Saturday, July 23, 2016

Akefale

STHLE TOU QEOU TOU ZWGREIS THN EPISTOLHN

SE KALW, TON AKEFALON
TON KTISANTA GHN KAI  OURANON
TON KTISANTA NUKTA KAO HMERAN
SE TON KTISANTA FWS KAI SKOTOS
SU EI OSORONNWFRIS, ON OUDEIS SIDE PWPOTE
SU EI IABAS
SU EI IAPWS
SU DEIKREINAS TO DIKAION KAI TO ADIKON
SU EPOIHSAS QHLU KAI ARREN
SU EDEIXAS SPORAN KAI KARPOUS
SU EPOIHSAS TOUS ANQRWPOUS ALLHLOFILEIN KAI ALLHLOMISEIN

EGW EIMI MOUSHS O PROFHTHS SOU, W PAREDWKAS TA MUSTHRIA SOU TA SUNTELOUMENA ISTRAHL
SU EDEIXAS UGRON KAI XHRON KAI PASAN TROFHN
EPAKOUSON MOU, EGW EIMI AGGELOS TOU FAPRW OSORONNWFRIS
TOZTO ESTIN SOU TO ONOMA TO ALHQINON
TO PARADIDOMENON TOIS PROFHTAIS ISTRAHL


EPAKOUSON MOU
AR... QIAW, REIBET, AQELEBERSHQ, A... BLAQA, ABEU, EBEN, FI, CITASOH, IB... QIAW
EISAKOUSON MOU KAI APOSTREYON TO DAIMONION TOUTO

EPIKALOUMAI SE TON EN TW KENW PNEUMATI DEINON KAI AORATON QEON
AROGOGOROBRAW, SOCOU, MODORIW, FALARCAW, OOO, APE, AKEFALE
APALLAXON TON DEINA APO TON SUNECONTOS AUTON DAIMONOS

ROUBRIAW, MARIWDAM, BALBNABAWQ, ASSALWNAI, AFNIAW, I, QWLHQ, ABRASAS, AHOWU, ISCURE, AKEFALE
APALLAXON TON DEINA APO TON SUNECONTOS AUTON DAIMONOS

MA, BARRAIW, IWHL, KOQA, AQORHBALW, ABRAWQ
APALLAXON TON DEINA

 AWQ, ABAWQ, BASUM, ISAK, SABAWQ, IAW
OUTOS ESTIN O KURIOS TWN QEWN
OUTOS ESTIN O KURIOS THS OIKOUMENHS
OUTOS ESTIN ON OI ANEMOI FOBOUNTAI
OUTOS ESTIN O POIHSAS FWNHN PROSTAGMATI EAUTOU
PANTWN KURIE, BASILEU, DUNASTA, BOHQE
SWSON YUCHN

IEOU, PUR, IOU, PUR, IAWT, IAHW, IOOU, ABRASAX, SABRIAM, OO, UU, EU, OO, UU, ADWNAIE, HDE, EDU, AGGELOS TOU QEOU, ANLALA, LAI, GAIA, APA, DIACANNA, CORUN

EGW EIMI O AKEFALOS DAIMWN EN TOIS POSIN ECON THN ORASIN ISCUROS, TO PUR TO AQANATON
EGW EIMI H ALHQEIA O MEISWN ADIKHMATA GEINESQAI EN TW KOSMW
EGW EIMI O ASTRAPTWN KAI BRONTWN
EGW EIMI OU ESTIN O IDRWS OMBROS EPIPEIPTWN EPI THN GHN INA OCEUH
EGW EIMI OU TO STOMA KAIETAI DI OLOU
EGW EIMI O GENNWN KAI APOGENNWN
EGW EIMI H CARIS TOU AIWNOS
ONOMA MOI KARDIA PERIEZWSMENH OFIN
EXELQE KAI AKOLOUQHSON
TELETH THS PROKEIMENHS
GRAYAS TA ONOMATA EIS KAINON CARTARION KAI DIATEINAS APO KROTAFON EIS KROTAFON SEAUTOU
ENTUGCANE PROS BOREAN TOIS S ONOMASI, LEGWN

UPOTAXON MOI PANTA TA DAIMONIA
INA MOI H UPHKOOS PAS DAIMWN OURANIOS KAI AIQERIOS KAI EPIGEIOS KAI UPOGEIOS KAI CERSAIOS KAI ENUDROS KAI PASA EPIPOMPH KAI MASTIX QEOU KAI ESTAI SOI TA DAIMONIA PANTA UPHKOA
ESTIN DE TO AGAQON ZWDION
Hans Thoma

