Saturday, May 7, 2016

Revolucionarno šabatajstvo i iluminizam

Jakov Frank (1726-1791), sledbenik i po sopstvenoj tvrdnji, reinkarnacija samoproglašenog jevrejskog mesije Šabataja Cvija (1626-1676), o kome sam na ovom blogu već pisao (vidi: O mesijanstvu Šabataja Cvija, Mesijanski demijurg istorije i Mesijanski demijurg istorije II), u očima svojih sledbenika predstavljao je ovaploćenje samog Boga, a ne tek proroka. Frank je, poput Šabataja, na neki uvrnut način, bio Jahveov avatar. Dakle, Bog lično. Ovaploćen. Tako je i njegova ćerka Eva Frank, koja ga je nasledila na mestu vođe kulta-pokreta, bila Boginja. U skladu sa glavnim tokom šabatajstva, i učenje Jakova Franka bilo je koncipirano na izvrtanju osnovne struje judaizma. To je put namernog i svesnog silaska u pakao radi pročišćenja, što ukazuje na određene satanske karakteristike njegovog kulta, koji istovremeno pokušava da oživi kraljevsku formulu (vidi: O kraljevskoj formuli Isusa Hrista). Frankizam, kao ekstremnija struja šabatajstva, dala je značajan doprinos uobličavanju vodećih svetskih ideoloških, političkih i društvenih tokova, budući da je nadahnula mnoge značajne revolucionarne pokrete, pojedince ili moćne familije, a koji su svi zajedno ostvarili veliki uticaj na sam proces istorije.    
Lurijanska kabala (vidi: Revolucionarne pretpostavke lurijanske kabale) je razvila shvatanje o realnom postojanju zla čiji su nosioci haotični i demonski entiteti klipota, a čije se poreklo nalazi još u samom činu božanskog stvaranja. Frank je zapravo naučavao doktrinu o svetosti greha i propovedao praktikovanje opakih stvari sa verskim žarom u cilju preobražaja tog istog zla. Protiv zla se borimo zlom. Svako ko svesno i namerno greši i čini zlo u očima Boga je dobar i čestit. Otud je potrebno grešiti da bi se zlo savladalo iznutra. Ovi koncepti se, po Geršomu Šolemu, temeljno suprotstavljaju svemu što je vekovima činilo suštinu judaističkog moralnog učenja i spekulacije. Šolem kaže:
"Kao da se unutar sveta zakona dogodila anarhistička pobuna. Reakcija je išla tako daleko da su neki radikalski tajni krugovi praktikovali činove i obrede koji su svesno ciljali na moralnu degradaciju ljudske ličnosti: onaj ko je tonuo u najveće dubine, ima više izgleda da vidi svetlost.“[1]
Ovim se na neki način unapred abolira svaki član kulta za svaki greh, nepočinstvo ili zločin koji počini, što ukazuje na doktrinu izuzetnosti anglosaksonskog puritanizma, prosvetiteljskog i iluminatskog mesijanizma. Oni su izuzeti od zakona vremena protiv kojeg ustaju. Mesijanski revolucionari stoga ne mogu grešiti, oni su nepogrešivi šta god činili. Izabranici se razlikuju od gomile a njihovi postupci, njihova izuzetnost ne podleže vulgarnom sudu svetine koja to ne razume čak i ako se postupci zlikovaca direktno tiču njih. Recimo žrtva ne vidi viši smisao i veće dobro u postupcima svog dželata i mučitelja zato što ne pripada odabranima, pa otud i nije kadra da pojmi šta joj se i zašto dešava. To je takođe refleksija doktrine o izuzetnosti i izuzetosti ljudskog bića iznad prirode. Biti izuzet od prirode ne znači biti natprirodan, tj. svet, poseban, misionar, nego češće puta znači biti neprirodan, protivprirodan, izopačen, zao. Čitavi slojevi civilizacijskog mentaliteta obitavaju u tom karmičko-mentalnom miljeu. Zato još uvek boravimo u vremenu tame. Sve je to izraz neviđene infantilne arogancije svakog prosvetiteljstva i izuzetnosti. To bi bila krajnja konsekvenca šabatajskog frankizma, a što se vidi i u mnogim drugim mesijanskim i revolucionarnim pokretima pa i u ponašanjima mnogih država, imperija, organizacija. Uporedimo samo ponašanje reformatora, revolucionara, nacionalista, nacista, komunista, imperijalista kapitalizma, klerikalista, misionara itd. Sva njihova zlodela i nemoral opravdani su višim ciljevima koje građani, narod i sledbenici, dakle, neposvećena i neprosvećena svetina, ne razume. Navodno, njihova unutrašnja istina je oslobađajuća. Otud nije neophodno, čak je i štetno da se preklapa ono što ispovedamo sa onim čega se u tajnosti istinski pridržavamo. Šolem taj frankistički stav jednostavno prikazuje rečima: 
„Pošto su se podvrgli novom duhovnom zakonu i predstavljaju, tako reći, novu vrstu stvarnosti, oni se nalaze s onu stranu dobra i zla. Poznato je do kako pogubnih posledica je hrišćanske sekte drevnih i modernih vremena dovela misao da je onaj ko se istinski ponovo rodio nesposoban za greh i da se stoga sve što on čini mora sagledati s jednog višeg stanovišta.“[2] 
Šolem navodi taj bogohulni blagoslov radikala koji kažu: „Neka ti je slava, o Gospode, Tebi koji dopuštaš zabranjeno!“ Njihov cilj nije bio da poreknu autoritet Tore, nego da Toru višeg sveta, (koju oni navodno poznaju), kao jedinu relevantnu – suprotstave Tori ovog sveta, vulgarnoj Tori koju svaki rabin čita. Šolem kaže: 
