Saturday, April 30, 2016

Božanska revolucija katastrofe (ideološki pamflet)

„Nepravda nikada ne leži u nejednakim pravima, nego u polaganju na „jednaka“ prava.“
Fridrih Niče, Antihrist

Ovo što sledi za mnoge će delovati neprihvatljivo, iluminatski, komunistički ili fašistički, totalitarno, u krajnjoj liniji nerazumljivo, ali ako steknu takav utisak neka odustanu od daljeg čitanja. U pitanju je ogled i promišljanje jedne svetske revolucionarne perspektive koja je apsolutno kontrainicijacijska, ali koja polazi sa stajališta neophodnosti sredstava svesno sprovedene tzv šok terapije u civilizacijskom smislu, čiji je cilj svojevrsno resetovanje čovečanstva. Nakon tog resetovanja moguće je izvoditi nove oblike civilizacijskog i kulturnog grupisanja i usmeravanja reafirmacijom drevnih načela (u novim ključevima) utemeljenih pre svega na poštovanju prirodnih tokova. 

Revolucije u svedočanstvu dosadašnjih istorijskih iskustava nisu ništa drugo do tranzicija ka antivrednosti, u odnosu na dominantne društvene vrednosti protiv kojih su ciljala revolucionarna dejstva. Reč je o tranziciji koja još uvek traje – iz jednog oblika univerzalizma ka drugom, tj ka drugom polu iste ideje, a što nije ništa više od puke negacije. Polet revolucionarnog ciklusa, pasioniranost aktera revolucije, nije ništa manja od pasioniranosti dekadenata predrevolucionarne situacije, pasioniranosti kojim su se poslednji odavali opojnoj demenciji dekadencije. Da nije tako nijedna revolucija ne bi uspela. Ipak, ne smetnimo sa uma da je u suštini nelegalan revolucionarni prevrat suspendovao tradicionalni legalni kontinuitet i time u perspektivi sebe doveo u opasnost, s obzirom da će neki budući revolucionari lakše moći  delegitimisati sistem nastao na nelegalnom revolucionarnom nasilju, a koji je proizveo pravno-svojinski diskontinuitet. Sledeći tu logiku, neki budući islamistički revolucionari u Francuskoj mogu bez imalo problema da ukinu sekularne tekovine Velike Francuske revolucije te izvrše kontrarevolucionarni preokret u pravcu povratka na monoteistički, univerzalistički poredak, doduše u islamskoj interpretaciji, pa čak i da vrate kralja, šaha, sultana ili kalifa. Naposletku, svako može sve da uradi i da se, pozivajući na pomenuti diskontinuitet, legalizuje i legitimiše svoje akcije. Otud, radikalni muslimani imaju sasvim legitimno pravo da zahtevaju, ili da se oružjem bore, za uspostavljanje šerijatskog zakona, ne samo u Francuskoj, nego i na prostoru čitave tzv Zapadne civilizacije.
Sa stanovišta stvarne promene sve što je protiv i što svoje osnovne principe temelji na suprotnim aksiomima od aksioma onog poretka protiv kojeg ustaje, jeste kontraproduktivno. Slobodari pobeđuju, ali im sloboda izmiče, dok nesloboda poprima gotovo virtuozne i banalne oblike te se obično pravda čarobnim rečima kao što su: bezbednost, stabilnost, mir, nacionalni interes, prosperitet, patriotizam, zakon, poredak itd. Prava promena, prava revolucija je naoko apsurdna, ali daleko opsežnija, pošto uvođenjem trećeg, radikalno drugačijeg težišta, nadilazi bipolarnost tačaka sa krajeva jedne duži idejnih i političko-socijalnih perspektiva.

Pitanje slobode je pre svega individualna, a tek onda kolektivna stvar, bez obzira na principijelnu opštost slobode i bez obzira na to što pojedinac nije osnovna ćelija društva nego je to, bez obzira na krizu, najosnovniji oblik zajednice - porodica. Da ne ulazim u definiciju pojma porodice, samo ću istaknuti da porodicu smatram oblikom proširene individualnosti. Čista individualnost je protivdruštveni fenomen i ne služi društvenoj reprodukciji nego redukciji pa je otud individualnost smislena jedino iz perspektive ezoterije. Sa druge strane društvo ili zajednica sačinjena isključivo od ljudi posvećenih u ezoteriju je utopija, ali društvo/zajednica koju predvode adepti je sasvim moguće i dodao bih - poželjno! Pojedinci izvan ezoterijske sfere nisu sposobni da ostvaruju individualnost zbog nedostatka moći volje i nerazvijenosti mentalnih organa. Ovo zvuči elitistički, ali ja se zbog toga neću izvinjavati jer nisu svi ljudi isti niti su jednaki po sposobnostima i ličnim svojstvima čak i onda ako im se pruže jednaki uslovi za razvoj. 

Opštost pre svega znači mogućnost koju može postići, ili u njoj učestvovati, bilo koja individua na osnovu sopstvenog voljnog napora. Svi imaju mogućnost da budu slobodni (i to je ono što je univerzalno u ideji slobode), ali je u praksi sloboda gotovo nepristupačna i suviše ograničena, dok je u onom malom delu svoje pristupačnosti rezervisana isključivo za mali broj pojedinaca koji su se maksimalno potrudili da je dostignu. Ne postoje univerzalni, opšteprihvaćeni i opšteprihvatljivi parametri slobode na osnovu kojih se mogu razlikovati slobodni od neslobodnih. 
Pseudorevolucionarni prevrat (a što istorijske revolucije u okviru hrišćanske civilizacije jesu) iz nekog sistema vrednosti ka njegovoj suprotnosti, nije ništa više do puč, te otud u sebi sadrži klicu straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije koja vodi u haos). Takva situacija, prirodno, nakon faze obračuna sa ostacima starog poretka, vodi ka međusobnom obračunu revolucionara, jer sistem (pravno-politički, vrednosno-moralni, ekonomski, itd), mora biti samo jedan. Da je revolucija zaista bila prava, sveobuhvatna, tada sigurno ne bi bilo nikakve kontrarevolucionarne klice, niti klice dalje revolucionarne inercije. Antiteza definitivnoj i totalnoj revoluciji više se ne tiče čovečanstva i civilizacije, niti ljudskog bića kakvog ga poznajemo. Tu je reč o posve drugačijoj perspektivi koju je teško zamisliti. Četvrta idejna opcija, uopšte nije u opoziciji spram treće koja je, putem revolucionarne devastacije, nadišla antagonizujuću društvenu bipolarnost oličenu u drugoj (pseudorevolucionarnoj) i prvoj (početnoj) opciji. Četvrta opcija je opcija sukcesor. Ona je kreativna, a ne destruktivna opcija. Njena kreativnost je totalna, baš kao što je totalna destruktivnost prave revolucije.

