Saturday, March 26, 2016

Pretpostavke mesijanstva II: plameni mač kabale i uspinjuća zmija

Da bi započeli istraživanje mesijanskih, kao i pretpostavki večne kosmičke revolucije, (vidi: Pretpostavke mesijanstva ), moramo prethodno uroniti u ezoterične sfere kabale. Svakom ko je iole izučavao kabalističku tradiciju poznato je da reči Zmija (nahaš) i Mesija (meših), pisane na hebrejskom jeziku, imaju istu brojčanu vrednost. U kabalističkom poimanju to ima dublji smisao od puke slučajnosti. Zapravo, ukazuje na simboličku istovetnost. Simbol povezan sa Zmijom/Mesijom jeste Zvezda, zato što je dolazak Mesije ili značajne osobe u biblijskoj, i ne samo biblijskoj tradiciji, povezan sa pojavom neke posebne zvezde. U Novom zavetu je poznata Vitlejemska zvezda koja je najavila rođenje Isusa Hrista. Stari zavet takođe povezuje pojavu Mesije sa uzdizanjem određene Zvezde: „Vidim ga, al’ ne kao što je sada. Gledam ga ja, ali ne iz bliza: Izlazi zvezda iz Jakova, Skiptar se iz Izrailja diže...“ (Brojevi 24:17, prevod Lujo Bakotić). 


Zvezda kao simbol predstavlja probuđenog i prosvetljenog čoveka, usavršeni mikrokosmos. Na tarot karti – V Prvosveštenik (Krolijev špil), predstavljen je egipatski bog Oziris ispred koga su prikazani mali čovek u pentagramu i žena opasana mačem. Gnostičko ime za Ozirisa je Osoronofris, odnosno egipatski Asar-un-Nefer, samousavršeni. Otud je pentagram, tj petokraka zvezda simbol savršenstva. Još jedan pojam koji tu spada je Mač kao simbolički Mesijin artefakt koji nagoveštava rat, fizički, duhovni, makrokosmički, mikrokosmički. Zmija dolazi odozdo, a Mač se zariva odozgo. Mač dolazi sa nebesa, a Zmija se uzdiže sa zemlje. To je plamteći Mač kabale koji polazi iz prve sefire Keter (Kruna, broj 1) i juri kroz svih devet sfera Drveta Života odozgo na dole (od apstraktnog ka konkretnom grubo rečeno) do poslednje desete sfere – Malkut (Kraljevstvo), koja se nalazi u podnožju dijagrama Drveta; za razliku od Zmije koja se iz Malkuta uspinje ka vrhu, tj ka Keteru. Ta uspinjuća Zmija je Mojsijeva bronzana zmija koja spašava od smrti u biblijskoj epizodi u sinajskoj pustinji (Brojevi 21:6-9). Planetarna atribucija te Zmije je Venera, čiji je astrološki simbol poput egipatskog anka – krug na krstu.


Mač je put silaska duha, odnosno silaska Boga, a Zmija je put uspenja čoveka, uzdizanja kundalini itd. Mač povezuje sfere Drveta Života, a Zmija ide njegovim stazama. Mač je poput munje. Mač jeste Munja, a Munja je povezana sa Ženom. Munja je, kako to primećuje Alister Kroli, po obliku hebrejsko slovo alef, koje podseća i na svastiku. Alef je simbolička veza između sfere Hokmaha (Mudrost, sfera zvezda stajačica) sa sferom Ketera koja je tradicionalno predstavljena simbolom svastike. Munja/Mač dolazi iz najviše sfere, od samog Boga i predstavlja Ženu, odnosno Devicu sveta, koja je zapravo duša Mesije, o čemu svedoči tarot arkana XXI Svet, odnosno Univerzum. Po Kroliju, Devica sveta se preobražava u fluidnu vatru te pretvara svoju lepotu u Munju. O tome piše Danijel Gunter: „Munja je simbolički predstavljena kao Filozofski Krst ili Svastika. Ovaj amblem se takođe naziva i Hermetički Krst. U ovom obliku Munju sačinjava 17 vidljivih kvadrata od 25, ujedinjujući četiri elementa, dvanaest znakova Zodijaka i Sunce. Munja je tako broj 17, broj Zvezde i IAO, po obliku Alef, koji je 1, stoga Keter, Kruna... Zajedno, Mač i Zmija su 32, ujedinjujući 10 Sefirota i 22 staze.“ (vidi Danijel Gunter, Inicijacija u Aeon Deteta,  Alef, Beograd, 2015, str 94-95-96). 



Po Genonu, svastika nije slika sveta, već slika delovanja načela u odnosu na svet (vidi Rene Genon, Simbolika krsta, Gradac, Čačak-Beograd, 1998, str. 56, i dalje vidi poglavlje Svastika). Govoreći o slici zmije obmotane o Drvo koje predstavlja osovinu sveta, a u čiji se simbolički korpus kabalističko Drvo Života može svrstati, Genon kaže da ta zmija predstavlja: „Sveukupnost ciklusa univerzalne pojavnosti; i zaista, kretanje kroz različita stanja prikazuje se, u nekim tradicijama, kao seoba bića kroz telo te zmije.“ Dakle, simbolizam je naizgled komplikovan, zato što opisuje proces i različite aspekte jedne stvari. Danijel Gunter otkriva da je u skladu sa telemitskom doktrinom Mesija zapravo Babalon, biblijska Skerletna Žena, odnosno Kurva Vavilonska. Gunter kaže da pojava (telemitskog) Mesije nije imala za cilj da bude predmet obožavanja ili javnog priznanja, već naglašava neprimetan i tajanstven način njegovog pojavljivanja, nalik Hristovom obećanju da će doći tiho kao lopov u noći. Njegova mesijanska misija jeste, kako Gunter kaže, da čoveku donese Reč koja će opiti najunutrašnjije, a ne najspoljašnjije. Međutim, on naglašava da će dolazak tog Mesije biti praćen porođajnim mukama novog doba i da će njegov sluga biti odbačen od ljudi. Taj Mesija je, po Gunteru, čuvar Ambisa: „On koji je poput Žene koja štrca mleko zvezda iz svojih dojki.“ (Gunter, isto, str. 98).