„Za anarhističko versko osećanje tih novih Jevreja nijedna od tri velike institucionalne religije više nema apsolutnu vrednost. Revoluciju u jevrejskoj svesti postepeno su širile grupe koje su, poput većine šabatajskih Jevreja u Nemačkoj i zemljama Habzburške monarhije, ostale unutar zidova geta, ljudi koji su i dalje ispovedali rabinski judaizam, a potajno verovali da su ga prerasli. Kada su s izbijanjem Francuske revolucije njihove ideje ponovo dobile politički aspekt, oni su bez velikih promena postali apostoli neobuzdane političke apokalipse. Žudnja za revolucionisanjem svega što postoji nije više morala da se izražava kroz beznadne teorije, poput one o svetosti greha, već je uzela krajnji praktični vid i ispoljila se kao zadatak da se novom dobu prokrči put.“[3] 
Jedan od načina ostvarenja eshatoloških jevrejskih ciljeva, u tumačenju Jakova Franka, jeste prelazak u katoličanstvo, što predstavlja korak ka pokoravanju sveta, radi njegovog ispravljanja. Zadatak frankističkih preobraćenika jeste infiltracija u najmoćniju svetsku instituciju – Katoličku crkvu, u čijem je kultu Bogorodice Frank video duhovnu paralelu sa Šehinom koja je objekat njegovog obožavanja na jedan poseban način. Taj prelazak sasvim je u skladu sa prelaskom Šabataja Cvija vek ranije u islam. Infiltracijom u dve važne svetske religije, šabatajstvo dobija mogućnost da iznutra utiče na na njihov dalji razvoj. O dometima tog uticaja teško je pouzdano govoriti, ali – ako ništa više – onda je barem jedno Frankovo proročanstvo bilo istinito: ono o istrebljenju evropskih Jevreja, što je on tumačio kao deo neizbežnog apokaliptičkog scenarija u bliskoj budućnosti. Danas, na početku XXI veka, nakon Holokausta, progona i masovnog iseljavanja, broj Jevreja u Evropi, kao i njihov udeo u opštoj evropskoj populaciji je zanemarljiv. U tom smislu Holokaust je još strašnija i obuhvatnija repriza španskog izgona Jevreja iz 1492. godine. Metafizičke i eshatološke posledice uništenja i izgona evropskih Jevreja, kao naroda specifične istorijske težine i mistično-magijske moći, tek treba sagledati u kabalističkim ključevima. Ti događaji su uvertira u nove istorijske modalitete. Holokaustom je završen modalitet ustanovljen 1492, pa je otud ispravno zapitati se kakav je to tačno modalitet na jednom višem nivou uspostavljen Holokaustom te kada će se, kako i čime završiti? To novo doba zapravo je izraz dubokih očekivanja tzv poslednjih vremena. Ono je znak da su poslednja vremena raspleta istorijske drame blizu. A zapravo, kako to uče stare ezoterijske doktrine, koje u naše vreme dobijaju nove izraze, dešava se smena eona. 
Šolem kaže da u kabalističkim dokumentima često stoji da će suštinske Božje tajne neposredno pred dolazak poslednjih vremena otkriti svoj pravi smisao. Smutna vremena, evo, traju već pet stotina godina, a kako to recimo Alister Kroli nagoveštava, trajaće još narednih pet stotina. Mi smo tek na polovini milenijuma tame, samo je pitanje jesu li užasi već doživeli svoju kulminaciju ili bi to tek trebalo da se desi? Ipak, kako kaže Julius Evola: 
„Najavljuje se epoha u kojoj sile mraka neće delovati iza kulisa, kao u prethodnoj, nego će se sjediniti sa svetom ljudi, našavši odgovarajuće ovaploćenje u bićima u kojima se demonizam spaja sa najlucidnijim intelektom, metodom i egzaktnom moći vladavine. Taj fenomen je jedna od najistaknutijih karakteristika završne tačke svakog ciklusa.“[4] 
Upravo je to razaranje, taj izlazak mračnih sila na scenu deo formule obnove vremena o kojoj piše Mirča Elijade. Reč je o svojevrsnoj orgiji, odnosno potpunom preokretu uobičajenog poretka. Revolucionarni antinomizam uvodi inverziju uobičajenih obrazaca, stvarajući novi modalitet vremena, odnosno novi tip svesti, jer je svest vezana za percepciju vremenskog toka. Danas sveprisutni utisak ubrzanja vremena posledica je promena u svesti velikog dela čovečanstva. Prelazak na taj novi modus podseća na uobičajeni tradicionalni pogled na godišnju revoluciju, odnosno ispraćaj stare i doček nove godine, kada se dešava izvrtanje poretka, orgija, karneval, kada se briše granica između svetova, kada se spaljuju lutke, isteriju zli duhovi i sve ono što predstavlja minulu godinu. Sve to, kako kaže Elijade, ima za cilj da ukine prošlost i da sve privremeno utihne u kosmičkoj noći u kojoj svi oblici gube individualne obrise i međusobno se stapaju. U tom smutnom i haotičnom međuperiodu revolucionarnog previranja, kako kaže Elijade, moguće je bez većih poteškoća ostvariti coincidencia oppositorum na svim ravnim stvarnosti. Orgijastički žar nosilaca revolucionarnih promena i današnjih emancipatora samo je vulgarizovana varijanta religijske orgijastičnosti koja smera obnovu prvobitnog haosa kroz poremećaj društvene hijerarhije i stapanje svih oblika u veliko neizdiferencirano jedinstvo. Dolazi do velikog mešanja svih vidova života, a o čemu svedoče i karnevalske maske mrtvih po tradicionalnim svetkovinama, a u tarotu je ilustracija toga karta XX Sud / Eon. Ona predstavlja vreme kada na poziv anđeoskih truba ustaju mrtvi, čime se zatvara svetovno, istorijsko vreme i dolazi nadistorijski eshatološki poredak. 





