Sunday, October 30, 2016

Ezoterijski atlantizam

Ghuedhe (Gede) by Karlo Danilović
vidi prethodno: Egiptozofija u službi afrikanizacije
U tekstu Amerika kratko sam se osvrnuo na simbolički značaj ušća dve najveće reke američkog kontinentalnog kompleksa: Amazon i Misisipi. Međutim, ono što tada nisam naglasio jeste njihovo saglasje sa ušćem afričke reke Niger čija je šira regija magijsko središte čiji se ogranak, putem trgovine afričkim robljem, proširio na karipsko-brazilsku regiju. Američki kontinent i Afrika su tokovima svojih najvećih reka okrenuti jedno prema drugom. Čak su i dve delte - Amazona i Nigera gotovo na istoj geografskoj širini. Južno od Nigera, nalazi se i ušće moćne centralnoafričke reke Kongo, čiji je južnoamerički pandan još južnije smeštena reka La Plata. Osim toga dugačkim planinskim masivom (Kordiljeri) obe Amerike kao da su stvorile zid prema Pacifiku, praktično okrećući leđa velikoj zapadnoj vodenoj masi i svetu iza nje, otvorivši se ka istoku, odnosno ka atlantskom basenu i afričkom kontinentu. Odavno je poznata i sličnost te reklo bi se anatomska kompatibilnost između brazilske i zapadnoafričke obale koja oivičuje veliki kontinentalni Gvinejski zaliv. 

Istina, jugoistočni deo Afrike putem toka reke Zambezi otvara se ka Indijskom okeanu, svedočeći o vekovnim vezama istočnoafričke obale sa južnoazijskim oblastima. Istovremeno, moćna reka Nil povezivala je severoistok Afrike sa mediteranskim svetom na koji je vršen snažan religijski uticaj iz Egipta putem sistema proročišta. Te činjenice ukazuju na centralni položaj Afrike u odnosu na sve ostale kontinente. Istovremeno, slobodan sam zaključiti, nije Severna Amerika (ili Amerika uopšte), svojim pozicioniranjem praktično od Severnog do Južnog pola i između dva okeana, centralna svetska regija, niti je to Evroazija kao najveća kopnena masa i najveće svetsko ostrvo. Upravo je to Afrika, posebno ako se uzme u obzir njen položaj i oblik koji sledi vektore istok-zapad (na severu kontinenta) i sever-jug. Afrika je krstastog oblika, s tim što je levi, odnosno zapadni krak tog krsta duži od istočnog (izraženog u tzv Rogu Afrike). Istočni krak afričkog krsta simbolički označava Etiopija u istorijskom i kultnom smislu, dok je sakralni nosilac zapadnog kraka sveti grad Ifa u zapadnoj Nigeriji, sve do zemlje Dogona u Maliju. Severni krak afričkog krsta obeležen je drevnom egipatskom civilizacijom i kulturom čija je najjača tačka plato Gize sa njenim sakralnim piramidalnim kompleksom i sfingom. Negde sam pročitao da je plato Gize svojevrsno središte sveta budući da ako tu povučemo liniju duž ose sever-jug (umesto one koja prolazi kroz Grinič) površina svetskog kopna koja bi se tom podelom našla na istoku bila bi jednaka onoj na zapadu. Istovremeno ukoliko bi kroz plato Gize povukli liniju koja bi opasivala Zemlju u pravcu istok-zapad (umesto ekvatora), površina svetskog kopna severno od te linije bila bi jednaka onoj koja bi ostala na južnoj strani. Naposletku na jugu Afrike imamo tačku čiji je izraz misteriozni Veliki Zimbabve.


Afrika u širem smislu, nije samo afrički kontinent, nego obuhvata i Arabiju, odnosno Bliski Istok pa i Evropu, odnosno njene mediteranske i atlantske oblasti. Sa afričkim svetom povezana Amerika tvori jedan širi atlantski kompleks čije je srce smešteno u dubinama Atlantika (vidi: Metafizički Zapad i duh Atlantide). Tamo sam napisao da zapravo nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona realna, kao agregat magijske moći. Današnja civilizacijsko-politička osovina na relaciji Severna Amerika - Zapadna Evropa, u svetlu rečenog predstavlja neku vrstu vulgarnog abortusa u poređenju spram metafizičkog značaja magijskog atlantizma. 

