Saturday, April 23, 2016

Žena opasana mačem

Vidi prethodno:
Androgin i ženska moć

U Krolijevoj  Knjizi zakona (III:11), kaže se: „Neka žena bude opasana mačem preda mnom: neka krv teče u moje ime.“ Tumačeći doktrinu tarot karte V Prvosveštenik, na kojoj se, između ostalog, nalazi prikazana i žena sa mačem, Alister Kroli kaže: „Ta žena predstavlja Veneru onakvom kakva je sada u ovom novom eonu; ne više kao puko oruđe svog muškog pandana, već kao naoružanu ratnicu.“[1] Podsetimo se da je sumerska boginja Inana, a kasnije kod Akađana boginja Ištar, bila boginja ljubavi, ali i rata, takođe povezana sa Venerom. Dakle, era Vodolije, podrazumeva žensko ovladavanje mačem, što se u smislu njegovog magijskog simbolizma odnosi na element Vazduha, na analitičku moć, na razum i znanje. Žena će dakle, ovladati znanjem. Žena od znanja je, tradicionalno uzev, čarobnica. Ona je mudrost, čime se povlači paralela sa drugim izrazito ženskim likovima u tarotu, a to su II Prvosveštenica i III Carica, koje predstavljaju Mesec i Veneru, mudrost i moć kao prerogative Boginje. 

Sve rečeno naravno ne znači kako će okončanjem doba Vodolije to biti prerogativi svake žene, jer u uslovima masovnog prisustva ljudskog elementa na Zemlji, nije moguće ostvariti napredak u svesti i drugim performansama ljudskog bića. Da bi imao znanje i moć, čovek mora obezbediti podršku prirode. Da bi obezbedio podršku prirode, čovek mora biti prirodan, mora poštovati prirodu. U uslovima neprirodnog i protivprirodnog masovnog društva svojevrsne idiokratije i mediokritetstva, jedino šta je moguće ostvariti jeste dalja dekadencija i otupljivanje ljudske intuicije te magijskih, stvaralačkih i spoznajnih moći.

Oto Vajninger je rekao kako apsolutna žena nema Ja. Ta apsolutna žena je boginja Nuit koja se objavljuje u Knjizi zakona. Ona je beskrajni ambis prostora i vremena u kojoj biva aktuelizovan muški element oličen u principu krilate kugle Hadit. Ona je bezlična i nadlična, oličenje pluribus (mnoštva), on je Ja, oličenje unus (jedno). Ona je beskonačni obod kruga, on je centar u krugu. To je idealna perspektiva formule inicijacije nakon Zlatnog doba, jer predstavlja okvir aktuelizacije solarnog, muškog principa. Tek tada čovek postaje mikrokosmos, odnosno aktuelizuje sopstvenu mikrokosmičku potenciju, bivajući genije. Svetlost dolazi od Nuit, koja je, osim što je bila poznata kao Raova ćerka, istovremeno je i majka Sunca.
Stvari možemo posmatrati i kabalistički pa je tako svetlost na latinskom lux, a što se piše kao LVX, odnosno: L = 50, V = 5 a X = 10, čiji je zbir 65. Broj 65 je inverzija Nuit, koja u Knjizi zakona (I:24) izjavljuje: „Ja sam Nuit, i moja reč je šest i pedeset.“ Nuit je 56: nun (50) + vav (6), dok je Had – 9: he (5) + dalet (4). Zajedno, oni daju broj 65, što je broj Adonaja, odnosno alef (1) + dalet (4) + nun (50) + jod (10). Brojevi 65 i 56 sastoje se od pentagrama i heksagrama, tvoreći broj 11, koji je takođe broj Nuit (I:60 – „Moj broj je 11, kao i brojevi svih koji su naši.“), ali i broj slova mistične reči kojoj se daje na značaju u Knjizi zakona, a to je ABRAHADABRA (III:75: „Završetak reči je Reč Abrahadabra“).[2] Kada saberemo 56 i 65 dobijemo 121 čiji je kvadratni koren upravo broj 11.

