Saturday, June 11, 2016

Istorija kao dekadencija i progres

Arnold Tojnbi je, pišući o Marksu, rekao da je on stvorio: "bojama pozajmljenim iz apokaliptičkih vizija odbačene religiozne tradicije, stravičnu sliku odvajanja proletarijata i, kao njegovu posledicu, rat klasa." (Proučavanje istorije, CID, Podgorica, 2002, str 316). Tada se Tojnbi zapitao nije li pronalazak i popularnost marksističke formule klasnog rata znamenje raspada zapadnog društva? Malo pre toga Tojnbi je identifikovao opštu standardizaciju kao još jednu od karakteristika raspada, a koja u naše vreme doseže neslućene razmere. To su, dakle, sudeći po tom autoru, dve veoma upečatljive pojave koje odlikuju raspad neke civilizacije: jedna koja standardizacijom univerzalizuje i podređuje društvene odnose jednom opštem poretku i relacijama moći, a druga koja revolucionarnim zagovaranjem teži osporavanju dekadencijskog procesa te njegovu zamenu vulgarnim, sekularizovanim oblikom stare eshatološke formule, što bi bilo moje slobodno tumačenje milenarizma. Pobeda revolucije je konačna, neopoziva i fatalna, budući da - iz teorijske vizure - pobednici ukidaju sami sebe prethodno ukinuvši sve što je pre njih postojalo. I to je tačno, oni se samoukidaju, ali ne doslovno, nego se pretvaraju u nosioce bezobalne tiranije i anarhije. Raspad je, dakle, dvostruki proces sadržan od prividno suprotstavljenih komponenti. Ta dvostrukost je preslikavanje dvostrukosti višeg reda, a to je dvostrukost koja odlikuje samu istoriju kao proces. 

Istorija je jedan, u najmanju ruku dvostruki simultani proces koji čine dva podprocesa: Dekadencija i Progres. To nisu zakonitosti čisto sociološkog tipa već gotovo ontološke tendencije, kako u samom čoveku, tako i u svemu onom šta čovek čini. Reč je o suštinskim silama svega što se kreće, svakog procesa - o centrifugalnoj i centripetalnoj sili. Tako je i sa istorijskim procesom. Opšti Progres vidljiv je u akumulaciji kulturnog i civilizacijskog iskustva. Danas smo u poziciji da mnoge stvari, pojave i odnose iz prošlosti bolje sagledamo i objasnimo, ali ne zato što je naše vreme na neki način superiornije od prethodnih vekova i epoha (a što bi predstavljalo puko hronocentrično gledište), ili zato što smo mi pametniji, jer smo napredniji, već zato što smo trenutno živi, pa još uvek možemo da mislimo, tumačimo i istražujemo. Našem pogledu dostupno je mnogo više iskustava, istorijske građe, nego što je to bilo moguće izučavaocima prošlosti od pre 200, 500, 1.000 ili 2.000 godina, a u međuvremenu se još po nešto desilo na osnovu čega bi mogli da izvučemo još neku dodatnu pouku. U svakom slučaju, danas je mnogo lakše baviti se istorijom nego ikada pre. Fenomen opšteg Progresa kao procesa prikupljanja i proučavanja znanja, informacija i iskustava omogućava nam prodornije promišljanje nad svedočanstvima prošlosti. Jednostavno, nudi nam se mogućnost da budemo mudriji nego ljudi prošlosti, jer osim iskustva našeg istorijskog trenutka, imamo na raspolaganju i relevantna svedočanstva o iskustvu prethodnih generacija. To je značajno preimućstvo, što ne znači da smo mi zbog te činjenice bolji, napredniji ili mudriji od naših predaka. Pomenuta otvorena perspektiva, mogućnost da budemo mudriji, svesniji, jeste suštinski dar našeg doba, kakvo god ono bilo, jedan od značajnih  pokazatelja Progresa.
Mi smo iz hronološke perspektive najstariji. Nije star drevni Egipat, niti je to Sumer ili mitska Atlantida, već smo to mi koji danas živimo. Ako istoriju uporedimo sa životom čoveka, praistorija će biti predrođenje, početak istorije odgovara ranom detinjstvu, antika je pozna mladost, Srednji vek predstavlja zrelo doba, dok smo danas već u klimaksu. Dakle, mi smo stari, bez obzira što su izumrle generacije hronološki daleko od nas. Ono što nas čini starijim ogleda se u prostoj činjenici što mi o prethodnim vremenima znamo nešto te možemo o tome stvoriti izvesne predstave, dok je ljudima iz prošlosti gotovo nemoguće da imaju bilo kakav uvid u život današnjice. Za njih mi smo budućnost, ne postojimo, kao što smo mi za budućnost prošlost. Šta mi znamo o istorijskim prilikama i životu u godini 2099 ili 2299? Mi to jednostavno ne možemo ni da zamislimo! Možemo samo da nagađamo i da u tim nagađanjima sve opcije budu otvorene. Što se budućnosti tiče sve je moguće.