Wednesday, July 20, 2016

Humanizam II (pseudocivilizacijski humanizam)

vidi prethodno: Humanizam, individualizam i kolektivizam

Humanizam je stav ili filozofija fokusirana na ljudske vrednosti i interese. Utemeljen na Razumu, humanizam odbija supernaturalizam, te kao takav predstavlja sekularno antropocentrični pogled na svet. Humanizam odbija mogućnost natprirodnih uticaja na prirodu i društvo, a samim tim i na čoveka. U prirodi nema ničeg natprirodnog (nečeg što ne bi bilo priroda ili deo nje), dok u društvu, shodno tome, nema ničeg nadljudskog. To znači da bi prilikom tumačenja sveta i istorije, društva i kulture, trebalo isključiti bogove i duhove. Za sve je jedino Razum merodavan, odnosno nauka utemeljena na logici i iskustvu. Kao takav, humanizam sekularizuje mesijanski altruizam, preobražavajući ga u filantropiju. Na taj način, mesijanski, religijski humanizam postaje sekularni humanizam, znan samo kao humanizam. Taj humanizam jeste osnovna ideološka doktrina pseudocivilizacije (vidi: Globalizacija i galaksizacija i Kultura, revolucija i pseudocivilizacija). Sekularni humanizam svoj uzor vidi u samom sebi, a ne u nekoj metafizičkoj ideji. Otud je taj humanizam nezavistan, što znači podložan hirovima i mentalitetu vremena, odnosno idejnim i interesnim trendovima. On izvire iz samog sebe i teži da druge humanizme preradi i integriše u sopstveni korpus. Religijski humanizam ima svoju metafizičku osnovu iz koje se proizvodi. Sekularni humanizam proističe iz ideala, te je isključivo političke prirode, s obzirom da nema svoj metafizički uzor. Sve što je sekularno spada u domen politike. Ako je cilj neke politike verski prozelitizam, ta politika je sekularna, bez obzira što njeni imperativi dolaze iz metafizičke sfere. U svojoj suštini politika je sekularna (ali ne uvek sekularistička), jer je orijentisana ka društvenoj moći i društvenim odnosima, ka tzv ovozemaljskom, a ne onostranom, inače ne bi ni bila politika.

Sekularni humanizam (sekularni antropocentrizam) deo je šireg koncepta sekularnog univerzalizma, odnosno čisto političkog, dakle građanskog univerzalizma (pojam građansko implicira političko). Taj univerzalizam je utemeljen na osnovnim pretpostavkama sekularnog humanističkog antropocentrizma te na aksiološkim, logičkim, gnoseološkim i kulturnim pretpostavkama moderne civilizacije. Sekularni humanizam jeste jedna milenaristička sekularna vera, vid političke religije zasnovan na utopističkim idealima pseudocivilizacijske epohe. U tom smislu Karl Poper me u knjizi Otvoreno društvo injegovi neprijatelji podseća na „pozitivističke sveštenike religije čovečanstva” koje je predviđao i propagirao otac sociologije Ogist Kont. Poperovsko „otvoreno” društvo je sekularna milenaristička projekcija zemaljskog, humanog raja, stvorenog na „korak-po-korak” metodu, transgeneracijskim naporom društvenih inženjeraKontovih socioloških sveštenika. U krajnjoj liniji reč je o putu u komunizam kroz razvoj putem prelaznih faza kapitalizma i socijalizma (vidi: Doba vodolije i svetski socijalizam).
To otvoreno, humano, građansko i političko (demokratsko) društvo budućnosti (koje gradimo već ovog momenta), projekat, moguće je izgraditi ako se postupa racionalno te ako imamo za cilj konačnu vladavinu Razuma, a što bi rezultiralo konačnim krahom iracionalnog tribalizma čijeg je velikog gurua Poper video u Platonu. Nije li tu reč o Kraju istorije? Ne znači li to da Poper na neki način poziva na svojevrsni krstaški rat protiv neprijatelja otvorenog društva? Simptomatično zvuči i sam termin: neprijatelji”, a zna se šta se čini sa neprijateljem. Zašto ne oponenti”, neistomišljenici”, ili konkurenti” otvorenog društva, nego baš neprijatelji, i to neprijatelji sa kojima je dijalog i kompromis nemoguć, već samo rat? Oponenti, konkurenti, protivnici, neistomišljenici, jesu izrazi koji označavaju dozvoljene nivoe društvenog antagonizma i neprijateljstva u otvorenom društvu poperovske pseudocivilizacijske utopije. Unutar tog društva nema neprijatelja. Neprijateljstvo se tu svodi na utakmicu i konkurenciju, a sve u skladu i pod nadzorom društvenih pravila igre. Neprijatelj se nalazi spolja (čak i kada je fizički unutar tog društva), što znači da je izopšten, ekskomuniciran te stavljen van zakona, tačnije inkriminisan. Taj neprijatelj je iracionalan, primitivan, retrogradan, autoritaran, totalitarnih intencija, tribalan, sujeveran, podmukao, manipulativan, gotovo da nije čovek. Otud je nečovečno postupanje prema njemu posve opravdano. On postaje gonjena zver. On je neprijatelj otvorenog društva te bi trebalo biti izopšten, sankcionisan, kažnjen, prevaspitan, lustriran i onemogućen u svom delovanju. Njemu se odriče politička priroda, jer bi kao takav predstavljao nešto čega u otvorenog društvu nema, a to je politički zatvorenik, pa ga zato radije proglašavamo bolesnikom ili teroristom. Zato je njegova opcija depolitizovana, njeni ciljevi, njen jezik i metodi su inkriminisani i delegitimisani. Nema pravo glasa jer je antisistemska” opcija. Dakle, sistem je svetinja te je zabranjeno biti protiv sistema. Zabrana je nasilje, a to nasilje u ovom slučaju biva opravdano višim ciljem oličenim u ideološkim fantazmima nejasne strukture. To je fantastično jednoumlje, tj politička unifikacija. 

