Friday, June 3, 2016

Pentagram srca i Vitez plamtećeg Reda

Dragoš Kalajić - Vitez plamtećeg Reda
Jedan od simbol inicijacije je Pentagram srca[1] koji ukazuje na stilizovanog krstastog čoveka koji stremi ka nebesima. Pentagram srca vrhom je usmeren ka osi sveta, ka zvezdi Severnjači koja simbolizuje večnu nepromenljivost. Tu je središte nebeske svastike. Severnjača je poput nebeskog traga ili svetionika, jer ona sada iznad naših glava stoji tamo gde je nekada ljudima Zlatnog doba nastanjenim na Arktiku, stajalo Sunce (vidi: Jedan spekulativni pogled na geografski determinizam). Upravo je Dragoš Kalajić na slici Vitez plamtećeg (ili solarnog) reda prikazao osnovne elemente inicijacije. Slika prikazuje četiri figure koje kao da stoje na oblacima (ili na nekom vrhu) zagledani u Sunce oivičeno koronom. Dakle, imamo četiri bića, kao i nad-biće predstavljeno samim Suncem. U sredini slike nalazi se očito muška figura u zlatnoj odori pod kapuljačom, na čijim je leđima prikazan crveni krstasti simbol Pentagrama srca. Tu se vidi jasna povezanost između ovog simbola sa simbolom prosvetljenja i solarnosti, a to je krug sa tačkom u sredini. 

Pentagram srca označava viteza, odnosno iniciranog, dok Sunce, tj simbol iluminacije predstavlja inicijatora. Vitez-Pentagram srca je Zemlja, Sunce-krug iluminacije je Nebo, ali i unifikacioni simbol inicijacijskog niza. Sa desne strane viteza u zlatnoj odori nalazi se crvenokosa žena u ljubičasto-plavoj haljini koja se priljubljuje uz njega. Ta žena predstavlja njegovu snagu, ali i sile iskušenja na njegovom putu. osim toga, ona je njegova duhovna Majka. Ona je tamno plavetnilo noćnog neba koja se pred zracima inicirajućeg Sunca, svila uz adepta. Na njegovom levom ramenu nalazi se soko, njegov anđeo-čuvar i vodič do mesta uzvišenja, čije ga oštre kandže podsećaju da Red mora postojati - u smislu posvećeničke loze, ali i red u smislu kosmičkog poretka čije je ovaploćenje upravo inicijacijski Red. Malo dalje u u donjem levom uglu slike prikazan je orao raširenih krila koji je prhnuo negde u beskraj. To je duh viteza i simbol objedinjenih duhova njegovih predaka u inicijatičkom redu. Svi ovi elementi zajedno tvore pentadu univerzalnog čoveka: dve ptice, ljudsko biće kao muškarac i žena, te naposletku Sunce kao univerzalni duh.