Čovečanstvo, reklo bi se, kao celina, uopšte ne napreduje. Međutim, kao što sam već naglasio, uslovi za individualni napredak i razvoj nikada pre nisu bili tako povoljni. To je suštinska prednost našeg vremena u odnosu na prošlost. Ono je opasno i ima mnogo stranputica, ali u tome je izazov! Možemo napredovati samo kao pojedinci, a ne kao društvo, jer društvene veze nisu toliko snažne kao one u zajednicama prošlosti. Zajednice mogu napredovati jer su organski ujedinjene, društvo je već oblik raspada zajednice, budući da su u njegovim okvirima oslabljene organske i krvne veze društvenih grupa. Svaki Progres je stoga uvek individualan; propast, osim što je individualna, ona je kolektivna. Okosnica svakog ljudskog Progresa skopčana je sa proširenjem svesnosti. U tom smislu imperativ je biti svesniji, odnosno svesniji stvarnosti u kojoj se nalazimo, svesniji sopstvenih mogućnosti, svesniji posledica našeg činjenja ili ne-činjenja, svesniji odnosa koji se pletu oko nas i u kojima (ne)učestvujemo, svesniji prostora i vremena, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, svesniji našeg bića. Proširena svesnost znači bolju mogućnost donošenja ispravnih odluka. Istorijski Progres izgrađivan mukotrpnim trudom prethodnih pokoljenja pruža nam dovoljan okvir za izgradnju svesnosti. Arena testiranja našeg kvaliteta, naših vrlina i napretka nije ni u prošlosti ni u budućnosti, već ovde i sada. 
Znam da će izjava koja sledi zvučati istoricistički, ali po pitanju koje sada otvaram nemam drugog izbora osim da verujem kako istorija ima svoj cilj u smislu ishodišta. Cilj istorijskog toka je Kraj istorije. Istorija je kao nekakva duž ograničena dvema tačkama: početkom i krajem. S obzirom da istorija predstavlja dvostruki proces: Dekadenciju i Progres, neophodno je razlučiti odnos između pomenuta dva podprocesa spram destinacije glavnog procesa čiji su oni komponente. Ukoliko Dekadenciju uporedimo sa ništećim plamenom koji brže ili sporije, pre ili kasnije, topi i razgrađuje sve čega se dotakne, logično bi bilo da Progres u tom smislu predstavlja gorivo. Otud kada govorimo o cilju istorije trebalo bi da znamo kako dve pomenute komponente istorijskog procesa utiču na sam proces. Dekadencija, u istorijskom smislu teži da što pre dođe do Kraja istorije, da što pre završi sa procesom, dok Progres teži da neminovan kraj produži taman toliko koliko je potrebno da ga što spremnije dočeka. Drugim rečima, zadatak Progresa jeste u obezbeđivanju sopstvenih rezultata od pogubnosti istorijskog kraja, što je ujedno i kraj Progresa. Ukoliko je Progres izgrađivao našu svesnost tokom procesa istorije, on će prirodno težiti da ta svesnost ne nestane kada dođe Kraj istorije i kada nikakav Progres u istorijskom kontekstu više ne bude bio moguć. Progres stoga ne radi za Vreme, niti Vreme radi za Progres, već ono radi za Dekadenciju. Progres radi protiv Vremena i to ne za večnost u Vremenu, jer ničija večnost u Vremenu nije moguća, već za nadvremenost.

Sada je sasvim izvesno da kada govorim o cilju istorije prvenstveno mislim na cilj Progresa, s obzirom da je cilj Dekadencije jasan po sebi. Istorija svakako cilja da dođe do svog kraja, ali taj cilj viđen optikom Progresa ogleda se u permanentnom hodu ljudskog elementa od praistorije, kroz istoriju do Nadistorije, kada bi istorijska ljudska forma bila prevaziđena, evolucijom ili involucijom, ili bi to uključilo obe opcije, što bi izazvalo rascep u ljudskoj vrsti. Dakle, Progres se bori da prevaziđe Kraj istorije, odnosno destruktivne posledice tog kraja, i povodom toga uvodi, inicira Nadistoriju čija je pozornica metasvetska. Dekadencija na to odgovara svođenjem Nadistorije na novi istorijski proces, s tom razlikom što njeni akteri više nisu ljudi nego njihov involutivni ostatak – podljudi, čija je arena dešavanja – Podistorija! 