[1] Geršom Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd-Čačak, 2006, str. 288.
[2] Šolem, isto.
[3] Šolem, isto, str. 289.
[4] Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Čačak-Beograd, 2010, str. 426.

Friday, May 6, 2016

Kolektivna svest, pad čoveka i survavanje zlata

U ovom tekstu sam počeo od Karlosa Kastanede, a preko Bele Hamvaša, završio sa zlatom i finansijskim kapitalom kao izrazom fiksacije kolektivne svesti. Na prvi pogled nepovezane i nespojive stvari, ali da bih bolje osvetlili suštinu onoga na šta želimo da ukažemo, ponekad je potrebno napraviti veliku digresiju. Često uhvatim sebe u čvrstoj uverenosti da je razvoj kolektivne svesti izraz jedne od mnogih obmana našeg vremena. Dozvolite da pojasnim, pozivajući se na Karlosa Kastanedu. Svest nipošto ne raste na kolektivnom nivou nego se fokusira u jednom određenom pravcu. Kastaneda je to objasnio učvršćavanjem skupne tačke većine ljudskih bića na jednoj poziciji. Da se podsetimo, skupna tačka je jedna specifična energetska organela na površini energetskog tela ljudskog bića viđenog kao svetleće jaje koje sastavljeno od finih energetskih vlakana. Funkcija te organele jeste da poput antene hvata energetska vlakna iz okoline i skuplja ih u sebe na osnovu čega mi opažamo. Pomeranjem njene pozicije na energetskom jajetu menja se i percepcija, a što se prirodno dešava recimo kad spavamo, dok čarobnjaci namerno manipulišu njenim položajem. Takođe, Kastaneda je pravio razliku između povišene svesnosti i pomeranja položaja skupne tačke Povišena svesnost je privremeni fenomen i ne može trajati stalno. Povišenje svesnosti se iznimno dešava i kratko traje. U Kastanedinom slučaju to je činio njegov učitelj Don Huan, koji je uspevao da ga dovede u stanje koje je nazivao povišenom svešću
Dakle, ne dešava se svima bilo kad, bilo gde i bilo kako. Teško da bi takav fenomen bio kolektivan, osim ukoliko se najednom ne bi pojavila neka neočekivana sila i kompletno podigla nivo svesti čovečanstva. Međutim, jedino što je u našem slučaju kolektivno jeste fokusiranje skupne tačke na određenoj poziciji. Kastaneda je objasnio da većina ljudskih bića ima pozicioniranu skupnu tačku na određenom mestu, pa i onda kada se ona kreće, to čini na način karakterističan za većinu ljudskih bića. Tim kolektivnim nesvesnim dogovorom, ljudska bića stvaraju i održavaju tzv stvarnost. Kako je i kada došlo do fiksiranja skupne tačke na tom određenom mestu ljudske energetske čaure, Kastaneda nije objasnio. Pretpostavljam da se to može dovesti u vezu sa pojavom sile / entiteta koju je nazvao letačima a koja čini deo sistema univerzuma koja ima dve uloge: da svest umirućih nosi ka kljunu Orla, odnosno ka slikovito iskazanoj predstavi sile / entiteta koja stvara i rastvara bića; a druga uloga se ogleda u proždiranju svesti. Dobar deo rada posvećenika tradicije koju opisuje Kastaneda jeste oslobađanje iz položaja hrane za letače.
Sa druge strane biblija ističe pad čoveka, odnosno izgon iz rajskog vrta, a što može biti protumačeno i u ključu Kastanedinog učenja kao simbolički izraz kolektivne promene položaja skupne tačke izazvane intervencijom neke više sile. U međuvremenu, kroz istoriju, pojavljuju se genijalni ljudi, ali to je opet individualni fenomen a ne stvar kolektivne evolucije. Pod genijalnim ljudima podrazumevam nosioce baklje, kako ih je Alister Kroli pominjao: 
„Buda je rođen kao princ, a umro je kao prosjak. Muhamed je rođen kao prosjak, a umro je kao princ. Hrist je ostao nepoznat godinama nakon svoje smrti…. a jedno je zajedničko svoj trojici – odsustvovanje. Ne znamo ništa o Hristu u vremenu od njegove dvanaeste do tridesete godine. Muhamed je nestao u pećini. Buda je napustio svoju palatu i otišao u pustinju. Svaki od njih, savršeno ćutljiv pre nestanka, po povratku je odmah počeo sa propovedanjem novog zakona… Čak i u legendama divljaka nailazimo na istu univerzalnu stvar; neko ko nije ništa posebno odlazi na duže ili kraće vreme i vraća se kao veliki iscelitelj; i niko ne zna šta mu se zapravo dogodilo…. Odlazi niko, a vraća se neko.“.“[1] 
Odsustvovanje koje naglašava Kroli, jeste – kako je to pokazao Elijade u knjizi Rasprava o istoriji religija – lunarno svojstvo, s obzirom da i Mesec ciklično nestaje i pojavljuje se u različitim oblicima, odnosno fazama. Takođe, Mesec igra i ulogu inicijatora. Dakle, povremeno u ovom gvozdenom dobu zasjaji koja zvezda na horizontu pa se oko nje zaroje mahom manje sjajne zvezdice nastavljača, sledbenika i baštinitelja lika i dela, koje neretko potpuno izvitopere osnovne premise njihovog vođe. Svi ti proroci, geniji, verovesnici, oni su ti koji čine skokove, a nama ostaju njihove reči ili svedočanstva o njihovim delima, a češće imamo tek gomilu interpretacija njihovih reči i dela.
Božanske sile su odsekle ljude iz sfere direktne komunikacije korišćenjem božanskog ili anđeoskog jezika (vidi Drevni magijski jezik). Ljudi se više nisu mogli obraćati direktno bogovima onako kako su to mogli Adam i Eva te njihovo potomstvo sve do trenutka kada su bogovi to sprečili. Ljudski element, osim što je prognan iz rajskog vrta, ovim je izgubio i mogućnost direktne komunikacije sa božanskim planom. Dakle, nema čovek šta da postaje ili napreduje, nego je samo potrebno da se seti ko je i šta je. Sila se sa visina spušta, (to je Mač, o kome sam već govorio, vidi Pretpostavke mesijanstva II plameni mač kabale), a iz dubina uzdiže (Zmija). Čovek je stvoren od zemlje, ali je stvoren i od božanske tvari. Suština inicijacije je u tom smislu podsećanje, sročeno ka aktiviranju nadlične memorije. Ako čovek smatra da evoluira, da se razvija, to znači da priznaje da to nešto ka čemu stremi on nije. A to suštinski nije tačno, jer čovek upravo to jeste – čovek je bog, samo je potrebno da se probudi iz ljudskog i utone u božanski san, ili iz sna ljudskog u božansku budnost. Ne može nešto što je nastalo od zemlje da se uzdigne do zvezda a da se pritom cela Zemlja ne uzdigne. Dakle, nema ništa od razvoja, jer podsećanje onda nema smisla, niti buđenje, pošto bi takav čin značio povratak u ništavilo zemaljskog praha. Umesto toga više bi smisla imao alhemijski pojam dozrevanja, odnosno pretvaranja ljudskog olova u ljudsko zlato, ali ne vidim da je to slučaj. Ideja pravolinijskog razvoja od nižih ka višim strukturama protivna je drevnim doktrinama oličenim mitovima o kraju sveta koji impliciraju novo stvaranje nakon zakonomernog perioda propadanja i dekadencije. U skladu sa tim mi živimo u vremenu degradacije zlata ka olovu, s tim što je (ljudsko) zlato u velikoj meri odavno iščezlo. (Vidi teksotve Vreme, novac, zlatna podloga čovečanstva i Doba vodolije i svetski socijalizam).