Muškarci su prinuđeni da se oslone na volju i razum, a žene raspolažu matericom koja je izvor velike moći. Zato je žena veštica, ona je šakti. Žena intenzivnije oseća, njeno telo je bolji senzor i bolje skladište moći nego telo muškarca. U knjizi Prelazak čarobnjaka od Taiše Abelar, ističe se da je osnovna svrha i sudbina žena u tradicionalnom istorijskom poretku da hrane, štite i služe muškarcu. Primarna funkcija seksualnog čina je razmnožavanje, a po navodima Taiše Abelar, postoji i sekundarna, skrivena funkcija, koja obezbeđuje neprestani upliv energije iz žena u muškarce, čime se održava u suštini inhibitoran sistem čovečanstva. Žene predstavljaju osnovu održanja ljudske vrste, kao i svake pojedinačne kulture, zajednice, etničke grupe ili rase. Kako to objašnjava Abelar, veliki deo njihove vitalne energije odlazi od njih, ne samo da bi nosile plod, rađale i hranile svoje potomke, nego da bi takođe osigurale da muškarac igra svoju ulogu u celom ovom procesu. Ona uzrok tog stanja žena vidi u onome šta se na energetskom nivou dešava prilikom seksualnog odnosa i zaključuje da su žene vaspitane tako da muškarci mogu lako da ih zavedu, a da one i ne pomisle kako za njih polni odnos može da ima kao posledicu odliv energije, a ne samo neželjenu trudnoću ili veneričnu infekciju. Osim biološkog imperativa, da stupa u seksualne odnose, ženi nalaže i društvena norma. Ta društvena norma žene gura u seks kojim one bivaju potčinjene a ne njihova biologija.
Na ovom mestu bih parafrazirao bih nekoliko indikativnih iskaza iz knjige Taiše Abelar, koji bi mogli činiti okosnicu jednog veoma radikalnog feminizma, ali koji nagone na zanimljive misaone tokove. Abelar kaže da današnje žene u svom revnosnom nastojanju da budu ravnopravne, imitiraju muškarce. One poistovećuju seks i slobodu i ne pomišljajući na to kako seks utiče na njihovo psihičko i emotivno stanje. To što ona sama bira partnera nikako ne menja činjenicu da je ona jebana. Poistovećivanje seksa i slobode je najveća ironija. Otupljivanje žena od strane muškaraca je tako kompletno, tako potpuno da su žene lišene energije i mašte koje su im potrebne da se usmere ka istinskom uzroku njihovog ropstva. Želeti muškarca seksualno ili se zaljubiti u muškarca, to su jedina dva izbora pružena robovima. A sve što je ženama rečeno o ta dva izbora su samo izgovori koji ih uvlače u saučesništvo i neznanje. Žena mora početi time što će sagoreti svoju matericu, tvrdi Taiša Abelar. Žena ne sme biti plodno zemljište koje mora biti oplođeno od strane muškarca, po božjoj zapovesti. U skladu sa rečenim žene su još uvek robovi. Put njihovog oslobađanja nije politički i ideološki, čak ni religijski, nego je magijski, ali to znači kako je taj put istovremeno ekskluzivan. Naime, njime ne mogu biti oslobođene sve žene, ali neke mogu.
Alister Kroli, u komentaru na stih Knjige zakona: "Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.", između ostalog kaže da je muška zvezda izgrađena od sredine prema spolja, a ženska od obima prema unutra te da je to ono što se podrazumeva pod onim da žena nema dušu. Tako se, po Kroliju, objašnjava razlika između polova. Priznajem da mi je ova misao prilično nejasna, ali ono što je očigledno jeste nepostojanje pretpostavke androginosti u temeljima njegove doktrine, već imamo potpunu ontološku podvojenost muškog i ženskog bića. Androgin bi u tom smislu mogao biti pre simbol nameravanog stanja svesti a ne nekakve morfološke činjenice. Povodom tematike seksualnosti i seksualne konverzije, za ovu priliku vredi naglasiti stav Juliusa Evole iznet u knjizi Metafizika seksa, u poglavlju Fizički pol i unutrašnji pol. Tamo on kaže kako pol, pre nego, i osim u telu, postoji u duši. U određenoj meri, postoji i u samom duhu. Muškarac i žena su to prvenstveno u nutrini, a tek onda po spoljašnosti. Primordijalno muško i žensko svojstvo prožima i upija čitavo biće, vidljivo ili nevidljivo. Po Evoli, ako postoje međunivoi polarizacije, to znači da spomenuto osnovno svojstvo ispoljava čas veći čas manji intenzitet u zavisnosti od pojedinaca. On kaže da bi trebalo posmatrati muškost i ženskost pre svega kao činjenice unutrašnjeg reda, sve do tačke gde spoljni pol može da ne odgovara onom fizičkom. Dobro je poznato da se muškarcem može biti u telu a da se to isto ne bude u duši i suprotno. Po Evoli, polnost koja se javlja samo u fizičkim terminima, koliko god razvijena ona bila, na neki način je nedovršena i prazna polnost. Ko nije muškarac u duhu i duši, nije uistinu muškarac, a isto važi i za ženu.
Kako sam već pomenuo na početku ovog teksta, sumerska boginja Inana, odnosno akadska Ištar, bila je boginja ljubavi i rata, upravljala je životom i smrću. Mirča Elijade kaže da je ona kao Ištar barbata, prikazivana kao hermafrodit (bradata Venera), čime su u punoj meri bile iskazane njene moći. Tako vidimo povezanost ljubavi, tj srca i mača sa planetarnom prirodom Venere. Dakle, to je ta žena opasana mačem koja se pominje u Knjizi zakona i koja je predstavljena na karti V Prvosveštenik Krolijevog tarot špila. Ljubav se ističe kao jedan od osnovnih zakona ne samo Krolijeve doktrine, nego i hrišćanskog učenja. Sama ta činjenica ukazuje na određeni kontinuitet, bez obzira na vidljive razlike. Osnovne premise Knjige zakona su: „Čini što ti je volja neka bude sav Zakon.“ (I:40); i „Ljubav je zakon, ljubav pod voljom.“ (I:57). Dakle imamo trojstvo: Volja-Ljubav-Zakon. Temeljne hrišćanske zapovesti su „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svom mišlju svojom.“; „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Luka 10:27). Isus Hrist svojim učenicima poručuje: „Dajem vam novu zapovest, da ljubite jedan drugoga, kao što sam ja vas ljubio, da i vi ljubite jedan drugoga.“ (Jovan 13:34). Ta ljubav potiče iz obožavanja bogova, odnosno Boga. To je pre svega božanska ljubav, ljubav prema božanskom i ljubav prema drugom ljudskom biću zbog božanskog u tom biću. Ta ljubav je put oboženja i obožavanja čoveka. To je put čovekoljublja. 
U vreme boginje Inane/Ištar stvari su stajale drugačije. Boginja je bila ta koja je poklanjala ljubav svom odabraniku među smrtnicima, te istu bezuslovno očekivala. O tome govori legenda o ljubavi između boginje Inane i pastira Dumuzija. Ta apstraktna ljubav prema apstraktnom i nevidljivom Bogu, potiče od ljubavi prema veoma konkretnoj Boginji koja se mogla manifestovati u svakoj ženi ili je mogla manifestovati sebe kao ženu. Elijade kaže da se „u suštini može čak govoriti o „androginizaciji“ čoveka ljubavlju, jer u ljubavi svaki pol stiče, usvaja „odlike“ suprotnog pola.“[3] Ta androginizacija u odnosu prema božanskom, zapravo vodi ka oboženju onoga ko ljubi Boga. „Ako me ko ljubi, držaće moju reč, pa će ga ljubiti moj Otac, i doći ćemo k njemu, i nastanićemo se kod njega.“ (Jovan 14:23). Dakle, ko voli Hrista (Ljubav) i drži njegovu reč (Zakon), Otac i Sin će se nastaniti kod njega, kada će ovaj spoznati svoju istinsku Volju. I tu otkrivamo trojstvo Ljubav – Zakon – Volja, koje se u Krolijevom kultu izmestila u drugu tačku gledišta, a izvor je zapravo isti.

U prvom poglavlju Knjige zakona, boginja Nuit kaže: „Izađite, o deco, pod zvezde, i prihvatite svoje ispunjenje u ljubavi.“ I:12; „Jer ja sam razdvojena radi ljubavi, radi mogućnosti sjedinjenja.“ I:29; „Nema veze koja može sjediniti razdvojene osim ljubavi: sve ostalo je prokletstvo“ I:41. Dakle, sve mora biti utopljeno u ljubav, prožeto ljubavlju, pošto je izvan ljubavi prokletstvo. Upravo svet u našem dobu prepunom mržnje i prokletstva, kliče ljubavi. Slavi se ljubav, priziva, poziva se, peva joj se, a ljubavi nigde nema. Ljubav našega sveta je izmaštana, svedena na biološko i materijalno. Ako je ljubav zakon, onda je naš svet prožet bezakonjem, jer volje nigde nema. Bezvoljnost ljudskih bića stvorila je zastrašujuće institucije i pretvorila ljudski svet u živi pakao: u stanje stalnog rata. Rat je kapital i kapital je rat. Masa je rat i rat je masa. Nema ljubavi bez volje, niti zakona bez ljubavi.

Po legendi Inana/Ištar je kao boginja ljubavi i plodnosti, ali i kao ratnica, imala nameru da uništi smrt, što i jeste osnovna intencija ljubavi da poništi ili nadiđe smrt. Ona je uradila slično što i Hrist, spustivši se u Podzemlje, odnosno svet mrtvih, u nameri da pobedi i osvoji kraljevstvo boginje smrti Ereškigal. Nije uspela u tome jer je izgubila sve svoje moći koje su bile oličene u njenim predmetima koje je tom prilikom imala na sebi. Ti predmeti su joj bili oduzimani od strane stražara svakog nivoa podzemnog sveta na čija bi vrata ona zakucala, tako da je pred svojom suparnicom izašla potpuno gola. Ti predmeti, odnosno Inanini velovi su: kruna, plašt, minđuše, ogrlica, grudni nakit, pojas, narukvice i nanožnice. To je, dakle, sumerska predstava ljubavi, plodnosti i vojevanja u liku boginje koja ponekad ima hermafroditska svojstva. Kao muško ona daje, kao žensko prima. Demonska Ereškigal, kao njena suprotnost, zapravo je drugi kraj iste stvari. Put do svetlosti, put do Inane, vodi kroz katakombe kraljevstva smrti, što doba Vodolije u dobrom delu svog trajanja uistinu jeste.






[1] Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja, BIGZ, Beograd, 1991, str 59.
[2] O smislu i značenju mistične reči Abrakadabra ima mnogo spekulacija. Pomenuću jednu koju navodi E. A. Volis Badž. On drži kao najverovatnije objašnjenje koje ovu formulu izvodi iz haldejskog oblika „abada ke davra“, a što znači „nestani kao reč“. Na hebrejskom pisanju bi to imalo sledeće latinične ekvivalente: ABDA KDBRA, odnosno alef-bet-dalet-alef  za prvu i kaf-dalet-bet-reš-alef za drugu reč. E. A. Volis Badž, Amajlije i talismani, poglavlje Hebrejske amajlije, str 218.
[3] Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2001, str 493.