Humanistički ideološki koncept, između ostalog, zasnovan je i na religijskoj ideji o urođenoj, od Boga datoj, ili prirodnoj ljudskoj dobroti. Čovek je dobar zato što je razumno biće. Razum, sam po sebi, ne može biti destruktivan ili zao. Jedino pomračeni razum, odnosno razum pod uticajem strasti odnosno ludila, ili nerazvijeni, nekritički razum uhvaćen u kandže neke ideološke demagogije, može postati destruktivan. Shodno takvom gledištu, razum sam po sebi, ne može biti krivac, jer je po prirodi nevin. Razum je kriv tek onda kada se nađe u funkciji neke ideologije, ludila ili strasti. Za takvo stanje razuma krivicu snosi širi društveni okvir, tačnije, shodno humanističkom shvatanju, tradicionalno utemeljene, dakle iracionalne, institucije, norme i društvene vrednosti. Otud je lek ljudskom razumu promena loše društvene atmosfere oličene u navedenim faktorima. Dakle, ljudski razum se ne dovodi u sumnju, jer on funkcioniše matematički, logički, u skladu sa prirodom. Uvek su sumnjive društvene vrednosti i institucije, jer one nisu uvek racionalno utemeljene. Navodno, tek sa otvorenim društvom može se govoriti o racionalno utemeljenim institucijama i vrednostima. Njih bi trebalo menjati te tako stvoriti društvenu atmosferu koja će inhibirati iracionalnu kontrolu razuma, a koja će stimulisati njegov razvoj, njegovu kritičnost i nezavisnost. Tako tvrde racionalistički, sekularistički, humanistički ideolozi otvorenog, građanskog društva. Zaključak je da čovek, odnosno ljudski razum, iako načelno dobar, u određenim uslovima, postaje destruktivan, iracionalan, zao.
Čovek je kvarljiva, tj. povodljiva roba. No, sve što je kvarljivo da se popraviti. I to je jedno od temeljnih humanističkih uverenja. Čovek se može popraviti i usavršavati. Slažem se, ali se ne slažem da je to moguće nekakvom društvenom reformom, reformom institucija, obrazovanja i vaspitanja. Nema masovnog popravljanja. Ima samo masovnog kvarenja. Popravka je uvek individualni čin koji proizvodi individualna odluka, individualna volja. Bez aktiviranja volje nema popravke, a aktiviranja volje nema u carstvu zabrana i inhibicija, a otvoreno društvo takođe ima svojih inhibicija. Otud smatram kako ne postoje dobre ili loše institucije, dobar ili loš društveni poredak, dobre ili loše vrednosti. Svi oni imaju svoje nedostatke, dok je pojedinac, u manjoj ili većoj meri prepušten samome sebi. Obično pojedinac ne učini ništa u pravcu samousavršavanja, ili učini malo. Retko kad učini dovoljno. Da je tako, čovečanstvo bi napredovalo, ne bi nazadovalo.

Iza zahteva za promenom društvenog poretka (i svega šta ide uz to), ne stoji bezuslovan altruizam, već uvek i samo neki interes čije se poreklo gubi u opskurnostima koje su sve samo ne racionalne. Da nije tako, onda ne bismo imali posla sa nekim opskurnim interesom već sa ljudskom glupošću koja misli da se promenom društvenog ambijenta može promeniti, usavršiti i unaprediti čovek (može se samo unazaditi). A može biti da je na delu dvostruki uzrok: opskurni interes i glupost. Nasuprot tome, duboko sam uveren da sva zla izviru iz čoveka, iz razuma kao takvog, iz pojedinca samog, dok je društveno i institucionalno zločinstvo refleksija individualnih zločinačkih crta članova društva. Otud nije problem u društvenim odnosima i institucijama, već je problem u ljudima uzetim pojedinačno. Ljudski razum nije u stanju da bitiše autonomno niti da sudi objektivno, kako bi to želeli racionalisti i humanisti, ne uzimajući u obzir specifičnosti svakog pojedinačnog ljudskog bića, njegove ličnosti, interesa, strasti, strahova, želja, životnih situacija, anatomije, zdravlja, ukusa, afilijacije i animoziteta, uverenja, snova itd. Objektivan razum, idealni razum, svakako nije ljudski razum. Ako tu opciju dozvolimo onda se razumnost razuma odnosi na adepte i posvećenike koji su, da se kabalistički izrazim, svoj ruah uravnotežili i očistili od klipota.
U literarnom opusu Karlosa Kastanede ističe se gubitak ljudskog obličja (reč je o energetskoj konfiguraciji tzv ljudskog kalupa.), odnosno zahteva se koreniti preobražaj čoveka kao preduslov slobode bića koje privremeno biva zadržano u entropičnoj i ograničenoj ljudskoj formi. Oslobodimo se forme! U entropičnoj i ograničenoj formi i sadržina će umreti. Raspršiće se na mnoštvo jedinica, apejrona,  osnovnih energetskih komponenti, koje će potom učestvovati (ili neće) u formiranju nekog novog oblika ili pak nove sadržine. Čovek (tj biće u čoveku, „ljudsko” biće), da bi bio slobodan, ontološki slobodan, neuslovljiv bilo čime osim vlastitom voljom, mora prestati biti čovekom. Oblik zvani Čovek uslovljen je i podložan dekadencijskim procesima te je kao takav neadekvatan za postizanje i življenje slobode, pa se zato mora prevazići kao privremeno, krhko stanje. Ljudsko obličje nipošto ne sme biti cilj, ideal, vrednost, niti ono, niti stanja svesti koja proizilaze iz prikovanosti pažnje bića za sopstveni oblik. Svetost ljudskog obličja ima svoje uzore u religijskoj činjenici božanskog stvaranja Čoveka. Naime, Bog je po sopstvenom obličju stvorio ljudsko biće pa je otud ljudsko obličje samo po sebi sveto. zaboravlja se da je to obličje, odnosno telo zapravo vozilo duše, onog suštinskog u čoveku što zaista dolazi iz božanskog dok se oblik neminovno raspada. Upravo je taj modus samosvesti okosnica istorijskog, a naročito modernog, sekularnog pogleda na svet, odnosno pseudocivilizacijskog ideološkog humanizma. U suštini, svaki humanizam jeste pogrešan, izopačen, dekadencijski, perverzan interpretativni, dogmatsko-ideološki koncept. Izreka: budi ono što jesi – ukazuje na to da čovek nije ono što drži da jeste, tj da čovek nije čovek, pošto sloboda ne leži u ljudskosti. Pomenuta izreka jeste formulacija koja ukazuje na imperativ samospoznavanja bez čega nema valjanog i smislenog ljudskog delovanja i života uopšte. 