Pseudocivilizacija, dovršavanjem procesa globalizacije, okrenuće se beskrajnim perspektivama galaksizacije, odnosno „osvajanju“ svemira (vidi: Globalizacija i galaksizacijaGalaksizacija, panseksualizam i transhumanizamBožanska revolucija katastrofe). Biće to pseudocivilizacijski, dekadencijski, nadistorijski marš involucijskog humanoida, nakon što celokupno čovečanstvo bude obuhvaćeno globalizacijskim pipcima pseudocivilizacije. Nova vera nadistorijske galaksizacije pritom više neće biti humanizam i antropocentrizam, budući da su ove dve ideološke smernice ispunile svoju svrhu tokom procesa globalizacije. Nova vera težiće novim transhumanističkim vrednostima i objedinjenju svekolikog inteligentnog života u kosmosu. Biće to kosmičko bratstvo. Međutim, tu problem može nastati ukoliko se ispostavi da nikakvih inteligentnih ili uopšte nikakvih vidljivih ili upotrebljivih formi života nigde nema na način kakav to možemo očekivati u smislu da tamo negde postoje nekakve civilizacije i kulture.
Kosmotvorcu Dragoša Kalajića elita moći ljudske civilizacije, tzv žreci galaksizacije, suočili su se sa krupnim ideološkim nedostatkom, a to je izostanak subjekta kosmičkog bratimljenja. Naime, ljudi su prodirali u kosmos, kolonizovali razne planete, slali bratske poruke u svemir, ali nikakvih vanzemaljaca jednostavno nigde nije bilo. Ta neželjena i uznemiravajuća činjenica veoma je brinula vlastodržce koji su se genijalno dosetili da subjekte kosmičkog bratimljenja zamene objektima, odnosno da simuliraju inteligentne, kulturne te bratski nastrojene vanzemaljce, ne bi li tako opravdali ideološku politiku galaksizacije i kosmičkog bratstva. Tako su se u bratskom zagrljaju sa ljudima, umesto pravih vanzemaljaca, našli lažni vanzemaljci: roboti ili kiborzi suptilne strukture, proizvodi visoke tehnologije, nekakvi kibermutanti. Ideal bratstva ljudi i vanzemaljaca našao je svoje otelotvorenje u bratskom ideološkom zagrljaju žive i nežive prirode, ljudi i mašina, a što je razotkrilo ideološku i političku pozadinu podsticanja razvoja sofisticirane tehnologije od strane vladajućih žreca galaksizacije. Nije li tako i sa tehnologijom naše globalizacijske ere? Ne služi li mašina čoveku da pomoću nje vlada nad drugim čovekom, pre nego da unapredi njihov zajednički život? Ako u nekom društvu, čiji su osnovni principi utemeljeni na idealu bratstva i na osnovu kojeg se legitimiše društveni poredak, na delu ipak nije bratstvo, logično je da će elita moći tog društva korupcijom datog načela inicirati nakaradnu supstituciju. Iako joj je namera da služi čoveku i da unapredi civilizovani način života, posledica dinamičnog razvoja tehnologije jeste ekspanzija sofisticiranog načina ugnjetavanja, zatim nezaposlenosti, bede, ratova, pljačke, nepravde, uništavanja. Mirča Elijade u Istoriji verovanja i religijskih ideja, govoreći o biblijskom mitu bratoubistva (Kajin i Avelj), zaključuje da je prvo ubistvo izvršio onaj ko na neki način otelovljuje simbol tehnologije i gradske civilizacije. Implicitno, sve tehnologije izazivaju sumnju da su u vezi sa magijom. One su izraz želje za posedovanjem, što i jeste značenje biblijskog imena „Kajin“. Savremena civilizacija jeste izraz pobede kajinovskog duha.

Kraj istorije podrazumeva globalnu hegemoniju jedne kompleksne i sofisticirane ideologije. Kraj istorije je kraj globalne krize koju karakteriše neujednačenost raspodele bogatstva, odnosno podela na bogate i siromašne. Takvim svetom, umesto bogatih vladaće privilegovani, dok će se društveni status određivati nivoom privilegovanosti, a što zavisi od niza determinišućih specifičnosti pojedinaca. U celoj ovoj igri-scenariju, zadatak Revolucije jeste da spreči one koji su bogati (odnosno njihove potomke), da postanu najprivilegovaniji, tj. da zadrže poluge društvene moći. Revolucija i moć koju ona donosi jesu suviše ozbiljne stvari da bi se prepustile onima koji ne poznaju ništa drugo osim izobilja. Naposletku, moć je suviše opasna i velika stvar da bi bila prepuštena porodicama, odnosno reliktima, kako to kaže Karl Poper - zatvorenog društva. 
Kraj Istorije je kraj Progresa. Kraj Progresa je kraj uopšte. Kao takav, Kraj Istorije jeste jedna prelomna tačka odakle vode tri puta: u sveopšte uništenje, u dalju Dekadenciju, odnosno involuciju te naposletku u evoluciju. Mi sada ne možemo znati šta znače ove tri opcije, kao što ne možemo znati nije li lista mogućnosti ovim iscrpljena. Jedino šta je ovog trenutka izvesno jeste da će svi oni koji budu obuhvaćeni ili opredeljeni za destrukciju ili evoluciju nestati sa lica Zemlje. Da sam vernik, rekao bih neka je Bog upomoć onima koji nastave bitisanje onda kada nastupi Kraj Istorije. Istorija je svedočanstvo neprekidne promene. Promena je uslov bilo kakvog Progresa, odnosno proboja ljudske svesnosti i osvajanja mogućnosti. Onog trenutka kada ljudi dođu do takvog stadijuma civilizacije i kulture koji predstavlja kraj istorijske dinamike, biće to znak da je čovečanstvu došao kraj. Više ništa neće biti kao pre. Biće to konačan i fatalan raskid sa prošlošću. Čovečanstvo će zapasti u kontradikciju time što će pokušati da uspostavi večne okvire društvenih odnosa i to u svetu koji ne trpi nikakve stabilne ustanove. U praktičnom smislu to znači da gotovo i nema nikakve suštinske razlike između globalne dominacije komunizma, nacizma, liberalne demokratije, islama, katoličanstva ili bilo kojeg drugog ideološkog univerzalističkog sistema.