Thursday, March 24, 2016

Kultura kao sudbina



„Čoveka više ne izvodimo iz „duha“, iz „božanstva“, vratili smo ga među životinje. Za nas je on najsnažnija životinja, jer je najlukavija: jedna od posledica toga je njegova duhovnost. S druge strane, čuvamo se sujete koja bi htela opet da se ovde čuje: kao da bi čovek bio veliki poslednji cilj životinjskog razvitka. On nipošto nije kruna stvaranja: svako biće pored njega je na jednakom stepenu savršenstva… I budući da to tvrdimo, tvrdimo i preko toga: čovek je, relativno uzev, najbezuspešnija životinja, najbolesnija, najopasnije skrenuta sa puta svojih instinkata – svakako, uza sve to, i najzanimljivija.“
Niče, Antihrist, paragraf 14.
Kultura je primenjeni aspekt jedne, rekao bih sudbinske sile, sastavljene od savršeno uklopljenog niza slučajnog i namernog ljudskog delovanja. Kao takva, kultura je istorijski proces koji, osim što teži diverzifikaciji, jednako teži i unifikaciji. Istovremeno, istorija je deo kulturnog procesa. Bez kulturne komponente ona jednostavno ne postoji. Kultura kao proces i kao sila najviše utiče na formiranje pravca i opsega ljudskog opažajnog, saznajnog, spoznajnog i emotivnog delovanja. Pojedinac, u svoju odbranu ili zaštitu od inhibitornog uticaja kulturnih sila i procesa malo šta može učiniti bez ogromnog i usredsređenog napora i bez jasne vizije šta bi sa manevarskim prostorom koji je antikulturnim naporom prokrčio sebi. Kultura je sila (ili skup sila) koja kao spoljni faktor suštinski utiče na formiranje percepcije i samosvesti individue, posredstvom kompleksa raznih sadržaja koji se kao aktivni činioci implementiraju u svest individue. Kulturni sadržaji su ništa više do implanti jedne, u principu strane sile. Otud su samo one misli, koje su po svom smislu van opsega kulture, uistinu naše. Sve ostalo je fabrikat nastao interakcijom naše mentalne tvari sa implementiranim elementima koji su strani i zavojevački. Iz tog mešovitog braka našeg i umetnutog umnog proizvoda nastaju novi naraštaji implanata. Proizvodi ili dostignuća izvornog ljudskog uma su u takvoj interakciji recesivna i gubitnička komponenta. Potomstvo jedne takve interakcije (koja se kontinuirano ponavlja) jesu novi zavojevački elementi koji ugnjetavaju kako onog koji ih je iznedrio tako i druge individue. Otud je istorija klopka za ljudska bića, a kultura je perfidni tamničar i dželat.
Ljudi su, u svojoj suštini, poput životinja, neistorijska i nekulturna bića. Istorija i kultura, kao procesi samoporobljavanja i degenerisanja čoveka, jesu osnovni instrumenti Dekadencije pomoću kojih se nanose nepovratne i fatalne štete kako ljudskim, a kroz delovanje ljudi, i svim ostalim bićima na ovoj planeti. Istorijski i kulturni čovek je mutirani, degenerisani monstrum koji vremenom postaje sve groteskniji. Kultura je proizvod, proces ali i polje transgeneracijskog, milenarnog ljudskog delovanja. Ona je fatalan, dekadencijski i dijalektički proces, te se prema njoj moramo odnositi svrsishodno, oprezno i krajnje praktično. U protivnom, ona će nas jednostavno proždrati, i to kanibalski – putem našeg vlastitog samoproždiranja. Pritom imajmo na umu da je kultura deo našeg uma i paradoksalno je dvostruka: istovremeno je deo ljudskog bića, ali i nije, istovremeno služi čoveku ali i radi protiv njega. Osnovna načela kulture su dekadencija i divergencija. Suprotne tendencije su podsistemski procesi u funkciji ovih osnovnih. Svako uzdizanje u funkciji je unižavanja i pada. Svaka cigla ugrađena u kulu Progresa u funkciji je ostvarenja Ruševine, te služi kao gorivo pećnice negacijskih sila. Svaka evolucija izazov je čeljustima involucije, generacija izazov degeneraciji. Svaki proboj ljudske svesti izaziva najcrnju tamu. Lepota priziva nasilje i rugobnost, a vrlina porok. Svaka ideja ima svoju anti-ideju, a iniciranje neke ideje automatski za sobom povlači kontrainicijatičku reakciju. Krajnji ishod kulture je nekultura. To su neke osnovne pretpostavke kulturnog univerzuma. Ona raste, razvija se i srlja u antipod, u nešto što joj nije bila prvobitna namena. Kultura će, naravno i kao antipod, i dalje biti kultura, kultura u smislu antikulture, dok put od antikulture vodi u nekulturu. Nekultura, što nije teško pretpostaviti, nije stanje svojstveno civilizovanom istorijskom čoveku, već zverima ili pak bogovima.

Univerzum je svet iz perspektive čoveka, dakle, jedna interpretacija. Univerzum to jeste iz perspektive kulture, odnosno kulturom određene perspektive. Elifas Levi kaže da su spoljašnje stvari za nas ono što od njih čini naš unutrašnji svet. Da li je Univerzum, uključujući i samog čoveka, to šta čovek misli ili zna da jeste (ili što mu se iz aktuelne ljudske perspektive čini da zna da jeste), teško da ima ubedljivog dokaza tako da svakog liši ma kakve sumnje. Mi se ophodimo kao da mi jesmo, i da svet jeste kakvim nam se čini da jeste, na osnovu naše ukorenjene i snažne vere da mi jesmo baš takvi kakvi verujemo da jesmo, te da svet jeste upravo onakav kakav verujemo da jeste. Svet sa tačke gledišta kabalističkog i pozitivističkog naučnika nije isti, iako je reč o istom svetu, iako se obojica, između ostalog, igraju brojkama i slovima. Naš pogled na svet nastaje sintezom opažaja, memorije, verovanja i interpretacija koje tvore tačku gledišta. Oko te tačke gledišta okupljaju se ili iz nje proizilaze predstave složenije prirode, gradeći manje-više koherentan sistem interpretacijskih i logičkih orijentira bez kojih je istorijski i kulturan ljudski život nezamisliv.
U današnje vreme konfuzija koja nastaje usled enormnog povećanja količine i protoka informacija (kao i opšte ubrzanje istorije i ekspanzija kulturnih sadržaja) znatno uzdrmava stabilnost ljudskih tački gledišta, predstava, stavova, dovodeći ličnost u stanje infantilne nestabilnosti. Civilizovan čovek u sve većoj meri postaje jedno veliko dete, matori infant. Alister Kroli je još početkom XX veka poviknuo: Mi smo deca! (u predgovoru Knjige Zakona), misleći na opštu infantilizaciju ljudskog karaktera u tzv eri Vodolije, odnosno Novom Dobu. Kao da je rekao „mi smo gomila“, a gomila to je stanje modernosti, stanje napretka, utapanje infantilizovanog pojedinca u razularenu masu. Ljudske predstave i ostali orijentiri racionalnosti i ličnosti nalaze se u procesu opšte, globalne tranzicije. Univerzum nikada pre nije izgledao na način kako to sada izgleda. Da li se promenio Univerzum ili čovek, nije ni bitno, jer ako se promenio Univerzum (u čiji je korpus, naravno, uvršten i sam čovek), to je i na čoveka imalo snažnog efekta. Ako je čovek taj koji se promenio, to je i te kako uslovilo i promenu Univerzuma – iz perspektive čoveka. Evidentno kako je u praktičnom smislu svaka, ma i najmanja promena, univerzalna, po krajnjim konsekvencama revolucionarna, s obzirom da nakon te promene nešto više nije kao pre – o kakvoj god irelevantnosti da je reč. S tom promenom Univerzum više nije isti. U domenu njenog dejstva svaka promena je relevantna.