Pseudocivilizacijski humanizam je u svojim krajnjim konsekvencama nekrofilija, ideološki fetišizam i obožavanje nečeg što se raspada, truli i neminovno umire. Ukoliko bih upotrebio još plastičniju kvalifikaciju, rekao bih da je taj humanizam suptilna, filozofska varijanta seksualne perverzije koju znamo kao koprofilija – seksualni fokus ka izmetu, jer u biti gomilu izmeta – čoveka lišenog metafizičke osnove – postavlja kao ideal, kao merilo svega. Čujmo samo pravnu mistagogiju u formulacijama: „zločin protiv čovečnosti” ili „protiv humanosti.” Čovečnost? Humanost? Jesu li to pravni subjekti, neke konkretne žrtve sa imenom i prezimenom, ili je zločin protiv neke konkretne osobe ujedno i zločin protiv humanosti? To je mistifikacija. Šta je „čovečnost” ako ne jedan morfogenetski, psihološki i energetski kalup? Sudbina svega što kroz taj kalup prođe jeste da bude preobraženo. Čemu onda čovečnost? Otkud onda zločin” protiv nečeg što će ionako, samo po sebi, zločinom prirode, već biti ubijeno, izmasakrirano, nakon duže ili kraće torture, uz drastično i flagrantno kršenje ljudskih prava? Čemu onda ta ideološka mumifikacija nečeg za šta se unapred zna da će propasti? Niti je pojedinac, niti je čovečanstvo večno. Čemu takva nekrofilska idolatrija ljudskosti? 
Humanizam čoveka tretira kao svetinju. Pre bih rekao da je čovek sredstvo koje sam Život koristi shodno svojim imanentim ciljevima i namerama. Humanizam, za razliku od Života, sredstvo postavlja kao cilj te mu dodeljuje ulogu subjekta. Mentalni i fizički sklop ljudskog bića nije subjekt, nije merilo ničeg, nije cilj, nije beli nosorog. To je ljuštura, lutka, larva, oruđe, sredstvo, objekat. Ulogu subjekta, onog što tim oruđem rukuje, što raspolaže sredstvom ljudskosti – igra sam Život; Život projektovan u ljudskom obličju. Mi, stoga, nismo ljudi, već Život! Sa druge strane, šta nama radi seksualnost i njeno proklamovano oslobođenje? Vezuje nas za prokletu formu! Nekanalisana seksualna energija uludo otiče gonjena libidonoznim maštarijama. Tako humanizam dobija svoje utemeljenje u seksualnoj sferi. Sav biva izgrađen od seksualne energije, definisan seksualnim instinktom. Zato je moguće njegovo monstruozno izrođavanje, jer seksualnost i te kako može biti izvitoperena, a što je svima nama manje-više dobro znano.