Istrajavanje na principima Progresa predstavlja kontradekadencijsku težnju ljudskog duha, težnju koja je neprirodna jer se suprotstavlja prirodnoj destrukciji, ali koja je sa druge strane sasvim prirodna upravo zbog suprotstavljanja. Ta težnja je oličena u nameri održavanja trasiranog tradicijskog kursa idejnog, vrednosnog, saznajno-spoznajnog, socijalnog i istorijskog kretanja, utemeljenog na ideji metasvetske destinacije čoveka, koja je otkrivena i određena metasvetskim iskustvom inicijatora ili očeva-osnivača. Međutim, upravo takav kurs može da proizvede kontraproduktivne posledice. Principi Progresa nisu uvek i svugde, u svim okolnostima istorije, prostora, vremena i kvaliteta tzv ljudskog materijala isti. Danas je možda štetno ono što je nekada bilo svrsishodno. Tvrdoglavo istrajavanje na kursu koji su jednom ustanovili naši duhovni prethodnici može čitav naš poduhvat odvesti u fijasko. Naime, sasvim je realno pretpostaviti da veliki predak pred sobom nije imao ono što mi potomci danas imamo. Nešto se u međuvremenu izmenilo. Iz navedenih razloga sasvim je svrsishodno i normalno da uložimo trud u iznalaženju neke nove i drugačije formule Progresa. Međutim, i tu se kriju mnoga neprijatna iznenađenja. Eventualna nova formula Progresa, iako nesumnjivo bolja, ipak može da vodi ka bržem i efektnijem degradiranju našeg kulturno-civilizacijskog ili religijskog poduhvata. Tokom vremena, pritisak koji na neki ljudski napredak vrše dekadencijske sile (otpor prirode), nagoni ljudski duh na izmenu, reformu ili revolucionisanje do tada važećih kulturnih principa, te na ustanovljavanje novih koji omogućuju drugačiji i napredniji vid Progresa, a samim tim, iz perspektive Dekadencije, novi i drugačiji, progresivniji vid degeneracije!

Uzimajući u obzir obrazloženu argumentaciju sada bih mogao dozvoliti sebi slobodu pa da pomislim kako je možda bolje umesto novih formula Progresa težiti novim, spektakularnim dekadencijskim obrascima. Umesto što tragamo za progresivnim rešenjima, koja redovno pre ili kasnije dožive fijasko, zbog čega onda ne bi direktno zauzeli jasan dekadencijski kurs te pokušali da tim načinom nadmudrimo temeljnu tendenciju sveta u kojem živimo? Sva naša pozitivna rešenja na kraju postanu negativna. Hajde onda da delujemo negativno. Možda naše negativne formule po principu negacije negacije volšebno postanu pozitivne. Iz perspektive dosadašnjeg istorijskog iskustva, ekspanzija prethodi izopačenju, opadanju i uništenju, bilo zbog nepodnošljivosti unutrašnjih antagonizama, bilo zbog pritiska spolja, odnosno iz oba razloga. Svoju prirodnu ograničenost (granicu rasta) Progres nije u stanju da prepozna ukoliko je suviše zaokupljen rezultatima svog rasta. Nosioci Progresa trebalo bi da izbegavaju reč uspeh (savremeni socijalni i politički mentalitet obožava baš tu reč). Ta reč kao da je prokleta, automatski priziva drugu reč: neuspeh! 
Glomazni sistem Progresa, iako stabilnog temelja, postaje nestabilan zbog svoje veličine koja nije odgovarajuća površini osnove, te stoga nepodobna za odolevanje gravitacijskim i ništiteljskim silama. Tako na kraju Progres deluje u skladu sa opštom zakonitošću ovoga sveta, odajući svoje dekadencijsko poreklo kao pospešujućeg dinamičkog podsistema (mimo svoje volje) fatalne dinamike dijalektičkog procesa istorije. U makrokosmičkim razmerama, privremeni poredak Progresa te njegova kontraentropijska tendencija, ne remete funkcionisanje (već pospešuju) načela opšte Dekadencije. Iz tih razloga je svaki kolektivni Progres u suštini nemoguć, bar ne u ovom univerzumu, dok za individualni Progres, osim navedenih zakonitosti, važe i neki drugi principi koji ljudskom napretku i evoluciji ipak pružaju neke mogućnosti. Progres je uvek ograničenog opsega u prostoru i vremenu. Destrukcija je neminovno ishodište svakog Progresa, uostalom kao i svakog procesa. Imajući u obzir tu činjenicu, osnovni zadatak današnjeg revolucionara jeste da na neki način predupredi sam Progres, a time i neminovnu destrukciju, tako što će iznaći takvo rešenje koje u sebi uključuje unapred predviđen i u plan uklopljen katastrofalan ishod. Drugim rečima, čovek bi trebalo da planira samu katastrofu, što mu ipak daje nekakve šanse nego da ga ona neočekivano iznenadi.

