Mirandole, Đordana Bruna itd. Kulijano navodi da je reformacijska revolucija duha i običaja dovela do uništenja renesansnih ideala. Renesansni pogled na svet poimao je čitav univerzum kao duhovni organizam gde se dešava stalno kretanje fantazmičkih poruka. Renesansa je baštinila magijski i erotski pogled na svet budući da je, kako Kulijano tvrdi, sam Eros pripada magijskom.
"Kada su religijske vrednosti reformacije izgubile svu svoju delotvornost, njena teorijska i praktična opozicija duhu renesanse dobila je kulturološku i naučnu interpretaciju. No, to je pouka koju je čovečanstvo otada uzimalo za gotovo: imaginarno i stvarno dve su odvojene i različite sfere, magija je oblik apsorpcije u fantaziji kao beg od stvarnosti..." (Eros i magija u renesansi, str 378)
Otud, ukoliko želimo razumeti vreme u kome živimo, moramo uroniti u svet 16. i 17. veka kada su temelji današnjeg sveta postavljani, zatrpavajući i krčeći poslednje ostatke starog sveta sadržanog u načinu mišljenja velikana renesanse. (O tome kako je taj period delovao na jevrejsku sudbinu vidi: Revolucionarne pretpostavke lurijanske kabale). 
Upravo je sudbina Đordana Bruna pokazatelj trijumfa reformacijskog racionalističkog mentaliteta o čemu Kulijano na sledeći način piše:
"Daleko od čoveka budućnosti neshvaćenog u svoje doba, Bruno je bio neshvaćen upravo jer je u svojoj biti pripadao tankoćutnoj prošlosti, previše složenoj za nov, racionalistički duh. Bruno je bio sledbenik onih koji su baštinili najnedostupniju tajnu fantazmičke ere: mnemotehniku i magiju."(Eros i magija u renesansi, str 120)
Đordano Bruno je modernom mentalitetu košer uglavnom zato što ga je mračnjaštvo njegovog vremena spalilo na lomači i zato što je branio Kopernika, povezavši heliocentrizam sa idejom beskraja svemira. Veći deo njegovog dela danas je nerazumljiv i neuklopljiv u mentalne šeme i standarde aktuelnog vladajućeg mišljenja. Magijski pogled na svet danas je neprihvatljiv, a zajedničkim snagama protestantizma i katoličanstva sveden na racionalnost. Puritanizam je mrzeo okultne nauke, alhemiju, astrologiju, jer je njihov duh bio suprotan biblijskom. Protestantski biblijski racionalizam temelj je kasnijeg naučnog racionalizma. Kulijanu, objašnjavajući zašto na primer jedan Isak Njutn nikada nije objavio svoja alhemijska dela iako je većinu svog vremena utrošio na njih, kaže da je psihološka, pa i fizička represija koju je nametnula crkvena reforma, protestantska (kao i katolička reagujući na nju), bila istog opsega poput terora francuske i sovjetske revolucije. Reformacija je prastaru mnemotehniku, odnosno umeće pamćenja, koje je u osnovi magijskog pogleda na svet, povezivala sa katoličanstvom, budući da je mnemotehnika bila zasnovana na stvaranju određenih imaginacijskih slika koje su mahom sledile zodijak. Zato su oni usvojili siromašniji koncept umeća pamćenja bez slika, s obzirom da su na imaginacijske slike gledali kao na fantazmičke idole, odnosno kao na oblik idolopoklonstva, a što je u njihovom suvoparnom tumačenju biblije - zabranjeno. Sve što je stvoreno u mašti, sve što je zamišljeno predstavlja idol - sasvim suprotno Aristotelovom stavu da shvatiti znači posmatrati fantazme. Tom stavu se, zanimljivo, iz oportunih razloga priklonio i Rim, čime je suštinska pobeda u građenju novog sveta, ovog u kome danas živimo, pripala protestantizmu, odnosno Luteru i Kalvinu te svim njihovim kasnijim ideološkim izdancima. Protestantski utilitarizam je pobedio. Pobedila su religijska pravila čiji cilj nije bio u traženju istine o: 
"stvarima i u promišljanjima, nego u dobrima koja njihovo prevođenje donosi civilizaciji, u razumevanju među narodima i olakšavanju međuljudskih odnosa, održavanju mira i napretka. U mnogim je slučajevima nerazboritije kazati stvari po istini, nego onako kako to nalažu okolnosti." (Eros i magija u renesansi, str 123, Kulijanov navod puritanca Smitho-a u Cena de le ceneri)
Stav tako poznat i aktuelan. Reformacija nije donela oslobođenje i uskrsnuće drevne nauke hranjene novim entuzijazmom vanrednog pokoljenja genija, nego novi oblik zatomljenja i gubljenja u specijalnostima. Tako smo došli do jednodimenzionalne racionalnosti (vidi: Vladavina razuma i transhumanizam i Demon racionalizma). Magiju su isprva povezivali sa đavolom, a danas sa ludilom ili iracionalnošću. Ona je izgnana na marginu, ali je opet uspela da dođe u samo središte civilizacijskog kompleksa, ušavši u film, umetnost, pomodarstvo. Svedoci smo velike gladi za okultnim i fantazmičkim.