Formulacija „zločin protiv čovečnosti” implicira nečiji stav da je čovečnost u svojstvu čitavog čovečanstva predmet njegove brige, pa ako neko dirne u bilo koji deo čovečanstva, indirektno je dirnuo u njega – tog humanističkog i filantropskog tajanstvenog anđela-čuvara Čoveka. Neko sebi dodeljuje ulogu zaštitnika, branioca, čuvara, pa i policajca čovečanstva, te žreca tzv čovečnosti. Reč je, naravno, o jednoj kamufliranoj univerzalističkoj težnji za totalnom hegemonijom. Neko istovremeno teži da bude policajac, islednik, tužitelj, ispovednik, sudija, porotnik, advokat, tamničar, dželat, pastor, poreznik, inkvizitor itd. Kada je već sve to, pitam se, zbog čega onda taj isti ne bi bio i reketaš, uterivač dugova, diler droge, svodnik, robovlasnik ili pak božanstvo?

Ako uzmemo u obzir prethodno, mogli bismo upasti u zamku da poverujemo kako je pravna doktrina pseudocivilizacijskog humanizma orijentisana isključivo ka zaštiti i glorifikaciji tela te da se odnosi samo na telo. Ta doktrina ima i svoju apstraktniju varijantu koja se bavi zaštitom i glorifikacijom ljudske ličnosti, odnosno psihe. Setimo se samo isplaćenih milionskih suma na ime odštete zbog nečijih pretrpljenih „duševnih bolova.” Duh pseudocivilizacije će zaštititi individue od psihološke manipulacije drugih, manipulacije čiji je cilj uticanje na proces odlučivanja povodom neke konkretne stvari, manipulacije koja utiče na volju, čiji je cilj zastrašivanje, prevara, navođenje na nešto nezakonito, dovođenje u zabludu i sl. Praktično, pod udarom pravnih sankcija mogu se naći oni koji prete, vređaju, varaju, podstiču, manipulišu, napadaju itd. Tu se štiti pojedinac ili pak široke narodne mase od obmana čije su razmere tek tolike da izazovu neku konkretnu, vidljivu, merljivu štetu. Međutim, sistem ne štiti nijednog pojedinca ili kolektiv od istorijskih, sudbinskih manipulacija na kojima je sam sistem kao takav utemeljen i legitimisan. Sistem se može menjati, ali su čak i te promene deo manipulacije i mimikrije samog sistema, odnosno njegove esencije, koja je uvek u funkciji neke određene moći. Otud zločin protiv čovečnosti kao sintagma u sebi ne sadrži komponentu koja će obuhvatiti i zločin protiv svesti, protiv bića koje bitiše u ljudskom obličju, protiv slobode Života. Sa stanovišta humanizma to biće, taj Život i ta sloboda ne postoje te se stoga i ne moraju štititi. Uostalom, kako bi i bile zaštićene? Da bi se to ispoštovalo bilo bi neophodno da promenimo čitavu konstrukciju našeg individualnog i kolektivnog bitisanja. Međutim, kada bi zločin protiv Života mogao biti nekako prepoznat i priznat bar u nekoliko bitnih vidova, i tako usko viđen taj zločin bi dosegao do zvezda. Ko bi onda bio krivac zbog suptilnog, perfidnog, dugoročno tempiranog genocida protiv svetlosti i svesti - pomoću prefinjenih sredstava za masovno, transgeneracijsko i korenito obogaljenje, invalidaciju, amneziju i anesteziju sveg života na Zemlji? 
Fizičko uništenje je nižeg reda veličine spram pomenutog obogaljenja i zaborava, odnosno anestezije života koji bitiše u psihološkom i morfogenetskom okviru ljudskog obličja, a što ne podleže pravnim sankcijama. To je metodima pseudocivilizacijske nauke nemoguće sankcionisati, ispitati, istražiti, povezati, sprečiti. Time bi pseudocivilizacija, a i njena nauka, poništile same sebe. Pravo je vulgarno. Zločinac protiv čovečnosti je u većini slučajeva samo dotukao ono što je na neki način već bilo mrtvo, jedva živo. Oskrnavio je leš, što je zapravo njegova jedina i neoprostiva krivica koju pravo registruje i kažnjava. Zlikovac se drznuo da skrnavi sveto ljudsko obličje. Drznuo se da skrnavi telo ili vređa svetu ljušturu tzv ličnosti! Zato je on zločinac, a nije zločinac neko ili nešto što se svim silama upinje da od ljudi stvori bezvoljne individue mlitavog duha, te da zamagli njihove saznajne i spoznajne, a samim tim i delatne moći, da zatomi njihovu volju kada ova želi da se ispolji na nedozvoljeni način. 

Monday, July 18, 2016

Humanizam, individualizam i kolektivizam

Humanizam: ideologija ljudskosti, etička doktrina, antropocentrična religija... U knjizi Mračno doba, Rene Genon za humanizam kaže da je reč o programu svođenja svega na samo i jedino ljudske proporcije, program prenebregavanja svakog principa superiornog poretka i – simbolično – odvajanje od neba pod izgovorom osvajanja zemlje. Genon kaže da je humanizam prvi oblik onoga što će biti savremeni laicizam. Želeći da se sve svede na meru čoveka, shvaćenog kao cilj za sebe, (tj sažetog, nemetafizičkog čoveka), dospelo se, opadanjem, stepenik po stepenik, do najnižeg nivoa i do traženja zadovoljenja samo potreba svojstvenih materijalnoj strani ljudske prirode. Genon odbacuje tu aktivnost kao iluzorno traganje jer ono stvara više veštačkih potreba koje ne može zadovoljiti ili se fokusira na jednu, onu najjaču, a o čemu je Markiz de Sad potrošio mnogo mastila. 