Kosmogonijsko delovanje kroz izgradnju lične lože ili tekije (vidi Izgradnja ličnog hrama), kako je kome zgodno, imaginacijske mandale, jeste aktuelizacija božanske prirode čoveka. Ruah ne može ljudsko biće iščupati iz okrilja Velike Majke kao gospodarice rasta, razvoja i dozrevanja, odnosno vremena, već je to – da parafraziram Knjigu Zakona – volja oslobođena strasti za rezultatom, i to ona volja koja ne postaje slabost onda kada se zaustavlja da bi pitala ZAŠTO, pomislivši da je Razum načelo merodavnosti a ne činilac nepoznat i tajanstven; dakle sve ono što nije na snazi u današnjem svetu čija modernost uranja u vreme i ne teži da ga prevaziđe nego da utiče na njegov tok i tako ubira plodove dozrevanja. Tu dolazimo do suštine problema.
Bela Hamvaš, u kratkom eseju pod imenom Rene Genon i metafizika društva (1942), daje zanimljiv istorijski pregled značenja i značaja zlata, a što je od koristi u ovim razmatranjima, kao merilo ogledanja mentaliteta i zabluda modernog doba. Navešću najznačajnije momente: 
„Kada su španski osvajači upoznali praameričko društvo u Meksiku, na poluostrvu Jukatan, i u Peruu, pala im je u oči bliska veza između zlata i vladara. Tada to niko nije razumevao. Zlato nije bilo novac, nije bilo imovinsko dobro, nije bilo nakit ni ukras u današnjem smislu. Izgledalo je da je sve zlato pripadalo vladaru, bilo gde da se nađe i bilo gde da je. Vladar, međutim, nije koristio metal..." 
"Bilo je nekog poistovećenja između bića vladara, zlata i činjenice vladavine. Što se može naći i u starim egipatskim, kineskim, hindu i bliskoistočnim društvima. U ovom teškom, čarobnom metalu prigušenog sjaja, u njegovom blistavilu poput sunca, kao da je zaustavljena svetlost značila samu vladavinu. Ali iz korena drukčije nego što se danas shvata vladavina. Vladavina nije bila večita aktivnost kao kod nas, neprekidna delatnost instinkta vlasti. Vladavina je pasivna činjenica, kao što je sunce pasivno, kada samo postoji, a njegovi topli zraci su izvor života. Aktivitet vladara je nedelovanje (Tao). Sunce – zlato – vladar su rođaci, ako i ne u zemaljskoj, ono u kosmičkoj perspektivi. Analogije. Zbog toga je kineski vladar sin Sunca; Ra je u Egiptu inkarnacija boga Sunca; u Indiji to znaju isto kao i u Meksiku. Da se tradicija u svim vremenima i među svim ljudima, čak i sasvim pozno, shvata monolitno, primer za to je Luj XIV koji je sebe nazivao kraljem sunca. Sunce je samo drugi izraz za boga, jer je Sunce simbol boga. A kada zlato pripada samo vladaru, to znači da zlato pripada samo Suncu, odnosno zlato je samo Sunce i sve je to samo simbol i analogija: znak središta: Bog..."
 "Zlato ne pripada vladaru, nego bogu. Nikogović, biće od mesa ne može imati od njega ni mrvicu. Za profanog čoveka koji je držao kod sebe zlato svi su smatrali da vrši svetogrđe i u Kini, Indiji, Egiptu, Peruu, i u staroj Haldeji. Sasvim je bilo prirodno što mora da umre. Jer ko za sebe skrije jedno jedino parčence zlata, taj je skrio jedno parče svetlosti i sunca koji pripadaju svakome i taj je skrio za sebe jedan deo moći na koji nema pravo. Sebično i lično grabi za sebe nešto što pripada celom svetu. Opakijeg greha od ovoga uopšte nema. Skrivanje materijalizovanog sunčevog svetla znači da je kosmički poredak poremećen i da je simbol boga obeščašćen. Zlato se nalazi na crkvi i u crkvi, a jedino pripada bogu koji ga zrači na ljude. Ako je vladar okružen zlatnim predmetima, to ne znači da je metal sada postao njegov plen, kao što za njega ni vladavina ni moć nisu plen. I kralj je samo simbol i čuvar..." 
"Metafizička veza zlata i vremena prilično je jasna u ovom pogledu, kao: zlatno vreme, zlatno doba, ili: „vreme je novac“, gde novac zapravo znači zlato. Ekvivalent vremena je zlato. Ako od nečijeg života tražim vreme, to mu moram zlatom nadoknaditi, jer jedino ono odgovara izgubljenom vremenu. Ljudi i nisu plaćeni zbog rada, nego zbog vremena, plaćanje za rezultate rada već je simptom poznog i materijalističkog razmišljanja. Kome oduzimam sunce, moram mu suncem vratiti. Sunce je gospodar vremena i znači samo vreme, kao što zlato nije ništa drugo do koncentrisana sunčeva svetlost, ništa drugo do koncentrisano vreme. Zlato je materijalizovana večnost. Zato je – skupo..."
"Dok je zlato stiglo do današnjeg stadijuma, kada je postalo valuta, sredstvo plaćanja, pokriće za novac, nakit, tabakera, lanac za sat filmskih diva, berzanskih špekulanata i belosvetskih karakondžula – prevalilo je veliki put. Odmah treba reći: nizbrdo. Kralj je počeo da ga smatra svojim. Ali istovremeno tada već u središtu nije bio Bog, vaseljensko Sunce, životvorna transcendentna Moć. Kralj je postao čovek a ne božanski Filaks. Zlato je njegovo privatno vlasništvo. Već samo plen i luksuz. Ali istovremeno je potamnela kosmička božanska svetlost, a istovremeno je nestalo zlatno doba. Jer zašto je manji greh ako kralj skrije zlato od sveta nego ako to učini običan lopov? Kada je prvi kralj tutnuo u džep zlato, tutnuo je u džep neograničenu dobrotu nadljudske božanske Moći i njenu životvornu snagu, rezervisao njen deo za sebe i time poremetio snagu svetlosti koja je svima zračila, koja je održavala zlatno doba. Zlato je postalo kraljevo – individualno, sebično, demonsko, crnomagijsko. Nije više svetlost bez smetnji sijala na život, a zemlja se pomračila. Vreme se pomutilo..."
"Drugi je korak kada je već zlato iskliznulo i iz kraljeve ruke i srozalo se još niže u ruke ratnika viteza, sanskrtski: kšatrija. Još niže kada je postalo plen vaišija. Već novac. Trgovačka roba. Već sunčevu svetlost stavlja na sebe žena malog dućandžije, zlatom se plaća životinjsko meso, zemlja i repa. Zlatom se sve može postići. Već je trgovačko. Ali zlato se ni tu nije zaustavilo. Srozalo se među šudre, i zbog zlata su počeli da ubijaju skitnice i razbojnici i gusari, a zlato je postalo san masa. I ološ se dočepala zlata i svako je mogao sebi da načini krunu kakvu hoće, ako može. Jer sada je odlučivala jedna jedina stvar: koliko ko zlata ima. Ko ga ima više, moćniji je, jači, izuzetniji, srećniji. Sunce se spustilo među vitezove, zatim među trgovce, zatim u masu. Vreme ga je sledilo: doba je postajalo sve izdrobljenije, tamnije, nemirnije. Vlast je iz ruku aristokratije došla u ruke trgovca građanina, na kraju u ruke naroda. U rukama šudre zlato više nije simbol, nego tek materija: metal... Ali time što je potisnuto u materiju, pretvorilo se u zlo.“
Primer survavanja zlata, odnosno devalvacije njegovog značaja i značenja u ljudskoj svesti, ukazuje na rad kontrainicijacijskih sila otrovne lunarnosti. Iz tog ugla baca se jasnije svetlo na ahrimansku prirodu onog što se smatra Razumom, čiji je suštinski greh – redukcija, odnosno svođenje kvaliteta u kvantitet. Tako kvantitet postaje merilo svih stvari, zakucavajući skupne tačke ljudskih bića za jedan krut i rigidan percepcijski sistem. Sve što ide u prilog svetskom kapitalu je štetno za život na planeti Zemlji, za sve ljude, biljke i životinje. Svetski finansijski kapital je oblik ne-bića. To je osnovna premisa iz koje izvlačimo sve političke i ideološke implikacije. U praktičnom smislu ta je premisa jedno od idejnih pomagala za odlepljivanje fokusiranosti na materijalističku racionalnost. 