Civilizacijsko-tehnološki trend rasta količine raznovrsnih, često i protivrečnih informacija, kao i povećanje frekventnosti te obima tog permanentnog emisionog informatičko-komunikacionog procesa, teži da poremeti stabilnost i uvreženost ljudskih predstava, stavova i prioriteta. To nas vodi korak dalje ka opštoj patologizaciji usled poremaćaja moralne, etičke, logičke, vrednosne, emotivne, uopšte psihičke ravnoteže zasnovane na principima jednog sveta kakav više ne postoji, budući da se taj svet (kulturni univerzum, odnosno društvena sfera) brzo i dramatično menja. Ovo nipošto ne znači da ja opravdavam takav svet, već samo želim da istaknem kako čovečanstvo sve brže klizi u globalnu, nezapamćenu anarhiju!

vidi nastavke: Kultura, revolucija i pseudocivilizacija i Revolucija katastrofe i demon informacija

Wednesday, March 23, 2016

Kultura, revolucija i pseudocivilizacija


Istorijski čovek je od svojih samih početaka tragao za nekim efikasnim metodom kojim bi trebalo prevazići ovu prolaznu stvarnost i nadomestiti je trajnijom stvarnošću. Trajnija stvarnost bi isključivala procese propadanja i ništenja i bila bi lišena svih teskobnih nedostataka aktuelnog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj teži, nije transparentna, već je skrivena  metastvarnost. Ipak ona je dostupna uz primenu određenih metoda koji su u manjoj ili većoj meri efikasni ili neefikasni (a što je posve drugo pitanje). Pomenuti metodi čine osnovu onog što zovemo kulturom. Sama kultura je izraz jasne namere sa metasvetskim implikacijama. Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti, a što za posledicu ima moralno te ontološko usavršavanje ljudskog bića. Kultura će svoju funkciju ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju negacijske sile. Sa savremenog stajališta, i uopšte sa istorijskog stajališta, očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Njenom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom inhibira, sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i realizacije. Tokom istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, religijske, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, tokom razvoja civilizacije, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni, a podmukli gospodar. 

Istorijski i način života današnjice utemeljen je na inicijatičkim principima metasvetskih težnji, odnosno na degenerisanim i dekadentnim oblicima institucionalizacija, instrumentalizacija i operacionalizacija tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su definisala kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma u obliku materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno, besmisleno reprodukuju, nadgrađuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne globalne, superiorne hiperkulturne civilizacije. Aktuelni proces globalizacije vodi ka objedinjavanju, sinkretizaciji i unifikaciji svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, finalni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to moderna evropska, islamska, kineska, indijska, stara egipatska, rimska, helenska, persijska, evropska srednjovekovna, ruska, vizantijska, feničanska, etiopska, sumerska te civilizacija Inka, Acteka ili Tibeta itd. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih komponenti). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje karakteristike ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija.

Rene Genon, u knjizi Mračno doba, kaže da ono što se zove renesansom zapravo je smrt mnogih stvari. Kako to on kaže, sa izgovorom povratka grčko-rimskoj civilizaciji, iz nje su uzimane samo najpovršnije stvari, jer su samo takve stvari mogle biti izražene u pismenom obliku. Zato je bilo neminovno da takva nepotpuna obnova ima krajnje veštački karakter, jer su to bili oblici koji već vekovima nisu živeli svoj pravi život. Julius Evola, u Pobuni protiv modernog sveta, kaže da je renesansa od antičkog sveta preuzela samo dekadentne oblike, a ne one s početka, koji su bili prožeti sakralnim i nadličnim elementima. Renesansa je, po Evoli, u potpunosti zanemarivala te elemente i činila da drevno nasleđe deluje u sasvim različitom pravcu. U renesansi je paganizam prvenstveno poslužio da se razvije obična afirmacija Čoveka, te da se podstakne entuzijazam pojedinaca koji počinju da se opijaju proizvodima određene umetnosti, erudicije i spekulacije. Ti proizvodi su, kako to Evola kaže, naravno lišeni svakog transcendentnog i metafizičkog elementa. Niče u Antihristu po tom pitanju kaže: „Čovečanstvo ne predstavlja razvitak, na način kako se to danas veruje, ka boljem ili snažnijem višem. „Napredak“ je naprosto moderna ideja, to jest lažna ideja. Današnji Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca Renesanse; razvoj nije neizbežno, po nekoj nužnosti, uzdizanje, uspinjanje, jačanje.“


Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju da transcendira entropičnu stvarnost. Fetiši samo pospešuju ljudsku prikovanost za takvu i fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti, i to efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve animalnih težnji. Ako nešto inhibira uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, inhibiraće i one najniže. Naime, takvo društvo mi jednako brani da budem kako mesija, odnosno revolucionar, tako i seksualni devijant. Civilizacija u nastajanju, odnosno pseudocivilizacija koja se rađa paralelno sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd., već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijski koloseum.

U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja jedan Markiz de Sad je apsolutni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovoj doktrini, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv neformalnog ponašanja. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga (što predstavlja jednu od osnovnih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka), onda su one posve arbitrarne, pa stoga niko nema pravo da svoje vrednosti nameće kao univerzalne samo zato što se čine logičnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa, kao i njihovi nastavljači. U svetlu ove konstatacije nameće se neodoljiv utisak koji povezuje sirotog Markiza sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Takav utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. U već pominjanoj Pobuni protiv modernog sveta, Evola piše o Meternihu koji je shvatio da revolucije njegovog vremena nisu spontane, da nisu narodni nego veštački fenomeni izazvani silama koje u zdravom telu naroda i država imaju funkciju kakve imaju bakterije u stvaranju bolesti. Evola kaže da je Meternih takođe shvatio da je nacionalizam kakav se pojavio u njegovo doba bio tek maska revolucije i da je revolucija u osnovi međunarodna činjenica, u kojoj su pojedinačne revolucionarne pojave samo lokalne i parcijalne pojave jedne jedine prevratničke struje svetskih razmera.


Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Opšta intencija duha pseudocivilizacije jeste izbegavanje smrti (prolongiranje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza spasonosnih transformacija (involucija), a što će se smatrati evolutivnim procesom. Karlos Kastaneda je u poglavlju Izazivači smrti knjige Unutrašnji oganj, opisao sudbinu praktikanata involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih kad-tad uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt monstruma, a ne ljudi. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Oblici te mimikrije predstavljaju one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije aktivirane procesima globalizacije.

Pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Iz perspektive sadizma kao doktrine, oblici manifestovanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, jedino smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Manifestni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su simulakrum nekakve univerzalne etičnosti i poretka. Taj navodni poredak nalazi se u funkciji ideološkog samoobmanjivanja postmodernog čovečanstva; odnosno u funkciji ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim kreiranjem haosa čije su posledice beda, ratovi, ekološka katastrofa, ekonomska propast, milioni gladnih, izbeglica, drastično pojeftinjenje ljudskog mesa i ljudskih masa, servilnost, ropska pokornost, strah, beznađe. Svrha navedenih ideoloških formi (a i onih koje nisam naveo) leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uvećanju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered.

Vidi povezan tekst: Kultura kao sudbina

Tuesday, March 22, 2016

Proces umiranja

Smrt je otkrovenje svemirskog užasa kome je pridodata spoznaja onog ko umire, o sopstvenoj neizmernoj ništavnosti, te o grandioznosti i sveobuhvatnosti svemirskih perspektiva, sila i procesa koji ukazuju na nekakvo ogromno svemirsko biće-silu-entitet-mašinu. Taj entitet sastavljen je od mnoštva velikih, malih ili minijaturnih energetskih-entitetskih konglomerata svesnosti, percepcija, subsistemskih komponenti itd. Iz te perspektive Univerzum liči na beskrajan i uređen Haos koji je na neki podmukao i zastrašujući način živ. Čak, to uopšte nije ni bitno, s obzirom da su u svetlu fundamentalnih spoznaja tokom procesa umiranja razlike između živog i neživog posve irelevantne. Zapravo tek u takvim situacijama uviđamo da tih granica zapravo nikada realno nije ni bilo. Podela na živu i neživu prirodu proizvod je ljudske ograničenosti i kulturne krutosti te zatupljujućeg efekta koji civilizacija ima nad ljudskim bićem, njegovim instinktima, spoznajnim moćima i istinskim težnjama.  Pravi uzrok smrti je van dometa prosečnih ljudskih analitičkih pa i nekih drugih moći. Nama se umiranje čini kao smrt, odnosno smrt kao umiranje, ali to izgleda tako samo iz naše, ljudske perspektive. Sa stajališta koje se temelji na percepciji Beskraja i Večnosti, smrt je tek jedna u nizu bezbrojnih fatalnosti koje čine univerzalnu transdimenzionalnu mašineriju Velikog Kosmičkog Tkača koji stvara i rastvara bezbroj mehurova svesti, mešajući sopstvenu i tvar Ništavila.


Sada bih se upustio u opisivanje slike smrti do koje sam postepeno, i uz određene napore, dolazio, koju smatram samo mojom, ali koja ima određeni šablon koji bi se teoretski, mogao odnositi i na slučajeve drugih ljudi. Smrt ima četiri faze - ukoliko izostavimo fizički determinizam, tj kako je smrt nastupila iz standardne, civilizacijske perspektive. Te faze su:  memorijski bljesak, fiziološki udar, čupanje duše i rastakanje svesti. Memorijski bljesak, fenomen poznat i pominjan u danas već standardnim predstavama doživljavanja procesa umiranja, podrazumeva odmotavanje, tj jednu ubrzanu retrospektivu memorijskih sadržaja. Drugim rečima, svi sadržaji memorije bivaju upotpunosti i sveobuhvatno osvetljeni. Stradalnik biva svestan svega čega se na bilo koji način dotakao ili što ga je dotaklo tokom čitavog njegovog života. U fazi odmotavanja životnog filma najduže sekvence zauzimaju oni trenuci koji su u najvećoj meri izazvali zarobljavanje velikih količina njegove energije za života. Tom prilikom, stradalnik je posve lišen kontrole nad onim što opaža. Te slike imaju svoj tok i dinamiku na koje ovaj nipošto ne može uticati. Onaj koji umire je pasivan posmatrač.

Memorija, budući da predstavlja modalitet vezivanja i ukalupljavanja ljudske energije u određene forme (slike), u tim dramatičnim trenucima posmrtne revizije nepovratno se briše, biva rasformirana i istopljena, čime se oslobađaju od forme velike snage koje je čovek tokom života inertizovao, vezao te sklonio u stranu, ne koristeći te potencijale, a što je u značajnoj meri uticalo na njegovu podložnost udarima sudbine. Ta energija se u ovoj fazi procesa umiranja oslobađa, a sva sećanja i impresije koje je ljudsko biće tokom celog svog života marljivo skupljalo i sortiralo, bivaju oduzeta, konfiskovana. Memorijske slike su poput ploda koji daju misleće biljke zvane ljudi. Taj plod neka sila uzima za sebe, čime poništava našu samobitnost, samoodređenje naše svesti, autonomiju delanja i postojanja, dok ljudi uglavnom nemaju nikakvu rezervnu varijantu. Tu tiransku, sebičnu, totalnu i fatalnu silu samo to i zanima. Ostatak ljudskog bića biva odbačen i prepušten strvinarima Univerzuma Haosa. Mi toj sili služimo samo da bi je nahranili plodovima naših života, našim najvrednijim i najsočnijim delovima – našom memorijom (energetskim formama koje je sintetisala naša svest u interakciji sa derivatskim energijama Univerzuma). Pomenuta sila uzima iskustvom života obogaćenu svest, ostavljajući prazne sudove, šuplje ljušture, larve, klipote, ono što ne može da svari ili što ne odgovara njenom istančanom ukusu.


Veliki Kosmički Tkač, ako tako silu o kojoj je reč mogu da nazovem i proizvoljno odredim (onako magijski, na osnovu analogije te kulturom, u moju psihu, umetnutog asocijativnog sklopa), jeste davalac i oduzimalac života, slobode bića i svesti. To je entitet koji izdvaja iz sebe delove vlastite tvari puštajući ih u arenu privida slobodnog ciklusa bitisanja, a koji predstavlja Univerzum. Takvo delovanje (tkanje) jeste suštinski element svega što postoji. Tvar tkanja jeste tvar svetlosti i svesti. Svest, dakle, ima jednu jedinu svrhu tokom privremenog autonomnog bitisanja (tj projekcije): da za celinu iz koje biva ekstrahovana, projektovana u prostor, prikupi što više jedinstvenih impresija i memorijskih formi, odnosno iskustva egzistencije. Pitanje zašto je to tako za mene predstavlja misteriju, ali kada je već tako, onda je to za mene činjenica kao što su noć i dan činjenice za većinu od nas.

Drugu fazu procesa umiranja nazvao sam fiziološkim udarom. Fiziološki udar jeste konfiskacija fizičkih i fizioloških elemenata memorije i telesnih sećanja. U toj fazi telo stradalnika se ubrzano i sveobuhvatno priseća svih fizičkih i fizioloških impresija koje je tokom života iskusilo: bol, glad, svrab, žeđ, dah, zadovoljstvo, hladnoća, vrućina, grč, tišina, buka, strah, gušenje, golicanje, mučnina, orgazam, mrak, svetlost, boje itd. Ova faza procesa umiranja po intenzitetu proživljavanja umnogome nadmašuje prethodnu iz razloga što su fizičke i fiziološke impresije primarnije od svih memorijskih sadržaja koje se tiču nas kao ličnosti. Naravno, baš poput memorijskih slika, tako i telesne impresije, telesna i čulna iskustva vezuju određenu energiju koja tada biva takođe oslobođena i oduzeta.