Julius Evola, u knjizi Pobuna protiv modernog sveta, kaže da se u najopštijem smislu humanizmom mogu nazvati pečat i geslo čitave nove civilizacije oslobođene „mračnog srednjeg veka“. Ta će civilizacija znati samo za čoveka, u čoveku će započeti i okončati svaka stvar, na njemu će počivati nebesa i pakao, glorifikacije i prokletstva koja će već biti poznata. Evola kaže da će čovekovo iskustvo omeđiti ovaj svet – drugačiji od pravog sveta – sa svojim grozničavim stvorenjima punim žudnje, svojim umetničkim taštinama i svojim „genijima“, sa šumom svojih mašina i fabrika i sa svojim narodnim vođama. Takođe u Pobuni protiv modernog sveta, Evola o individualizmu kaže kako je prvi oblik pojavljivanja humanizma –  individualizam. To je individualizam viđen kao uspostavljanje iluzornog središta izvan središta, kao ogrešujuća uobraženost Ja koje je prosto ono smrtno u telu. To je konstrukcija nastala na čisto prirodnim sposobnostima koje sada stvaraju i podržavaju – kroz umetnosti i profane nauke – različite privide što izvan tog lažnog i praznog središta nemaju nikakvu postojanost.

Nasuprot tome, u knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Karl Poper kritikuje zagovornike, po njemu, zatvorenog društva, zato što oni iz ideoloških i iz razloga njihovog intelektualnog nepoštenja (ili neznanja), unose zbrku u odnos između individualizma, egoizma, kolektivizma i altruizma. Platon i njegovi intelektualni sledbenici, protiv kojih Poper ustaje, povezuju individualizam sa egoizmom, dok su kolektivizam i altruizam pozitivno komplementarni. Takvim, po Poperu falsifikatom (ili zabludom), Platon kao ljuti neprijatelj otvorenog društva, svojim budućim istomišljenicima ostavlja argument protiv onih koji teže društvenoj i kulturnoj dinamici, otvorenosti, građanskim slobodama i demokratiji. Liberalizam i demokratija (sa korpusom ljudskih prava), kao stubovi moderne varijante otvorenog društva, utemeljeni su na individualizmu, odnosno na principu slobode i preduzimljivosti pojedinca koji nije rob ili kmet, već ravnopravan slobodan građanin. U otvorenom društvu pojedinac/građanin je osnovna politička jedinica te je otud nužno skopčan sa demokratskim političkim odnosima.
Po Karlu Poperu zatvoreno je ono društvo koje je, kako on kaže potčinjeno magijskim silama, zacementirano tribalno ili staleško društvo, konzervativno, statično, i koje neprijateljski gleda na svaku kulturnu i socijalnu inovaciju. Na drugoj strani, otvoreno društvo, po Poperu oslobađa kritičke moći čoveka. To je racionalno uređeno, dinamično i demokratsko društvo, otvoreno za kulturnu razmenu, gde je inovacija poželjna i podsticana, gde se ceni pojedinac. To je društvo sa idealom vladavine Razuma te idealom slobode i jednakosti svih njegovih članova. Ono što je kod Popera otvoreno društvo, kod Evole je zapravo izopačeni materijalistički kolektivizam. Evola u Pobuni kaže, ako se vrhunac tradicionalnih civilizacija zasniva na principu univerzalnosti, tada je moderna civilizacija suštinski u znaku kolektivnog. Kolektivno stoji spram univerzalnog kao što materija stoji spram oblika.