U ambijentu drevne paganske Evrope, simbol Pentagrama srca, u raznim varijantama, bio je vidljiv na mestima posvećenja i žrtvovanja. U jarko crvenoj boji, ovaj simbol iscrtavan je na tlu, okrenut severu, stremeći visini, ali opominjući posvećenike da se ne odriču zemlje za koju ih vezuje prolivena krv žrtve kao zalog kosmostvaranja, jer će dosezanjem svetlosti iskusiti najcrnji mrak. Taj mrak je beskrajan koliko je beskrajna i svetlost čija je senka upravo taj mrak haosa.
Jedino su u uslovima inicijacije istinite antropocentrične tvrdnje po kojoj je čovek, kako to kaže Oto Vajniger u knjizi Pol i karakter: „jedino biće, on je ono biće u prirodi koje je u odnosu sa svim stvarima u njoj.“ U istoj knjizi, malo dalje, Vajninger kaže: 
„Čovek je svemir, te stoga nije, kao njegov puki deo, zavisan od drugog dela, niti je na određenom mestu uključen u zakonitost prirode, već je sam skup svih zakona i upravo stoga slobodan.“ 
Dodao bih, slobodan je pod uslovom da se aktuelizuje kao mikrokosmos. Ideja čoveka kao mikrokosmosa koji je saobrazan kosmičkom čoveku – makrokosmosu, jeste temelj ezoterijskog antropocentrizma i ključna misao ljudskog identiteta. Civilizacija u kojoj živimo, apsolutno je usmerena protiv ove ideje, a infernalne sile koje je reprodukuju nemaju nikakav drugi posao niti smisao osim da tu ideju zdušno, temeljno i histerično opovrgavaju uvek, svuda i u svakom pogledu. Upravo je taj antropocentrizam, u uslovima kontrainicijacijskog iskrivljenja i vulgarizacije, osnovni instrument negacije čoveka kao mikrokosmosa te kidanja njegovih organskih veza sa makrokosmosom. Oni će obožavati formu a negiraće suštinu. Obožavaće oblik, a zakloniće sjaj unutrašnje mikrokosmičke zvezde, luč mikrokozme. Zato, setimo se i opominjimo, ljudska forma je tek privremena stanica, kako je to pisao Dragoš Kalajić: 
„Na putevima razvojnog pokreta kosmičkog bića, oblik zvani „čovek“ je jedna stanica koja ga privremeno pridržava i zadržava. Teži izdvajanju umne svesti iz stanice zvane „čovek“ kako bi spoznao njenu dvostruku ulogu: blagotvorno podržavanje i opasno preprečavanje razvojnog pokreta kosmičkog bića. Budi uvek pri znanju da čovek i život nisu ciljevi već puka sredstva kosmotvoračke delatnosti. Ti nisi rođen da bi samo živeo već živiš da bi delao. Spram života održavaj suverensku distancu, kao i spram svakog drugog sredstva, nastojeći da njim potpuno ovladaš jer će, u protivnom, život tobom ovladati.“ (Dragoš Kalajić, Kodeks solarnog reda, Nikola Pašić, Beograd, 2005., stavka I:5-I:7)
A o napretku Kalajić kaže: 
„Napredak je sećanje. Zato je osnovni zadatak spoznaje susređivanje svesti ka sopstvu i širenje svetlosti spoznaje kroz vreme-prostor memorije, ka obnovi primordijalnog znanja. Znaćeš da si savladao prvi deo puta spoznaje kada prevladaš demoniju vremena-prostora i odgovarajućih ograničenja, kada „prošlost“, „sadašnjost“ i „budućnost“ ili „ovde“ i „tamo“, budeš doživljavao kao jednovremenost i sveprisutnost sebe.“ 
Dakle, gde su danas naša sećanja? Postoji li kolektivno sećanje? Pa kako onda možemo govoriti o opštem napretku čovečanstva kada je na delu opšti zaborav, odnosno, kako je to Kalajić govorio - opšta „amnezija i anestezija“ današnjih civilizovanih ljudi...




[1] Simbol koji je dizajnirao ili obznanio Dragoš Kalajić, a koji je na moje pitanje o poreklu tog simbola rekao da je to drevni, po njegovom mišljenju, keltski simbol te da predstavlja Zemlju. Njegovu osnovu čini keltski krst, odnosno jednakokraki krst ucrtan u kružnicu koja je na četiri mesta blago presečena, levo i desno nadomak vrha vertikalne ose, i ispod krajeva horizontalne ose. 

Monday, May 30, 2016

Panseksualizam

U suštini pseudorevolucionarni zahtevi za političkom i ljudskom slobodom, tj za slobodom ispoljavanja sklonosti i zadovoljavanja nagona, predstavljaju involutivnu tendenciju (vidi: Galaksizacija, panseksualizam i transhumanizamGlobalizacija i galaksizacija). Ukoliko apstrahujemo tehnološki i kvantitativan civilizacijski skok, pseudocivilizacija u antropološkom smislu nije donela nikakav napredak. Istinski razvoj kretao se mimo nadiruće pseudocivilizacije ili protiv nje. Pseudocivilizacijska tehnološka magija otvara put ka lepim mogućnostima ali većina njenih kapaciteta biva upotrebljavana za ljudsko (samo)zatiranje, te na zatiranje sveg života, putem razvijanja odnosa dominacije i nerazumnog interesovanja ka efemernostima. To je sve posledica uzurpacije kapitala nad proglašenom iluminatskom, emancipatorskom te tobože slobodarskom idejom vladavine Razuma (vidi: Vladavina razuma i transhumanizam). Takav razvoj događaja uopšte nije revolucionaran, nego pseudorevolucionaran budući da zakida mogućnost ciklične obnove promovišući linearno kretanje istorijskog procesa koji zapravo vodi ka ukidanju istorije.