Iz paranoičnog straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije), rađa se moćno stablo novih institucija, sistema bezbednosti, revolucionarnih društveno-pravnih tvorevina, čime se ljudska sloboda znatno sužava iako idejno rešenje nove društvene situacije propagira upravo suprotno. (Pseudo)revolucionari koji su osvojili vlast brutalno reaguju na svaku opoziciju, budući da pred sobom imaju vlastiti primer kako su oni sami došli na vlast – konspiracijom. Zato oni uvek tragaju za nekakvim zaverama te troše velika sredstva za razvijanje sistema bezbednosti. 
Pošto čovek, ipak vapi za duhovnošću, za beskrajnim horizontima perspektive, povodom toga danas imamo katastrofalan rezultat. Ostvaren je grandiozan napredak u sferi spiritualnog pseudoprogresa: vulgaran povratak tradiciji, političke religije, stvaranje plejade novokomponovanih kvazireligijskih i kvaziezoterijskih oblika duhovnosti snobizma pseudocivilizacijskog društva itd. S obzirom na navedene nuspojave jednog vulgarnog shvatanja revolucionarnih principa Slobode, Jednakosti i Bratstva, izgleda da su sve dosadašnje revolucije u okviru hrišćanske civilizacije zaista bile revolucije katastrofe, čija se progresivnost ogleda u zaboravu, sentimentalizaciji, desakralizaciji i vulgarizaciji svega onoga na čijem su temelju, u odnosu suprotstavljenosti, ideologije datih revolucija i nikle.

O nedostatku volje za odricanjem od želje za privatnim interesom (to je ključni motiv pomenutih pseudorevolucija) te za rešavanjem ključnih problema ljudskih bića, nema potrebe govoriti. Povod za revoluciju predočen je kao njen razlog. U suštini pravi stratezi revolucija nisu njeni istorijski vođi, oprativci, komandanti, već sive eminencije” koji agendu svojih interesa ostvaruju podsticanjem, finansiranjem i strateškim usmeravanjem. Njihovi interesi nisu vezani za njih same u personalnom smislu, već za ciljeve koje nadilaze pojedince i ljudski vek. Za narod, naoružani buntovni narod, smisao revolucije je borba za socijalnu ili etničku pravdu. Za revolucionarne vođe, smisao revolucije je vlast. Za njene stratege i finansijere cilj je društveni inženjering u pravcu koji je generalno unapred definisan. Ipak, imajmo u vidu da su pomenute pseudocivilizacijske revolucije imale za posledice i mnoge dobre stvari, bez obzira na sva zla i pustošenja koje su sa sobom donele, uzrokovale ili uslovile. Negde sam slučajno pročitao da tek u naše vreme postaju očigledni socijalni užasi projektovani revolucijama XVIII veka.
Esencijalno Dobro i esencijalno Zlo nikako se ne mogu manifestovati u čistoj formi, pa ni u politici. Neka vlast, ma koliko bila zla i nečovečna, ipak tu i tamo učini i nešto pozitivno. Isto tako vlast makar bila sastavljena od samih svetaca, mora ponekad da učini kakvo zlo, ili da okrvavi ruke, jer zakon se mora poštovati. To sve vlast mora ili je neće biti, a vlast je vlast. Zato kada se neko buni protiv neke vlasti, buni se protiv konkretnog zla koje ta vlast čini. Međutim, pita li se buntovnik koje bi vidove zla tolerisao počinjene od strane vlasti za koju se on zalaže? Narkoman će reći kako je dobra ona vlast koja mu besplatno daje drogu. Nekada je davana milostinja. Danas je to humanitarna pomoć. Sutra će to verovatno biti infuzija kosmičkog jedinstva.