Na prvi pogled deluje čudno i iznenađujuće ali savremeni okultista Dejvid Bet, u knjizi Voudon Gnosis, pravi paralelu između nordijskih i zapadnoafričkih bogova, uz tvrdnju da oni imaju iste - atlantske korene. Zapravo reč je o varijacijama poreklom iz istog magijskog izvora - drevne Atlantide. Tako recimo Bet povezuje Odina sa Dambalom, Frigu sa Ajdom, Lokija sa Legbom, Freju sa Erzuli, Baldera sa Gedeom itd. Upravo je vudu religija (uostalom kao i sve tradicionalne afro-američke i afričke), jedina od još uvek živih religija, tako neposredno i najčvršće povezana sa atlantskim izvorima. U Africi, na primer, domorocima Konga nije bilo teško da razumeju poruku katoličkih misionara kada su im ovi propovedali o Isus Hristu, budući da su u tom liku mogli naći pandane u svojoj tradicionalnoj religiji, a što se može reći i za sam simbol krsta. Isusova čudotvorna isceljivanja bolesnih i oživljavanje Lazara, takođe su sastavni deo i njihove religije. Raspeće na Golgoti (lobanja) simbolički se uklapa u autohtoni afrički religijsko-magijski pogled na svet. O svemu tome piše Nikolaj de Matos Frisvold u knjizi Palo Mayombe, The Garden Of Blood & Bones (Scarlet Imprint, 2011). On pominje i paralelu sa bliskoistočnim bogom sunca Šamašom koji je važio za lobanju nad lobanjama. Podsetiću na vezu simbolizma lobanje sa proricanjem te sa proročkim svojstvom Sunca (Apolon). Vudu božanstvo Gede Nibo poglavar je porodice duhova, odnosno loa smrti ali i života. Poput Hrista i Gede stoji na raskršću između života i smrti. Obojici je svojstven krst. Kenet Grant daje lep uvid u afričko ili transafričko (došlo putem Afrike) poreklo mnogih magijskih i religijskih pojava. Govoreći o kabalističkom dijagramu Drveta života i univerzalnosti primene njegove sheme, Grant kaže:
"Njegova shema je u stanju da rasvetli tajanstvene sisteme klasične antike pozivanjem na one kultove iz kojih su oni prvobitno proistekli: kultove Afrike. Štaviše, tragovi nekih od najnejasnijih magijskih jezika još uvek postoje u nekim od božanskih imena, imena mesta i drevnih dijalekata Afrike. U zapadno-afričkim fetiškim kultovima, na primer, očuvala su se neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se prenela i integrisala sa egipatskom i haldejskom tradicijom u mnogo poznije doba. Panteoni ovih prvobitnih kultova krcati su imenima koja navode na enohijanske, atlantiđanske, pa čak i još ranije korene. Odudua, Vrhovna Roditeljka, koju su obožavali narodi Joruba, Dahomej, Benin i neka okolna kraljevstva, bilo je bez sumnje ime-tip i koren najstarijeg božanstva poznatog čoveku, kasnije obožavanom u muškom obliku kao Od, Ad ili Had, Hadit, haldejski oblik Seta. Slično tome, Ol-i-orun ili Oludumare Svemoćni nosi očigledno enohijanske odjeke, dok ime Oga-ogo, Najslavniji, podseća na Ar-O-Go-Go-Ru-Abrao... (misli se na antički ritual Nerođenog, Akefale)... Oba ova božanstva, Oliorun i Oga-Ogo, su izrazi Aina, ili Oka Praznine, koje je u tom prvobitnom afričkom kultu bilo poznato kao Elemi, ime za koje se govorilo da je neizrecivo. Ono je bilo ekvivalent imena El ili Al, koje se nastavilo u Drakonijanskim kultovima kao El Šadaji ili Al Šejtan, stelarno božanstvo koje su obožavali Arapi i Jevreji i najraniji naseljenici u Sumeru. Alemi ili Alhim postalo je Elohim biblijskog nauka." (Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998,str 35/6)
To su, dakle, varijacije starih bogova Atlantide, njihov magijski i mitski eho sačuvan kroz istoriju do našeg vremena. Reč je o izrazima mitskog i metafizičkog Zapada i ispoljavanjima magijskog duha atlantizma. Taj atlantizam je magijskog porekla i ne bi ga trebalo mešati sa aktuelnim geopolitičkim i ideološkim izrazom pod istim imenom koji je, pre svega, vulgarne i materijalističke prirode, odnosno neka vrsta civilizacijskog izopačenja izvorne atlantske prirode (sa kojom jedino postoji paralela u ludilu koje je uzrokovalo uništenje Atlantide - vidi: Moloh zapadne civilizacije). 