Friday, April 22, 2016

Dvojnik i blizanci

Taiša Abelar, pripadnica čarobnjačkog kruga Karlosa Kastanede, u knjizi Prelazak čarobnjaka, ističe suštinu podeljenosti ljudskih bića u energetskom smislu. Mnoge tradicionalne doktrine nas uče kako u nama postoji dualitet, duh, kao nematerijalni deo i telo koje predstavlja fizički deo. Ovakva podela, po njoj, održava našu energiju u stanju haotične podvojenosti i sprečava je da se objedini. To stanje podeljenosti je stanje čovečanstva uopšte, ali ta podeljenost, kako ističe Taiša Abelar, nije između našeg duha i tela, nego između tela, koje je boravište duha ili bića i drugog ja, koji je utočište naše osnovne energije. Ljudska bića, po tome, imaju dva velika energetska bloka, koja bivaju razdvojena od trenutka rođenja namerom odraslih, odnosno silama socijalizacije. Jedan deo se razvija prema spoljašnjosti i postaje fizičko telo, dok se drugi okreće ka unutrašnjosti i postaje dvojnik. Abelar kaže da kada ljudsko biće umre, telo se vraća se zemlji, dok se dvojnik oslobađa. Međutim, pošto se dvojnik nije imao prilike da se usavrši, on biva slobodan samo na jedan trenutak pre nego što biva raspršen.
Dakle, po doktrini koju prenosi Abelar, prava podela nije između duha/duše i tela, nego između fizičkog tela, koje je stanište duše i eteričnog tela ili dvojnika, koje je stanište energije. Dvojnik je, po rečima Taiše Abelar, na neki način beskrajan. Kao što je fizičko telo u komunikaciji sa drugim fizičkim telima, dvojnik komunicira sa univerzalnom životnom silom. Suština šamanskog rada po tome jeste izbrisati lažni dualizam tela i duha kako ne bismo umrli običnom smrću, a to se postiže sprovođenjem eteričnog dela naše ličnosti, tj. dvojnika, u svakodnevnu svest. To podrazumeva, po Taiši Abelar, dovođenje dvojnika u vezu sa svakodnevnim životom, čime naše telo postaje svesno svog energetskog eteričnog pandana. Fizičko telo je nerazdvojivo vezano za svog etarskog blizanca, ali vremenom ta veza slabi zahvaljujući pre svega osećanjima i mislima, koja su mahom fokusirana na fizičko telo. Da bi preusmerili svest sa fizičkog tela na njegovog fluidnog blizanca, neophodno je otkloniti prepreke koje razdvajaju ova dva aspekta našeg bića. O tome kako to izvesti, Taiša Abelar iscrpno govori u pomenutoj knjizi. U suštini dvojnik je naš izvor energije. Fizičko telo je rezervoar u kome se čuva energija.

Mistične tehnike Indije imaju za cilj ujedinjenje dva načela u ljudskom biću koja su obično predstavljena Suncem i Mesecom (metafiziološki nervi, nadiji: ida i pingala stapaju svoje energije kroz središni kanal – sušumnu). Cilj tih tehnika nije prevlast jednog od pomenuta dva kosmičko-fiziološka središta, nego upravo ujedinjenje, čime se postiže unifikacija leve i desne strane ljudske svesti, dnevne i noćne. Time se postiže ujedinjenje svesti, odnosno spajanje budne svesti sa svešću dvojnika. U mitologijama razni solarni junaci uvek imaju nekakvu tamnu stranu koja je povezana sa tajnama inicijacije, sa svetom mrtvih, plodnošću itd. Ta tamna strana je aspekt dvojnika u celini ljudskog bića. Kako je njegova priroda skrivena i često zastrašujuća za dnevnu svest, otud nije ni čudo što je dvojnik ogrnut velom tame. Dvojnik je zapravo skriveni blizanac svakog čoveka. U simboličkom smislu, fenomen dvojnika skriven je u mitovima o blizancima, uopšte u simbolici blizanaca. Pojava blizanaca podseća na postojanje skrivenog blizanca svakog ljudskog bića. U tarotu za fenomen dvojnika nalazimo indicije u kartama VI Ljubavnici, koji se povezuje sa znakom Blizanaca, i XVIII Mesec, povezanim sa znakom Riba. U mikrokosmičkom smislu oni su nosači duše, a u makrokosmičkom su stubovi sveta, što ih povezuje sa simbolikom kabalističkih stubova Joakin i Boaz.
Za pojam dvojnika vezuje se tačka kof, (što znači potiljak), o čemu piše Kenet Grant. To je lunarna tačka, a Mesec je suštinski povezan sa dvojnikom. Kof je moguće povezati i sa iglenom ušicom, a što asocira na novozavetnu parabolu: „Lakše je kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatome da uđe u carstvo Božije“. Implicitno je rečeno da kamila, odnosno hebrejski glif gimel, u ovom slučaju lakše prolazi kroz kof nego bogataš koji je u analogiji sa Jupiterom (glif kaf). Kof i gimel imaju veze sa Mesecom. Takođe, Mesec je povezan i sa seksualnim funkcijama, kako to kabalistički tumači Grant simbolika Meseca na Drvetu života obuhvata seksualne funkcije. Lunarni sefirotski fokus je Jesod, što znači „Temelj“, što ukazuje na to da je pojavni svet utemeljen na seksualnosti. Zapadni hermetizam glifu kof dodeljuje tarot kartu XVIII Mesec koja skriva doktrinu tamne strane. Mesec je univerzalna planeta te ima udela i u onom što je najviše, kao i u onom što je najniže o čemu svedoče i dve lunarne geomantijske figure (koje zapravo označavaju apstraktne mesečeve čvorove) - Caput Draconis i Cauda Draconis. Viši aspekt Meseca je u tarotu predstavljen kartom II Prvosveštenica, odnosno Papesa, a niži upravo kartom XVIII Mesec. Astrološki znak te karte su Ribe. Po Alisteru Kroliju ta karta predstavlja ponoć. U Krolijevom špilu na njoj su prikazana dva Anubisa. Anubis je psoglavi, likantrop, vukodlak, onaj što vidi u tami, tamni atavizam, užas.
U periodu koje možemo nazvati zlatnim dobom, kad je čovek bio jedinstveno biće, dvojnik nije postojao. Rascepljenost je došla kao suštinski iskorak involucije ljudske vrste. Uronjenost u materijalni i materijalistički život i mentalni sklop, kako se praktikuje, naročito u naše vreme, ima i tek će imati za posledicu produbljenje tog jaza između solarne i lunarne svesti, te podvojenosti aspekata unutar ljudskog bića. Takav razvoj događaja podrazumeva nekakvu reakciju ljudi, u zaludnom polusvesnom pokušaju da se predupredi dalja podvojenost čoveka i njegovog dvojnika. Taj pokušaj ide u pogrešnom pravcu, kroz udaljavanje od prirodnih načela bitisanja ka zagrljaju u iskonstruisanom, izveštačenom, virtuelnom i izmaštanom. To je put u hibernaciju, odnosno put u svojevrsnu mumifikaciju o čijim modalitetima i posledicama tek treba razmišljati...

