Saturday, April 2, 2016

Egiptozofija u službi afrikanizacije


nastavak teksta sa stranice:Egiptozofija


Po Rudolfu Štajneru na Zemlji postoji zakonitost neke vrste duhovnog geografskog determinizma. Naime, u Africi je najjači uticaj Zemlje na ljudska bića u njihovom detinjstvu i mladosti, u Aziji je to u njihovim srednjim godinama, a u Evropi u starosti. Dalje ka zapadu je zemlja smrti. Sva kultura koja nastaje na zapadu, u skladu sa tom shemom, jeste kultura smrti, kultura lišena duše. Revitalizacija, ako ćemo se ravnati po Štajneru, podrazumeva pokret ljudskih masa i središta sveta sa Zapada na Istok. Kao idealna destinacija figurira središnja Azija negde na prostoru današnjeg Kazahstana. To je idealno geografsko odredište buduće prestonice sveta, civilizacijskog srca novog čovečanstva koje teži kreativnosti i životu. U nekoj sledećoj etapi, to bi značilo pomeranje centra sveta nazad u detinjstvo – u Afriku, odnosno u region delte Nigera.

Afrikanizacija je, dakle, ishodište ere Vodolije u geopolitičkom i geoezoterijskom smislu. I tu se ponovo vraćamo na Egipat, jer sve što je doživelo kulminaciju u drevnom Egiptu, ima svoje uzore u još drevnijoj podsaharskoj Africi. Kenet Grant, u knjizi Kultovi senke, u poglavlju Afro-tantrički kult kala, tvrdi da su se u zapadno-afričkim „fetiškim“ kultovima očuvala neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se u poznije doba uklopila sa starom egipatskom i haldejskom tradicijom. Po Grantu, ofidijanski (zmijski) kult unutrašnje Afrike nastavljen je i razvijen u drevnom Egiptu u obliku drakonijanske tradicije. Grant na jednom mestu prikazuje zanimljivu analogiju: 
„Najstariji oblik „fizičke geografije“ zasnivao se na ženi: žena dole kao zemlja, žena u visinama (tj nebeska Nuit) kao nebo. Bilo da se radi o ženi dole okrenutoj nogama ka sazvežđu Velikog Medveda – Boginja Sedam Zvezda – ili o ženi na nebu u liku Velikog Medveda, unutrašnja Afrika bila je materica sveta, Egipat izlaz (stidnica) ka Severu, a sam Nil obličje stidnice žene dole.“[1]
Oživljavanje interesovanja za Egipat, odnosno manifestovanje duha Egipta u našem vremenu i u našoj kulturi, jeste put koji vodi u afrikanizaciju svetskog duha, jer egipatski koreni su afrički. Paralelno sa tim dešava se i oživljavanje astrologije, interesovanja za stelarnu magiju, zvezdu Sirijus, za Đavola, Satanu itd. 

Konvencionalna monoteistička ideja o slobodnoj volji kojom je Bog darovao ljude predstavlja iskrivljenje ideje o magijskoj volji, aktiviranoj volji koja postoji kao uspavana potencija u ljudskom biću a ne kao sudbinska datost. Sloboda izbora nije sloboda volje, jer čovek lako može postati rob sopstvenog izbora. Bog Šu u nekom prenosnom (egiptozofskom) značenju predstavlja oličenje čoveka čija je volja aktivirana, dakle slobodna, ali to je idealna projekcija, bog kao čovek i čovek kao bog. To nije svaki čovek, koji u ključu monoteističke interpretacije bira između vere i nevere, između Boga i đavola, između ispravnosti i greha, pa je zato njegova volja slobodna. Slobodna volja ne može biti svedena na odabir jedne od dve opcije.

Kao mutacija tog učenja u modernom dobu javlja se učenje o slobodi, liberalizmu, libertenstvu, slavi se nekakva sloboda, zahteva se sloboda, oslobođenost od stega mračnog i dogmatskog mišljenja itd. To nije ništa više nego mutacija ideje o tome da ljudsko biće ima nekakvu slobodu izbora, pa sledstveno tome i slobodnu volju.[2] To je nalik iskrivljenoj slici egipatskog boga vazduha koji razdvaja Nebo i Zemlju. Možemo dakle reći da je drevni Egipat na neki način oživeo u našem vremenu, ali bojim se da imamo posla sa oživelom mumijom, sa nečim što je mrtvo te na neprirodan način, poput kakvog zombija, pridignuto u lažni život. Ovo što u naše vreme slovi za egipatske bogove samo su ljušture i senke nekadašnjeg velelepnog sjaja kada su ti bogovi živeli u punoj snazi, kada je postojalo carstvo koje je te bogove obožavanjem održavalo u zemaljskoj prisutnosti. Sada su to jalove senke koje nadahnjuju današnje žrece egiptomanije. Egipatski bogovi odavno više ne stanuju ovde. Danas imamo na delu nešto nalik nekromantijskom spiritizmu. Tom spiritizmu nije dovoljno dizanje davno umrlog Egipta. On bi da otkopava još dublje pa da iz okeanskih dubina vaskrsne mitsku Atlantidu. Da bi duh drevnog Egipta ponovo bio živ i snažan, neophodno je prisustvo živog boga na zemlji, a to u tom kontekstu jedino može biti faraon... i to ne bilo kakav i ne bilo ko.

Na ovom mestu bih istakao razliku između vere i religije. Nije vera u Boga nužno i vera u religijske dogme. Vera ne mora biti vezana za neki konkretan oblik religije, ali je vezana za duh. Vera je manifestacija duha u ljudskom karakteru. Ona je ovaploćenje egregora u čoveku. Vera je bitan preduslov za uspravljanje volje, za sleđenje prave linije etičke vertikale. Bez vere, koja je utemeljena u tzv putu srca, čovek nema mogućnost da crpi snagu niti da razvija svoje kapacitete. Uvek sam imao problem sa pitanjem verovanja u Boga. Nikada nisam mogao da nađem pravi odgovor na tu vrstu nadasve konvencionalnih pitanja čija je svrha da se ljudi smeste u neki okvir, da se stave u jedno tačno određeno korito očekivanja i znanja. Nikada nisam mogao da imenujem tog boga, te bogove ili to nešto. Artikulacija bi uvek na neki način bivala pogrešno shvaćena jer iako su reči precizne formule, one tvore beskrajne mogućnosti značenja. Izgovorite bilo koju reč. Izgovorite je na nekoliko različitih načina, u različitim intonacijama, različitog intenziteta, na kraju otpevajte tu reč, pritom urlajte ili šapućite. Osetite kvalitet i energetski naboj u načinu iskaza, a onda na to nakačite vašu svest u pokušaju da zaokružite spoznaju. Šta je to nekada neko video, osetio i spoznao pa je na osnovu toga iznedrio tako moćnu i sveobuhvatnu reč, na prvi pogled običnu reč. Tom kontemplacijom uočavamo skrivene strukture i slike koje te strukture izazivaju u umu. Tako dolazimo do poezije, do mimesisa poiesisa, do mimikrije stvaranja, do moći koja emanira sve i reflektuje se u beskraj. Zaludan je svaki pokušaj da se načini jedan savršeni popis sveta. Ono što ima smisla jesu pristojna privremena rešenja. Moje dogme su praktične i privremene, promenljive i krajnje relativne, iako pokušavaju da barataju sa apsolutnim pojmovima. Tako Ra može biti Atum-Ra, ali i Amon-Ra, Heru-Ra... Bogovi su formule.