U univerzumu u kojem bitišemo (vidi: Ahrimanska kosmologija), ljudska težnja za slobodnim ispoljavanjem sklonosti i zadovoljavanjem nagona, predstavlja odraz opšte težnje antagonih svemirskih elemenata ka njihovim sopstvenim slobodama, čija je posledica ukidanje samog univerzuma, odnosno Čoveka, procesom njegove involutivne, dekadencijske demonizacije. Čovek čije ponašanje motivišu njegove opsesije i strasti, na dobrom je putu da postane demon (pritom nije neophodno da mu izrastu rogovi). Perspektiva čovečanstva koje čine opsednuti nije više čovečanstvo već demončanstvo – društvo demona (vidi: Dominacija senke na svetskom nivou). Podsetimo se činjenice da u okvirima kulturnog i pedagoškog pseudocivilizacijskog miljea vlada povoljna klima za iniciranje, negovanje i razvoj manijakalnih interesovanja i sklonosti. Napredak ostvaren u pravcu osvajanja svakolikih ljudskih sloboda i prava, jeste približavanje udesu čovečanstva. U smislu samoukidanja i degeneracije, čovek se nalazi u potpunom skladu sa opštom tendencijom sveta u kome bitiše. Povodom toga zanimljiva je opaska Keneta Granta
„Kod neiniciranog, kao i kod adepta, senka često poprima zavodljive oblike. Seksualna iskušenja koja doživljavaju hrišćanski isposnici nastaju usled jako nabijenog psiho-seksualnog magnetizma senke aktiviranog pomicanjima Vatrene Zmije koja je, pri ustupanju dela svoje toplote tim izrođenim slikama, sposobna da stvara zanosne sukube... Na istoku su ovi oblici senke poznati kao hurije; a metode njihovog prizivanja brižljivo izbegavaju svi sem crnih magičara ili osoba koje su potpuno opčinjene njihovim animalnim sklonostima.” (Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str 100).
Savremena civilizacija stvara klimu koja pogoduje širenju ovakvih atavističkih psihičkih energija u ljudskoj svesti koje će prirodno težiti ovaploćenju. Pokoravanje ljudske volje inferiornim težnjama sopstvenog bića proizvodi uzaludno traćenje njegove vremešne i ograničene energije, a s druge strane te tendencije nisu jedini entropijski faktor koji deluje unutar ljudskog bića. Zapravo, inferiornim tendencijama možemo nazvati sve ono što čoveka čini uzaludnim i besmislenim, s obzirom da vezuju njegovu pažnju i energiju za nebitne pojave, a što čini ljudsku svest dezorijentisanom. Otud većina ljudi ima nefunkcionalnu listu svojih prioriteta. Udovoljiti ovom ili onom nagonu, ostvariti ovu ili onu sklonost, biti nadvladan iracionalnim, znači popustiti pred silama haosa koje postoje kako unutar makrokosmosa, tako i u okvirima mikrokosmosa. Čitav pseudocivilizacijski, a i civilizacijski kulturno-društveno-politički kompleks sačinjen je u mnogo većoj meri na principima popuštanja ljudskog duha duhu silama haosa, nego kontra njemu (što ne znači da je univerzum u celosti neprijateljski ustrojen).