Čupanje duše, kao treća faza procesa umiranja jeste jedan snažan osećaj cepanja sopstvenog bića i podseća na nekakvo silovito katapultiranje iz tela. Onaj fundamentalniji deo čovekovog bića, nazovimo ga nosačem svesti, astralnim telom i sl., delovanjem neke jake sile biva jednostavno izbačen, dislociran iz okvira tzv grube energije, tj. tela, obrevši se u nekakvom intermundijarnom ambijentu. Taj ambijent karakteriše čitav niz kaleidoskopski veličanstvenih i zastrašujućih geometrijskih prizora i perspektiva u kome su orijentiri poput gore, dole, levo, desno, ispred, iza, privlačenje, odbijanje, mirovanje, kretanje, gravitacija i sl., zbrisani. Tada gubimo osnovne orijentire prostor-vremenskog kontinuuma. Prethodno izgubivši sposobnost sećanja, mišljenja, osećanja i samosvesnosti, sada bivamo lišeni i orijentacija u prostoru kao i orijentacije koja naše biće razdvaja od percipiranog ambijenta. U tom trenutku jedna istina zauzima sasvim jasnu i nedvosmislenu poziciju (uostalom, kao i niz drugih istina), a to je istina da je prostor zapravo tek svojstvo percepcije, svojstvo projekcije  svesti.                                                                                                                        

                                
Konačno, u četvrtoj fazi biva nam oduzeta i moć aktivne percepcije. Ulazimo u mirovanje, perceptivnu i delatnu nevinost. Tu fazu nazvao sam rastakanjem svesti, a što predstavlja najtragičnije i najbolnije iskustvo, kada svest, poput zvezde koja došavši do kraja svog života (nakon eksplozivne faze supernove), lagano počinje da se gasi i utapa u stud i tamu svemira. Nastupanjem te faze gubimo sebe i moć da opazimo bilo šta konkretno. To nije čak ni tama. Nema više ni onih spektakularnih vrtoglavih geometrijskih megaperspektiva. Ono što se tada javlja na mentalnom ekranu svesti jeste neartikulisani i neizdiferencirani melting pot. Stvarnost tada gubi svaki smisao. Sve gubi svaki smisao. Ono što tu besmislenost opaža i samo u tome učestvuje jeste besmislenost sama, beslovesna, tupa, bezvoljna, slepa, gluva... Nema više strasti, misli, osećanja, želja, volje niti ikakve namere. Svest biva kap u okeanu nedelatne primordijalnosti, spavač, tvar. Jedino čega realno ima jeste Veliki Kosmički Tkač koji stvara iluziju različitih vrsta i nivoa stvarnosti. Jedino šta možemo da učinimo jeste da igramo po pravilima te sile, čak i onda kada hoćemo da se istrgnemo iz totalnog polja njenog delovanja. Veliki Kosmički Tkač je ambivalentan. On istovremeno pomaže i odmaže. Iskoristimo to kada pomaže, sklonimo se i sačuvajmo onda kada odmaže (to je suštinska ideja Kastanedine knjige Orlov dar). Čeznimo, besprekorno čeznimo za slobodom, ali joj se ne nadajmo. Pustimo da stvari idu svojim tokom, a pritom uradimo sve kako najbolje umemo. Jedino to možemo.


Vidimo, dakle, kako je utisak prostora tek jedno od svojstava egzistencije. Shodno tome, kretanje je svojstvo egzistencije. Ako je percepcija svojstvo svesti, onda je egzistencija svojstvo projekcije svesti, projekcije u prostoru koji je i sam svojstvo percepcije, budući da je egzistencija nezamisliva bez prostora kao njenog fundamentalnog uslova. Jedino u stanju projekcije svest postoji, tj ako postoji onda postoji jedino kao svetlost i kao derivacije te svetlosti. U tzv henidnom stanju svest ne postoji. Paradoksalno, ali postojanje je pritvornost, nepostojanje je istina. Ništavilo je fundamentalno stanje svesti. Istina ne postoji, a ako postoji onda postoji kao Ništavilo. U svakom slučaju, istina je kontradiktorna jer nije logična. Logične su iluzije. Verovatno zbog toga i nasedamo na njih. Uostalom, objašnjenja su po prirodi manjkava. Objašnjenja nikako ne mogu da obuhvate realnost koja im uvek nekako izmiče. Tako nama izmiče istina. Objašnjenje je objašnjenje, a stvarnost je stvarnost. Kakve to veze ima jedno sa drugim? Objašnjenja se tiču nas, a stvarnost se tiče sama sebe; mi je se ne tičemo.

Budući da je primordijalno i najprirodnije stanje svesti henidno, tj besperceptivno, a samim tim i besprostorno, bezvremensko, mi smo u samoj svojoj suštini tačke, one čuvene Lajbnicove monade. Praktično stojimo u mestu za večnost. Naše mirovanje je nadrealno te ga zato i ne primećujemo. Mi mislimo, tačnije percipiramo, kako se krećemo po volji. Međutim, to u suštini nije tako, bez obzira što je očigledno tako. To su projekcije svetlosti, 3D projekcije, samo i tek projekcije. Istina je da se niko i ništa ne kreće. Mi smo poput atoma zarobljenih u rešetkastoj strukturi neke nulte dimenzije izvan Univerzuma (koji je tek pojavnost, tačnije sveukupnost pojavnosti i projekcija). Činjenica je da sve što je projektovano jednom biva de-projektovano, tj vraćeno u svoje prvobitno stanje. Pritom nema nikakve promene položaja jer nema nikakve veličine. Metakosmička rešetkasta struktura bezbrojnih monada je naš istinski ambijent, metafizički ambijent. Iz perspektive pomenute metakosmičke strukture i sam Veliki Kosmički Tkač jeste irelevantna vrednost. Ako mi večno mirujemo, ako ne idemo nikud, onda ono čemu težimo (ukoliko ne želimo da to čemu težimo ne bude tek projekcija, odnosno iluzija, pritvornost egzistencije) jeste nešto što od nekuda dolazi do nas. Mi ne idemo ka tome, ono dolazi, a mi čekamo. To znači da istinska težnja podrazumeva čežnju za nečim što u rešetkastom carstvu monada ima superiornu i rekao bih hipernadrealnu (nadrealnu u nadrealnom) konotaciju, ima superiorna svojstva: kreće se i nije monada. 