Doba Vodolije, idealno je predstavljeno Krolijevom Knjigom zakona, koja je zapravo ključ razumevanja prirode epohe koja je pred nama, bez obzira što čitava fama oko te knjige predstavlja upravo jedan oblik egiptozofsko-kabalističke nekromantije. Ipak, ta knjiga umnogome krije tajne vremena koje je pred nama, pa je otud najbolji pokazatelj prilikom mapiranja budućnosti i razumevanja procesa koji se dešavaju pred našim očima. U samoj njenoj suštini nalazi se stara gnostička ideja o smeni eona. Međutim, trebalo bi opreznije donositi zaključke. Eon Vodolije, kao izraz vladavine Saturna, nije epoha kolektivnog razvoja i progresa čovečanstva, već kolektivne pogibelji i despotizma. U idealnom smislu ono što žreci akvarijanizma proriču kao dobit čitavog čovečanstva zapravo je projekcija za izuzetne pojedince. Dakle, pravo vreme za delovanje sudbinom odabranih. Po učenju utemeljivača antropozofije Rudolfa Štajnera, ljudsko biće, između ostalog, sadrži tri osnovna tela: fizičko, etarsko i astralno telo. Fizičkom telu odgovara planetarna priroda Saturna, dok je njegovo svojstvo htenje kao rudiment volje. Etarskom telu odgovaraju ljudska osećanja, odnosno sunčeva priroda. Astralno telo je lunarne prirode kojoj je saobrazno mišljenje. Tako dobijamo poznati planetarni glif Merkura koji na neki način predstavlja čoveka slikovitim nizom tri planetarne prirode. Na vrhu je polumesec; sredinu krasi solarni disk, dok se ispod diska nalazi saturnalni krst. Takođe, tim rasporedom imamo u nizu duh, dušu i telo, odnosno astralno, etarsko te fizičko telo, mišljenje, osećanja i htenje, itd. U dobu Vodolije ljudska priroda će biti uređena na način koji će u potpunosti aktuelizovati dati raspored – u pozitivnom ili u negativnom smislu, tako da će u narednom eonu (eon Jarca), doći do potpunog rascepa u ljudskoj vrsti, odnosno do involucijskog skoka u podljudsko, čiji je simbol čovek-Jarac, Pan, Bafomet, odnosno karta Đavo u tarotu. Ljudsko biće kakvo poznajemo danas prestaće da postoji, a pretpostavke za taj scenario potrebno je stvoriti u doba Vodolije.


U doba Vodolije, astralna tela većine ljudi, biće upotpunosti ispunjena parazitskim astralnim strukturama čija je namera održanje ljudske svesti na niskom nivou u cilju obaranja ljudskog bića u podljudsko. To znači da će samo izuzetni pojedinci, adepti, reflektovati čistu misao, odnosno misao očišćenu od smetnji, za razliku od većine ljudskih bića čije će misli biti upotpunosti maligne te sastavljene od već fabrikovanih mentalnih sklopova koje će kao instalacija, kao neka vrsta astralnog implanta u potpunosti kontrolisati misaoni proces ljudi. To još uvek nije slučaj, ali to je intencija duha vremena. Da bi bila proizvedena kvalitetna manjina sposobna za evolutivni skok, potrebno je žrtvovati masu ljudskog materijala. To je rezon Saturna. Shodno tome, solarna emotivnost većine ljudi će u eri Vodolije biti zamračena, te dolaskom doba Jarca posve gurnuta u podzemlje. Saturnovski krst elemenata, odnosno uticaj Zemlje će jačati i povećati materijalnost ljudske percepcije koja će dolaskom eona Jarca poprimiti oblik totalne kristalizacije. Na delu je, dakle, neka vrsta mineralizacije većeg dela ljudske vrste, pa će u skladu s tim, vremenom, materijalizam jačati i poprimiti danas nezamislive forme. Nasuprot tome, moć će postati paperjasta i lagana, razuđena i vetropirasta. S jedne strane inertnost, sa druge lakoća.



[1] Kenet Grant, Magijski preporod, poglavlje Povratak Feniksa, Esotheria, Beograd, 1997, str 25.
[2] Više o tome u Doktrina satanizma, poglavlje Politička antropologija.

Friday, April 1, 2016

Točak zakona i mehanizam vremena


U tarotu je misterija vremena lepo prikazana kartama XX Eon, odnosno Sud i X Točak sreće. Kabala zapadnog hermetizma ovoj karti dodeljuje planetarnu prirodu Jupitera kao zakonodavca, budući da ta karta, između ostalog, predstavlja i točak zakona. U Marseljskom špilu karta prikazuje pričvršćeni točak na kome se u smeru suprotno od kazaljke na satu vrte tri figure. Na vrhu je sfinga sa mačem i krunom na glavi, a ispod nje su dva majmuna ili majmunolika stvorenja. Jedno se spušta, a drugo uspinje. Sfinga je gospodar vremena, a majmuni su duhovi određenih epoha ili eona. Ona nije podložna promeni, odnosno ne nalazi se na točku, nego na učvršćenom postolju iznad. Majmun koji nadolazi je budućnost, a onaj što odlazi predstavlja prošlost, dok je sfinga trenutak sadašnjosti, zagonetka sadašnjeg trenutka, odnosno kapija ka izlasku iz točka vremena. Ulazak u sfingu bio bi adekvatan izlasku iz točka vremena.

U Krolijevom špilu, na ovoj karti su prikazana tri mitološka stvorenja: sfinga, hermanubis i tifon. Po Kroliju, oni predstavljaju tri tipa energije koji određuju kretanje stvari i pojava. Ova karta je bremenita značenjem. Uopšteno, njen simbolizam je u relaciji sa vremenom, jer označava točak života, točak sreće, točak sudbine, zakon, tradiciju, tok, odnosno Božju vladavinu, ostvarenje proviđenja, zodijački krug. Vreme je kružnica, jer je određeno kretanjem nebeskih tela čija je ruta kružna. Vreme je obrtanje, revolucija, pošto svaki obrt nosi nešto novo, pošto se u tom vremenskom točku odigravaju procesi života i smrti, stvaranja i razaranja. Vreme je arena, koloseum, kala, kalendar, kolo, koledo, kolhida itd. Vreme je hronos, uroboros, zmija. Donosi zaborav, ali donosi i mudrost. Broj ove karte je Deset, ujedno to je broj konačne manifestacije, dovršenje stvaranja, ostvarenje (u kabali - sefira broj 10 Malkut). Suština vremena je, shodno tome, da svojim kretanjem ostvaruje Božju promisao. Sa druge strane nevidljiva ruka koja pokreće točak je ruka demijurga. To je „ruka“ prve i apstraktne sefire Keter, prvog pokretača. Odnos prvog pokretača i krajnje posledice može se predstaviti sa dva simbola svastike. Svastika koja ima solarni smer, odnosno smer kretanja kazaljke na satu je svastika demijurga, odnosno broja Jedan, Ketera. Sa druge strane, lunarna svastika jeste glif broja Deset predstavljenog kartom Točak sreće. To bi bio simbolički prikaz mehanizma vremena u rasponu sefirotskih emanacija od 1 do 10 koji je simbolički ujedinjen u "nevidljivom" broju 11.