Tuesday, June 7, 2016

Ka postfeminizmu

 „Žena je buntovna i prometejska u ovoj eri. Zapad je kao celina izazvao pobunu robova i poniženih i uvređenih.“ Tako je pisao Dimitrije Mitrinović u časopisu New Age, 1921. godine. Kao jedno od oruđa samoponištenja te poništenja drugih, magovi, sveštenici i proroci nihilizma pronašli su u ženi. Iskoristiće Ženu u njihovom planu svetskog subverzivnog delovanja. I kojih par hiljada godina ranije, žreci nastupajućeg hrišćanstva upotrebili su ženu, a da zapravo sa njom nisu podelili ni trunku moći koju su sebi prigrabili. Hrišćanstvo, zapravo, ne bi moglo da pobedi paganizam antičkog sveta, bez ženskog uticaja, bez ženske energije i ženskog angažmana. Isto tako, i u modernom dobu, pod plaštom emancipacije žena, pod velovima ideologije jednakosti, ravnopravnosti polova i ljudskih prava, dešava se nova (zlo)upotreba ženskog kao što se (zlo)upotrebljava svaka manjina, etnička, subetnička, rasna, verska, nacionalna, seksualna. Proglašeno je pravo na samoopredeljenje naroda koje vodi ka divergenciji političkog procesa, bujanju nacionalizma, a što sve ima za posledicu održavanja stalnih ratova na pogonu etničke i verske mržnje. Čovečanstvo živi u oko dve stotine država i pseudodržava, ali taj proces usitnjavanja postojećih državnih celina još uvek traje. Onda kao suprotan proces dolaze integracije tako razdrobljenih, bespomoćnih, kriminalizovanih i nesposobnih teritorija (nacionalne države) u nekakve nadnacionalne, birokratske celine. To je taj put u globalni sistem. Možda bi za čovečanstvo bilo idealno da je organizovano u pedesetak država, čime bi svet jednostavnije i jeftinije funkcionisao. Zarad takvih ciljeva uvode se kvote pozitivne diskriminacije za ljude raznih karakteristika, pa i za žene u celosti. Sa tačke gledišta krajnje svrhe takvog poduhvata, žene nisu ništa više nego belo roblje. 
Zastupnici pseudorevolucionarnih i pseudoslobodarskih doktrina podržavaju takav kurs jer nemaju za cilj slobodu i moć žena, nego žele da potčine ženu jednako kao i muškarca, nudeći simulakrum ljudskih, a u sklopu toga, kao poseban korpus - ženska prava. To podseća na licemerje organizovane brige o zaštiti životinja koja hapsi one koji ubijaju ili maltretiraju pse i mačke, ali ne čini ništa protiv masovnog industrijskog satiranja miliona zatočenih krava, kokošaka ili svinja pretvaranjem istih u paštete i kobasice. Te iste društvene sile teže da žene pretvore u apstraktnu Ženu, kao što su ljudska bića prvo preimenovali u uopštenije Čovečanstvo, odakle su ekstrahovali ideološkog Čoveka. Njih ne zanimaju konkretne žene, pa ni sva masa žena, nego upražnjavanje formula ideološkog funkcionisanja društvenih odnosa u kojima su neke žene marionetski istaknute na određene vidljive pozicije moći čime se argumentuje načelo ženske ravnopravnosti sa muškarcima. Nezaposlenoj, gladnoj ili eksploatisanoj ženi, to što ima nekih žena koje obavljaju visoke međunarodne, državne ili korporativne funkcije, ništa praktično ne znači. Sama ta činjenica neće promeniti njihov bedan položaj, kao što činjenica da sva mesta društvene moći zauzimaju muškarci ništa ne pomaže milijardama muškaraca koji žive krajnje bednim životom. To što na mestu predsednika države imamo pripadnika neke manjinske zajednice neće poboljšati položaj miliona bednih članove te zajednice.
Emancipatorski zahtev za ravnopravnošću žena sa muškarcima, kao jedna značajna tekovina moderne civilizacije, u sebi sadrži zahtev za priznanjem žena od strane muškaraca; priznanjem ne samo u profesionalnom, ekonomskom ili političkom domenu, a što bi trebalo da ukaže kako je ženska sposobnost jednako vredna muškoj – što se tiče ženskog učešća u svim sferama društvenog života, već priznanje da je žena uopšte ljudsko, a ne podljudsko biće. Proženska intelektualna i politička orijentacija, ukoliko zaista kao istinu prepoznaje te sasvim realno percipira ženu kao biće upotpunosti ljudsko, i u njenoj komplementarnosti muškarcu apsolutno jednako biće (a možda i superiorno), jednako sposobno za kreativnost, duhovnost, liderstvo, moć –  zašto onda insistira na priznanju svega navedenog od strane muškarca, odnosno nekog ko u tim bitnim načelima društvenosti uopšte, shodno datom pogledu, nije superiorniji? Da li je ženama zaista potrebno priznanje, od strane nekog ko je načelno jednak njima po bitnim pitanjima društvenog života? Zašto žena opšte mora da pita za bilo šta te da se obraća muškarcu zahtevajući od njega prava i za sebe, načelno ista onakva kakva ima on, pritom mu dokazujući kako su oni jednaki, odnosno jednako sposobni da funkcionišu kao zoon politikon? Bojim se da će žena umesto slobode dobiti muškarčevu snishodljivost. Ko se to argumentacijom izborio za slobodu i izbavio iz potčinjenog položaja? Ako to nikada pre nije funkcionisalo zbog čega bi to funkcionisalo u naše vreme? 
Zar žena stvarno ima suštinske koristi od nametanja i praktikovanja političke (i rodne) korektnosti u svim oblastima života? Ima li žena koristi od muškarčevog (ne)iskrenog uvažavanja, patronizujućeg podnošenja, ili kadrovskog ključa po principu rodne korektnosti? Možda se to nekom i može učiniti kao značajno postignuće, ali stiče se utisak da se suštinski ništa nije dogodilo. Žena i dalje živi u hroničnom, manje ili više latentnom strahu od muškog nasilja i u ponižavajućim uslovima života. Da li revolucionarno proženski deluje, ili ostvaruje funkciju, još jedna vrsta pozitivne diskriminacije (mislim na kadrovski ključ po rodnom principu), u ime nadilaženja rasnih, verskih, etničkih, nacionalnih, seksualnih, političkih, kulturnih i kakvih-sve-ne razlika i diskriminacija koje su listom posledica i proizvod muškocentrične kulture koja problem žene rešava u okviru svog delokruga ne dovodeći u pitanje svoja osnovna muškocentrična načela i opšti civilizacijski smer? Nije li onda danas na delu suptilni, perfidni mehanizam dominacije i mimikrije značajno izopačenog muškog duha da u eri prosvećenosti, ljudskih prava i sloboda, eri demokratije i feminizma, na perverzan način potčini i zavede ženu ka novim vidovima ropstva i neslobode, nudeći joj ispraznu formulu ravnopravnosti i emancipacije?