Thursday, April 21, 2016

Revolucionarne pretpostavke lurijanske kabale

Isak Lurija
povezani tekstovi:
Mesijanski demijurg istorije II
Mesijanski demijurg istorije I

Geršom Šolem kaže da pojava Mesije za velikog kabalistu iz XVI veka Isaka Luriju: 
„Nije ništa drugo do dovršenje kontinuiranog procesa obnavljanja, ili tikuna. Zato je prava priroda iskupljenja mistička, a njegovi povesni i nacionalni aspekti su tek pomoćni simptomi koji obrazuju vidljivi simbol njegovog ispunjenja. Iskupljenjem Izraela zaključuje se iskupljenje svega, jer ne znači li iskupljenje da su sve stvari stavljene na svoje pravo mesto, da je prvobitna mrlja uklonjena? „Svet tikuna“ je otud svet mesijanskog delanja. Dolazak mesije znači da je taj svet tikuna dobio svoj konačni oblik. U toj tački se stapaju mistički i mesijanski element Lurijinog učenja. Tikun, put što vodi kraju svega, takođe je put ka početku.“[1] 
Jevrejstvo, barem onako kako je to definisala lurijanska kabala, koja predstavlja gotovo revolucionarnu pojavu u jevrejskoj mističkoj misli, ima zadatak da obnovi prvobitni sklad, odnosno da popravi štetu nastalu Adamovim grehom i padom. Suštinska posledica te štete je svojevrsno lomljenje Božjeg Imena, odnosno rušenje prvobitnog sklada. Po Luriji, tada je u Božjem Imenu – IHVH nastao rascep otpadanjem dva poslednja slova. O misteriji „lomljenja“ Božjeg Imena, Danijel Gunter kaže da je u Krolijevoj knjizi Vizija i Glas predviđeno: 
„uništenje Krsta Patnje (prestola hrišćanskog Mesije) i razaranje Imena Jehova koje je pečatilo utvrđenje. Kubni Kamen o koga je ime Jehova razbijeno ima šest strana sa dvanaest linija i osam vrhova, čiji je ukupni zbor dvadeset i šest, ravnoteža elemenata u Tetragramatonu. Ali i više od ovoga, Kubni Kamen je Carev Presto.“[2] 
Carev presto koji Gunter pominje je onaj na koji je posađena figura vladara u prikazu tarot karte IV Car. Kroli kaže: „Zapečatite knjigu pečatima Skrivenih Zvezda: jer tokovi Reka su se spojili i Ime Hebreja je razbijeno u hiljadu komada (o Kockasti kamen).“[3] Reke koje se ovde pominju su četiri rajske reke o čemu Gunter kaže da je prema dogmatskoj kabali zapadnog misticizma, reka Naher je bila opisana kako iz rajskog vrta otiče u sefiru Daat koja predstavlja znanje, a koja se tretira kao lažna sefira. Iz Daata, ona se deli na četiri toka: Pison (vatra) koja se uliva u sefiru Geburah (Strogost, Mars), Gihon (voda) u Hesed (Milosrđe, Jupiter), Hidikel (vazduh) u Tifaret (Lepota, Sunce) i Frat (odnosno Eufrat, zemlja) u Malkut (Kraljevstvo, Zemlja). Bog je nakon Adamovog pada postavio četiri slova IHVH između opustošenog rajskog vrta i više božanske trijade predstavljene sefirama Hokmah (Mudrost), Binah (Razumevanje) i Keter (Kruna). Tako je tih četiri pomenutih reka formiralo krst na kome je drugi Adam, odnosno Hrist, Mesija – razapet.
Dakle, lomljenjem Božjeg Imena počinje vreme mitskog i mističkog progonstva Šehine, Božje slave, navodno ženskog aspekta Boga. Svetlost Šehine uvučena je u klipotski demonski svet tvoreći smesu dvojne prirode: od božanske svetlosti i klipotske tame. Popravljanje kosmosa znači razdvajanje iskri svetlosti od tame, tj. razlaganje univerzuma kakav postoji. Budući univerzum biće svet čiste svetlosti – večan i nepropadljiv. Povratak Šehine njenom gospodaru i njihovo sjedinjenje, po Luriji jeste prava svrha postojanja Tore. Rad na tom povratku i vraćanju svetskog sklada je svakako mesijanska misija za čitav jedan narod. To je svrha jevrejstva iz optike lurijanske kabale. Zbog toga je jevrejstvo svetlost sveta iako nekima deluje kao izvor tame, ali to je taj mesijanski paradoks. Madam Blavacki je verovala da Jevreji, tj njihove tajne mističke škole, poseduju ključeve onog što je ona nazivala tajnom doktrinom. Dodao bih, da ako je to zaista tako, onda istorijska misija odabranog naroda mora ući u svoje finale, a zadatak njegovih adepata je da obezbede puteve za to ostvarenje. Eon vladavine Saturna je pravo vreme za to ostvarenje.
Kao trenutak u istoriji, koji figurira kao konačna vododelnica kada su istorijske sile pokrenule svoj tok ka današnjem razvoju, jeste godina 1492, po mnogo čemu bremenita potencijalima koji su se kasnije ispoljili. Kao prvo, to je godina Kolumbovog otkrića Amerike što predstavlja suštinski zaokret u percipiranju sveta i ekspanziji Evropljana, utemeljivši ono što zovemo modernim dobom, novim vekom, kada su udareni temelji formiranja savremenog sveta. Sa druge strane ta godina je vezana za dve velike istorijske tragedije: američkih starosedeoca i španskih Jevreja. Takođe, osim 1492, simptomatične su i godine 1314 (mučenička smrt majstora templarskog viteškog reda Žaka De Molaja), 1517 (početak reformacije Martina Lutera), 1614 (objavljivanje manifesta Fama Fraternitatis, čime je otkriveno delovanje rozenkrojcerskog reda), 1776 (osnivanje reda Bavarskih Iluminata i proglašenje nezavisnosti SAD), 1789 (Francuska revolucija), 1848 (objavljivanje Komunističkog manifesta) i konačno 1904 (diktiranje Knjige Zakona Alisteru Kroliju od strane Ajvaza). Navedene godine su ključni događaji koji su značajno usmerili ili nagovestili oblikovanje onog u čemu živimo danas, ali i onog što će tek doći. Razjašnjenje značaja i uticaja svakog od navedenih događaja bio bi predmet čitave jedne knjige. U svakom slučaju, sve navedene godine i događaji, u neku ruku jesu ovaploćenje mesijanskog duha.

Šolem kaže da je kraj XV veka označavao kraj jedne faze kabalističke mistike, a da je iskustvo tragičnog španskog egzodusa, kao velike narodne traume, unelo novi vetar u razvoj kabale. Na osnovu tog iskustva, kroz njegovo promišljanje i pokušaj objašnjenja, rođena je nova kabala koju je uobličila tzv safedska škola, a naročito Isak Lurija. Kabalisti do perioda afirmacije lurijanske kabale uglavnom su delovali povučeno, tipično mistički, kako Šolem kaže – ne naročito raspoloženih da šire svoje ideje izvan uskih kabalističkih krugova. Oni nisu imali interes da menjaju način narodnog jevrejskog života. Sve se to menja sa nastupanjem lurijanske kabale. Raniji kabalisti su bili orijentisani na involutivno delovanje, odnosno u pravcu početka, izbegavajući mesijanske ideje i porive. Umesto na kraj sveta, bili su više usredsređeni na njegov početak, odnosno na povratak tom početku. Dakle, težili su povratku. Put napred značio je put nazad, u stanje primordijalnog sklada. 
Lurijanska kabala označila je preokret u misli mističara ka revolucionarnom prodoru unapred, usvajajući formulu zaključne faze svetskog procesa, forsiranje iskupljenja umesto dotadašnjeg stvaranja. To je pospešilo razvoj ideja o kreiranju istorijskih kriza i katastrofa, jurišanju napred. Šta bi to bilo ako ne utemeljenje formule novog eona, ali na jevrejski način, u skladu sa istorijskom misijom jevrejstva? To je idejna pretpostavka revolucionarnog mesijanstva, misaono gorivo moderne istorije. Naravno, nije to iz nebuha palo, nego se svakako oslanjalo na već postojeće kabalističke, gnostičke i hrišćanske smernice. Time se jevrejski duh spremio za novo vreme, ne samo da bude pasivan posmatrač koji se trudi da razume, nego aktivan činilac, smeštajući se u samo središte istorije. Evo šta Šolem kaže o tome: 
„Posle katastrofe španskog izgona, koji je tako radikalno izmenio, ako ne unutrašnji sadržaj kabale, onda svakako njen spoljašnji aspekt, na povratak polazištu stvaranja moglo se gledati i kao na način da se ubrza konačna katastrofa sveta, koja će nastupiti u trenutku kad veliki broj pojedinaca ujedinjenih u želji za krajem sveta, dovrši svoje putovanje. Pošto je došlo do velikog emocionalnog prevrata, samouranjanje pojedinačnog mistika moglo se svojevrsnom mističkom dijalektikom preobraziti u verska stremljenja čitave zajednice. U tom slučaju ono što je sada pritajeno u bezazlenom liku tikuna (težnja ka savršenstvu sveta) otkrilo bi se kao moćno oružje, kadro da zatre sile zla; a to zatiranje bilo bi ravno iskupljenju.“[4]
Na primeru ovoga vidimo kako katastrofa može biti okidač revolucije. Iskupljenje je revolucija, revolucija je oslobođenje, ali je cena katastrofa. Tako da kada prizivamo slobodu, mi zapravo prizivamo katastrofu. Slobodarski duh je katastrofičan, apokaliptičan, sklon je milenarizmu. Katastrofa nagoveštava kraj sveta, a to je jedna od temeljnih pretpostavki judeo-hrišćanskih doktrina. Katastrofa i predstava o kraju sveta nalaze se u korenu mesijanstva. Međutim, treba naglasiti suštinsku razliku između judeo-hrišćanske i ostalih paganskih religija. Naime, vreme u judaizmu i hrišćanstvu (dakle, i u islamu, osim možda u nekim njegovim izdvojenim manjinskim gnozama) ne teče u ciklusima koji obrću krugove i spirale, čak se i vraćaju, nego je linearan i nepovratan fenomen. Ono ima svoj početak i kraj, pa samim tim i univerzum. Vreme je jedinstveno, početak je jedinstven i kraj je jedinstven. Takva kosmološka predstava u skladu je sa osnovnim moralnim načelom judeo-hrišćanstva. 