To nas polako dovodi na teren smisla postojanja, odnosno smisla projekcije. Za smislom se ne traga. Smisao se svakodnevno i mukotrpno gradi. Traga se za gradivnim komponentama smisla, koje se kriju u našoj svakodnevici. Kao čovek imam toliko mana da kao jedinu moju vrlinu mogu navesti samo taj mukotrpan svakodnevni rad na izgradnji mog životnog smisla. Smisao života ujedno je i smisao smrti, te je napor uložen ka izgradnji prvog takođe napor usmeren i ka drugom. Zato je pitanje nečijeg smisla istovremeno pitanje njegovog života i smrti. Iz perspektive smisla ili besmisla neke druge osobe, smisao mog života može delovati zaista besmisleno. Istovremeno, tuđi smisao me ne zanima, ali poštujem one koji svoj smisao predano grade i dograđuju, makar ovi bili monstrumi. Ako je monstruoznost rezultat nečijeg napora usmerenog ka izgradnji sopstvenog smisla, i to je činjenica dostojna poštovanja. Besmisao je gora stvar od smisla čiji je plod monstruoznost, pa čak i svesno odabrana monstruoznost. Ako bih kojim slučajem izgubio vlastiti smisao, ili ako bi mi se isti urušio, verovatno bih se, poput nesretnog Vajningera ubio, budući da ne bih mogao da podnesem život besmisla, te bih zaigrao na poslednju kartu građenja i/ili konačnog uobličavanja smisla u sopstvenoj smrti. Smrt predstavlja ispit životne, nikad dovršene građevine našeg smisla. Taj ispit prolazimo ili padamo. 

Pretpostavke mesijanstva



Mnogi ljudi žive u uverenju da je naše vreme posebno, jedinstveno i temeljno drugačije od svih prethodnih. I zaista, mnogo je toga danas čega nikada nije bilo u poznatoj nam istoriji. Kao prvo, nikada pre na našoj planeti nije živelo toliko ljudskih bića; nikada nije bilo toliko ogromnih ljudskih kolonija; nikada razorna moć čovečanstva nije bila ispoljavana niti se gomilala u meri kao danas; nikada pre živi svet nije tako naglo i masovno nestajao a da ljudski rod to pamti (ako izuzmemo mitove o potopu), nikada ljudske aktivnosti nisu bile toliko masovne i opsežne kao u ovo vreme; nikada pre naša planeta nije bila toliko ekološki devastirana; nikada komunikacija između ljudi nije bila toliko obimna i brza a otuđenost veća; nikada čovečanstvo nije bilo suočeno sa tako drastičnim ograničenjima i tako širokim mogućnostima istovremeno. Potrošio bih stranice i stranice nepotrebno nabrajajući čega sve nije bilo nikada pre a danas je stvar naše svakodnevnice, naše iluzije normalnosti.[1] Neki tu jedinstvenost tumače konceptima „poslednjih vremena“, najavljujući razrešenje svetske, ako ne i kosmičke eshatološke drame. Drugi, u ovim svakako jedinstvenim simptomima današnjice, vide znakove novog početka, novog doba koje se budi. Nije mi namera da ovde raspravljam ko je u pravu, niti izvodim kreativne sinteze i filozofska pomirenja dva različita pogleda na svet, ni da negiram oba. Želim samo da istaknem moje duboko uverenje, koje čak nije ni samo moje, da u kulturi, istoriji, odnosno u ljudskoj svesti nema ničeg suštinski novog, nego je svaka pojava refleksija manje više iskrivljenih prvobitnih kulturnih, religijskih, ezoterijskih, magijskih i mitoloških koncepata. Tako dolazimo do paradoksa po kojem imamo stvari i pojave kakvih nikada nije bilo ranije, ali da su te do sada neviđene pojave zapravo refleksije drevnih uzora u ovom vremenu.

Pojam Revolucije i pratećih apokaliptičkih komponenata, takođe ima svoje ezoterijske korene i ima svoje simbole koji se pojavljuju od pamtiveka, čije se interpretacije menjaju u zavisnosti od perspektive posmatrača, ali je njihova intencija uvek ista, mesijanska i prevratnička. Mesijanstvo jeste revolucionarno. Mesija je revolucionar, a Revolucija je po tradiciji hermetizma, svojstvo planetarne prirode Saturna. Taj Saturn, odnosno Hronos, stari je lisac. Uhvaćeni u njegove vremenske mreže mislimo kako Revolucija počinje sa nama, od nas, ili barem od onih vremenski nama bliskim, a ne vidimo permanentnost saturnovske „revolucije koja teče“ od praiskona. Iako znači stalnu promenu njena načela su večna i nepromenljiva. Menjaju se akteri, likovi koji manje više uspešno bivaju obuzeti mesijanskim žarom revolucije a čiji su uzroci i koreni duboki, sakralni, utkani u točkove same prirode univerzuma. Ideja Mesije je svojstvena samoj ljudskoj prirodi jer pretpostavlja boljeg čoveka, njegovo popravljanje. Pojmovi i simboli te Revolucije koje želim da istaknem jesu Mesija, Zmija, Zvezda, Mač, Štap, Žena, Golub, Kamen itd. Dolazak Mesije povezan je sa strahovitim razaranjem koje mu prethodi ili ga najavljuje, čime se ukazuje i na neophodnost obnove u skladu sa načelima koje Mesija sa sobom donosi.


Zmija je najvažniji aspekt mesijanske pojavnosti. Rajska zmija je izbavitelj ljudi iz Rajskog vrta, bez čega Božja promisao o padu i iskupljenju ne bi bila moguća. Biblijski Noje (simbol golubica), odnosno mesopotamski Utnapištim, spasitelj je od potopa kao Božje kazne, čime je omogućeno obnavljanje ne samo čovečanstva nego i ostalog živog sveta, čime se implicira čovekova odgovornost za sva ostala živa bića na planeti. Mojsije je izbavitelj odabranog naroda iz Egipta. Mojsijeva „zmija u divljini“ je simbol spasenja i obnove. Isus Hrist (simbol golub u svojstvu Svetog Duha) je izbavitelj čovečanstva od smrti. Hristovo raspeće je obnova. Babalon je izbaviteljica ljudi iz podvojenosti od božanskog. To je takođe obnova. Takođe setimo se da je Sveti Duh u obliku goluba oplodio Devicu Mariju, majku Mesije. 

Istakao sam da je Mesija onaj koji menja i obnavlja. U suštini Mesija je božanska sila oličena u nekoj konkretnoj osobi ili konceptu koja izbavlja čoveka iz lanaca elementarnih sila i uzdiže ga na viši nivo. Ličnosti ili likovi koji igraju mesijansku ulogu se tokom istorije menjaju, zato što se menjaju istorijske okolnosti, ali suštinska svrha mesijanskog poslanja je uvek ista. Mesijanska ideja postoji gotovo u svim važnim mitologijama i tradicijama: u Mesopotamiji, Iranu, Egiptu, Meksiku, Kini i Indiji. Mesija iskupljuje, uzdiže, spašava, obnavlja, menja. Naravno, to sve ima i svoje patološke refleksije, sindrom umišljenog mesijanstva, ali čak i kada je umišljeno ili karikaturalno, mesijansko poslanje, odnosno pseudoposlanje takođe ima neka svojstva istinskog mesijanstva. Takođe, mesijanska priroda može biti i ženskog pola: imamo plavi ženski mesijanski aspekt oličen u gnostičkoj Sofiji i crveni u telemitskoj Babalon, dok bi zlatnožuti bio muški, a čiji je idealni istorijski predstavnik Isus Hrist.