1) Alister Kroli, Magika, Esotheria, Beograd, 2004, str. 26.

Sunday, May 1, 2016

Povratak lunarne muškosti

U ovom tekstu pokušaću da iznesem gledište o reafirmaciji starog i primitivnog, lunarnog, odnosno ženskom principu podređenog muškog elementa, a što smatram tendencijom koja će tek doći do svog punog zamaha. Ta nova aktuelizacija ima svoja ezoterijska obeležja, ali i vulgarna iskrivljenja. Ezoterijski aspekt je otkriven u Knjizi Zakona Alistera Krolija, dok je vulgarni vidljiv kroz dominaciju Senke na kolektivnom nivou današnje civilizacije (vidi: Dominacija senke na svetskom nivou). Tu imamo aktuelizaciju Moćnog Ženskog koje jaše mušku Zver, dominira nad njome i kroti je. Ta Zver je Lav-Zmija (vidi: Babalon, Skerletna Žena i zvezda), ali motiv zveri takođe je povezan i sa simbolikom Bika, budući da je Bik predstavnik zemaljskog elementa, dok je Lav vatreni. Bik je simbolički predstavnik Venere, a Lav – Sunca. Bik je muško načelo u svojstvu oplođujućeg partnera, ali samim tim što je muški element predstavljen u životinjskoj formi, znači da je potčinjen Boginji čije je obličje ljudsko. Žena koja jaše bika je u tom smislu prastari motiv. Žena koja jaše ili kroti Lava, kao što to predstavlja tarot karta XI Snaga ili Strast, takođe ukazuje na potčinjavanje muškog moćnijem ženskom, a što takođe može reflektovati i nekadašnju inicijacijsku situaciju u kojoj mlad muškarac biva uvođen u kultne tajne od strane žene, sveštenice ili veštice (kao recimo Sper od strane gospođe Paterson). U suštini to je odnos Majke i Sina, gde Sin može igrati i ulogu muža te oca njihove zajedničke dece. 
Dakle, imamo motiv kada Boginja sama stvara svog muškarca kojeg potom pretvara u velikog i moćnog Oca, čime se omogućava izlazak iz stanja uroborosa i formiranje muškosti i svesti, što je Erih Nojman pokazao u knjizi Istorijsko poreklo svesti.[1] Taj od ženskog stvoreni muškarac je nosilac primordijalne muške lunarnosti koja je privezak velikom planu ženskog. Nojman ukazuje da su zvezda i mesečev srp astralni simboli koji ukazuju na Veliku Boginju kao kraljicu noćnog neba, sa kojom su arhetipski povezani Mesec i planeta Venera. Na dijagramu kabalističkog Drveta života, atribut staze koja povezuje sefire koji odgovaraju Mesecu (Jesod) i Veneri (Necah) jeste slovo cadi, što se prevodi kao udica, a povezuje se sa kartom XVII Zvezda i astrološkim znakom Vodolija.[2] Zvezda i mesečev srp, to su simboli nove, odnosno aktuelizovane stare, ezoterijske i civilizacijske formule koja počinje od 1904. godine, a čije pretpostavke možemo pratiti barem još pola milenijuma unazad.[3] Ujedno, to je slika novog mesijanskog modaliteta. Naravno, izopačeni oblici formule su već počeli da se generišu istovremeno sa pojavom njenih pretpostavki. Taj novo-stari mesijanski modalitet, kao znak kontinuiteta, takođe uključuje goluba kao Venerin simbol. 
Zmija, kao višeznačni simbol, ovde takođe ima svoje mesto u ulozi muškog entiteta, poput one zmije iz rajskog vrta, kao oploditelj i inicijator. Nojman o vezi Zmije i Žene govori na sledeći način: 
„Nije teško razumeti zašto se Žensko koje začinje često javlja kao posuda koja prima; prikazi žene sa zmijom gotovo uvek ukazuju na taj odnos ženskog prema oplođujućem muškom.“[4] 
Zmija je i jedan od simbola oplođujuće muške htonske moći, a što je suštinsko lunarno svojstvo.[5] Osim toga, kako kaže Nojman, simbol zmije, shodno njegovoj uroborosko-hibridnoj prirodi, može se javiti i kao žensko i kao muško. Kao muški i falički element, zmija se javlja kao deo ženskog ili kao pratilac ženskog. Zmija je poput duha oploditelja, kao bog koji oplođuje, u čemu je slična ulozi Goluba, koji je simbol božanskog duha koji takođe oplođuje, ali i inicira. Golub i Zmija su oplodioci i inicijatori, oni daju seme i znanje. 