Prava revolucija jeste metafizička, a koju sam nazvao Božanskom Revolucijom Katastrofe. To iz razloga što počinje i završava se jednim jedinim, suštinskim činom nasilja, apstraktnog nasilja. Reč je o žrtvovanju samog Boga, ugaonog kamena društvenog, ideološkog, pravno-političkog, vrednosno-moralnog poretka, a što ima biti zalog novog revolucionarnog kosmostvaranja”, prvenstveno u umovima samih aktera Revolucije. Nakon krvavog čina na najvišem nivou, ono što sledi nije odbacivanje, negiranje, skrnavljenje ili revanšizam nad božanskim lešom (nad Njegovim štovaocima i institucijama, što bi bilo zaista primitivno i atavistički). Ono što sledi jeste nekromantijaoživljavanje istog i njegovo prevođenje u nešto što ono nikada nije bilo. Suština Božanske Revolucije Katastrofe jeste u transformaciji, promeni oblika postojanja, radikalnoj transformaciji samog vladajućeg kulta, društvenog tkiva, metasvetske ideje. Ta transformacija, shodno revolucionarnoj doktrini, mora biti inicirana odozgo, od strane najvišeg autoriteta, pažljivo, strpljivo, mudro, etapno, konspirativno, transgeneracijski, jer revolucija jeste zavera, a zavera je revolucija. Cilj revolucionara je infiltrirati se u vlast, u moć, pa onda sa te pozicije revolucionisati ljudski svet. To znači da će u jednom trenutku, kada uslov infiltracije bude ostvaren, zavereničko jezgro činiti vrhunski adepti vladajućeg kulta, a ne autsajderi, neinicirani ili pripadnici nekih drugih kultova (koji mogu odigrati značajnu ulogu korisnih idiota”). Dakle, Revoluciju je neophodno prvo izvesti unutar samog vladajućeg kulta, odakle će njena delatnost biti reflektovana na sve društvene institucije i šire slojeve društva. To je magijski proces koji izvode sami vrhunski adepti kulta starog poretka. Ne mora značiti kako je vrhovni adept istovremeno i prvosveštenik religijskog i institucionalnog manifestovanja tog kulta.
Prava Revolucija je nužno svetska. Njena ambicija je univerzalistička. Uslovi za svetsku Revoluciju Katastrofe, čiji je cilj započinjanje nadistorijskog galaksizacijskog marša, još uvek nisu idealni, pošto bi čitavo čovečanstvo trebalo biti obuhvaćeno institucijama globalizacije. Tada bi planetarni vlastodršci trebalo da budu mudri i besprekorni, a to sigurno ne bi mogli biti ljudi nekanalisanih emocija, gonjeni strahovima, strastima, ambicijama, nadama, lišeni metasvetske vizije. Oni moraju biti i proroci, sveštenici kako globalizacije, tako i njene napredne varijante: galaksizacije. U protivnom, njihova tiranija neće biti prosvećena, a oni neće biti kadri da sprovedu Revoluciju odozgo ka dole, a što bi jedino moglo da ih spase krvave i izopačene propasti u haosu globalizma. Da bi se to predupredilo, neophodno je da dizgine globalizacijskog marša preuzme nova elita sastavljena od kategorije posebnih ljudi arkanskog tipa, intergeneracijski posvećenih Revoluciji kao jedinom cilju i smislu politike te njihovog delovanja. Bila bi to prva, konkretna akciona faza Božanske Revolucije Katastrofe, početak scenarija galaksizacije – konspirativna infiltracija ljudi posvećenih Revoluciji te infiltracija revolucionarne groznice među one koji imaju društvenu i magijsku moć. To je suštinska intencija totalnog revolucionarnog delovanja koje može izneti samo okultno magijsko bratstvo utemeljeno na principima saturnovske prirode.

vidi dalje: Vladavina razuma i transhumanizam

Friday, April 29, 2016

Neki aspekti doktrine trodelnosti

U ovom tekstu neću se baviti opštim značenjima i pojavnostima trijade i trodelnosti u ezoteriji ili mitologiji. Fokus je na aspektima koji doprinose razumevanju doktrine eona Horusa. Za početak, podsetimo se Merkurovog glifa koji simbolički predstavlja načelo trodelnosti. Reč je o izrazu trijade koja metafizički i nadistorijski bdije nad svim epohama i erama čovečanstva. Tako i u Krolijevoj Knjizi zakona, trijada predstavlja noseći oblik strukture njene poruke. Ona sama za sebe tvrdi da je trostruka, budući da je sastavljena iz tri poglavlja od kojih svako predstavlja manifestaciju po jednog vodećeg principa eona boga Horusa. „Ovo što pišeš je trostruka knjiga Zakona.“ (AL, I:35) 
Ime Horusa se u Knjizi zakona javlja u tri oblika, kao Heru-ra-ha, Ra-hoor-khuit i Hoor-paar-kraat.[1] U stihu 40, prve glave, piše: „… postoje Tri Ranga, Samotnik, i Ljubavnik, i čovek Zemlje.“ Upravo taj iskaz najviše upućuje na tajanstvo Merkurovog glifa. Na vrhu je Mesečev luk – lunarni Samotnik (sličnost sa kartom IX Pustinjak koja pripada Merkuru i označava Devicu te hebrejsko slovo jod). Ispod toga, u sredini glifa je solarni Ljubavnik (karta VI Ljubavnici koja takođe pripada Merkuru i označava Blizance te hebrejsko slovo zain). Ispod Ljubavnika je utemeljenje figure u čoveku Zemlje saturnalne prirode čiji je atribut tarot arkana XXI Svet ili Univerzum, koji kao svet četiri elementa odgovara kristalizovanoj projekciji Saturna. Hebrejski atribut ove karte, po korespondencijama zapadnog hermetizma jeste tau, a to je krst - simbol svetlosti, ali i jedinstva četiri elementa, zatim strane sveta itd. Njihovo jedinstvo formira funkcionalnu monadu, trojedinstvo, čiji je hrišćanski izraz bog u tri oblika: Otac, Sin i Sveti Duh, a koji su suštinski jedno, odnosno Jedan. Taj Jedan je alef, koji zajedno sa tau (vrednost 400), zain (vrednost 7) i jod (vrednost 10) daju 418, a što predstavlja broj od posebnog značaja u Knjizi zakona a odnosi se na broj tzv Kuće Proroka, čime se potvrđuje veza sa Merkurom budući da su pojmovi kuće i proroka merkurovske prirode. Zanimljivo, brojčanu vrednost 418 ima i reč het, koja označava osmo slovo hebrejskog alfabeta i prevodi se kao ograda. Ta ograda može biti shvaćena na mnogo načina, ali u ovom asocijativnom nizu ukazuje na ogradu hrama koja deli sveto od svetovnog, sakralno od vulgarnog. 
Hrist, bogočovek, ušao je u Jerusalim jašući magarca. I tu vidimo trijadu Hrist – magarac – Jerusalim, koja ukazuje na isti fenomen. Hrist (svest iz Tifareta), ulazi u Jerusalim (simbolika Nebeskog Jerusalima), odnosno u Grad Piramida, u Binah, na magarcu. Šta predstavlja taj magarac i ko je magarac, odnosno Kristofer, Hristoforos, nosilac-Hrista, nosilac zlata, odnosno zlatnog runa? Šta je agens koji nosi zlato, prebacuje svest preko ambisa do Božjeg Grada? To je onaj krst elemenata sa dna Merkurovog glifa koji nosi solarni krug do visina lunarne refleksije koja simbolizuje apstraktne sfere. I korak dalje, zahvatanjem u egiptozofski asocijativni lanac stvaramo zaključak – magarac je Set, onaj kojeg je pobedio Horus, pobedničko i osvetničko Dete. Magarac je imenitelj sile koja adepta prebacuje preko apstraktnog ambisa. Preciznije, magarac je simbol senke, tame, zla koje je Hrist savladao i na njemu pobednički jaše. Magarac, a naročito onaj crveni, u Egiptu je poznat kao simbol opakih sila i može se porediti čak i sa Zveri iz Apokalipse. Magarac ima još značenja, dobroćudnih ili zlokobnih, ali je njegova priroda u suštini saturnovska.