Neprijatelji Poperovog otvorenog društva upravo gađaju kategoriju individualizma povezujući je sa egoizmom, u nameri da delegitimišu moderni demokratski društveni poredak i njegovu egalitarističku osnovu. Po njima, vrednosti otvorenog društva izopačuje egoizam individue/građanina sa punim političkim pravima, te bi zato trebalo odbaciti taj socijalno-kulturni koncept. Na drugoj strani, Poper dovodi u vezu kolektivizam sa egoizmom, govoreći o kolektivnom, tribalističkom egoizmu (ili egoizmu grupe), koji se ispoljava u etnocentričnom, nacionalističkom, plemenskom, klanovskom ili verskom fanatizmu. Po Poperu pojedinac može biti egoista, ali isto tako može biti i altruista, dok su neprijatelji otvorenog društva altruizam vezivali za kolektivizam. Izgleda da je Poperov argument jači jer individualni egoizam kanališe zajednica, društvo, država, svojim normama, zakonima i običajima, dok egoizam grupe vrši suprotan uticaj te često vodi u sukobe. Egoizam grupe je shodno tome u vezi sa ekskluzivnim, delimičnim, segregacijskim i diskriminatornim altruizmom koji vodi računa samo o članovima date grupe, datog plemena, etnije, nacije ili verske skupine. Nasuprot tome, altruizam poperovskog individualizma je opšteljudski, univerzalan, načelno hrišćanski, egalitarno orijentisan te je više u skladu sa principima humanizma. Sa stanovišta interesa mira i humanističke optike, otvoreno društvo je poželjniji socijalni model. Razlog zbog kojeg sam uporedio dva izložena gledišta jeste da pokažem kako egoizam i altruizam nisu suprotstavljene, međusobno isključive kategorije. Pritom ni kolektivizam i individualizam nisu baš tako ljuti neprijatelji. U optici političkih implikacija ovakog stava ispada da sam ja neprijatelj kako otvorenog, tako i zatvorenog društva. Ukoliko su obe opcije globalno dominantne, onda sam ja univerzalni neprijatelj. 
Čovek čije je delovanje altruistično, u većoj ili manjoj meri, približava se otelotvorenju ideje apsolutnog filantropa: hrišćanskog Spasitelja, čak i više od toga. Ta ideja pretpostavlja boljitak, blaženstvo, sreću, život i spas za sve ljude u načelu. Spasonosno, blagotvorno i dobrotvorno delanje Spasitelja nije usmereno samo na one koji ga prihvataju i koji veruju u njega, već se odnosi na sve ljude, dakle i na ljude drugih nacija, rasa i kultura od one u kojoj se on pojavio. Isus nije bio samo Spasitelj jevrejskog naroda, nego čitavog čovečanstva. Otud je taj Spasitelj univerzalan, tj univerzalistički nastrojen. On teži da prigrli čitavo čovečanstvo, kako svoje savremenike (u trenutku njegovog manifestovanja), tako i one koji više ne postoje, odnosno one za čije postojanje još nije vreme u datom istorijskom trenutku, tj prethodne i potonje generacije.

Da bi se delovalo altruistički, dakle u pravcu apsolutne humanosti, oličenoj u ideji Spasitelja, neophodno je biti u skladu sa sledećim stavkama:
a) iskreno saosećati sa patnjama drugih ljudi (biti emotivno orijentisan protiv nesrećnih sudbina, smrti, stradanja);
b) vrednovati ideju Čoveka;
c) verovati u ispravnost sopstvenih dela; biti uveren u ispravnost sopstvenog načina života i svojih nazora - dela koja su utemeljena na veri u ideju Čoveka i saosećanju za patnju onih ljudi koji su inhibirani da u sebi ustanove tu ideju ili koji žive načinom života koji nije u skladu sa njom.

Altruista bi trebalo da veruje kako je on sam usklađen sa principima neke univerzalne istorijske, prirodne ili božanske Pravde o kojoj se ne diskutuje već se u nju veruje s obzirom da se ona duboko oseća. Možda je grubo reći da altruista veruje kako se nalazi u apsolutnom skladu sa idealom Pravde, ali on smatra da je njegovo delovanje – dobročinstvo – načelno u skladu sa tim. On veruje da čini dobro. Zadovoljan je kada čini dobro. Dobročinstvo je njegova katarza. U praktičnom smislu, altruista veruje da su njegovi ideali univerzalni, jednako dobri za sve, te ako bi ljudi prihvatili te ideale – u koje on sam veruje i koje vrednuje – prokrčili bi sebi (a i drugima) put ka sreći. Nestalo bi patnje, pa stoga ni sam altruista ne bi morao više da pati. Ne bi više bilo razloga ni za njegovu patnju, budući da on pati zato što drugi pate. On pati zbog patnje. Pomaganjem drugima, dobročinstvom, on pomaže sebi, ublažavajući svoju patnju.
Altruistu je moguće porediti sa narkomanom. Narkoman zna da je narkoman i srećan je kada se „uradi”, kada dođe do doze koja će neko izvesno vreme olakšati njegove patnje. Međutim, on isto tako zna da dve-tri doze ne rešavaju njegov problem. Svestan je da će ih potrošiti. I šta će onda? Zlo kao patnja, kao apstinencija, sa dva-tri fiksa ne može biti prevaziđena, već samo odložena. Tako i altruista zna da ako je pomogao stotinama nesrećnika, nije time rešio problem opšte svetske patnje. On zna da je njegovo dobročinstvo tek kap u moru. U principu, slično je i sa uskogrudim altruizmom vezanim za etničke, verske ili plemenske okvire. Rodoljub ne može sprečiti aktuelna ili buduća stradanja svog naroda, kao što nije mogao ni ona prošla. Kada su njegova delovanja tek kap u moru, nameće se pitanje zbog čega altruista radi takav zaludan posao? Pa zbog samog sebe, naravno. Pomaganjem drugima on pomaže sebi. Njegovo dobročinstvo egocentrično je usmereno. On čak može žrtvovati i vlastiti život ne bi li spasao druge čije stradanje ne bi mogao podneti. Tada bi izgubio veru u Pravdu, u Dobro, u Boga, u ideju Čoveka i ljudskog oslobođenja.  Naposletku, izgubio bi veru u samog sebe. Njegov svet bi se urušio i on više ne bi mogao da živi. On će se radije žrtvovati. To jeste plemenito te predstavlja znamenje velike lične i moralne snage, ali i spektakularne slabosti. Naime, nije li takođe izazov te znamenje lične snage, preživeti i izboriti se, odnosno izgraditi sebi novi smisao života ukoliko nam se stari život raspadne u paramparčad?