Atlantizam o kome govorim jeste ezoterični odsjaj duha mitske Atlantide. Refleksije tog duha tokom istorije poprimale su mnoge i veoma različite oblike te obuhvatale narode i kulture sa svih obala Atlantika, od dalekog juga do krajnjeg severa, od Patagonije do Skandinavije. Naravno, taj atlantizam nije uvek čist već je često pomešan sa drugim elementima te vidljiv u dekadentnim oblicima. Njegova ključna simbolička ispoljavanja su Ostrvo i More a što se simbolički može krajnje pojednostaviti na krug sa tačkom u središtu. Najpoznatija ključna reč tog ezoterijskog atlantizma poznata na Zapadu je Avalon (ostrvo jabuka, ostrvo mrtvih, ostrvo staklenih tornjeva, odnosno britanska verzija Atlantide) i Tula (najudaljenija zemlja na dalekom severozapadu, iza Britanije, a na sanskrtu označava znak Vage koja je u ezoterijskom kontekstu postavljena na zapadu) ali takođe to mogu biti i mnogi manje poznati pojmovi. Uzmimo za primer egipatsko Aalu (ognjeno ostrvo na dalekom zapadu). Mit o ognjenom ostrvu u Atlantskom okeanu postoji i kod Apača koji pripovedaju o dolasku njihovih predaka sa takvog ognjenog ostrva koje je nestalo u velikom potopu itd. Mnogo je knjiga napisano na temu širenja atlantizma po zemljama atlantskog priobalja, pa i dalje, nakon ali i pre glasovite kataklizme. Nije mi namera da ovde dokazujem postojanje Atlantide, već da ukažem na jednu matricu ezoterijske prirode čiji je zajednički imenitelj iščezlo mitsko ostrvo u Atlantiku. U tom smislu Atlantida nije ništa manje ili više stvarna od Mojsija, Sodome i Gomore, Nojeve barke, Isusa Hrista ili Apokalipse. 