Trijadu eona Horusa možemo uporediti sa tradicionalnom koncepcijom Deus – Homo – Natura, odnosno Bog – Čovek – Priroda, koja Čoveka stavlja u središte trijade između Boga i Prirode. Takođe, postoji snažna veza i sa primarnom trijadom masonskih stepenova: Učenik (Sunce na istoku) – Pomoćnik (južno podnevno Sunce) – Majstor Mason (zalazeće Sunce na zapadu). Masonska legenda o ubistvu Hirama Abifa ukazuje na kosmološki značaj te veze. Elifas Levi o tome piše na sledeći način: „Postoje tri stepena u hijerarhiji bića; Postoje troja vrata na hramu; Postoje tri zraka u jednom zraku svetlosti; Postoje tri sile u prirodi. Te sile su simbolizovane štapom za merenje koji ujedinjuje, metalnom šipkom ili polugom koja podiže, i maljom koji učvršćuje ili čini čvrstim. Buna sirovog instinkta protiv autokratije mudrosti, naoružava se uzastopno sa te tri sile. Postoje tri buntovnika: Buntovnik protiv prirode, Buntovnik protiv znanja, Buntovnik protiv istine. Oni su simbolički predstavljeni u paklu starih naroda sa tri glave Kerbera. U Bibliji simbolički ih predstavljaju Korej, Datan i Aviron. U masonskim legendama oni su obeleženi simbolima čije kabalističke kombinacije variraju zavisno od stepena inicijacije. Prvi, obično zvan Aviron (ili Abiram) ili Hiramov ubica, udara velikog majstora štapom za merenje. Baš na taj način je toliko pravednih žrtvovano u ime zakona. Drugi po imenu Miphiboseth, od imena jednog besmislenog pretendenta na Davidov presto, udara Hirama gvozdenom šipkom. Tako i popularna reakcija na tiraniju postaje druga tiranija i pokazuje se još pogubnijom za vladavinu mudrosti i vrline. Konačno, treći dokrajčuje Hirama maljem, baš kao brutalni obnovitelji takozvanog reda, koji obezbeđuju svoj autoritet rušenjem i gušenjem inteligencije.“[2]
Hiram je Sunce. Trojica Hiramovih ubica koji se pominju u legendi predstavljaju tri znaka u zodijaku: Vagu, Škorpiju i Strelca. Ubica koji predstavlja Vagu udara Hirama štapom za merenje, odnosno lenjirom (poravnanje, jesenja ravnodnevnica). Drugi ubica, Škorpija, udara Hirama gvozdenom šipkom, odnosno uglomerom. Treći ubica, Strelac, udara maljem. Nakon toga, Hiram biva sahranjen na brdu Morija, odnosno Sunce nakon Strelca ulazi u znak Jarca gde se nalazi u hibernaciji tokom zimskog solsticija i čitave zime, koju obeležavaju znaci Jarca, Vodolije i Riba. Potraga za Hiramovim grobom i podizanje njegovog tela potpada pod ostale zodijačke znake. Takođe, trodelnost sunčevih dnevnih faza mogu predstavljati i trojedinog boga, odnosno boga u tri oblika, kao jutarnje sunce na istoku, ono je Otac; sunce u zenitu je Sin; kao zalazeće sunce na zapadu, ono je Sveti Duh ili Velika Majka.

Trodelnost ljudskog bića jeste involucijski odgovor čovečanstva na izazov nastao nakon mitskog pada, izgona iz Rajskog vrta, odnosno opšte degradacije prvobitnog stanja tradicionalno nazvanog Zlatnim dobom. Tako je ustanovljena trijada čija je svrha da omogući produžetak ljudskog bitisanja na Zemlji, doduše na temelju sužene svesti ogromne većine ljudi. Trijada je načelo dalje involucije ljudske vrste, ali istovremeno i evolucije pojedinaca koji će omogućiti skok svih ostalih onda kada dođe vreme. Tako će biti dok na Zemlji, uslovi nalik prvobitnim, ponovo ne budu uspostavljeni. 

[1] Danijel Gunter u knjizi Inicijacija u Aeon Deteta (srpsko izdanje Alef, Beograd, 2015), navodi sedam Horusovih imena pomenutih u Knjizi zakona: Hoor-paar-kraat, Ra-Hoor-Khuit, Heru-pa-kraath, Ra-Hoor-Khu, Ra-Hoor-Khut, Heru-ra-ha i Hoor-pa-kraat. Vidi AL, I:7,36,49,52; II:8,64; II:1,35.
[2] Elifas Levi, Masonske legende, Esotheria, Beograd, 2005, str 39-40.