Kao rezultat opisanih procesa imamo dvosekli mač promiskuiteta koji ženu, kroz orgazmatični tunel zadovoljstva i ostvarenja ambicija i želja, vodi do njenog povređivanja, poniženja i smrti, a što samo svedoči u korist tvrdnje da za ženu svaka sloboda u okviru muškog sveta, u uslovima muške dominacije i latentne agresije jeste relativna, iluzorna, ograničena, i to u mnogo većoj meri nego što je ograničena muška sloboda. Istina, u tzv naprednim društvima žena ima mogućnost obrazovanja, rada i napredovanja u društvenoj hijerarhiji, ali pogledajmo cenu tog postignuća. Patrijarhalnog kućnog gazdu smenilo je bezbroj birokratizovanih anonimnih gazdi iz administrativnih struktura privrede i države za čije bi se obrasce ponašanja moglo reći da su autoritarni. Kao da ženi mnogo vredi pravo glasa kada joj ga na poslu oduzimaju, ukoliko uopšte ima posao. Oblik ženske potčinjenosti se izmenio u uslovima savremene urbano-tehničke civilizacije, ali suština ostaje. Gospodar više nije neki konkretan muškarac već institucionalni sistem stvoren (i podržavan) od strane (matorih) muškaraca koji u ime opšteg progresa – u muškoj interpretaciji – potčinjava i eksloatiše kako žene, tako i same muškarce, stare i mlade. Čemu onda ograničavanje na veoma uslovljenu ravnopravnost? Šta je sa starom dobrom dominacijom?
To što moderna civilizacija može da se pohvali većim učešćem žena u institucijama praktično ne znači ništa, kao što nije značila ništa i za vremena engleskih kraljica Elizabete i Viktorije, zatim ruske Ekatarine Velike, austrijske Marije Terezije, egipatske Kleopatre, pakistanske Benazir Buto, Margaret Tačer, Angele Merkel ili nastupajuće Hilari Klinton. Žene na vlasti i dalje reprodukuju kulturne i socijalne obrasce, šeme, modele i institucije ustanovljene i podržane od strane muške gerontokratije koja vlada iza kulisa javne scene. One su zapravo negacija ženstva, medijumi maskulinizacije i defeminizacije žena, ne bi li se tek kao takve mogle uklopiti u gotovo totalitarnu bezličnost i sivilo izopačenih, odnosno demaskulinizovanih muških civilizacijskih rešenja. Šta zapravo žene na vlasti čine? One se obično nalaze u funkciji interesa i moći vlasnika i veleposednika privrednih resursa i kapaciteta - muške gerontokratije. To što se pojedine žene, kako u prošlosti, tako i danas, nalaze u poziciji da imaju veliku moć nad impozantnim brojem muškaraca, ženstvo uopšte ne čini slobodnim. Nijedna žena nije vladala sa isključivim ciljem oslobađanja žena. Ona gotovo da i ništa nije učinila za žensku stvar. U naše vreme, u tzv. razvijenom svetu stvari stoje bitno drugačije, ali i dalje protiv žene, bez obzira na značajne rezultate ženskog oslobađanja, rade fundamentalne matrice društvene reprodukcije koje otkrivaju svoj muškocentrični gerontokratski vektor tako što perfidno zakidaju svaku mogućnost revolucionarnog ženskog proboja.