O eshatologiji judeo-hrišćanstva Mirča Elijade kaže da predstavlja trijumf svete istorije, jer će kraj sveta: „otkriti religioznu vrednost ljudskih činova, a ljudi će biti suđeni prema svojim delima... Reč je o poslednjem Sudu, o selekciji: jedino će odabrani živeti u večnom blaženstvu.“[5] Biće spašeni oni koji su u dodiru sa prirodom ovog sveta ostali verni nebeskom carstvu, odnosno onom nevidljivom. Svet će nakon katastrofe biti obnovljen u božanskom poretku i trajaće večno u blaženstvu. To je drevna i reklo bi se univerzalna ideja – kraj sveta kome prethodi postepena, dugotrajna i mučna degradacija, da bi ishodište na kraju bilo novo stvaranje, novi početak, novo savršenstvo, za koje znamo da je uvek vezano za početak. I ideja o savršenstvu početka je tako drevna i reklo bi se univerzalna.
Teoretski može biti povučena paralela između katastrofičnog scenarija i krolijevskog eona Horusa, kao nosioca destrukcije. Takođe, iz perspektive apokaliptičkog scenarija, eon Horusa je u svojim antinomijskim naznakama sličan opisu vladavine Antihrista u Apokalipsi. Tek bi u eonu boginje Maat (predstavlja ravnotežu, pravdu), koji proriče Knjiga Zakona, a koji sledi nakon eona Horusa, nastupilo doba slično onom koje se nagoveštava judeo-hrišćanskim doktrinama o postapokaliptičkom svetu, kada se povrati prvobitni sklad, kada bude stvoreno novo Nebo i nova Zemlja. Eon Maat podrazumeva ukidanje podele u ljudskom biću izazvanog stvaranjem zasebne seksualne prirode. Odnosno, kako to i Hrist najavljuje, u carstvu nebeskom neće biti ni muško, ni žensko, niti će biti ikakve suštinske razlike između njegovih stanovnika. To znači povratak čovečanstva u androgino stanje koje podrazumeva individualnu potpunost i aseksualna dovoljnost svakog ljudskog bića bez potrebe za drugima u tom smislu. Bafomet, iako na prvi pogled karikaturalan, jeste simbolički prototip te eshatološke projekcije koji podrazumeva ekspanziju svesti ljudskog bića uz prateće simptome tog preobražaja o kojima su u suštini optimistično pisali Kroli i Grant: 
„Sve veći broj nervnih i mentalnih poremećaja, rastuća manija za abnormalnim iskustvima, koja su često izazvana drogom, predstavljaju znake razređivanja vela između područja materijalnog i nematerijalnog, što će, konačno, dovesti do snažne ekspanzije svesti.“[6]
Da se vratim na glavni tok ove teme. Posledice izgona španskih Jevreja 1492, naglašava Šolem, nisu bili ograničeni samo na njih, nego se ta trauma i svest o katastrofi širila po celoj jevrejskoj dijaspori tvoreći jedno novo raspoloženje. Taj proces je trajao čitavo jedno stoleće, proces čije su: 
„nesagledive implikacije tek postepeno zahvatale sve dublje predele bitka. Taj proces je doprineo da apokaliptički i mesijanski elementi judaizma srastu s tradicionalnim aspektima kabale. Poslednja era postala je jednako važna kao i prva; umesto da se osvrću za osvitom povesti, bolje reći za metafizičkim događajima koji su mu prethodili, nova učenja su naglašavala završne faze kosmološkog procesa. Patos mesijanstva prožeo je novu kabalu i njene klasične izražajne forme na način potpuno stran Zoharu;[7] između početka i kraja uspostavljena je veza.“[8] 
Širenje takve duhovne atmosfere izazvalo je poplavu mesijanskih očekivanja, osećanja, zanosa. Kraj sveta je postao aktuelan. Kao i u slučaju izgona Adama i Eve iz rajskog vrta, tako i u jevrejskom slučaju propast počinje progonstvom, ali ovoga puta propast sveta počinje progonstvom Jevreja. Kao što su Adam i Noje odgovorni za sav živi svet na Zemlji, tako su i Jevreji, (posebno Mesija kojeg oni očekuju), odgovorni za celokupno čovečanstvo. Otud nije ni čudo što se upravo u jevrejskom narodu pojavio Isus Hrist sa univerzalnom misijom spasenja, ne samo Jevreja nego svekolikog čovečanstva do kraja vremena. Naravno, vulgarno tumačenje, da ne kažem klipotično, ovog naglašavanja odgovornosti čoveka za sav ostali živi svet, podrazumeva i da je priroda na neki način vlasništvo čovekovo od Boga dato. U praksi se to svodi na vlasništvo nekih ljudi. Doktrina ljudske odgovornosti implicira izuzetnost čoveka, ali i izuzeće. On je izuzet od prirode, pa samim tim i iznad prirode kao Božji namesnik na Zemlji. Shodno tome su i oni ljudi koji se u samopercepciji, ili u percepciji baštinika ovakvog gledišta, nalaze nekako stopljeni sa prirodom, kao deo prirode, takođe objekti odgovornosti, vlasti ili vlasništva onih koji sebe postavljaju iznad kao izuzetne ili izuzete. Takvo gledište je bilo karakteristično recimo za kolonijalizam.