Wednesday, April 27, 2016

Ograničenje, volja i sloboda

U biblijskoj Knjizi postanja Bog je ograničio Adama i Evu tako što im je zabranio voće sa drveta spoznaje dobra i zla. Zmija je delovala kao inspirator i inicijator. Ta zmija je predstava onog strašnog zmaja koji čuva neko blago, zlatnu jabuku i sl. Obično uz to blago ide kakvo prokletstvo za onoga ko se usudi da proba. Bez te konzumacije ne bi bio moguć pad i tzv iskonski greh. Bez pada i iskonskog greha ne bi mogla biti ostvarena Božja promisao koja čovečanstvo, shodno biblijskom scenariju, vodi ka višem nivou, kroz Spasitelja ka spasenju, kroz iskustvo, kroz iskušenje bitisanja na materijalnom nivou. Čitav ovaj biblijski mit može biti preslikan na nebo i da odozgo svedoči o našem položaju na Zemlji. Naime, sam Raj, shodno nekim legendama, može biti predstavljen sazvežđem Mali medved, dok ključna zvezda tog sazvežđa – Severnjača, predstavlja drvo spoznaje dobra i zla, odnosno zabranjeno drvo. Mali medved je Arka, Arktos, Arkadija, pa otud Arktik kao zemlja korespondentna polarnom sazvežđu. Đavo ili Zmija jeste sazvežđe Zmaja (Draco) koje sa tri strane okružuje Malog medveda. To je ta zmija kušač, ona koja daruje znanje, ali i koja inicira i tumači snove. 

Naravno, ovo su opšta mesta, ali suština je u tome da je vrhovna sila želela da ograniči ljudska bića u sticanju znanja, odnosno moći, kako oni ne bi postali poput bogova, kako ne bi kao neko ko zna – kusali plodove sa drveta večnog života. To se na prvi pogled čini nepravednim, neljudskim, dok Bog koji ograničava ljudsku slobodu, znanje i moć, deluje poput nekog tiranina. Međutim, ako se osvrnemo oko sebe, nije nam teško zamisliti šta bi tipičan čovek civilizacije uradio sa velikim znanjem i moći. Uništio bi prirodu, uništio bi samog sebe. To nije sloboda. Za slobodu je potrebna volja, a volja za samouništenjem nije svojstvena živim bićima, osim ukoliko nema nikakvog drugog izlaza. Pa koja bi vrhovna sila to dozvolila? Ljudsko biće kakvo jeste, ne zaslužuje slobodu, već samo po koji retki primerak koji nekim svojim svojstvom i delanjem, opravdava definiciju čoveka kao mikrokosmosa, odnosno antropogenezu po Božjem liku. Da bi to postao čovek mora prepoznati ograničenja postavljena od strane više sile i delovati u skladu sa tim. Biti slobodan, apsolutno slobodan, nije svojstveno ljudima kakvi jesu, nego nekom drugom redu bića, odnosno drugačijim ljudima.
Mnogi kažu da čovek zloupotrebio svoju moć i znanje koje poseduje. Taj stav podrazumeva kako ljudsko biće ima nekakvu slobodnu volju pa je otud sposobno da napravi izbor, odnosno da donosi odluku. Ništa ljudi nisu zloupotrebili već su jednostavno kao vrsta pregaženi životnom silom. Oslobađanje i porast svesti mogući su jedino kao individualan proces, kroz napor pojedinca. Kolektivitet može da se nada daljem zatomljavanju ljudskih spoznajnih i delatnih moći. Opšti trendovi su uvek u suprotnosti sa oslobodilačkim stremljenjima pojedinaca. U većini slučajeva ljudska bića nemaju slobodnu već nekakvu rudimentarnu volju. Da imamo slobodnu volju onda naše postojanje ništa ne bi sputavalo. Ono što mi ipak imamo jeste mogućnost da izgradimo volju koja se može nazvati slobodnom. Taj proces je dugotrajan i mukotrpan te obuhvata životnu posvećenost. Sa druge strane, volja je slobodna ili je nema. Zapravo, govorimo o uspavanoj i aktiviranoj volji. Tako bi možda mogli da povučemo paralelu između slobodne (aktivne) i neslobodne (uspavane) volje. 