Pogledajmo kako je zapadni svet ustupke učinjene prema ženskoj slobodi i institucionalnoj moći brže-bolje negirao na drugim mestima. Žena sistematski i perfidno biva vaspitavana kako je penis rešenje za sve njene histerične i ostale psihičke probleme. U praktičnom smislu to znači da je žena načelno ravnopravna sa muškarcem, ima prava na sva prava kao i muškarac; više niko nema prava (barem u teoriji) da je maltretira i diskriminiše, te kao vrhunski aspekt ženine slobode jeste njeno pravo na penis (telo muškarca u užem smislu) – a što bi trebalo da predstavlja trofej njene seksualne slobode; pravo na slobodan pristup penisu, u meri koja njoj odgovara ili je zadovoljava. Ona više nije vlasništvo, ili privilegija, posredstvom socijalnih sila, jednog penisa, već ona može slobodno da bira. Takođe, ona može i da ne odabere mušku nego žensku stvar, ali šta to zaista znači? Znači li to da takvo stanje ženskog izbora potvrđuje ono dobro utvrđeno zoroastersko-judaističko-hrišćansko-islamsko-vajningerovsko gledište po kome je žena gotovo beslovesna, i budući uronjena u svoju seksualnost, posve sazdana od strasti, te nesposobna, ili vrlo ograničenih sposobnosti, za logičko i analitičko mišljenje, za stvaranje istorije i usmeravanje civilizacijskog toka? Nije li onda Vajninger u pravu kad kaže: 
Najsilnija ženina potreba jeste doduše da sama bude obljubljena, no to je samo poseban slučaj njenog najdubljeg, njenog jedinog vitalnog interesovanja, koje teži snošaju uopšte, njene želje da snošaj što češće vrši ko mu drago, ma kada i ma gde.”[1] 
Takođe, Vajninger ističe: 
„Da se apsolutno ništa drugo ne može da percipira kao pozitivna opšte-ženska osobina do podvodaštva, odnosno delatnost u službi ideje snošaja uopšte.”[2]
Amori de Rjenkur kaže: 
„Žena, večno žensko, ulazi u priču prvenstveno kao saveznik đavoljeg Ahrimana, kao „demonska bludnica“ koja se hvališe da će lišiti dostojanstva Blaženog Čoveka, Gajomarta, persijsku verziju iskonskog Adama… U svetim štivima Bundahisn stalno se objašnjava da je za poražavanje Ahrimana bitno rađanje muškaraca a ne žena – jer žena koja je, mada stvorena Ormuzdom, odabrala da bludniči sa Ahrimanom, nema nikakav osećaj za istoriju ili etiku.”[3] 
Ilustracije radi, daću još nekoliko de Rjenkurovih navoda: 
„Kad taj patrijarhalni duh izbegava asketizam i glavni naglasak stavlja na ljudsko razmnožavanje: on tvrdi da je zlo u svet uneo ženski element, ali je primoran da prizna da taj element ne može biti sasvim zao. Nepoverenje prema ženi, međutim, valja uliti svim muškarcima, kako to obično biva sa verama koje su, poput zoroastrovstva, prvenstveno etičke.”[4] 
Jedan od izvora ove diskriminacije izgleda da se može naći u tradicionalnom jevrejskom isticanju ideje da je ženina polna žudnja verovatno snažnija od muškarčeve i da je obično žena ta koja muškarce navodi na polne nepriličnosti; ovo je stalno ponavljani motiv od Starog zaveta do Talmuda.”[5] 
Nije li onda, shodno datom gledištu, bolje da se žena slobodno zanima penisom ili drugom ženom koliko joj volja, dok ćemo one malo promućurnije, po kadrovskom rodnom ključu, ugurati u neke institucije moći i odlučivanja tek da se upotpuni slika ideala ravnopravnosti sveljudskog diverziteta na globalizacijskom kursu opšteg napretka? 
Era racionalizma i prosvećenosti, ima jednu zajedničku crtu sa minulom teokratsko-inkvizitorsko-feudalnom epohom. Naime, surov obračun srednjovekovnih stožera izopačene muškocentrične dominacije, putem progona veštica, nasilnog pokrštavanja i zatiranja paganskih običaja, obreda, magijskih rituala, verovanja, praksi i uopšte pogleda na svet; dakle, jedne sfere koja je umnogome bila polje ženskog delovanja i ženske afirmacije, smenilo je intelektualno ismevanje, ignorancija, suvoparna nadmenost novih (muških) žreca epohe naučnosti i modernosti. Mirča Elijade kaže: 
„U krajnjoj liniji, „lov na veštice” je težio likvidaciji poslednjih ostataka „paganstva”, to jeste, u osnovi, likvidaciji kultova plodnosti i inicijacijskih scenarija. Ishod toga je osiromašenje pučke religioznosti, a u nekim krajevima i rasap ruralnih zajednica… U Loreni, u XVI i XVII veku, „vračevi” pozvani da se pojave pred vlastima smesta su priznavali da su „vračevi-vidari”, ali ne i vešci; tek posle mučenja, na kraju su prihvatili tvrđenje da su Satanini robovi.”[6]