Magijski, ezoterijski i uopšte tradicionalni koncept vremena se posve razlikuje od vulgarnog poimanja svetine koja na vreme gleda merilima kvantiteta. Ezoterijsko vreme je pre svega kvalitet. Julius Evola o tradicionalno shvaćenom vremenu kaže da ono: „nije kvantitet, već kvalitet, nije niz, već ritam; ne teče ujednačeno i beskonačno, već se lomi u cikluse u periode čiji svaki trenutak ima neko značenje i stoga svoju specifičnu vrednost u odnosu na svaki drugi, kao i jednu živu individualnost i funkcionalnost.“[1] Modaliteti vremena su izraz vladajuće inteligencije. To su, kako kaže Evola, zatvorena i savršena jedinstva. Nije neophodno da eoni i ciklusi imaju istovetno trajanje, kada već svaki od njih ima svoje posebne zakonitosti po kojima se kreće istorija, ljudski razvoj, nastajanje i nestajanje, kultura, svest.[2] Mesijanska ideja može biti univerzalna, ali je njena manifestacija različita, u skladu sa specifičnim kvalitetom vremenskog ciklusa u kome se pojavljuje.


O telemitskoj doktrini eona Danijel Gunter ističe bavljenje razvojem praistorijskih i istorijskih religioznih motiva kao izrazima ontološkog traganja: 
„Koristimo termin „Aeoni“ za ogromne vremenske periode razgraničene dokazivom promenom u shvatanju i izražavanju čovekovog odnosa prema Božanskom ili onim što nazivamo formule Inicijacije. Termini koje koristimo za ove razgraničavajuće epohe su naprosto jednostavnost u izražavanju. Upotrebljena imena božanstava su samo predstave arhetipskih karakteristika. Pojam „Aeon Izide“ označava praistorijski period u kome su dominantni religiozni sadržaji bili izraženi u terminima Matrijarhata. Izida je egipatski primer par excellence. Takođe, Oziris, kao Izidin supružnik, je idealna figura za predstavljanje Patrijarhalne epohe koja je usledila odmah nakon Matrijarhalne. Iz toga sledi da će Aeon Deteta biti imenovan po Horusu,[3] potomku Izide i Ozirisa. U ovome nema nikakve predrasude prema egipatskom simbolizmu; sigurno je da su i druga imena Bogova mogla biti odabrana i nosila bi isto arhetipsko značenje. Međutim, kako su se događaji koji su proistekli iz diktiranja Liber Legis desili u Egiptu, i većina knjige zaogrnuta egipatskim jezikom i simbolizmom, to je pogodnost koja se lako uklapa u šemu sistema  i uspešno prenosi širu nameru ove konvencije.“[4] 
O poreklu Horusa Kenet Grant kaže da je Horus
„Grčki oblik egipatske reči Har, Khar ili Khart, što znači „dete“. Taj izraz se izvorno odnosio na sina majke u prastarom i Sabeanskom kultu Sedam Zvezda; a prvi sin je bio Set kojeg je predstavljala zvezda pas. Horus je postalo ime za sina kao sunca tek nakon što su kultovi Boga smenili kultove Boginje.“ 
Dodao bih da egipatski simbolizam nije slučajan, nego je izraz duha vremena, vidi tekstove: Egiptozofija u službi afrikanizacije i Egiptozofija

Kenet Grant kaže da prema okultnoj tradiciji život na Zemlji obuhvata sedam ciklusa, od kojih se prva tri odnose na ogroman vremenski period. Tada su, po Grantu, Zemljom vladali stariji bogovi (Gospodar Noći Vremena), podeljeni u dve glavne struje: podzemne Starce i Gospodare bezdana, odnosno Duboke (o kojima svedoče mitovi o prastarim htonskim božanstvima). Drevnost je, shodno tome, sva uronjena u Žensko, jer po Nojmanu: 
„Od menstruacije i njene pretpostavljene veze s mesecom, do trudnoće i nakon nje, žena je podešena prema vremenu i zavisna od njega; zato upravo ona određuje vreme, u mnogo većoj meri nego muško koje teži prevazilaženju vremena, oslobađanju od vremena, i večnosti. Taj vremenski kvalitet Ženskog neraskidivo je povezan sa mesecom. Kvalitet vremena kao i element vode mora se dovesti u vezu sa Ženskim, a ta veza je očigledna u simbolu tok vremena.“[5] 
Nojman ističe da muški princip svesti teži postojanosti a ne promeni, večnosti a ne preobražaju, zakonu a ne stvaralačkoj spontanosti, pa često u rigidnoj društvenoj praksi satanizuje Veliku Boginju. Ali, ta vrsta muškocentričnog izopačenja jeste simptom manjka maskuliniteta ili njegovog opadanja, odnosno izostanka, svodeći muškost na racionalno čija je posledica percepcija vremena kao prave linije sa početkom i krajem. Muški princip svesti se ne odriče Majke nego teži da ovlada njenim silama. Ovladavanje tim silama jeste adekvatno ovladavanju vremenom.



Za kraj dodao bih kako smatram da ne možemo pouzdano govoriti o matrijarhatu kao zakonomernoj pojavi koja važi za čitavo čovečanstvo, niti da se prelaz iz jednog u drugi „sistem“ dešavao istovremeno svuda. Možda pre možemo govoriti o promenama važećih ezoterijskih paradigmi i ključeva inicijacije. Nojman napominje da izraz „matrijarhat“ pre označava psihičku situaciju i da to ne bi trebalo shvatati kao dominantan društveni položaj žena. U svakom slučaju, ovo je tema koja zahteva poseban prostor.





[1] Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Beograd-Čačak, 2010, str. 192.
[2] Naravno, vremenski ciklusi, tj. eoni imaju i svoje karakteristične potcikluse, ali to je već druga tema.
[3] Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 60.
[4] Danijel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta,  Alef, Beograd, 2015, str 126-127. Prirodu simbola Izide označava trougao, eona Ozirisa krst, a eona Horusa – pentagram.
[5] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015,  str. 274-275.