Vidimo kako su altruizam i egoizam tesno isprepleteni, i to u takvoj meri da ja više ne bih smeo da ulazim u dalja razmatranja. Sada bih obratio pažnju na vezu između individualizma i kolektivizma. Hajde prvo da razmotrimo pojam „individualizam”. To je pre svega doktrina koja svet tumači sa pozicije individue, odnosno Čoveka kao jedinke; koncepcija po kojoj sve vrednosti, prava i obaveze izviru iz pojedinca. Takvo jedno polazište je u osnovi humanističko pošto je, shodno humanizmu, Čovek referentna tačka u tumačenju sveta, naročito ljudskog sveta i njegovih emanacija kao što su Društvo, Istorija, Država, Civilizacija, Kultura… Individualizam, kao humanistička doktrina, u svojim interpretacijama, polazi od svojstava i potreba pojedinca, a ne neke određene grupe, bez obzira na to koliko je taj pojedinac organski uklopljen u neku grupu. Da bi takav individualizma uopšte bio moguć neophodno je da svaki pojedinac bude razvijena i snažna ličnost, kadra da ponese breme individualnosti, a što uglavnom nije slučaj. Zato doktrinarni individualizam uzima u razmatranje nekakvu idealnu osobu kakva je retka u stvarnosti i na osnovu toga gradi dalje pretpostavke. U praksi, to se svodi na prosečnog mediokriteta urbane civilizacije. To je temelj individualizma. 
Individualizam pretpostavlja samosvojnost i nezavisnost pojedinca. To se može tumačiti i kao emancipacija pojedinca (u moralnom i funkcionalnom smislu) od neke grupe ili kolektiviteta. Takođe, individualista je neko ko smatra da bi svako trebalo da bude kovač vlastite sreće, što podrazumeva da nikakvo mešanje u njegove poslove i odluke, u njegovu privatnost i način života, ne dolazi u obzir. Njegov život je njegova stvar koja se ne tiče nikoga. To je praktičan i odgovoran stav jer teži nekoj vrsti poštenja u ljudskim odnosima. Naravno, život sve to opovrgava. Ono na čemu samosvojnost pojedinca počiva, tj individualizam u smislu prethodno rečenog, jeste sposobnost samostalnog donošenja odluka i preuzimanje odgovornosti za to. Na neki način, individualizam kao emancipatorsko svojstvo ljudske jedinke, pretpostavlja i nepovredivost, odnosno neprikosnovenost privatnosti, privatnog prostora, privatne samosvojnosti i svojstvenosti, naposletku privatnog poseda. Naravno, u zavisnosti od mentaliteta, istorijskog i socijalnog trenutka, osnovne pretpostavke individualizma umeju da variraju. Tako recimo pripadnici neke zajednice za koju bi rekli da je kolektivistička, pojedinačno uzev, mogu imati izražene individualističke karakterne crte, a da na kolektivnom planu čine prilično zatvorenu zajednicu, čak ksenofobičnu. 

Individualizam, shvaćen van okvira humanističkog koncepta, nije u suprotnosti sa kolektivizmom. Individualizam u kolektivizmu može tražiti bezbednosni okvir za svoj razvoj, tako da eventualna ugroženost privatnosti može mobilisati individualistu u korist zajednice. Zajednica je garant individualnih sloboda i načina života. Naposletku, zajednica često ume da inspiriše te da crtama individualnosti doda viši smisao, da produhovi eventualnu samoživost i sebičnost nečijeg egoizma. Naravno, ne baštine sve zajednice široku autonomiju za svoje članove. To opet zavisi od mentaliteta, istorijskog, kulturnog i socijalnog trenutka. Takođe, individualista može biti sebičan i egoista, ali to je njegova lična stvar, jer može i da ne bude takav. Ukoliko njegov egoizam ne izaziva kriminalne i štetne posledice, ili ukoliko ne krši zakone, norme i običaje zajednice, on će svakako biti tolerisan. Drugim rečima, ukoliko se individualista bez većih problema uklapa u društvo, činjenica da je on egoista sasvim je nevažna.
Sagledavši kako stoje stvari između individualizma, kolektivizma, egoizma i altruizma, ne mogu odoleti utisku koji me neumoljivo vuče ka blasfemičnom zaključku. Individualizam i kolektivizam su dobri, društveno poželjni i funkcionalni. Egoizam i altruizam su njihova izopačenja, patološke forme. Kao takvi, egoizam i altruizam remete zdravlje i sklad međuljudskih odnosa. Te kategorije su suštinski antiracionalno orijentisane. Sa njima nema dijaloga. To su kategorije monologa, kategorije pseudoprogresa. To su slepci koji srljaju i ako nekad nešto dobro učine, to je tek kap u moru, te biva poništeno ili minimizovano u nekom širem istorijskom kontekstu. Zdrav kolektivizam u sebi sadrži dovoljno altruizma, kako za članove kolektiva, tako i za sve ljude. Ali, da bi zdrav kolektivizam uopšte bio moguć, neophodan je emancipatorski individualizam. 

vidi nastavak: Humanizam II