Vidi još Pretpostavke mesijanstva II




[1] Veliki prirodnjak XX veka Konrad Lorenc nabrojao je osam međusobno povezanih procesa koji, po njemu, prete opstanku današnje kulture i generalno čovečanstva, a to su: a) prenaseljenost – koja opterećuje ljudske kapacitete održavanja socijalnih kontakata i rađa agresiju; b) ekocid; c) kompetitivnost koja ljudima oduzima vreme i čini ih slepim za istinske vrednosti; d) plima opšeg mekuštva i beskarakternosti, što uzrokuje gubitak jakih osećanja i toleranciju spram neprijatnosti te suspreže mogućnost iskrenog radovanja; takođe, to ljude čini nesposobnim da uživaju pa otud pomama za novim podsticajima; e); genetsko propadanje usled nedostatka faktora koji vrši selekcioni pritisak na razvijanje i održavanje društvenih normi ponašanja te epidemija infantilnosti; f) napuštanje tradicije i kidanje tradicijom uspostavljenih veza i odnosa; g) masovna prijemčivost indoktrinaciji i uniformisanost shvatanja i ideja kakvo nije postojalo ni u jednom trenutku ljudske istorije, a što je suštinska posledica redukcije individualnosti; h) masovno naoružavanje nuklearnim oružjem... vidi Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998.

Monday, March 21, 2016

Egiptozofija



Prvobitni impuls egipatske civilizacije bio je kolosalan i sveobuhvatan, omogućivši milenarno vegetiranje kasnijih generacija u drugim civilizacijama, a osim toga refleksije tog impulsa možemo pratiti i u današnje vreme. Po Rudolfu Štajneru naše doba jeste neka vrsta ponovnog življenja drevne egipatske epohe. Otud i toliko interesovanje za mit, civilizaciju i kulturu drevnog Egipta, odnosno fascinacija duhom Egipta. U neku ruku danas imamo na delu oživljavanja određenih refleksija i načela tog duha. Mnoge okultne struje utemeljene su i crpe sa tog izvora. Kao da postoji zakulisna koordinacija nekakve nekromantije koja će oživeti sasušenu mumiju te vratiti sjaj hramovima i piramidama posađenim u dolini Nila. A možda je sve to zakonomerno slučajno s obzirom da je i antička epoha imala interes za tu tajanstvenu zemlju. U novovekovnom nadiranju evropske civilizacije istraživači i osvajači susreli su se sa uspavanom egipatskom sfingom i bili fascinirani njenim duhom. Kao da smo na nekoj velikoj istorijskoj spiritističkoj seansi u kojoj duh modernog vremena zaziva duh mrtve civilizacije ili biva zaposednut njim. Značajna je uloga rozenkrojcera, slobodnih zidara, teozofa i pojedinih naučnika u toj fascinaciji, kao i uloga ličnosti kao što su Ficino, Atanasius Kiršer, Šampolion, Džerald Mesi, Volis Badž, Maspero Kaljostro, madam Blavacki, Alister Kroli, de Ljubič, Junker itd. Kroz te duhove izlivala su se zračenja mrtve kulture u duh modernih vremena. Povodom zore egipatske renesanse, Elijade je zapisao: 
„Ako je Đordano Bruno s oduševljenjem pozdravio Kopernikova otkrića, to u početku nije bilo zbog njihovog naučnog i filozofskog značaja, nego zato što je smatrao da heliocentričnost ima duboko religiozno i magijsko značenje. Dok je bio u Engleskoj, Bruno je proricao neminovan povratak okultne religije starih Egipćana na način opisan u Asclepiosu, slavnom hermetičkom tekstu. Bruno se osećao nadmoćnijim u odnosu na Kopernika, jer, dok je Kopernik svoju teoriju shvatao kao matematičar, Bruno je tvrdio da može protumačiti Kopernikov nebeski dijagram kao simbolički znak božanskih misterija.“ 
Štajner je podelio postatlantsku istoriju, tj istoriju nakon potopa Atlantide, na sedam razdoblja, od kojih mi trenutno živimo u petom. Prvo razdoblje je bilo vreme drevne indijske civilizacije, koje će se ponoviti i u poslednjem – sedmom razdoblju. Drugo razdoblje je bilo vreme persijske kulture, koje će na neki način ponovo oživeti u šestom razdoblju, dok recimo treće i peto razdoblje pripadaju duhu Egipta. Antička grčko-rimska epoha je četvrta i jedinstvena, odnosno neponovljiva u Štajnerovoj transistorijskoj shemi smena razdoblja.

Egipat, budući geografski blizak Evropi kao epicentru svetskog duha, sve vreme je obasjavao taj epicentar, ali tek je u moderno vreme taj uticaj dosegao kulminaciju. I prodor hrišćanstva u Egipat takođe je pobudio interesovanje crkvenih intelektualaca za Egipat, naročito za egipatske ideje o zagrobnom životu. U XV veku, u sam osvit modernog doba, kada su udarani temelji tom dobu, Evropa ponovo otkriva antičke pisce koji govore o Egiptu. Od tada počinje ubrzanje egiptomanije. Dakle, uticaj Egipta na evropski svet je ogroman i često neprimetan jer su mnogi njegovi kanali podzemni. Štajner recimo, tvrdi da je darvinizam neka vrsta refleksije egipatskog religijskog zoomorfizma. Ako bi se potrudili mogli bismo naći prilično takvih refleksija egipatskih uzora u našem vremenu. O jednoj takvoj refleksiji govori Štajner: 
„Jedna duboka tajna, skrivena pod gustim velom, objavljuje se u pojavi Izide, ljupke božanske duhovnosti; Izide, koja je u duhovnoj svesti starog Egipćanina stajala sa detetom Horusom, kao naša Madona sa detetom Isusom. Činjenica da nam se Izida predstavlja kao nešto što u sebi nosi večno, podseća nas ponovo na osećaj pri pogledu na Madonu. U Izidi treba da vidimo duboke tajne, koje su zasnovane u duhovnom. Jedno ponovno sećanje na Izidu jeste Madona, Izida se ponovo pojavila u Madoni. To je jedna od veza o kojima sam govorio. Moramo naučiti da našim osećanjima prepoznamo duboke tajne koje pokazuju nadzemaljsku vezu između egipatske i naše savremene kulture.“ 
Čak i materijalizam savremene kulture Štajner dovodi u vezu sa egipatskim običajem mumifikacije pokojnika. Čak, on ide toliko daleko i tvrdi da današnji čovek ne bi bio toliko okrenut materijalnom te da bi izgubio interesovanje za fizički svet da Egipćani nisu pokapali mumije.