Odbacivanjem srednjovekovlja, pobornici Napretka – iz gluposti ili zlonamernosti – nisu rehabilitovali ono što je to mrsko im srednjovekovlje sa fanatičnim žarom htelo da u potpunosti iskoreni, uništi i satanizuje. Pobornici novog – novovekovnog jednoumlja, u ime vladavine Razuma, osudili su misao, postupke i ponašanja srednjovekovlja kao neracionalne, i umesto na lomače, drevnu religiju veštica kao oblik ženske društvene i duhovne artikulacije, stavili su na operacioni sto empirizma, pozitivizma i scijentizma. Usledila je racionalistička obdukcija leša ženske duhovnosti, i nakon što su ustanovili da je ona mrtva, jer budući arhaična (dakle ženska, uz nemogućnost i apsurdnost njenog oživljavanja) i neshvatljiva njihovoj uzvišenoj racionalnosti (te kao takva opet ženska), smeštena je u formalin, u jalove naučne radove, enciklopedije, knjige, u požuteli papir, u memlu i prašinu biblioteka i profesorskih kabineta. Tu je ona na sigurnom, zaštićena od zaborava, ali i naučno diskreditovana kao narodno verovanje, folklor, kao primitivna religija (još primitivnija od monoteizma), od koje je, baš kao i njegov srednjovekovni prethodnik, muškocentrični duh savremene civilizacije tajno strepio i plašio je se. Danas se time bavi u suštini marginalizovan i šarenolik tzv New Age...
Otud je taj duh izmislio tobožnju emancipaciju žena. Žene su dobile  mogućnost da slobodnije biraju između tela (muškog/ženskog), rađanja, pobačaja i rada. Muškarci su dobili pornografiju. Svi su dobili promiskuitet. Sistem dominacije nije ugrožen. Na kraju, teško da danas imamo na delu neku efektnu žensku solidarnost. Da li su bogate i moćne žene spremne da se odreknu svojih materijalnih preimućstava (ili da ista upotrebe) u korist socijalno ugroženih žena i žena koje rade i po 14 sati dnevno za ponižavajuće dnevnice u trećesvetskim ekspoziturama njihovih, ili firmi njihovih muževa? A gde su na hiljade seksualnih robinja mafije i požude vrlih i radnih muževa – tzv. belo roblje? Pune ravnopravnosti između muškaraca i žena nema, niti je ikada postojala, a nikada je neće ni biti. Žene jednostavno ne mogu izaći iz položaja potčinjenosti i objekta manipulacije, ukoliko one same ne smognu nekako snage da potčine muškarce. Zato one ne bi trebalo da se zavaravaju iluzijama savremene (pseudo)civilizacije u kojoj žena može biti ubijena, silovana, mučena, porobljena, ponižena, ozračena ili raseljena, samo zato što pripada pogrešnom narodu, rasi, porodici ili veroispovesti, ili se jednostavno našla na pogrešnom, a možda i na pravom mestu. Jedna takva (samo)obmana jeste i ta o ravnopravnosti – kao da dva jednaka elementa mogu da figuriraju ravnopravno a da to u ovom haotičnom svetu protekne bez problema, u harmoniji i međusobnoj slozi. Iako komplementarni, muški i ženski duh su iskonski neprijatelji. Žene više ne bi smele da nasedaju na priče o lojalnosti tvorevinama koje je muški duh sanktifikovao, racionalizovao, legalizovao i legitimisao. U izgradnji mnogih društvenih, moralnih i kulturnih rešenja, danas važećih i dominantnih, i u čijem održanju učestvuju i žene, ne samo da žene nisu učestvovale, nego ih niko nikada ništa o tome nije ni pitao. Zašto bi žene bile lojalne tom i takvom svetu, njegovom moralu i običajima, njegovoj zdravorazumnosti, institucijama, tradiciji, njegovoj veri i političkoj religiji, njegovoj simbolici, prostor-vremenskom izrazu, percepciji? Zašto one ne bi imale sopstvene kultove, te posve drugačiji vid samoorganizovanja, tj. civilizacijskog organizovanja, zatim novi vid mišljenja, religije, društvenosti, nauke, ekonomisanja i pristupa prirodi? Na ova pitanja nemam odgovore niti pokušavam da ih sročim, ali kroz njih uobličavam ono što intuitivno naslućujem da će magija ili magijska religija osloboditi žene. Ključeve tih formula nije potrebno izmišljati. Oni odavno postoje pa je samo potrebno ponovo ih otkriti. Vidi: Androgin i ženska moćŽena opasana mačem.




[1] Oto Vajninger, Pol i karakter, poglavlje Suština žene i  njen smisao u svemiru, Narodna knjiga Alfa, Beograd, 1998, str 351.
[2] Isto,… str 352.
[3] Amori de Rjenkur, Žena i moć kroz istoriju, poglavlje Iran i Izrael – duhovni prodor, str 135.
[4] Isto,… str. 136.
[5] Isto,… str. 142.
[6] Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, tom III, poglavlje Religija, magija i hermetičke tradicije pre i posle reformacije, odeljak „Lov na veštice” i promene u pučkoj religiji, str. 196. „Tužbe za bavljenje vradžbinama zabeležene u severnoj Italiji ne govore o obožavanju Đavola, već o kultu Dijane.” Isto,… str. 198.