U Knjizi Zakona, Therion, naziv za Zver, jeste pratilac Babalon. Kao takav on je oblik lunarne muškosti, (bez obzira na njegova solarna svojstva – koja su neophodna da bi uopšte bio muško), a što je u Knjizi Zakona vidljivo kroz proročku ulogu Zveri. Zver je isto što i Muškarac, otud je broj Zveri i čoveka – 666, uzimajući u obzir heksagram (simboličku geometrijsku ekspresiju solarnog broja Šest) kao simbol muževnosti i solarnosti, tj. svesti. Zver je od ženskog stvoren i od ženskog zavistan entitet, budući da predstavlja personifikaciju destruktivnih atributa Velikog Ženskog. Navodeći preteće ptičje kandže drevnih mesopotamskih ženskih božanskih formi, te pominjući sirene i harpije, Nojman ukazuje da su ti instrumenti za uništavanje i kidanje, često preneseni na figure muških pratilaca Velike Boginje. Biblijska i Krolijeva Zver jeste upravo izraz jednog takvog prenošenja. Ta je Zver u određenom aspektu i pas, noćna životinja, pratilac mrtvih. Za taj aspekt Velike Boginje Nojman kaže da kao: „...gospodarica gornjeg i donjeg puta, ona za simbol ima ključ, faličku otvaračku silu muškog, znak boginje – gospodarice rađanja i začeća.“[6] Kao dobra majka ona je gospodarica istočne kapije, odnosno vratnice rođenja, a u svom strašnom vidu ona je vratnica smrti. Podsetiću da je upravo Ključ jedan od mesijanskih aspekata budući da je taj pojam suštinski atribut Merkurove prirode, koja je, kako sam ranije pokazao, mesijanska. Ključ je Coniunctio, geomantijska figura koja zaključava i otključava, spaja i razdvaja, ali čije je značenje često seksualno.
Rosaleen Norton
Dakle, na delu je reafirmacija ili povratak lunarnog maskuliniteta, čije su vulgarne emanacije često izopačene i karikaturalne. Otud poplava muške nesigurnosti, odnosno opšteg opadanja maskuliniteta što se nadomešta željom za posedovanjem i dosezanjem moći. To više nije patrimonijalni muškarac, koji sebe stavlja u centar sveta, nego bestijalni, poživotinjeni muškarac, podložan ritmovima lunarne prirode. Naravno, i ovakva perspektiva nije lišena nekih prednosti. Na primer, muška seksualnosti više neće biti kontinuirana, solarna, stalna, nego lunarna, periodična, uz nužno uspostavljanje tzv sezona parenja, čime će muškarci doći u priliku da steknu kontrolu nad svojom energijom, koja se u solarnom vremenu nemilice trošila ili susprezala. Povodom toga, vekovima nametani celibat sveštenstva i monogamija naroda su, kako kaže Kenet Grant, razlozi seksualne dekadencije na Zapadu, pa i bitni uzroci masovne pojave homoseksualnosti među sveštenicima, što se kasnije reflektovalo na građane u eri seksualnih sloboda. Sa druge strane, rigidni sistem katoličkog odgoja (a potom i protestantskog), generator je takođe ne retke pojave pedofilije u Zapadnom svetu. Povodom toga Grant kaže da je čovek izmešao vremena i godišnja doba u seksualnom smislu. Po njemu, to je povezano sa promenom magijske paradigme. On to objašnjava na sledeći način: 
„Nakon mnogih stoleća stelarne boginje i njihovo potomstvo smatrani su nelegalnim zbog njihovog pogrešnog merenja vremena. Ovo je na etičkom nivou u ljudskim poslovima protumačeno kao zlo koje je izazvano neodržavanjem vremena (ritma) u seksualnom smislu, pa je poreklo smrti i bolesti povezivano sa tim prvobitnim kultom. Zbog toga su taj kult prognali poklonici Sunca koji su postepeno smenjivali Tifonijance i uzdizali boga kao dete oca, najpre na zemlji a kasnije na nebesima. Ovo je konačno vodilo ka fanatičnom veličanju muškog ideala...“[7]