Instinkt je mnogo jači i stariji od razuma pa shodno tome on stoji u pozadini svih odluka koje donosi ljudsko biće. Razum je pomagalo instinkta, orijentir svesti. Moderna civilizacija je od razuma napravila fetiš ali reč je o pukom sredstvu. Dakle, postojanje slobodne volje kod čoveka nije činjenica već jedna krajnje diskutabilna kategorija. U tom smislu smatraću kako većina ljudskih bića ima uspavanu volju. Pregaženi smo životnom silom jer nemamo kontrolu nad životom već nam se isti dešava. Bića kojima se život dešava nemaju aktivnu volju. Alister Kroli je govorio kako većinu čovečanstva čine nesposobni ljudi koji nisu u stanju da usklade svoje mentalne mišiće kako bi ostvarili smisaone pokrete. Po njemu, većina ljudi nema istinsku volju, već tek splet želja, od kojih su mnoge u međusobnoj suprotnosti. (O tome vidi: Alister Kroli, Magika, poglavlje Štap). U jednom od komentara Knjige zakona, Kroli je, ocenjujući aktuelno vreme, napisao: 
„Nad nama danas visi opasnost do danas nezabeležena u istoriji. Pojedinac se ograničava na sve više i više načina. Razmišljamo kao krdo. Rat više ne ubija samo vojnike; on ubija sve, ne birajući. Svaka nova mera većine demokratskih i autokratskih vlada po svojoj suštini je komunistička. To je uvek ograničenje.“ 
Upravo su ta ograničenja u funkciji „reči greha“ koja se u Knjizi zakona, pominje kao ograničenje. Međutim, ne bi bilo u duhu ezoterijskog promišljanja stvari pojam ograničenja svoditi na nekakve spolja nametnute zabrane, dakle god dolazile. Suština je na unutrašnjim ograničenjima. Ograničenje pre svega dolazi od razlikovanja, od podeljenosti bića i samonametnute odeljenosti od prirode, ali i od dubljeg unutrašnjeg sopstva. Uzrok tog prokazanog ograničenja jeste individualno Jastvo. Ono što nas odvaja, sputava i ograničava od okoline, od prirode, od univerzuma, od dubljih vidova sopstva jeste naše ograničeno, privremeno, smrtno Ja. Bela Hamvaš kaže: 
"Sve dok je bivstvo jedno, propis, zakon nije neophodan; nije potrebna dobrota; nisu potrebni sveci... Kada su, pak, stigli sveci i doneli dobro i zakon, doneli su i razlikovanje. Jedinstvo je nestalo. Bivstva su se raspršila na dobro i zlo, na sever i jug, na istok i zapad. A zajedno s granicama doneto je Ja... jedinstvo bivstva se razbilo u paramparčad. To su sve grehovi svetaca. Greh morala. Greh granica. Greh Ja."(1)
Ograničenje uvek stoji nasuprot slobodi. Ipak, pitao bih, čijoj slobodi? Zaslužuju li ljudi, takvi kakvi jesu i toliko koliko ih ima – slobodu o kojoj govori Kroli? I kako je to uopšte moguće? I zašto bi bilo? Nije li ta sloboda poput dvoseklog mača? Džon Vajtsajd Parsons je zapisao: 
„Čovek je radikalno biće, sa sposobnostima boga. Njegove moći se ne razvijaju zabranjivanjem i potiskivanjem, već hrabrošću i u slobodi. Užasan je svet koji je čovek stvorio….“, jer kako malo pre toga Parsons kaže: „Na kratko, između sadašnjice i Armagedona, mi smo pušteni u svet.“
No, da li je baš svaki čovek radikalno biće sa sposobnostima boga? Zašto se te božanske sposobnosti i snage u čoveku retko kada manifestuju, dok većina primeraka ljudskih bića anonimno živi u opštoj uravnilovci, dobijajući snagu tek u masi, ili u nekakvom poretku kada ih organizuje neka politička ili religijska moć? Nije li zato čovek otpadnik? Nije li to ljudsko otpadništvo vidljivo i na nebu, a ne samo na Zemlji? Uputimo stoga pogled ka sazvežđu Severna kruna. U njoj vidimo kružnicu, vidimo krunu i vidimo lavirint. Vidimo inicijatičko iskušenje Tezeja. Vidimo čudovište Minotaura. Vidimo oreol svetaca. Vidimo boginju Liberu, ali vidimo i kazamat, karantin, svet mrtvih, arenu izopšteništva i otpadništva. Vidimo oblik Amente, oblik čistilišta. I vreme koje je sebe okitilo ovim simbolom ukazuje na ono što se sprema. Kontrainicijacija je stvorila tamnicu sa svim iskušenjima; inicijacija će pronaći put za odabrane pojedince. Ostali će pasti Minotauru.

(1) Bela Hamvaš, Scientia Sacra I, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 112.

Tuesday, April 26, 2016

Demon racionalizma

Vidi sličan tekst:
Dominacija senke na svetskom nivou

Kenet Grant je fenomen demona okarakterisao kao nerešene komplekse unutar psihe i ostavišta u psihičkom nervnom sistemu, koja bivaju podstaknuta na štetnu aktivnost kada postoji ozbiljna energetska blokada. Međutim, ljudi od znanja demone mogu kontrolisati i naterati da reaguju pomoću sigila ili kontrolom sna. A za energetske blokade, Grant kaže da se mogu razbiti i oslobođena energija ponovo preusmeriti ka stvaralačkim, magijskim ciljevima. Ti nerešeni kompleksi postoje kako unutar individualne, tako i kolektivne psihe pojedinih klika, grupa, naroda ili kultura, pa čak i na nivou celokupnog čovečanstva. Mesec je glavni stožer demonskih fenomena. Njegov nektar je istovremeno i otrov i lek, a jedina razlika između otrova i leka je u načinu primene i proporciji doziranja. Dakle, to ne može svako da radi već jedino Merkur, odnosno onaj ko je upućen u merkurovsku tajnu nauku. Sledbenici Velikog Hermesa, učenici arhanđela Rafaela, biće oni koji će transformisati klipotičnu lunarnu energetsku koprenu u blagotvorni srebrni sjaj uz pomoć kojeg će ljudi ponovo moći da obožavaju zvezde i pronalaze svoje zvezdano-magnitudne puteve ili put ka solarnom središtu. 
Nerešeni kompleksi su istorijski nagomilani, energetske blokade gotovo nepremostive. Oni koji upravljaju procesom civilizacije nemaju leka za njeno umiranje, niti imaju leka za sebe. U pogledu sudbine svetske oligarhije / plutokratije nije potrebno biti prorok – biće uništeni, kao što će, kako Grant kaže, biti uništeni oni koji ne budu u stanju da prihvate duh novog eona. Oligarhiju će uništiti moć kojoj služe, jer služiti moći znači želeti biti uništen. Bolest u koju je zapalo čovečanstvo rezultat je bujanja samoubilačke opsesije ljudskog materijala koje je istorijski proces izbacio na sam vrh. Njihova dijabolična isijavanja truju atmosferu ljudskog bitisanja na Zemlji. Svoj zločinački karakter i nedela širom sveta kriju iza odrednice Čovek. Tog Čoveka će: „...uništiti elementalne sile koje je prebrzo prizvao. Zato je bitno da se sve doktrine praznoverja koje pritiskaju čovečanstvo očiste, a religija, onako kako se popularno shvata, prva je među njima.“[1]