Istovremeno, izvan jevrejstva, ako izuzmemo katastrofu vizantijskog kulturnog kruga koje je potpalo pod osmanlijsku vlast, rađalo se novo doba. Otvarale su se nove perspektive za nastupanje zapadnog čoveka, na užas i žalost ostatka čovečanstva. Napredak novog doba širilo je ropstvo i smrt, i tako neprekidno od 1492 do današnjih dana. Paralelno s tim procesom snage jevrejstva su gradile sopstveni put, tj. put iskupljenja i okupljanja za centralni i konačni događaj – dolazak Mesije. Taj put prolazio je kroz razna iskušenja, raskole, jeresi, emancipaciju, pogrome, migraciju, holokaust, cionizam te formiranje države Izrael kao krune milenijumske želje jevrejskog naroda da se u slobodi konačno sabere u obećanoj zemlji. Ta težnja je imala posebno ubrzanje upravo potaknuta katastrofom iz 1492. To je stvorilo poseban mistički mentalitet na koji su idejne tendencije spoljašnjeg sveta svakako uticale, ali i koje su često bile pod uticajem jevrejskih mesijanskih ideja i delovanja. Međutim, shvatanje da se u progonstvu ne može živeti skladno, odnosno po zakonu Tore, cionističkim projektom nije potvrđeno, jer i svet, i Izrael, i jevrejski narod, daleko su od sklada, daleko od neposrednog, tj. utelovljenog prisustva Mesije.
Lurijanska kabala je fokus sa mistične svetlosti Božjih emanacija pomerila na dušu i njene „iskre“, što veoma asocira na prvu premisu Krolijeve Knjige Zakona: „Svaki muškarac i svaka žena je zvezda.“ Slično pomeranje metafizičkog fokusa desilo se i na hrišćanskom Zapadu. Isticanje mikrokosmičkog faktora, luče mikrokozme, iskre, duše, zvezde, nagoveštava suštinsku promenu u ezoterijskom mentalitetu, što nije bez posledica na egzoterijskom planu. Time su udareni idejni temelji razvoja moderne psihologije. Udaren je temelj revolucionarnim tokovima i rađanju individualizma novog doba, koje je na paradoksalan način isprepletan sa modernim oblicima kolektivizma, počevši od ideoloških pokreta, političkih partija, nacionalnih država. Taj ezoterijski manevar u epicentru istorije trasirao je glavne tokove formiranja i formatiranja budućnosti.




[1] Šolem, Glavni tokovi jevrejskog misticizma, Gradac, Beograd, 2006, str. 249.
[2] Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta, Alef, Beograd, 2015, str 93.
[3] Alister Kroli, Vizija i Glas, Esotheria, Beograd, 1995, str. 26.
[4] Geršom Šolem, isto, str. 224.
[5] Mirča Elijade, Mit i zbilja, matica hrvatska, 1970, str. 62.
[6] Kenet Grant, Alister kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 73.
[7] Zohar je jedna od temeljnih knjiga kabalističke literature koja se prvi put pojavila u XIII veku u Španiji i čiji je uticaj na kabalističku i uopšte jevrejsku misao od ogromne važnosti. Autorstvo ovog dela je nepoznato. Po legendi autor ove knjige je prorok Ilija, ali teško je pouzdano tvrditi bilo šta po tom pitanju.
[8] Geršom Šolem, isto, str. 225.