Nakon što je monoteistička društvena praksa izopačila ljudski odnos prema seksualnosti, nije ni čudo što seksualnost danas, u „povoljnoj društvenoj klimi”, sve masovnije poprima perverzne i nefunkcionalne oblike. Sve što je u domenu seksualnosti nekada bilo sveto i što je spadalo u korpus sakralnih i obrednih radnji, u našem vremenu je isceđeno od svrhe, nastavivši bitisanje u formi ljušture. Na delu je dakle, opšta klifotizacija seksualne sfere. Osim toga, takav izopačena seksualnost teži da sebi podredi politiku, moral, religiju, pravnu regulativu, društvenu ideologiju, ezoteriju, umetnost, nauku itd. Nemajući da se uhvati ni za šta drugo, za nešto čvrsto, jako, realno, stameno, ispočetka stidljivo i oprezno, a potom sve intenzivnije, pseudocivilizacija nastoji da od seksualnosti načini vlastiti ugaoni kamen, orijentir slobodarstva. Ona nastoji da od seksualnosti načini vrednost. Pošto na svim poljima sve više ograničava i sputava čoveka, pseudocivilizacija mu zauzvrat velikodušno nudi sve veće i grotesknije seksualne i potkulturne slobode. U vazduhu visi ljudsko pravo na bilo kakvu seksualnost i ekscentričnost svake vrste. Kao uvod u predstojeće masovne, neviđene i opsežne genetske poduhvate izazivanja veštačkih mutacija kod ljudi, nekakav guru panseksualizma, tačnije mutagenog i transhumanističkog panseksualizma, povodom toga bi mogao reći: U cilju naše SREĆE, mi imamo PRAVO da menjamo naša obličja u duhu naših SEKSUALNIH OPREDELJENJA.” Sve to radi stimulisanja intenzivnijeg seksualnog doživljaja i izbuđenja, jer čovek ima pravo na sreću, makar zbog toga postao čudovište ili idiot. Povodom toga bih podsetio na trijadu pseudovicilizacijske društvene ideologije: Sreća (Sloboda), Pravo (Jednakost), Seksualno opredeljenje (Bratstvo).
Oni koji malo promućurnije posmatraju nadolazeće društvene promene brzo će uočiti da u transhumanističkom i mutagenom panseksualizmu leže neslućene ekonomske mogućnosti. To pokreće veliki investicioni ciklus zato što ljudi žele (i imaju pravo) da se menjaju u skladu sa svojim seksualnim opredeljenjima, a s ciljem da budu srećni. Zamislite koliko bi mogla koštati smrznuta oplođena jajna ćelija sa filigranski preciznom mutacijom, čije puštanje u prirodan tok razvoja rezultira nastajanjem lepuškastog momka čiji se analni otvor vlaži po istom principu kao i ženski polni organ? Vidimo u ovom primeru kako na principima mutagenog panseksualizma može biti izgrađena čitava humana, odnosno kanibalska ekonomija, a sve u ime tzv slobodne ljubavi, u ime sreće i ljudskih prava. Voleti nešto što je zdravo, lepo i simetrično, postalo bi nepoželjno, nemoralno, politički nekorektno, retrogradno, rasističko, naposletku i kažnjivo. Tako ćemo doći do stajališta kako je humano, a i moderno rađati degenerike, jer vazda je imperativ biti u trendu, a trend nalaže veštački stvaranu različitost. Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova, ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija. Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, subvencije, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo, osoba ili par koji uzgaja mutanta dobija mnoštvo društvenih i ekonomskih privilegija, jer zaboga, oni podižu „osobu alternativne morfo-genetske strukture – AMGS Person”. Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje manifestuju političku volju. Tako će multihumanizam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam. A kako su uopšte u prošlosti stvorene pretpostavke  razvoja mentaliteta koji će omogućiti takav razvoj, pogledajmo kako Fridrih Niče promišlja: 
„Hrišćanstvo je stalo na stranu svih slabih, ništavnih, bezuspešnih. Iz protivstavljanja instinktima održanja snažnog života ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnažnijih priroda time što je podučavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grešne, kao na bludne vrednosti, kao na iskušenja.“ 
Tako piše Fridrih Niče u Antihristu, paragraf 5. U paragrafu 7 čitamo: 
„Samilost je suprotna krepkim čuvstvima koja podižu energiju osećanja života. Ona deluje depresivno. Kada se sažaljeva gubi se snaga. Samilošću se još uvećava i umnogostručava gubitak snage koji već nestaje, sam po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomoć samilosti postaje zarazno… Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija koje je ona izazvala, tada se u još izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po život opasan karakter. Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podržava ono što je zrelo da propadne, pristrasno brani ono što je život razbaštinio i prokleo, pomoću mnoštva promašenih svih vrsta, koje ona održava u životu, samom životu pridaje zloslutan i neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom (- u svakom otmenom moralu ona važi kao slabost - ); otišlo se i dalje, od nje se načinila vrlina uopšte, tlo i izvor svih vrlina – samo, razume se, i što stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne filozofije koja je bila nihilistička, koja je na svom štitu zapisala ništenje života.“ 
Otud je hrišćanstvo i iz njega izvedeni ideološki derivati, zapravo religija i doktrina smrti. Taj doktrinarni kompleks sebi daje za pravo da spašava život, ali i da ga uništi. Na jednoj strani komplikuje život održavajući u životu one koji ne bi trebalo da prežive u prirodnom poretku stvari, a sa druge vrši pogrome i genocide. U našem vremenu imamo spoj humanitarizma i pseudoimperijalizma utemeljnih na istim principima nakaznosti koji čine jednu globalnu mašinu za mlevenje mesa i proizvodnju đubreta.