Ovde ću ukratko navesti četiri najpoznatije egipatske kosmogonije. Počeću od najstarije memfiske kosmogonije, po kojoj je vrhovni bog Ptah, a čije je sedište bilo u gradu Manf (Memfis). Druga je hermopilska kosmogonija čiji je vrhovni bog Tot, sa sedištem u gradu Hemenu (Hermopolis). Ova kosmogonija ima neke elemente koji neodoljivo podsećaju na kosmogoniju zapadnoafričkog naroda Dogoni. Poput Dogona i ova kosmogonija govori o osam bogova, odnosno o četiri božanska para. Kod Dogona su to Nomoi. To su Totove duše, jer Tot ima četiri para duša. U tebanskoj kosmogoniji vrhovni bog je Amon, odnosno Amon Ra, a kultni centar grad Uast (Teba). Ovde je Amon skriveni tvorac. Čuvena je onska kosmogonija (Heliopolis). Kako uči ta kosmogonija, na početku beše Nun, prapočetni vodeni okean tame ponekad predstavljen čovekom sa glavom žabe ili sa skarabejem umesto glave. To je taj primordijalni haos u kome se sam od sebe na neki način aktuelizovao (A)Tum. Upravo ta samoaktuelizacija Atuma kao da stoji u samoj suštini ideje o evoluciji i samozačeću mikroskopskog života u prvobitnoj okeanskoj supi. Atum je Logos, drevna Zmija, pojam sličan Haditu, svetlost nad tminama ili u tminama, duh božanski nad vodama, baš onako kako je to opisano u prvom stihu kojim počinje Knjiga postanja u Svetom Pismu
„U početku stvori Bog nebo i zemlju. Zemlja beše pusta i prazna; nad bezdanom beše tama, i duh Božji lebdijaše nad vodama.“ 
Ime „Tum“ bi hebrejskim slovima moglo biti napisano kao tet-mem (latinično TM), što bi, ukoliko bi slikovito prevodili reč po značenju slova koji je čine, označavalo zmiju u vodi, vodenu zmiju, odnosno zmiju nad vodama, što Logos kao demijurg zapravo jeste. Ukoliko bi ime Tum napisali kao tau-mem, to bi onda stvorilo sliku krsta u vodi, vodenog krsta ili krsta nad vodama što simbolički ukazuje na sličnost ukoliko uzmemo u obzir povezanost zmije i krsta. Atum je smatran pretkom ljudi. Prikazivan je s ljudskom glavom i dvostrukom faraonskom krunom.

Mirča Elijade navodi kako 175. poglavlje Knjige mrtvih najavljuje da će Atum ponovo postati Zmija kada svet bude vraćen u prvobitno stanje Haosa. I dalje piše: 
„U Atumu možemo prepoznati vrhovnog skrivenog boga, dok Ra, Sunce, pre svega predstavlja boga koji se očituje. Etape stvaranja – kosmogonija, teogonija, stvaranje živih bića, itd – različito su prikazane. Prema solarnoj teologiji Heliopolisa, grada smeštenog u vrhu Delte, bog Ra-Atum-Kefri je stvorio prvi božanski par itd… božanstva se rađaju iz same supstance vrhovnog boga.“
 (A)Tum je praroditelj bogovima koji nisu rođeni poput svih ostalih bogova egipatskog panteona. To su Šu (vazduh), Tefnut (voda), Geb (zemlja) i Nut (nebo, odnosno vatra, jer vatra ima tu prostornu dimenziju, Nut je beskrajan prostor). Geb je bio bog zemlje, temelj sveta, a Plutarh ga je povezivao sa Hronosom. Šu kao vazdušni element jeste agens modaliteta vremena. Šu stoji uspravno i drži Nut koja nagnuta stoji nad Gebom. Ona svojim beskrajem omogućava projekciju vremena u svim mogućim varijacijama. To je osnovna slika. Šu je otud ovaploćenje inteligencije i prauzor ideje čoveka o čemu svedoči njegov uspravan položaj. On je i bio prikazivan u ljudskom obličju. A upravo je moderno doba našlo svoje ideološko utemeljenje u antropocentrizmu. Vodolija je kao zodijački znak ljudsko biće, a ne zoomorfno stvorenje. Bog Šu ima podignute ruke kojima podupire nebesku sferu oličenu neterom Nut. Ime Šu bi moglo imati značenje koje bi interpretirali kao „onaj koji podiže“. Šu je sličan Atlantu iz grčke mitologije jer radi istu stvar – pridržava nebeski svod. On razdavaja Nebo od Zemlje i čini život mogućim, čini pokret, daje uslov za delovanje Tefnut koja svojom vlagom širi plodnost i raznolikost te sveopšte bujanje života. Bogovi koji su generacijski iza ovih poslednjih su rođeni iz utrobe Nut, a to su Asar (Oziris), Izis (Izida), Set i Neftis. Nije slučajno što sam istakao ovu kosmogoniju pošto njenu simboliku smatram ključnom za povlačenje paralela između duha Egipta i duha modernog doba. Naravno, dozvoljavam da neko moje izlaganje nazove egiptozofijom pošto već nije reč o  egiptologiji.


U poglavlju o Egiptu, u knjizi Velika riznica predaka, Bela Hamvaš navodi kako je Velika Devetka ezoterično i sumarno ime za carstvo duše. Ljudsko biće se u tom smislu sastoji od devet aspekata, a to su kha, odnosno fizičko telo; ka – astralno telo, tj astralni blizanac fizičkog tela koje uobličuju naša dela, misli, namere, reči; ba – krilata duša prikazana kao orao, ona koja donosi nadahnuće; četvrti aspekt je duša srca, tj savest, organ poznavanja dobra i zla; peti je khaibit, odnosno senka, tzv nesvesno, „bezdanski bunar sećanja, sećanje ćelija, bezvremena dubina znanja dobijena od predaka i duhova, znanje koje se nalazi u tami“ – kako to kaže Hamvaš; nasuprot khaibitu, tamnoj senci, stoji khu kao blistava senka, odnosno blistava besmrtna duša, dijamantska duša; sedmi aspekt je sekhet, odnosno sila i moć, a što odgovara onome što se u Indiji zove sidhi; kao osmo, najosobeniji aspekt duše je njeno Ime, njena suštinska esencija; konačno, deveti aspekt je sahu, večno i besmrtno telo duše. Sahu je, kako kaže Hamvaš, „jedinstvo duh-telo-duša, snabdeven večitim imenom, prosvetljen blistavih khu, u posedu neograničene stvaralačke moći čarolije, u potpuno razvijenom i večno besmrtnom obliku.“ Ova složena mistična antropologija je na posredan način uticala i na shvatanje besmrtnosti koje je tokom istorije uobličavano i u evropskoj tradiciji.

vidi dalje: Egiptozofija u službi afrikanizacije