Dakle, sve ono što oligarhija vekovima emituje, ili je u svojim inkarnacijama poslednja dva-tri veka emitovala na osnovu kidnapovanog nasleđa i falsifikovanih inicijacijskih linija iz dalje prošlosti – mora biti pročišćeno. Ipak, da se razumemo, ta masa beživotnog verovanja nisu samo survivali monoteističkog religijskog kompleksa, ili neki okamenjeni ostaci starijeg porekla, nego i mnogi aspekti istočnjačkih religija koje su zaglibile u beslovesni automatizam. U tu beživotnu masu spadaju i (post)moderna sujeverja koja nameće ideološki humanizam i ateizam. Takođe, čitav tzv nju ejdž je jedan veliki abortus, nastao kao reakcija na materijalizam modernosti i idealizam predmodernih vremena ili religijsku zatucanost. Knjiga Zakona to slikovito opisuje na sledeći način: „Udaram krilima u lice Muhamedovo i zaslepljujem ga. Svojim kandžama kidam meso Indijca i Budiste, Mongola i Dina. Bahlasti! Ompehda! Pljujem na vaše kvarne veroispovesti.“[2] 
Kenet Grant je genezu mase beživotnog verovanja objasnio neuravoteženom maskulinizacijom religijskog života prvenstveno u Egiptu odakle su se religijsko-magijske formule širile Bliskim Istokom i mediteranskim svetom. Grant kaže: 
„Međutim, u samom Egiptu patrijarhalna tradicija, sa svojim naglaskom na muškom principu, razvila se u Kult trojstva koji se sastojao od Oca, Majke i Deteta. Kasnija hrišćanska verzija, koja je potisnula žensku komponentu, zasnovala je apsolutni patrijarhat koji je izvitoperio čitavu misterijsku tradiciju i vodio ka zarazi civilizacije neuravnoteženim verovanjima o totalno muškom autoritetu i ukidanju svega što je pripadalo ženskom elementu u prirodi.“[3]
Grant ovde preteruje jer hrišćanstvo u suštini i nije baš toliko patrijarhalno, zapravo manje je patrijarhalno od judaizma i islama, a u okviru hrišćanskog korpusa protestantizam je patrijarhalniji od katoličanstva i pravoslavlja, budući da odriče sakralni značaj Bogorodice i ženskih svetaca kojima su tradicionalne hrišćanske crkve, pod pritiskom narodnih verovanja, ublažile muškocentričnu figuru trojedinog Boga. Osim toga katoličanstvo, a naročito pravoslavlje, prihvatili su prilično paganskih elemenata procesom asimilacije i hristijanizacije narodnih običaja, verovanja i kalendara. Mirča Elijade je napomenuo da seljaštvo Evrope nije bilo privučeno istorijskim i moralnim hrišćanstvom, nego je živelo u nekom svom kosmičkom, odnosno paganskom hrišćanstvu, koje je shvatalo hrišćanstvo kao kosmičku liturgiju
„Mistička bliskost s kosmičkim ritmovima koju su snažno napadali Proroci Starog Zaveta, a Crkva jedva tolerisala, u srži je religioznog života seoskog stanovništva, nadasve u jugoistočnoj Evropi. Za čitav taj deo hrišćanstva, Priroda nije svet greha, nego Božje delo.“[4]
Nasilna redukcija ženskog elementa iz svetog, rezultat je ništećih intencija monoteističkih religija da sve prilagode dogmatskim aksiomima na kojima je utemeljen legitimitet (i legalitet) društvene moći koja se na njemu vekovima održava. Fridrih Niče je maestralno kritikovao posledice hrišćanskog morala u Antihristu i Volji za moć, optužujući hrišćanstvo za negaciju prirode i jačanje individualnog egoizma, koji i u posthrišćanskom svetu ostaje kao jedno od njegovih glavnih posledica. Hrišćanin je, po Ničeu, izrođenik i bolesnik, jer imperativ opstanka ljudske vrste iziskuje propast „neuspelih, slabih, degenerisanih, ali se hrišćanstvo obratilo baš njima, kao konzervirajuća sila.“[5] Ta konzervirajuća sila, pripremila je teren za današnje bezvoljno stanje mase ljudskih bića, a za čije održavanje lunarna oligarhija i te kako ima interes: 
„Čovek učinjen bezopasnim, za se i za druge, slab, bačen na kolena u poniznosti i skromnosti, svestan svoje slabosti, grešnik – to je taj najpoželjniji tip, taj koji se može i proizvesti kakvom hirurgijom duše.“[6] 
Slične osobine, primetićemo, poželjne su i sa stanovišta globalne vlasti kapitala. U našem vremenu idealan čovek više nije grešnik, ali ima umetnute potrebe, od vernika i sledbenika pretvoren je u potrošača.