Thursday, March 31, 2016

Babalon, Pehar i Lav-Zmija - deo II

(Vidi prethodno: Babalon, skerletna žena i zvezda

U formulaciji Skerletna Žena, po Grantu, pridev „skerletna“ označava magijsku struju, koju on naziva drakonijanskom, na kojoj se zasniva novi eon, odnosno eon Horusa / Aresa. Grant crvenu boju povezuje i sa menstrualnom krvlju kao nosačem magijske energije, s obzirom da i u Knjizi Zakona menstrualna krv ima prednost u magijskim radovima u odnosu na ostale izvore krvi. Tako dolazimo do poveznice vremena i krvi jer vreme ima ulogu razređivača u kome svi oblici nastaju, menjaju se i na kraju nestaju. Krv je bitna komponenta magijskih operacija izazivanja promene i transformacije. Formula Babalon je formula vremena, odnosno simbol namere koja teži promeni stvari i odnosa. Kao takva ona je magijsko ovaploćenje drevne boginje beskrajnog svemira – Nut/Nuit. Po Erihu Nojmanu, more, noćno more i noćno nebo (kao vidljivi izraz beskrajnog svemira) su u suštini istovetni, jer predstavljaju jedinstvo podzemnog sveta, noćnog mora i noćnog neba, jedinstvo koje obuhvata sve živo. 

Grant naglašavajući kabalistički broj Babalon – 156, kaže da je to: „savršen simbol magično nadahnute žene“, te da je simbolično značenje tog broja vezano za kretanje, odnosno promenu (Škorpija) i manifestaciju (Jarac), u čemu prepoznajemo tradicionalno shvaćene mitološke prirode Marsa i Saturna. Naravno, prisutna je i lunarna komponenta, pošto je Mesec vidljivi izraz promene čiji je suštinski gospodar Saturn.[1] 
U Krolijevom tarotu Babalon, odnosno Skerletna Žena, prikazana je velikom arkanom XI Strast, koja je u drugim špilovima navedena kao Snaga. Hebrejski glif koji odgovara toj karti je tet, što znači zmija. Kabalistička tradicija slovu tet dodeluje astrološki znak Lava koji je vatreni znak, a zmijska moć je uvek vezana upravo za taj element. Na karti je prikazana raskalašna i opijena zanosom naga žena koja jaše sedmoglavu zver nalik lavu i u ruci drži visoko uzdignut pehar. Kroli ističe da je tu prikazana vanrazumska, primitivna i stvaralačka energija te da sama karta predstavlja volju eona Horusa. Predstava prilično slična onoj opisanoj u Otkrovenju: 
„I videh ženu koja je sedela na zveri crvenoj, koja beše puna imena hulnih, i imaše sedam glava i deset rogova. Ta žena beše obučena u porfiru i u skerlet, i nakićena zlatom, dragim kamenjem i biserom. Ona imaše u ruci svojoj zlatni pehar, pun mrzosti i poganštine bluda svoga. Na čelu njezinu beše napisano[2] jedno ime, jedna tajna: Vavilon veliki, mati bludnika i mrzosti zemaljskih. I videh tu ženu pijanu od krvi svetih i od krvi svedoka Isusovih.“[3]
Zato su u pozadini karte predstavljeni beskrvni likovi svetaca čiju je krv, kako kaže Kroli, upio Sveti Gral koji se nalazi upravo u ruci Skerletne Žene. U Viziji i glasu, Kroli kaže: 
„Blagosloveni su sveci, čija je krv izmešana u peharu, i nikada se više ne može razdvojiti.“[4] 
I tako dok se ne skupi krv svega živog. Pehar kao simbol je suštinski epitet ženskog. Nojman ističe da se u samom „središtu ženskog elementarnog karaktera, u kojem žena sadrži i štiti, hrani i rađa“ – nalazi posuda, kao veoma karakterističan atribut žene i ženskog. Nekad je posuda zamena za žensko, za ženu ili žensko božanstvo, jer je, kako Nojman kaže, posuda osnovno sredstvo ženskog rada u primitivnim društvima.[5] Tako je i pehar, odnosno Sveti Gral, osnovno sredstvo rada ili oruđe Skerletne Žene, tj. Babalon. Taj pehar je životvoran, ali i smrtonosan. Životvoran je kao metafizički Istok, a smrtonosan kao metafizički Zapad. Na Istoku je solarne prirode, a na Zapadu lunarne. Imajući na umu kako je Babalon aspekt Nuit, simptomatičan je i ovaj Nojmanov navod: 
„U hijeroglifima, posuda za vodu, simbol nebeske boginje Nut, takođe je i simbol ženskosti, ženske genitalnosti, žene i ženskog principa.“[6] 
Dalje, u istoj knjizi, Nojman kaže: 
„Nut je boginja ponovnog rođenja, ali ima i karakter smrti u vidu Nuit, tamnog noćnog neba, koje se poistovećuje s proždirućom tamom zemlje i s vodom.“[7]
Zver, tj lav kojeg jaše Skerletna Žena je Zmija, odnosno Lav-Zmija. U Apokalipsi se o toj zveri kaže: 
„I zver koja beše i nije više, ona je osmi kralj, i jeste od sedmorice i u propast ide.“ 
Lav je takođe jedan od mesijanskih simbola, budući da je to bio simbol i astrološki znak povezan sa plemenom Judinim iz čije će kraljevske loze proisteći Mesija. Glavna zvezda sazvežđa Lava je Regulus – kraljevska zvezda. Zmija-Lav je i sedmoglavi Zmaj, za čijih sedam glava Kenet Grant kaže da predstavljaju zvezde sazvežđa Veliki Medved: 
„Od kojih svaka pada ili tone u velikim vremenskim intervalima, a za ispunjenje celokupnog procesa potrebno je 26.000 godina. To je period koji obrazuje jednu Veliku Godinu u ciklusu Precesije... Sedam glava Zveri je bilo predstavljeno različitim likovima koje su imali njihovi zemaljski prototipovi kao simboli magijske moći.[8] Propadanje i konačni nestanak šeste glave načinili su put čoveku, tj. zvezdi predstavljenoj prvim ljudskim likom koji je bilo kada grupisan na nebu, znakom Herua, Horusa, heroja ili Herkula u znatno kasnijoj grčkoj astro-mitologiji.“[9] 
Melkart, feničanski Herkul, takođe spada u tu grupaciju mitskih likova.[10] U bibliji se pominje kao kralj Tira, ili kralj grada. Melkart je tirski Baal. Grad kao pojam se često vezuje i za podzemni svet, gde se nalazi poveznica sa Satanom. Starozavetni prorok Jezekilj obraća se kralju Tira, tj. Melkartu, u svojstvu konkretnog čoveka, ali i palog heruvima. Posebno je simptomatičan stih: 
„Ti si pečat metnuo na savršenstvo, pun mudrosti i sasvim lep si bio. Bio si u Edemu, u vrtu Božjemu; pokrivalo te svako kamenje drago... Heruvim si zaštitnik ti bio, raširenih krila, postavio te bejah, i ti beše na svetoj Božjoj gori, usred sjajnog hodio si kamenja...“[11] 
Taj isti Melkart proklet je od strane Jahveovog glasnogovornika Jezekilja i zbog nemoralne trgovine: 
„Mnoštvom bezakonja svoga i nepravdom trgovine svoje svetilišta si svoja oskvrnio.“ 
Taj motiv je isti poput onog u Apokalipsi gde se Skerletna Žena – Vavilon Veliki, poistovećuje sa prljavim trgovačkim gradom. To je slika infernalnog sveta, ali i predstava starojevrejskog pogleda na Feničane i njihovu religiju koju su prezirali, ali su zavideli feničanskom bogatstvu, razvijenoj ekonomiji, znanjima, zanatima, sposobnostima itd. Na drugoj strani imamo Jerusalim – sveti grad, pa i apokaliptički Novi Jerusalim, nebeski grad, koji se takođe može poistovetiti sa ženskim. Zapravo sve što ima kapiju, ogradu, pregradu, sve što ukazuje ili drži određenu strukturu, stub, osa, ili sama ta struktura tipa hram, piramida ili grad – jesu manifestacije ženskog.  