Franz von Stuck
Čoveka je učinila smrtnim i suštinski osakatila, kako to Grant kaže, zloupotreba sedišta moći vatrene zmije, odnosno kundalini. Nojman kaže: 
„Više puta smo skretali pažnju na osnovnu psihičku činjenicu da se ljudska svest doživljava kao muška i da se, svuda gde se razvio patrijarhalni svet, muško poistovećuje sa svešću i njenim razvojem... Ipak, sa stanovišta svesti, nesvesno se simbolički ispoljava kao žensko, dok se sama svest ispoljava kao muško...[8] Rastuća snaga muškog odgovara jačanju moći svesti u razvoju čovečanstva.“[9] 
U tom smislu je simptomatična biblijska priča o tome kako su Adam i Eva, zgrešivši, pregačama pokrili svoje genitalije i tako razotkrili pred Bogom ono šta su uradili. Solarna seksualnost, kao pandan solarnoj svesti, dovela je do pravolinijskog shvatanja i praktikovanja seksualnog čina, što jeste izopačenje, budući da je pravolinijski doživljaj, kao i pravolinjsko, linearno shvaćeno vreme koje ima tendenciju ubrzanja, zapravo posledica okamenjavanja (saturnizacija) načela solarnosti, a što ima psihičke i fiziološke posledice po ljude. Tako recimo indijski pisac Mani Madukar ukazuje da je fenomen prerane ejakulacije praktično endemska pojava među pozapadnjačenim muškarcima: 
„Seksualni život zapadnog čoveka jedna je od prvih žrtava njegove neumesne žurbe. Delotvornost se meri brzinom kojom jedna osoba uspešno obavlja jedan čin, a uspešan seksualni čin jeste onaj koji dovodi do orgazma – ili bi, bar, na Zapadu hteli da u to verujemo. Drugim rečima, što brže do orgazma, to je snošaj uspešniji. Ovo čudno posuvraćanje vrednosti dovelo je do veličanja muškarca koji može da se pari s najvećim mogućim brojem žena, i žene koja je osobito voljna da odustane od zanosnih predigri civilizovanog seksa. Danas romansijeri prave junakinje od žena koje kao da su večito spremne za parenje...“[10]
O toj manijakalnoj žurbi i njenim uzrocima, koji stvaraju jednu sumanutu inerciju, Konrad Lorenc kaže: 
„Mora čovek da se zapita šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva: zaslepljujuća pohlepa za novcem ili iznurujuća žurba. Bilo koje da je od toga dvoga, u interesu je moćnika svih političkih pravaca da podstiču i jedno i drugo i da do hipertrofije povisuju one motivacije koje čoveka pokreću na nadmetanje... Smatram vrlo verovatnim da pored pohlepe za posedovanjem – ili za višim položajem u hijerarhiji, ili i za jednim i za drugim – veoma bitnu ulogu igra i strah, strah da će se zaostati u trci, strah od osiromašenja, strah da će se doneti pogrešne odluke i da se neće, ili neće više, biti doraslo celoj toj ubitačnoj situaciji. Strah u svakom mogućem obliku je sasvim izvesno najbitniji faktor koji potkopava zdravlje modernih ljudi... Užurbanog čoveka ne mami samo pohlepa, ni najjače primame ne bi mogle da mu daju povoda za tako energično samooštećivanje; njega nešto goni, a to što ga goni može da bude i strah. Strašljiva žurba i žuran strah doprinose da čovek bude lišen svojih bitnih osobina. Jedna od njih je refleksivnost.“[11]


Steffi Grant
O posledicama mentalne kakofonije, podložnosti mentalnom formatiranju i konzumiranju previše informacija, već sam pisao, (vidi Revolucija katastrofe i demon informacija), apostrofirajući na drugačiji način Lorencov zaključak o nesposobnosti modernih ljudi da budu nasamo sa samim sobom, da uživaju u tišini ili da razmišljaju. To je sve posledica uranjanja u vreme, hvatanja koraka sa vremenom, kao poželjnog mentalnog i kulturnog stava modernog čoveka. U suštini radi se o pristanku na potčinjavanje kroz sleđenje trendova bez mnogo razmišljanja o posledicama. Direktna posledica potčinjavanja vremenu jeste inflacija veštački izazvanih ljudskih potreba iza čega stoje prizemni komercijalni interesi i banalni odnosi moći. 