Konačno dolazimo do tri ključne odrednice galaksizacijske društvene ideologije. To su smernice na osnovu kojih se konstruišu postulati buduće društvene etike. Reč je o trijadi koja kombinacijom svojih komponenti stvara politički, ekonomski i moralno-ideološki sistem:
a) kanibalska ekonomija (čovek je sirovina, polufabrikat, gotov proizvod i potrošač);
b) mutagenizacija i transhumanizam (kreiranje svojevrsnog antropodiverziteta uz pomoć genetike i bionike);
c) panseksualizam (seksualni, odnosno erotodiverzitet).

Ove tri smernice se savršeno uklapaju u principe pseudorevolucionarne vladavine Razuma. Kanibalska ekonomija poklapa se sa principom fantazma napretka, iza čega stoji korporacija. Mutagenizacija i transhumanizam u vezi je sa principom znanja, iza čega stoje univerziteti i instituti. Panseksualizam korespondira sa principom kontrole, iza koje stoji država i paradržavne nadnacionalne institucije koje svemu daju pravni okvir. Širokim diverzitetom ljudskih prava i sloboda, nauka može dobiti razvojni stimulans od čega ekonomski sistem, koji hrani institucionalizovanu plutokratiju i nauku u službi kapitala i moći, uživa blagostanje, profit i privredni rast. Povodom toga već ima inicijativa da se majmunima dodele izvesna ljudska prava s obzirom na njihovu veliku sličnost sa ljudima. Znači li to da će se uskoro pojaviti pravnici specijalisti za prava majmuna? Zamislite slučaj: šimpanza protiv države – u kome šimpanzini advokati na osnovu kršenja nekog njegovog prava traže milione dolara odštete u korist šimpanze. Tako majmun, osim što može računati na pomoć advokata, može da ima i svoj račun u banci. Ako već ima bankovni račun, zašto onda ne bi mogao biti i akcionar u nekom preduzeću, možda čak i vlasnik? Zašto onda ne bismo mogli da majmuna izglasamo za gradonačelnika ili predsednika države? Ima li majmun pravo na socijalno osiguranje? Na kraju, zašto majmun ne bi mogao da sklopi brak sa ljudskim bićem? Ukoliko neko izrazi želju da oženi” šimpanzu te ukoliko psihijatri za majmune ustanove da se šimpanza seksualno „pali na stranku koja zahteva njegovu ruku, zar bi bio problem da se oni venčaju i država njihov odnos prizna kao brak? 
Sve je ovo do sada možda moglo biti smešno, međutim veliki problem nastaje kada supružnici” požele da imaju sopstveno dete. Tada nastupa načelo mutagenizacije i transhumanizma koje izlazi u susret panseksualnoj tendenciji. Nauka će sigurno potražiti neko srećno mutageno rešenje tako što će umiksati (ionako sličan) genetski materijal čoveka i majmuna, ne bi li se dečji plač konačno uselio u topli dom srećnog para. To dete” neće biti ni čovek, ni majmun, a imaće sva moguća ljudska prava, pa čak i nešto preko toga, s obzirom da pripada alternativnoj manjini. Međutim, ni ovo nije problem, jer ako čovek shodno tome, može da uđe u bračnu zajednicu sa majmunom, zašto onda ne bi mogao i sa psom, kokoškom, muvom… A gde su deca”? Tačnije, šta su deca? To praktično znači da tamo neko dvadeseto koleno naših potomaka neće biti ljudi! Neki će to nazvati evolucijom. Zato pitajte se da li je slučajno to što nas mediji sve više bombarduju raznim čudovištima, mutantima, vanzemaljcima i sl., kao da nas neka ahrimanska sila polako priprema da budemo indiferentni i tolerantni prema onom što sledi – a to je potapanje broda zvanog homo sapiens.