Zver, Bafomet i životinjski atavizam

Zver iz Apokalipse, ujedinjenu sa Skerletnom Ženom, Grant poistovećuje sa tajanstvenim likom Bafometa, hermafroditnom, ljudsko-animalnom, bogodemonskom i svetlo-tamnom (stoga osmostrukom) simbolu, za kojeg Grant kaže da je u njemu skrivena tajna formula seksualne magije zasnovanoj na „atavističkom vaskrsnuću“. Bafomet je poput sfinge, koja je, po Grantu, simbol formule za ostvarenje magijske moći, odnosno za susret Boga i Zveri posredstvom čoveka. Otud je broj Zveri i čoveka isti. Priroda Bafometa je grupisana u četiri polariteta: muško – žensko, ljudsko – životinjsko, božansko – demonsko, svetlost – tama. Bafomet je poistovećen sa likom na tarot karti XV Đavo. On je poput gospodara dvostrukog horizonta i ima dvostruki magijski štap, jedan za solve, drugi za coagula, rastvaranje i sažimanje. 


Postoji veza između Bafometa i svetog kamena. Bafomet je, poput rebisa, dvostruka stvar, budući da je androgino biće. Kao hermafrodit on sadrži prirodu Merkura/Hermesa i Venere/Afrodite. Bafomet ima glavu jarca koja u simboličkom smislu predstavlja kamen, jer je astrološki Jarac zemljani znak. Bafometa je moguće dovesti u vezu i sa biblijskim kamenom Betilom, odnosno Božjim kamenom, koji predstavlja Božju kuću, improvizovani Hram u pustinji. Hebrejski ekvivalent Božje kuće je slovo Bet, koje se po nekim izvorima povezuje sa Mesecom, dok je recimo po sistemu hermetizma Zlatne zore povezan sa Merkurom. Činjenica je da simbol Bafometa karakteriše i lunarna, osim merkurovske i venuzijanske prirode. Dalje, Jarac je i posmatrač, te otud Bafomet ima otvoreno treće oko. On je vidilac, pa se tako može dovesti u vezu sa proricanjem. Bafometova baklja je sredstvo krštenja vatrom. Takođe, po načelu analogije, simbol Bafometa je moguće povezati i sa simbolom lobanje s kostima, koja je drevni inicijatički simbol korišćen i u masoneriji, a predstavlja inicijatičku smrt, odnosno alhemijsko truljenje, odsečenu glavu Jovana Krstitelja itd. Po analogiji sa figurom Bafometa, lobanja je zapravo jarčeva glava, dok njegove prekrštene noge dok sedi na kockastom prestolu koji je nataknut na kuglu, odgovaraju ukrštenim kostima ispod lobanje. Lobanja se opet može dovesti u vezu sa proricanjem, budući da se odvajkada koristi kao sredstvo za gatanje (terafim – glava koja govori). Osim toga, lobanja je i omfalos, odnosno središte sveta, pupak sveta, a zapravo je glava falusa koja simbolizuje upravo centar sveta, kao što je brdo Golgota, odnosno lobanja, na neki način bila središte sveta u vreme Isusovog raspeća. Naposletku, lobanja je, kao simbol smrti, istovremeno i simbol preobražaja.
Zver, odnosno Zmija-Lav predstavlja i simbol magijskog značaja životinja. O životinjskom simbolizmu Grant kaže da su životinje bile prvi prenosioci struje primalne svesti koja je poticala iz vanzemaljskih izvora. Životinjski su bili prvi oblici kosmičkih energija ili bogova, a predstave bogova u vidu životinja u literaturi i kasnije čovekovo preuzimanje ovih oblika bilo je, kako Grant naglašava, magijsko sredstvo stupanja u vezu sa tokom svesti koji je prvi put dospeo na ovu planetu spolja. Dakle, životinje su simboli bogova, njihovi živi talismani, a žena je suštinski povezana sa životinjskim svetom i životinjskim simbolizmom, jer je kao magijski medijum služila za komunikaciju bogova sa ljudima. Setimo se biblijske priče o nefilima kao potomcima ljudskih žena i sinova Božjih. Taj detalj je uvijen iskaz o prastaroj magijsko-religijskoj praksi medijumskog opštenja i zaposednutosti duhovima, bogovima ili mrtvima, koji je uključivao seksualnu komponentu, odnosno obrede i prakse seksualne magije. 
Adam je imenujući životinje zapravo prizivao bogove ili aspekte Boga. U tom smislu i Darvinova teorija evolucije implicira da ljudi potiču ne od životinja kao takvih, nego od bogova, tj. onih okultnih sila čiji su živi simboli upravo životinje. Erih Nojman kaže da je za primitivnog čoveka bilo prirodno da numinozni predak ima životinjski oblik. Ljudi potiču od bogova predstavljenih životinjama, bilo da su ih sami bogovi stvorili ili su bogovi ljudima postali tako što su degradirali ili sišli. Grant kaže da: 
„Božanstva sa životinjskim glavama su bila čuvari i vodiči do tajnih prolaza podzemnog sveta, oni su stvarali one stratume podsvesti koji su sadržali moći životinja, u čijem su obliku bili predstavljeni. Čovečanstvo je izgubilo ključ za značenje ovih božanskih oblika, jer taj ključ ne postoji na nivou racionalnog objašnjenja.“[12] 
Životinje su u redosledu biblijskog stvaranja starije od čoveka, zato što su bogovi stariji od ljudskih bića, hijerarhijski, ontološki i vremenski, ali je Adam Kadmon, kao simbol kosmičkog čoveka, prvostvoreni, stariji od svih bogova / životinja zato što ih sve sadrži u sebi. Zato ljudsko biće u svojoj svesti može da, iz dubokih podsvesnih[13] slojeva, prizove životinjsku ili božansku svest čiji je simbol određena životinja, što je smisao magijskog atavističkog vaskrsnuća.[14] Po Grantu: 
„Ta bogo-obličja su obično povezivana sa drevnim božanstvima sa životinjskim glavama. Na taj način se atavizmi ili pre-ljudske moći manifestuju u magičaru koji doživljava i aktualizuje, u astralnom svetu, moći i energije koje su posedovale dotične životinje.“[15] 
Manifestacija životinjskih atavizama u čoveku podseća na koncept mesijanskog uskrsnuća, Isusa Hrista ili ubijenog boga. Uskrsnuće se javlja u telu, kao fizički ili fiziološki događaj, što znači da je reč, kako to tvrdi Grant, o neposrednom iskustvu. Drevni egipatski sveštenik Ank-af-na-Khonsu je vaskrsao u Alisteru Kroliju, božanski Hrist je vaskrsao u čoveku Isusu, bogodemonska animalnost je vaskrsla u šamanu, čarobnjaku ili ratniku koji je se pretvorio u životinju, fizički i-ili duhom itd. Mirča Elijade navodi odlomak iz Ynglinsaga (poglavlje VI), gde su opisani Odinovi pratioci: 
„Išli su bez oklopa, divlji poput pasa i vukova. Grizli su svoje štitove i bili jaki kao medvedi i bikovi. Klali su ljude i nisu im mogli nauditi ni gvožđe ni čelik. To se nazivalo bes berserkira.“ 
Elijade kaže da su Berserkiri bili ratnici u medveđem omotu (serkr), dakle, magijski potpuno poistovećeni sa medvedom, ponekad sa vukom itd. Berserkr se postajalo inicijacijom koju je činio niz ratničkih podviga. 
„Kroz te ispite kandidat je usvajao način bivanja zveri – postajao je utoliko opasniji ratnik ukoliko se više ponašao kao zver. Preobražavao se u nadčoveka pošto je uspevao da preuzme magijsko-religijsku snagu mesoždera.“[16]
Lav-Zmija je, shodno svemu ovome, atavistički, ali očigledno neophodan aspekt mesijanske pojavnosti. Istovremeno, Lav je simbol judejskog plemena iz čije će krvne loze doći Mesija, pa ipak, satanizujući egipatsku magijsko-religijsku praksu kao dijaboličnu idolatriju, Mojsije je zapravo ukinuo opciju magijskih opsesija atavizmima bogova i njihovih zoomorfnih formi. Time je čitav jedan aspekt mikrokosmosa gurnut u senku zarad obožavanja i primanja instrukcija od nevidljivog i bezobličnog Boga koji se tokom starozavetne istorije ukazivao na različite moguće načine, da bi na kraju, u iskustvu poklonika, postojao kao mistična svetlost, sakralni tekst i magični alfabet.