Wednesday, April 20, 2016

Evropa kao Zapad

vidi povezan tekst:
Doba vodolije i svetski socijalizam

Rudolf Štajner je, govoreći o ezoterijskoj pozadini nastanka ljudskih rasa, na sledeći način povezao osnovne pojmove.[1] Ja je povezano sa krvlju. Astralno telo je saobrazno nervnom sistemu i procesu mišljenja. Etarsko telo je u vezi sa žlezdama i osećanjima, dok je fizičko telo u korelaciji sa htenjem. Ljudske rasne tipove podelio je na sedam celina, te svakoj pridodao određenu planetarnu prirodu. Negroidi pripadaju Merkuru koji na njih deluje putem žlezda i etarskog (solarnog) tela. Oni su, dakle, solarno-merkurovski tip. Malajski tip južne Azije pripada Veneri koja na njegov nervni sistem deluje putem disanja i astralnog (lunarnog) tela, što znači da su venuzijansko-lunarni. Mongoloidni narodi pripadaju Marsu koji putem krvi deluje kroz njihovo Ja. Isto što važi za Mongoloide, važi i za Semite, s tom razlikom što je kod Semita izražena i lunarna komponenta. Kavkazoidi pripadaju Jupiteru, koja na njihov nervni sistem deluje putem čula i astralnog tela. Dakle, kavkazoidi su jovialno-lunarni, dok su recimo antički Grci imali istaknutu i solarnu komponentu preko toga. Naposletku, imamo tzv crvenu rasu, odnosno stanovnike američkog kontinenta koji pripadaju Saturnu, a koji na njih deluje putem žlezda i etarskog tela, što ih čini solarno-saturnskim tipom ljudi. 
Aktuelnu civilizaciju koja se pred našim očima transformiše u globalnu i globalizujuću pseudocivilizaciju, trasirao je i stvorio matrice njene reprodukcije, evropski čovek, belac, Indoevropljanin, odnosno čovečanstvo tzv kavkaske rase, preciznije njeno zapadno krilo. Radeći to, taj čovek je bio obeležen semitskim pečatom i krstom hrišćanstva. On je u svoje pregnuće ugradio sebe i na tom poslu je i konačno došao sebi glave. Sudbina evropskog čoveka u dobu Vodolije jeste nestajanje, budući da je na sebe primio teret metafizičkog tajanstva Zapada. Od sebe je načinio Zapad, pa se tako o njegovoj civilizaciji govori kao Zapadnoj civilizaciji. Prokletstvo saturnovskih starosedelaca Amerike palo je na jovialne Evropljane. Reč je o uplivu saturnovske prirode u sudbinu Evropljana koja je u tom delu čovečanstva pobudila strast za samouništenjem, samomržnju te otvorila puteve izopačenja. Rečju, evropski ljudi su od izvornih američkih preuzeli duhovnu esenciju Zapada, što ima za posledicu sklonost ka nestajanju nakon perioda neverovatnog uspona i poleta. Nažalost, nisu preuzeli širinu duha izvornih američkih ljudi. Civilizacije američkih Indijanaca su volšebno i naglo nastajale te isto tako naglo i nestajale. Sada smo svedoci nestajanja ne samo jedne civilizacije, nego čitave jedne rase, jednog tipa čovečanstva koje će se povući pred nadirućim transistorijskim procesima čije ishodište možemo samo da slutimo. 
Sekularizam Zapadne civilizacije predstavlja najviši oblik raspadanja, stopivši se sa krajnjim oblikom hrišćanske dekadencije – protestantizmom i njegovim derivatima. Takav dekadentni sinkretizam čini osovinu aktuelnog procesa pseudocivilizacijske globalizacije tvoreći slične fantomske simulakrume vadeći ih direktno iz tela drugih civilizacijskih oblika i drugih rasa.[2] Prva žrtva Zapadne civilizacije bili su sami Evropljani. U prvoj polovini XX veka, istoričar Arnold Tojnbi je zapisao: 
„Opadanje nije po svom poreklu tehničko već duhovno. Odričući se svoje sopstvene zapadne tradicije u umetnosti i time svodeći svoje sposobnosti na stanje ništavnosti i sterilnosti u kome se poseže za egzotičnom i primitivnom umetnošću Dahomeja i Benina, kao da je to nekakva biblijska hrana s neba u divljini, mi pred svim ljudima priznajemo da smo se lišili svog duhovnog prava stečenog rođenjem. Naše napuštanje sopstvene tradicionalne tehnike u umetnosti očigledno je posledica neke vrste duhovnog sloma naše zapadne civilizacije; a uzrok tog sloma svakako se ne može naći u fenomenu koji je samo jedan od njegovih rezultata.“[3] 
Na drugom mestu u istom poglavlju, Tojnbi se fokusira na interpretaciju prelomnog trenutka početka opadanja civilizacija. Kritikujući zaključke Edvarda Gibona u pogledu uzroka propasti Rimskog carstva navedenog u Gibonovoj Istoriji propadanja i sloma Rimske imperije, Tojnbi kaže da su uzroci propasti Rima sadržani u helenskoj civilizaciji koju je Rim na neki način nasledio. 
„Autor istorije koja nosi ovakav naziv i koja počinje u drugom veku hrišćanske ere sigurno kreće sa svojom pripovešću u trenutku koji je vrlo blizu kraja stvarne priče. Drugim rečima „celishodna oblast istorijskog proučavanja“ koju Gibon obrađuje nije Rimska imperija nego helenska civilizacija, u čijem je već daleko odmaklom raspadu sama Rimska imperija veličanstveni simptom… Bila je osuđena (Rimska imperija) jer uspostavljanje takve univerzalne države nije bilo ništa drugo do jedno okupljanje koje je moglo samo da odloži ali ne i zaustavi već nepovratno ruinirano Helensko društvo.“[4] 
Kao prelomni trenutak propasti helenske, a posledično i rimske civilizacije, Tojnbi navodi Peloponeski rat 431 godine p.n.e. na sličan način, razmatrajući mehanizam sloma drugih civilizacija, Tojnbi u sudbini svake civilizacije nalazi neki ključni trenutak, tačku preokreta odakle je počeo pad. Shodno tome, mi u mnogim događajima novije istorije možemo naći takve indikativne trenutke koji ukazuju na sunovrat Zapadne civilizacije, kao što su Napoleonovi ratovi, Prvi i Drugi svetski rat. Eventualna naslednica Zapadne civilizacije nosiće u sebi samoubilački mehanizam nasleđen od civilizacije prethodnice na čijim je temeljima ova i nastala. Globalna pseudocivilizacija bi u tom pogledu predstavljala metastazu Zapadne civilizacije kao što je antički Rim predstavljao metastazu helenizma.
„Blokovske formacije naše rase, velike krupne podele i klasifikacije, gube u važnosti i značaju dok se individualne jedinke čovečanstva javljaju svuda i dok njihova veličina, prisutnost i moć rastu, bilo da su dobre, zle ili ravnodušne.“[5] 
Ovako je pisao Dimitrije Mitrinović još 1933. godine, uočavajući trend porasta individualizma u njegovom vremenu. Danas je ta tendencija vidljiva svuda, u svim društvima i na skoro svakom mestu planete Zemlje. Taj trend Mitrinović povezuje sa razvojem kulture obilja, odnosno razvojem onog što je kasnije dobilo naziv potrošačko društvo. Zapravo, Jupiterov duh koji je između ostalog, saobrazan izobilju, kroz evropske narode kojima je imanentan, pokretač je procesa istorijske ekspanzije zapadne indoevropske dijaspore čiji se današnji stadijumi nazivaju globalizacijom. Tu ekspanziju karakteriše strahovita agresivnost, ne samo fizička, tehnička i ekonomska, nego i duhovna, psihička, ideološka. Taj duh, silom jovialne prirode zakonodavca i gromovnika, uspostavio je svetsku kulturu čulnosti i transformacije. U osvit doba Vodolije, uticaj jovialne prirode biva pomešan sa uticajem prirode Saturna,[6] velikog promenitelja, usmrtitelja, uništitelja, ali i učitelja. Narodi koji su bili glavni nosioci jovialne prirode, prvi padaju pod udar Saturna, što se u ovom vremenu vidi kroz proces „senilnog varvarstva“, opšte senilizacije, pa i na fizičkom planu kroz demografsko starenje i izumiranje evropskih aboridžina
Dimitrije Mitrinović
Mitrinović je dvadesetih godina XX veka rekao da je Evropa ego sveta:
„Iscrpljenost Evrope je veća no što razum može da shvati. Njeno ponovno uspostavljanje zahteva stvaralački čin i sagledavanje dublje nego što ljudska sloboda i svest mogu da pruže. EVROPA je ego sveta. Njena tajna je korenita. Njeno mesijanstvo je od kosmičkog i planetarnog značaja. Evropa je središnji kontinent sveta i središnjost ljudske vrste. Šira Evropa je Univerzalno Čovečanstvo u svojoj žiži i koncentraciji… Šira Evropa je ispunjenje i svetska funkcija EVROPE…“[7] 
I još: 
„Celo arijsko čovečanstvo, a posebno ono u Americi i Australiji, kao i arijski svet i Belo čovečanstvo Azije i Afrike, mogu da se oslone samo na Evropu, posvećenu kroz glavne događaje svetske istorije…“[8] 
Sada je taj ego sveta postao starački i čangrizav. Ulazi u završnicu svoje svetske misije, jer kako Mitrinović kaže: 
„Zapad mora da završi svoje iskupljenje pred svetom dajući svetu okvir i organizaciju – zreo razum…“
Moderni prorok Mitrinović rezonuje u duhu hiper-humanizma. On, kao žrec tog hiper-humanizma, ukazuje na nužnost mesijanskog nasilja nastupajuće avangarde čovečanstva. U tom pogledu, ako ćemo ostati u domenu teorije, nema razlike između osnovnog delatnog načela nacista sa onim što govori Mitrinović. Razlika je u tome što Mitrinović naglašava mesijansku ulogu i vođstvo arijskog sveta[9] bez da to podrazumeva uništavanje drugih, već njihovu promenu pod pritiskom arijskog sveta čija je udarna pesnica oličena u Zapadnoj civilizaciji, a što je izraz kolonijalističkog, prevashodno britanskog mentaliteta. Savremeni (američki) vladajući rezon ide korak dalje te ističe moralnu i mesijansku prednost zapadnog sveta, deluje u pravcu menjanja drugih, ali je pri tome arijski element zaobiđen u naglašavanju, budući da je to po današnjim merilima multirasnog i multikulturnog diverziteta retrogradno. Kao da misle da neće moći integrisati i preumiti Afrikance i Azijate ukoliko budu isticali i čuvali ekskluzivnost svog evropskog identiteta. Zapravo, na način kako su izvršili samoponištavanje, žreci nihilističke globalizacije prometejskog arijstva, poništavaju i druge. To naravno, izaziva otpor. Ni britanski kolonijalisti, ni nacisti, ni današnji globalisti, a ni nekadašnji komunisti, načelno nisu delovali niti deluju u pravcu ostvarenja toga da svaka rasa mora da pronađe svoju božansku suštinu, nego su hteli ugurati sveljudsku raznolikost u ideološki skrojene okvire. Nema potrebe naglašavati značaj Rimske crkve kao preteče u oblikovanju takvog pogleda na svet.
Mitrinović je pisao: 
„Smisao Doba Obilja – koje je na patološki način preuranjeno već oko nas, krije naizgled čak i jedan od razloga našeg nesrećnog ljudskog udesa – sastoji se u činjenici da mi starimo. Naši preci predaju nam svoju pradedovsku zaostavštinu, ostavljaju nam u nasleđe sve napore u istoriji, plodove ljudskog rada i saradnje tokom prošlih vekova. Mi ćemo ga preneti svojim potomcima. U stvari, biće obilja za sve. Tako čovečanstvo ulazi u istorijsko stanje mirovine, dokolice, u razdoblje kad će se okrenuti sebi, pripremajući se za gigantsku duhovnu poruku individualne i rasne sudbine u večnom i beskrajnom univerzumu slavlja. Suština i misija svetskog državništva, svetskog vođstva, u naše vreme sastoji se u shvatanju – umom i delom i organizacijom, mudrošću i snagom – u shvatanju neophodnosti i legitimnosti prava na odmor, dokolicu i sigurnost, na moć samodostignuća, moć spoznaja činjenica i načela egzistencije za sve. Za sve nas. Svaka od naših rasa mora da pronađe svoju božansku suštinu.“[10] 
Nema potrebe naglašavati kako je sve pobrojano u poslednje tri Mitrinovićeve rečenice oštro pobijeno i sprečeno da se ostvaruje već je zamenjeno onim prvo istaknutim patološkim (potrošačkim) obiljem. Zapravo, kako vidimo, svojim delovanjem, arijski prometeji ometaju mir i sudbinu drugih. Oni opasno ljuljaju brod zvani Čovečanstvo u težnji da ga primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, potaknu na samoponištenje. Ništenjem svake autentičnosti i ekskluzivnosti, oni teže da obuhvate sve i svakoga. Simptomatično, zapadna kultura je u periodu svoje svetske ekspanzije izmislila rasizam da bi naglasila svoju prometejsku ulogu, dok je u periodu opadanja svoje jadno stanje pravdala multikulturalizmom i čak negiranjem rasa. Otud proročanski i sasvim aktuelno zvuče reči Osvalda Špenglera (1880-1936): 
„Gospodareći narodi bele rase nisu umeli da sačuvaju svoj rang. Danas pregovaraju, dok su juče zapovedali, a sutra će morati ugađati.“ 
To je galopirajući marš izopačenog sna o moći koji je po svojoj suštini lunarna refleksija zaglibljena između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog i okultnog.