Ulazeći dublje u tumačenje aktuelne bolesti dobrog dela čovečanstva, govoreći o poremećajima koji se odražavaju u morbidnim seksualnim činovima samouništavajuće prirode, Kenet Grant piše: 
„Tamo gde su laici bili efikasno zaluđeni monogamijom, slobodno korišćenje i razvoj seksualnosti bili su zabranjeni za kreativnu upotrebu i zakopavani u sterilni samoerotizam ili nemaštoviti bračni polni odnos. Vreme i navika neutralizuju i uništavaju električne naboje dvojne polarnosti, bitne za prodor u suptilnije ravni postojanja. Sa psihičke tačke gledišta, institucija monogamije dovodi do devitalizacije samih seksualnih sekrecija. One se umaraju, kao što se metali zamaraju i eventualno umiru zbog inercije koju izaziva isključiv oblik polnog snošaja nametnut monogamijom, koja ne dozvoljava svež podsticaj, novo nadahnuće. Telo želje postaje preopterećeno i truli zbog skupljanja otrova u psihoseksualnom sistemu, najpre kod pojedinaca, a zatim kod društva u celini. Sada su brane popustile i mi doživljavamo reakciju nasilja. U društvenoj sferi rezultat će biti u stvaranju s jedne strane pokornih robova suviše apatičnih da bi pružili bilo kakav otpor, a s druge strane, neljudskih automata, zombija, koje isključivo motiviše nazadno i bezosećajno nasilje što prodire iz pakla sputavanja, kao užasni oblici iskrivljene božanske energije, koja se javlja kao ružna reakcija izopačenih misli i perverznih želja. Ta bolest prodire u dublje nivoe nego što su oni psihosomatske prirode. Ona izaziva stvarnu paralizu dubljih centara svesti u kojima je koren same Volje.“[12]


Kao jedna od posledica posledica reaktuelizacije lunarne muškosti – nestaće i pojave kao što je homoseksualnost, koja je kao takva postojala tokom čitave epohe solarne muževnosti, a koja je eksplodirala u aktuelnom međuperiodu prelaska na oživljeni lunarni režim kao reakciju na izopačenje solarnosti. Ponovno ustanovljavanje lunarnog maskuliniteta neće biti samo lunarno nego lunarno-stelarno, čime se najavljuje i promena religijskog mentaliteta. Velika Boginja neće više biti samo boginja ljubavi, čime je, kako kaže Nojman, moć ženskog bila svedena na seksualnost (pa je tako žena postala seksualni objekat), nego će reafirmacijom ratničkog principa (boginja ljubavi i rata, odnosno Jupitera i Marsa, Heseda i Geburaha), koncept Velike Boginje povratiti svoje drevne pozicije prvenstveno u ulozi Velike Majke. Time se nagoveštava i ponovno utapanje muškosti i svesti u primordijalni uroboros, neizdiferenciranost, nakon čega bi ciklus solarizacije-maskulinizacije opet mogao da započne stvaranje novih civilizacijsko-kulturnih oblika. Krug se sužava novim krugom. Svakako da taj proces neće proteći bez „abortusa“, odnosno propratnih izopačenja kojih ćemo se tek nagledatiNaravno, to ne znači totalni nestanak čisto muške, solarne svesti, nego će ta svest bitisati izvan korpusa čovečanstva, na višem nivou ili među posvećenicima. 




[1] Erih Nojman, Istorijsko poreklo svesti, Prosveta, Beograd, 1994.
[2] Alister Kroli je stazi cadi dodelio kartu IV Car, dok je kartu XVII Zvezda povezao sa hebrejskim slovom he. O tome Kenet Grant kaže da je he „pripisana Majci i petokrakoj zvezdi fizičke reprodukcije: dvostruka krv majke predstavljena simbolom Vodolije sa njegove dve struje životodavnog fluida... Značajno je to što Vodolija, taj Zvezdani skup koji simboliše dvojnu struju magijsko mistične energije u čoveku ne povezuje sfere Jesod i Necah (Meseca i Venere) kao ranije, već sfere Zodijaka (Hokmah) i Sunca-Sina (Tifaret), dajući tako ključ za formulu ovog Eona. Nije više taj ograničeni venerijanski zrak koji je pomešan sa Mesecom iluzije i veštičarstva onaj koji proizvodi sjaj objektivnog postojanja, već je to savršena mešavina stelarne struje, koju predstavlja Hokmah, sa strujom solarno-falusne svesti u čoveku. Drugim rečima, priliv stelarnih energija izvan sunčevog sistema se uliva kako bi prosvetlio Sunce našeg sistema, koje je niko drugi do Ra-Hoor-Khuit, Krunisano i Osvajačko Dete, Horus Pobednik.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 27.
[3] Da ne bude zabune, ova formula nema nikakve veze sa islamom.
[4] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 175.
[5] Nojman pominje pečatne valjke iz akadskog perioda na kojima se pojavljuje zmija pod mesečevim srpom zajedno sa boginjom vegetacije, a što je motiv koji veoma podseća upravo na Evu, zmiju i rajski vrt.
[6] Nojman, Velika Majka, str. 209.
[7] Kenet Grant, Kultovi senke, str. 59.
[8] Ovo je stajalište današnje psihologije, kojim se, po mom mišljenju, na neki način pojednostavljuju stvari. To drevno i praistorijsko žensko/nesvesno stoji nasuprot istorijskom muškom/svesnom te na neki način pretpostavlja superiornost razvojnog, muškog, istorijskog. Ipak, sva mitologija, suštinsko utemeljenje čoveka nastalo je u tom praistorijskom majčinskom svetu pa otud modalitet ljudske psihe tog vremena ne bih mogao nazvati nesvesnim niti bi na ma koji način taj modalitet bio inferioran ili primitivan. Čovek tog nesvesnog doba je na neki način uronjen u večno, u bližem dodiru sa božanskom svešću budući da je tada za čoveka sva priroda bila živa: duhovi i bogovi bili su svuda, pod zemljom i nad zemljom, u šumama, izvorima, rekama, morima, oblacima, biljkama, životinjama, zvezdama. Svest istorijskog čoveka je u poređenju sa tim redukovana svest, sužena, fokusirana na uže Ja. To je suštinska posledica tzv razvoja. Fokusiranje na Ja dovelo je do začetka istorije, što je glavna posledica tzv solarizacije, a što nije bio cilj nego neželjena posledica.
[9] Erih Nojman, Velika Majka, str. 180 - 181.
[10] Mani Madukar, Kamatantra, VAJAT, Beograd, 1982, str. 168.
[11] Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998, str. 31.
[12] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 210-211.