Ženski krst iznad Tifareta

Za Krolija Skerletna Žena biblijske tradicije predstavlja izopačenu sliku drevne magijske tradicije, od koje je hramska prostitucija jedini zapamćeni oblik. O predstavi Skerletne Žene u Apokalipsi Alister Kroli kaže da su proroci u osvit hrišćanske ere predskazali nastupanje sadašnjeg eona, koji dolazi nakon završetka ere Riba čiji je simbol bog koji umire i vaskrsava, sa osećanjem: 
„Neizrecivog straha i užasa, budući da nisu bili kadri da proniknu u srž smenjivanja Eona; zato su svaku promenu smatrali katastrofom. To je pravilno tumačenje i razlog zbog kojeg su na račun Zveri i Skerletne Žene upućene žestoke pogrde u XIII, XVII i XVIII poglavlju Apokalipse... Iza likova Zveri i njegove neveste nalazi se deset svetlećih zrakastih krugova; to su skriveni Sefiroti, još uvek bez pravog poretka, budući da svaki novi Eon zahteva nov sistem svrstavanja u Univerzumu. U vrhu karte je prikazan znamen nove svetlosti, sa deset rogova Zveri koji su zmije razaslate u svim pravcima da razore i iznova stvore svet.“[17] 
Nije li upravo to funkcija vremena? Očigledno je da od civilizacije kakvu poznajemo neće ostati ni kamen na kamenu. 



U sistemu kabale zapadnog hermetizma staza tet, odnosno Zmija (Skerletna Žena), povezuje levi i desni stub Drveta Života, odnosno sefire Hesed (Milost, planetarna atribucija Jupiter) i Geburah (Strogost, planetarna atribucija Mars), gde se tačno iznad središnje sefire Tifaret (Lepota, atribucija Sunce) ukršta sa stazom gimel (karta II Prvosveštenica, odnosno Papesa, predstavlja mudrost, atribucija Mesec), koja se spušta od Ketera (Kruna) ka Tifaretu. Njen simbol je strela, odnosno luk okrenut ka dole. Kenet Grant slovo gimel tumači kao pustinjski kovčeg koji je sinonim sa ženskom formulom očuvanja i nošenja. Ona prevozi putnike kroz pustinju mračnog boga Seta. U svojstvu Velike Majke nosi Dete, tzv bebu bezdana. Ta pustinja, kako to slikovito predstavlja Grant, razdvaja Sunce (Tifaret) i od Skrivenog Boga (Keter).[18] Petokraka zvezda sa lunarnim slovom G u sredini, simbol je posrednika između čoveka i Boga. Između ostalog, taj posrednik je i znanje – gnozis. Takođe, slovo G možemo zameniti i kovčegom, nećemo pogrešiti. Setimo se starog germanskog običaja sahranjivanja u brodovima koji svedoče o vezi između broda i velikog putovanja u zemlju mrtvih. U nekom naučno-fantastičnom smislu, simbolika kovčega, sarkofaga, čuna ili lađe, ukazuje na međuzvezdanog putnika koji u savršenom kosmičkom brodu (pentagramu), u stanju hibernacije, prelazi ogroman prostor-vremenski ambis. Velika Majka, kako kaže Erih Nojman, kao boginja groba, gospodarica je sveta mrtvih, ali istovremeno vlada i nebeskim svetom, čija su svetleća tela njene oči. Ona je, dakle ta, koja odabranicima pomaže da prevaziđu prostor-vremenske ambise. Nojman ističe kako je upravo prostor, pored vremena, jedna od najznačajnijih projekcija Ženskog kao celine, što Veliku Boginju ujedno čini gospodaricom sudbine. Suština je prevazići tu fatalnost. To je uloga i svrha onog zrna maskuliniteta u (u suštini) ženskom univerzumu. 
Imamo dva ženska lika, otkrivenu i nagu Skerletnu Ženu (gospodaricu Zveri) i iza velova skrivenu Prvosveštenicu, tj. Sunce i Mesec, koje u preseku formiraju broj XIII,[19] što je broj arkane Smrti, odnosno korenite promene, stvaranja i razaranja.[20] Prvosveštenica je Devica, a Skerletna Žena je Kurva. Obe karte predstavljaju drevne religijske koncepte i arhetipove. Jedna od božanskih atribucija karte Prvosveštenica je grčka boginja lova Artemida. Ona je istovremeno i boginja sudbine, mrtvih i noćnog putovanja, a što je povezuje sa geomantijskim simbolom mladog meseca – figurom Via, odnosno Put, a što ima veze i sa motivom raskršća. Po tome je slična sa likom Gorgone ili Hekate. U Krolijevom tarotu Prvosveštenica na krilu drži luk, okrenut nadole. 