"Umeće pamćenja je tehnika manipulisanja fantazmama koja počiva na Aristotelovom načelu apsolutnog primata fantazme nad govorom i fantazmičke esencije intelekta.Naime, sve što se vidi, zahvaljujući sebi svojstvenoj odlici slike, lako je zapamtiti, dok apstraktne koncepcije ili lingvističke sekvencije zahtevaju neku fantazmičku podršku koja će potaknuti sećanje."(Eros i magija u renesansi, str 76/77)
Uzmimo na primer široko rasprostranjene i popularne tarot karte koje se tako olako uzimaju kao likovni izraz jednog praznoverja. Šta su to nego kondenzovane šifre u obliku slika, mnemotehnička pomagala, čija je svrha pamćenje sila i odnosa u univerzumu. One su simbolički elementi mapiranja mikrokosmosa i makrokosmosa te veze između njih. Poznavanje tih karata je osnov za veliku i složenu nadgradnju asocijativnih veza i saobraznosti kojim se očitava mehanizam prirode a koji povezuje sve sa svim. Tarot je je jedan zaokruženi fantazmički mehanizam, skup slika koje pokrivaju univerzum. Isto tako i zodijačke slike, slike dekana, slike pojedinačnih stepenova zodijačkog kruga, slike planetarnih bogova, zatim magijske slike kabalističkih sefira itd.
Fantazmičke slike se reflektuju na ogledalu duha, našem unutrašnjem vidu, mentalnom ekranu, nazovimo to kako god. Bez tih slika mi nismo kadri da razumemo. Refleksija je u samoj biti razumevanja. To je u skladu sa kabalističkom idejom sefire Binah, što znači razumevanje, a koja je u vezi sa prirodom Saturna. Binah je veliko majčinsko more odnosno veliko ogledalo na čijoj površini posmatramo odraze stvari. Tako naša duša, koja je gluva i slepa za spoljni svet, posredstvom ogledala duha koje stoji u vezi sa fizičkim čulima, posmatra taj isti spoljni svet, ali ne direktno nego preko fantazmi. Duh stvara fantazme, odnosno "tumači" neposredne svetlosne i druge utiske iz spoljnog sveta, pretvarajući ih u slike koje onda duša unutrašnjim vidom razume posmatrajući ih na ogledalu duha. Fantazmičke slike su jezik duše. Otud, po tradiciji, imaginacija vlada razumom zato što duša vlada duhom, a preko duha vlada i telom, čineći ga živim. Telo prenosi preko čula upijenu svetlost duhu a ovaj tu svetlost uobličava u fantazmičku sliku, što čini osnov percepcije. Zato je načelo vladavine Razuma u neku ruku apsurdno stajalište, nepotpuno te predstavlja izraz istorijske pobede reformacijskog Razuma nad antičkom i renesansnom Imaginacijom. Umesto da teži načelu vladavine Imaginacije, svet je zakoračio u apstraktnu vladavinu Razuma, a što je imalo posledicu zamene fantazmičkih slika čisto racionalnim pojmovima. Slike životinja i ljudi zamenili su pojmovi vrlina i poroka. Imenice i epiteti smenili su vizuelno. Tumačenja su zauzela mesto slikovnim viđenjima, relativizacija je smenila jasnoću. Apstraktna načela lako se gube iz vida budući da nemaju oblik pomoću kojeg bi bila lakše urezana u duh. Slike, jednom kada se dobro urežu, tu ostaju zauvek. Otud onaj utisak da je moderni svet bez duše.