Plan ništenja je milenaran, transistorijski i tako reći je utkan u krv njegovih nosilaca, odnosno onih koji znaju da su uzurpatori, da su uljezi, da su drugačiji, te kao takvi teže da ponište svaki trag i svaku instituciju tradicionalnog i inicijacijskog, iako paradoksalno, tome teže – da budu tradicionalni i inicijacijski. Taj patološki modus operandi poput kakve konspiracije teži da prodre u svaku tradicionalnu instituciju i očisti je od sadržaja, parazitski i temeljno, da umesto prave aristokratije održava simulakrum iste, umesto monarhije pseudomonarhiju,  umesto imperije pseudoimperiju, umesto civilizacije pseudocivilizaciju, umesto tradicije pseudotradiciju, odnosno antitradiciju, a umesto inicijacije kontrainicijaciju, baš kao što su umesto hrišćanskih zajednica stvorili autoritarni i birokratski simulakrum crkve. Izmišljanjem novog oblika poništenja, oni vrše dalji proces revolucionisanja – ukidaju tradicionalne institucionalne forme koje su ionako obesmišljene, anahrone i ispražnjene od sadržaja, od bilo kakve vrednosti. Revolucija je njihov kredo, a to je saturnovsko načelo.
Svako ko se igra revolucije – igra se saturnovskim energijama, a te energije su u tom delatnom smislu kanibalske. Tako je, na primer, aristokratija u njenom institucionalnom vidu, pa i sadržinski, uništena, odnosno zamenjena lažnom aristokratijom koja je primenila isto načelo sećanja, ali ne na izvorni uzor, nego na veštački simulacijski totem krvi uljeza. U tom smislu, ilustracije radi, pozvao bih se na reči Juliusa Evole: 
„U Kini, Grčkoj ili u Rimu posedovanje i vršenje obreda vezanih za božansku silu rodonačelnika zapravo je definisalo plemstvo, dok plebs nije vršio obrede… Prema tome, natprirodni element ostaje u osnovi koncepta tradicionalnog plemstva kao i kod legitimnog kraljevskog dostojanstva: drevnog aristokratu nisu činili krvno nasleđe i rasni odbir, nego sveta tradicija… Dakle, u tom smislu plebejac nije bio definisan kao neko ko nema pretke; pravi princip razlikovanja ležao je u činjenici da preci plebejaca i slugu nisu „božanski preci“ (divi parentes), kao što su to preci u plemićkim lozama. Kod njih krvlju nije prenošeno nikakvo svojstvo transcendentnog karaktera niti je bilo kakav „oblik“ povezan sa strogim i tajnim predanjem upravljao njihovim životom; oni su lišeni one moći usled koje je aristokratija mogla neposredno slaviti sopstveni kult, te tako istovremeno biti sveštenička klasa.“[11] 
To znači da plemstvo čine oni koji posredstvom krvne linije, odnosno tradicijom krvi prenesenog kulta i kontakta sa božanskim izvorom, održavaju inicijacijsku liniju. Gubitkom te linije sa jasno određenim kultnim božanskim pretkom, gubi se tradicija i inicijacijski lanac. Pokušaj onih koji su izgubili tu nit da istu ožive ponavljanjem obreda i ustanovljavanjem nekakve nove linije, nije restauracija, nego kontrainicijacijski manevar kojim teže da se legitimišu uzurpatori i uljezi, odnosno oni koji nemaju direktnu krvnu liniju, oni poreklom iz plebsa ili došavši kroz plebs. Ti koji su došli kroz plebs jesu po poreklu lunarne podljudske refleksije projektovane u ljudski materijal. Sva tragedija i sva dekadencija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca podljudske i lunarne svesti. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv, ali sećanje potaknuto kultnom tradicijom. Prekinuta linija, odnosno linija koja potiče nakon prekida, tj ni iz čega, jeste linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov klipot, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije.
Rezultat svih opisanih procesa je individualizacija na svim poljima ljudskog bitisanja. Kolektivnost u tom smislu jeste mehanička, gde je čovek šraf u mašini, cigla u zidu, koji samo odrađuje svoj deo posla i nema interesa izvan svog vidokruga. To vodi ka drastičnom sužavanju svesti u domen individualnog mišljenja, osećanja i htenja, van interesovanja za širi kontekst svog delovanja. Osim mehaničke, izdvojio bih i psihološku ad hoc kolektivnost, odnosno sklonost atomizovanih jedinki ka formiranju prolaznih oblika kolektivnosti, odnosno ka formiranju privremenih stanja mase, masovnosti ili nešto trajnijih kristala mase kao jezgra masovnosti.(12) U slučaju formiranja mehaničkih kolektiviteta imamo manifestaciju kolektivnog razuma, a sa druge kolektivnog ludila. Tako se tope kolektivni identiteti čime individue bivaju jače izložene uticaju duha vremena čija je suštinska intencija poništavanje, nihilizam. Sile mraka koje već skoro dva milenijuma uništavaju pre svega Evropu, a potom i čitav svet, naterale su nosioce pravog ezoterijskog posvećenja u duboko podzemlje, obezbedivši obilje imitacija te kontinuitet matriksa svoje vlasti u novom ruhu - ruhu novog doba.




[1] Vidi njegovu knjigu Misija pojedinih duša naroda, Antroposofski kulturni centar, Beograd, 2008.
[2] Na primer, islamski svet u toj disoluciji kasni za Zapadom, ali to se nadomešta stvaranjem muslimanskog oblika adekvatnog protestantskom puritanizmu, a to je vahabizam koji se udaljava od tradicionalnog islama.
[3] Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, celina Slom civilizacija, CID Podgorica, Službeni list SRJ Beograd, 2002, str 226.
[4] Tojnbi, Isto, str 227.
[5] Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, Čačak, 2004, str. 59.
[6] Eru Riba kojom vlada Jupiter, smenjuje era Vodolije kojom vlada Saturn.
[7] Dimitrije Mitrinović, Treća sila, str. 48.
[8] Treća sila, str 30.
[9] Arijski svet je po Mitrinoviću germanski, anglosaksonski, latinski, slovenski, indijski svet, uključujući arijsku dijasporu na američkom i australijskom kontinentu.
[10] Treća sila, str 59.
[11] Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, poglavlje O prvobitnom karakteru plemstva, Gradac, Čačak-Beograd, 2010, str 64. 
[12] „Kristalima mase nazivam male rigidne grupe ljudi koje su jasno razgraničene i vrlo postojane, i koje služe tome da daju podsticaj za stvaranje mase. Njihovo jedinstvo mnogo je važnije od njihove veličine.“ Elijas Kaneti, Masa i moć, poglavlje Masa, odeljak Kristali mase, Mediterran Publishing, Novi Sad, str 80.