Erih Nojman kaže da Velika Boginja svojom moći navodi muškarce na krvoproliće. Prvosveštenica je oblik Velike Boginje kao boginje lova i rata, odnosno boginja smrti. O tom aspektu Velike Boginje Nojman kaže da ona magijski onečovečuje muškarce i pretvara ih u divlje zveri, koje kao pratioci Boginje idu u sopstvenu propast. 
„Ona je i u tom aspektu Gospodarica životinja, a orgijastička forma njenog kulta budi u muškarcu grabljivu zver i ratnika.“[21] 
I dalje: 
„Gospodarica životinja nije boginja kulturnog i zemljoradničkog razvitka; nije Demetra žita, koja donosi kulturu i običaje. Ona je bliska primitivnoj, divljoj prirodi čovekovoj, bliska necivilizovanom biću kojim upravlja instinkt, koje živi sa zverima i samoniklim biljem.“[22] 
„Strašna priroda Ženskog može se pojaviti u bilo kom od dva oblika: ili tako što sama boginja personifikuje strašnu životinju, ili što njen strašni aspekt postaje opaka zver koja je prati i kojom ona gospodari.“[23] 
U tim rečima vidimo stapanje principa koje predstavljaju pomenute dve karte. To su dva aspekta iste stvari. Osim toga, pozicija arkane tet, ukazuje na načelo ravnoteže, odnosno usklađenja dva principa. To znači da je bez više mudrosti koja sa apstraktnih izvora nadahnjuje mesijansku Zmiju, nemoguće uskladiti revolucionarnu strast, čija je manifestacija rušilačka (Geburah), sa altruističkim porivima (Hesed). Strogost je Mač a Milost je Štap. I Štap i Mač svojstva su Zmije. Setimo se Mojsijevog štapa koji se pretvarao u zmiju, kao i štapova egipatskih sveštenika koji su je napadali. To je bio simbolički prikaz borbe Mesije sa klipotskim zmijama. Skerletna Žena, odnosno Babalon je, kako bi to Nojman rekao za Veliku Boginju u svojstvu gospodarice zveri, otelovljenje svih onih instinktu nadređenih psihičkih struktura. Ona je tu da savlada nagonsko u čoveku i prebaci ljudsku svest na viši plan.



[1] Zanimljivo i da je broj 156 kao suma imena Babalon duplirana vrednost broja tarot karata – 78, kao da uključuje njihova značenja i onda kada se ispravno ali i obrnuto otvaraju. Babalon = bet(2) + alef(1) + bet(2) + alef(1) + lamed(30) + ajin(70) + nun(50) = 156, što čini kvadrat 12 x 13, dajući broj jedinica ezoteričnog Grada Piramida. Takođe, istu brojčanu vrednost ima i jevrejska reč sion, biblijska sveta gora okupljanja, koja se piše kao cadi(90) + jod(10) + vav(6) + nun(50) – CIVN (156). U tom smislu Grad Piramida, tj sefira Binah jeste Sion.
[2] Nojmanovski rečeno, ovim je istaknut inicijacijski, odnosno preobražajni smisao iscrtavanja tela ili tetovaže. Dakle, Kurva Vavilonska, tj. Babalon, zapravo je oživljeni drevni i sakralni transformišući princip koji deluje zastrašujuće i groteskno budući da stoji na granici ka apstraktnom.
[3] Jovanovo Otkrovenje, 17:3-6 (prevod Lujo Bakotić).
[4] Alister Kroli, Vizija i Glas, Esotheria, Beograd, 1995 str. 153.
[5] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015 str. 147.
[6] Erih Nojman, Velika Majka, str. 146.
[7] Nojman, isto, str. 200-201.
[8] „U njenom peharu vina sedam je mlazeva krvi, Sedam Duša Božjih. Sedam je glava na ZVERI koju Ona uzjahuje. Glava Anđela; glava Sveca; glava Pesnika; glava Žene Preljubnice; Glava Neustrašivog Muškarca; glava Satira; i glava Lava-Zmije. Sedam je slova u imenu njenom najsvetijem; a ono je BABALON.“ Alister Kroli, Knjiga laži, Esotheria, Beograd, 1991, str. 110.
[9] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 17.
[10] Karel van der Toorn, Bob Becking, Pieter W. Van der Horst, Dictionary Of Deities And Demons In The Bible, Second edition, Brill, Leiden, Netherlands, 1999, str. 563.
[11] Vidi Jezekilj 28:1-19.
[12] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 139.
[13] Nisam siguran u ispravnost korišćenja izraza podsvest i podsvesno. Ne bi bilo primereno recimo božanske nivoe svesti označavati tim terminom. Bogovi nisu deo ljudske podsvesti nego, da se tako izrazim, deo nadsvesti. Ako je išta deo podsvesti, to su onda demoni.
[14] Termin vezan za rad Ostina Osmana Spera. 
[15] Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 199.
[16] Mirča Elijade, Mistična rođenja, Zajednica književnika Pančeva, Pančevo, 1994, str. 109.
[17] Alister Kroli, Knjiga Tota, Esotheria, Beograd, 1996, str. 99-100-101.
[18] Još jedan simbol vezan za stazu gimel jeste Zvezda, odnosno pentagram. Tako ona sjedinjuje mesečev luk (polumesec) i zvezdu, poznate kao simbole islama. Ta Zvezda je sačinjena od pet slova V, što predstavlja otisak kamiljeg stopala u pesku, odnosno Krolijev magijski moto kao Majstora Hrama: Vi Veri Universum Vivus Vici, odnosno V.V.V.V.V., koje čine pet uglova pentagrama. Rimsko slovo V je oznaka za broj 5. Pet uglova daju iznos od 25, što sa pridodatim G (koje se nalazi u središtu masonske zvezde), kao latiničnim ekvivalentom hebrejskog gimel, čija je vrednost 3, daje broj 28, koliko ima dana u lunarnom mesečnom ciklusu. Isto tako, ukoliko slovo V posmatramo kao latinični ekvivalent hebrejskog slova vav (čija je vrednost 6), onda imamo 30 čemu pridodajemo broj 3 za gimel u središtu, takođe dobijamo simptomatičan broj 33.
[19] O broju 13 Kenet Grant kaže da je proteran u carstvo vradžbine i crne magije. Po njemu broj trinaest označava jedinstvo budući da je to brojčana vrednost hebrejske reči ehad (piše se kao alef-het-dalet, tj 1+8+4 = 13) i: „zato što trinaest meseca formira pun krug ili ciklus, lunarnu godinu od trinaest meseci od po dvadeset i osam dana. Kako je broj trinaest karakterističan za mesec i žene, u kasnijim kultovima, koji su računanje vremena zasnivali na suncu, a ne mesecu, lunarne pojave su smatrane prokletim i izjednačavane su sa mrakom, bolešću i smrću. Nakon toga, broj trinaest postaje simbol nesreće i nečistoće.“ Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, str. 132-133.
[20] „Međutim, misterijama Velike Boginje i njenom duhovnom karakteru svojstveno je to da ona život dopušta samo preko smrti, a razvoj okrenut novom rođenju samo preko patnje.“ Erih Nojman, Velika Majka, str. 334.
[21] Erih Nojman, Velika Majka, str. 325.
[22] Erih Nojman, isto, str. 332.
[23] Nojman, isto. str. 222-223, u fusnoti.