Jedva da je potrebno naglašavati idejnu bliskost Ničea i Krolija po pitanju hrišćanstva kao patološke pojave u istoriji čovečanstva. O istom motivu govori u Knjiga Zakona: „Čujte me, vi ljudi što uzdišete! Žalosti patnje i kajanja ostavljene su mrtvima i umirućima, narodu koji me još ne poznaje. Oni su mrtvi, ti bližnji; oni ne osećaju. Mi nismo za bedne i žalosne: gospodari zemlje su naši rođaci.“[7] „Mi nemamo ništa s odbačenima i nesposobnima: neka umru u svojoj bedi. Jer oni ne osećaju. Sažaljenje je mana kraljeva: zgazite jadne i slabe: ovo je zakon snažnih: ovo je naš zakon i radost sveta.“[8] Kroli je vreme obeleženo vladavinom hrišćanstva nazvao erom vulgaris, dok je Niče rekao: „Hrišćanstvo međutim, kao religija, spada na vulgus; za virtus najviše vrste ono nema nikakvog smisla.“[9]
Međutim, najveći i najopasniji demon je tzv. racionalizam. Knjiga Zakona pominje pse razuma, koji blokiraju volju, te kaže: „I razum je laž; jer postoji činilac beskrajan i nepoznat; i sve njihove reči su iskrivljene.“[10] Upravo je taj beskrajni i nepoznati činilac ono što religija razuma tako silno i fanatično poriče i protiv čega, u ime prosvećenja i napretka, ustaje. Rene Genon govori o težnji današnjeg racionalnog mentaliteta da isključi svaku misteriju iz sveta i: 
„Zaista bi se moglo reći da – što je jedna koncepcija ograničenija – na nju se više gleda kao na striktno racionalnu; uostalom, dovoljno je poznato da su, počev od „enciklopedista“ XVIII veka, najogorčeniji poricatelji svake natčulne realnosti posebno voleli da bilo kojim povodom prizivaju razum i da se proglase racionalistima... Racionalizam se u svim svojim oblicima bitno definiše verovanjem u nadmoć razuma, objavljenog kao prava dogma, koja podrazumeva poricanje svega što je nadindividualne kategorije, posebno čiste intelektualne intuicije, što za sobom logično povlači isključivanje svake prave metafizičke spoznaje; posledica ovog poricanja je, u jednoj drugoj kategoriji, takođe odbacivanje svakog duhovnog autoriteta, budući da je njegov uzor nužno nadljudski...“[11] „Već sada možemo primetiti koliko je ovaj racionalizam u skladu sa savremenom težnjom ka pojednostavljivanju; ovo pojednostavljivanje, koje, prirodno, uvek predstavlja posledicu svođenja stvari na njihove najinferiornije elemente, potvrđuje se pre svega poništavanjem čitave nadindividualne oblasti.“[12]
Tako redukcionistički shvaćen, razum je sredstvo svojevrsne materijalizacije percepcije i interpretacije, jer kako kaže Genon, razum biva poslednji ili najinferiorniji stepen na kojem je „čvrstoća“ dosegla krajnji nivo. Racionalizam je, po Genonu, zapravo negacija svakog višeg načela razuma, a što na neki način oslepljuje ljudsku inteligenciju, odvajajući je od unutrašnjeg genija, od „čistog i transcendentnog intelekta“, a čiji je posao da upravo taj intelekt odražava. Tako ljudski spoznajni horizonti bivaju suženi i zatvoreni. Genon kaže: 
„Time što je izgubio svaku dodatnu komunikaciju s nadindividualnim intelektom, razum samo može da teži nadole, drugim rečima ka inferiornom polu postojanja, i da sve više tone u „materijalnost“; u istoj meri on, malo-pomalo, gubi sve čak do same ideje istine i dolazi do toga da traži samo najveću udobnost za svoje ograničeno shvatanje, u čemu nalazi trenutno zadovoljstvo samom činjenicom svoje težnje nadole, jer ga ona vodi u smeru pojednostavljivanja i izjednačavanja svih stvari.“[13]
Tu leži koren shvatanja izjednačavanja svih ljudskih bića na osnovu nekoliko osnovnih parametara, ne uzimajući u obzir suštinske osobine svakog pojedinca ili određene ljudske grupe. To je izraz težnje ka svođenju svake pojave na prost skup kvantitativnih odrednica. Sve se nastoji svesti na broj, pri čemu se previđa suštinska mističnost brojeva, jer kako kaže Knjiga Zakona: „Svaki broj je beskonačan; nema razlike.“[14] Kabala koristi brojeve, ali sa premisom kvaliteta a ne kvantiteta. Broj je kvalitet, što se posebno vidi u doktrinama sefirot. Racionalizam je u tom pogledu kruna onoga što je Kroli nazivao era vulgaris, budući da teži svođenju svega na materijalni, kvantitativni aspekt. To je ludilo redukcije, odnosno „greh ograničenja“, kako to piše u Knjizi Zakona. Kabalistički, ograničenje je jedno od svojstava sefire Binah (treća sefira na Drvetu života). Budući da je veliko more, crna boja, planeta Saturn i pojam vremena vezan za ovu sefiru, upravo tu vidimo koren izopačenja psihičke energije čoveka koje se u našem vremenu zove racionalizam. Racionalizam je svojevrsno pomračenje Sunca, pomračenje principa Logosa u čoveku, odnosno znak klipotične lunarizacije maskuliniteta i uopšte ljudske svesti. Otud je racionalizam analogan klipotskim zmijama koje muče Mesijinu dušu. Egzorcizam tih demona biće bolan i trajan, a završiće se tako što će predstavnici dubljih magijskih sila i fizički uništiti one koji se lažno predstavljaju. Predstavnike tih dubljih sila nazvao sam „revolucionarima katastrofe“, što ukazuje na pojavu nove i obuhvatnije mesijanske struje. Da, pojaviće se nove knjige zakona, novi protagonisti globalnog revolucionarno-mesijanskog delovanja. Neki novi i drugačiji trendovi progutaće umišljene trendsetere.




[1] Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 161.
[2] Knjiga Zakona III:52-54. U komentarima Knjige Zakona, Kroli ističe da se ovi stihovi odnose na islam, hinduizam, budizam, konfučijanizam, judaizam i hrišćanstvo. Vidi: Aleister Crowley, The Law Is For All, Llewellyn Publications, St. Paul, USA, 1975, str. 302-303.
[3] Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 61-62.
[4] Mirča Elijade, Mit i zbilja, Matica hrvatska, Zagreb, 1970, str. 155.
[5] Fridrih Niče, Volja za moć, Mladost, Zagreb, 1988, str. 127.
[6] Niče, Volja za moć, str. 129.
[7] Knjiga Zakona II:17-18.
[8] Knjiga Zakona II:21.
[9] Fridrih Niče, Volja za moć, str. 129.
[10] Knjiga Zakona, II:32.
[11] Rene Genon, Mračno doba, Gradac, Čačak-Beograd, 2008, str. 46.
[12] Rene Genon, Mračno doba, str. 47.
[13] Rene Genon, isto, str. 50-51.
[14] Knjiga Zakona, I:4.