Doktrina večnog rasta i svedenborgijanska paradigma

nastavak od:
http://bafomitras.blogspot.rs/2016/03/doba-vodolije-i-svetski-socijalizam.html

Doktrina materijalnog i ekonomskog rasta i razvoja izvedena je iz doktrina o duhovnom rastu i razvoju, odnosno razvoju svesti. Najpogubnija su izvođenja koja podrazumevaju da su materijalni i duhovni rast međusobno povezani. Što je neko bogatiji, to je na višem nivou svesti. Takva učenja imaju za cilj da opravdaju aktuelne odnose moći te da na neki način idealizuju elitu. Doktrine duhovnog rasta projektuju taj rast u beskonačnost – do konačnog, te u neodređenu budućnost, kroz (ne)određeni niz reinkarnacija – projektovanog oslobođenja. Učenja o duhovnom rastu ciljaju ka prevenciji revolucionarnog delovanja, osim ukoliko sami pobornici tih doktrina nisu u položaju društvene opozicije. Zanimljivo je povući paralelu između ezoterijskih doktrina i političkih ideologija. „U ezoterizmu postoji jedna desna politička struja – koja više i odgovara samom duhu skrivenog znanja – struja koja se u političkom ispoljavanju ezoterične misli vidi kod Žozefa de Mestra ili Juliusa Evole. Ali, postoji i jedna levičarska, koja se može uočiti npr. kod Elifasa Levija, raspopa, učesnika socijalističkih kružoka. Naročito je kod spiritista prisutan socijalistički duh; a i rani socijalisti-utopisti su bili zainteresovani za spiritizam ili učenja o reinkarnaciji. U teozofiji je prisutan ovaj levi ton, recimo kod Ani Bezant koja je pre pristupanja Blavackoj bila socijalistički aktivista, ali je i kasnije zadržala neke stavove; isto kao što u teozofiji postoje i oni tonovi koji su kasnije davali inspiraciju desnim okultnim pokretima.“[1] Sklon sam mišljenju da su ezoterijske doktrine preteče političkih, odnosno da političke doktrine i ideologije predstavljaju društvenu refleksiju ezoterijskih učenja ili nekih načela tih učenja.

Obratio bih pažnju na Emanuela Svedenborga, koji je u knjizi Poslednji sud lepo sumirao premise učenja o beskrajnom rastu. Jedno poglavlje u toj knjizi nosi indikativan naslov: „Množenje Ljudskog Roda na Zemlji neće nikada prestati“. Porast broja ljudi na Zemlji povezan je sa porastom njihovog broja na Nebu, jer „ljudski rod će i dalje postojati kroz večnost“. Po Svedenborgu, ljudski rod je temelj na kojem počiva Nebo, pa je otud čovečanstvo semenište Neba, mesto odakle se regrutuju stanovnici nebeskih sfera (ali i onih paklenih). Ljudi su preteče anđela. On tvrdi da se nebeski beskraj nikada ne može ispuniti anđelima (a verovatno ni paklenske jaruge – prim. aut.). Zašto je bitno puniti Zemlju ljudskim bićima? Zato što je to neophodan uslov da bi se napunilo Nebo, pošto ono biva savršenije s povećanjem broja onih koji u njega ulaze. Takav je božanski red stvari s obzirom da se svako božansko delo, kako to tvrdi Svedenborg, odnosi na beskraj i večnost. Anđeosko Nebo je svrha radi koje je sve u svemiru stvoreno (kosmički antropocentrizam). Cilj razvoja ljudskih bića je, po Svedenborgu, njihov preobražaj u anđeoska bića, otud taj proces mora trajati večno, ljudsko umnožavanje mora trajati večno, ne samo na Zemlji, nego i po planetama širom univerzuma. On tvrdi da svako ko veruje da će poslednjim sudom nestati Nebo i Zemlja, te da će se pojaviti novo Nebo i nova Zemlja, automatski podrazumeva i nestanak ljudskog roda. 

Emanuel Svedenborg (1688-1772)
Svedenborgijanski pogled na svet je dobar primer kako izgledaju premise spiritualnog humanizma i antropocentrizma koji se nalazi u korenu tradicionalnog iluminizma. Zemaljski čovek je prototip nebeskih ljudi – anđela, koji svi zajedno čine velikog nebeskog čoveka. Ali šta je sa mračnim ostatkom? Kakva je sudbina onih koji su pali u infernalne ambise? Kakvog to anti-čoveka oni tvore? U kakve se đavole oni preobražavaju? Nije li tu reč o rascepu ljudskog bića iz kojeg proizilaze podljudske i nadljudske vrste? I nije li održavanje takvog gledišta ili derivacija tog gledišta uzrok svakojakih izopačenja živih ljudi i kvarenja njihovih zajednica? Neko sebi daje za pravo da odredi kriterijume društvene poželjnosti, pa ako ih neko ispunjava ide u Nebo, a ako ne, onda ide u Pakao. Naravno da „Nebo“ i „Pakao“ imaju svoje ovozemaljske, društvene i ekonomske pandane: neko živi u favelama, a neko u elitnim naseljima. U korenu ideologije beskrajnog rasta nalazi se upravo takav pogled na svet čija je dobra ilustracija učenje Emanuela Svedenborga. Revolucionarna doktrina koju kroz ovaj blog, ali i kroz moje knjige provlačim, cilja upravo ka raskidu sa tom (anti)tradicijom jer zagovara prekid ljudskog kontinuiteta izvan biblijske paradigme, prekid izazvan ljudskim delovanjem čime se vrši prevencija nepredvidivog udara stožerne sile. Ljudsko (anđeosko) Nebo nije sloboda. Održavanje beskrajne ljudolikosti, koja je navodno refleksija božanskog obličja, jeste jedna velika mistična i religijska utopija čije civilizacijske posledice kao materijalizacije takvih stajališta, imamo prilike da rezignirano posmatramo.




[1] Nemanja Radulović, Podzemni tok, poglavlje Još jednom o Dimitriju Mitrinoviću, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str 231.