"Atlantizam bi mogao biti najbolji naziv za religiju Kecalkoatla-Atlasa, zbog drevnog korena oba njihova imena: atl - možda korena čitave Atlantide. Šta je Atlantizam ovde, na drevnom Zapadu, Hrišćanstvo pre Hrista - u paganskim misterijama bogo-čoveka koji pati - jeste na drevnom Istoku. Tajna Istoka i Zapada jeste - Krst... Naravno, za nekrštene ili one koji zaziru od krsta, krst na Golgoti znači tako malo kao krst na Jukatanu: tamo je on ponižavajuće oruđe rimske torture, ovde magijski znak kiše ili sunca. Ali upućeni na to gledaju drukčije, pa je krst na njih ostavio dubok utisak. Upravo zato u obe te reči - uništeni svet i svet na putu spasenja - postoji jedan i isti krst." (Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, Metaphysica, Beograd, 2002, str. 135/6)
Dalje o Kecalkoatlu Mereškovski piše na sledeći način:
"Bog Kecalkoatl, isti onaj koji je na drevnim meksičkim crtežima prikazan kao Atlas nebonosac, bio je rođen kao čovek, smrtan i od smrtne majke, da bi spasio čovečanstvo. Bog je čovek... Oni se sećaju da je izgledao kao hodočasnik iz strane zemlje. Lice mu je bilo belo među crvenokošcima i imao je bradu među ljudima koji je nisu imali. Oni pamte njegovu belu odeću pa čak i njen fin kroj - crveni krstići na belom polju, i visoke, reklo bi se, kraljevske tijare na njegovoj glavi, i grubu, reklo bi se prosjačku obuću. Oni pamte i njegov glas, čas tih poput ćurlika kolibrija, čas strog poput huke okeana. Dok su mu oči bile tako svetle da su ulivale strah u srce kad bi u njih gledali. Srce mu je bilo čisto, poput dečjeg. On nije znao za ženu, a sam je bio poput žene-devojke, uprkos svoje brade, duge kao u Atlasa. Poput Dionisa, Adonisa, Tamuza, Atisa, Mitre - svih bogova iz misterija što su patili, on je u sebi sjedinjavao dve prirode, mušku i žensku... kecakoatl ne uči da se prinose krvave žrtve, bilo životinjske ili ljudske, bogu ljubavi, već plodovi i cveće, i molitve i čisto srce." (Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, str 132/3)
Formula atlantizma jeste ona tarot arkane XII Obešeni čovek a to je formula umirućeg boga i njegovog povratka, formula vode, posvećenja i iskupljenja vodom, formula potopa. Ipak, imajmo na umu i da je to formula krvi, odnosno žrtvovanja. Mereškovski kaže:
"Utoliti krvlju žeđ krvožednog boga - takva je spoljašnja ideja, mitologija žrtvovanja. Ali je tajna ideja, misterija: sjediniti se s bogom u žrtvi. Ljudi kušaju meso, piju krv ljudske žrtve, jer je i sam bog žrtva... Bogu Tlaloku, Posejdonu crvene puti, prinose se žrtve na jednom kraju srušenog mosta, u Americi, dok se na drugom kraju, u Africi, slične žrtve prinose bogu Olokunu, tamnoputom Posejdonu." (Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, str. 127)
U mitu o Kecalkoatlu privremeno pobeđuje mračna religija-magija, dok bog svetlosti odlazi uz obećanje da će se vratiti. Istorijski, američki kontinent osvojilo je zlo u obliku hrišćanske verzije Kecalkoatla. Osvajači su došli i doneli, isprva katolički a potom i protestantski krst, bibliju, mač, topove, bolesti i nepojmljivu jagmu za zlatom i prisvajanjem bezmalo svega. Doneli su svog Kecalkoatla - Isusa Hrista, pa se na neki uvrnut način može reći kako se bog koji je obećao da će se vratiti zaista i vratio, samo što to nije bilo ono pravo. U Americi se Hrist pojavio kao Antihrist. 
"Moguće je da zemlja Izlazećeg Sunca, Tlapalan, kontinent ili ostrvo s one strane okeana, kuda je otišao, da se kasnije vrati, bogočovek koji pati, Kecalkoatl-Atlas, nije ništa drugo do Atclan-Atlantida. Značenje toga je jasno: šta je bila prva Atlantida i zašto je stradala, može se suditi prema drugoj - Atlantidi-Americi." (Mereškovski, isto, str 136)
Godina 1492. za autohtoni američki svet bila je osvit tame jer, kako to kaže Mereškovski: "Krst je bio dat čoveku kao oruđe spasenja, ali ga je čovek pretvorio u oruđe razaranja." Ipak, imajući na umu običaje masovnih žrtvovanja u Centralnoj Americi, pod krstom i u ime krsta, biće da je tama zavladala ključnim delovima novog sveta i pre dolaska španskih konkvistadora. Uništenje prvog čovečanstva opisanog u bibliji (ali i u vavilonskim te sumerskim mitovima), a što u neku ruku jeste bilo uništenje Atlantide, kako Mereškovski zaključuje, nije bilo samo fizičko već i duhovno. Zašto je Atlantida propala? Može se o tome spekulisati, a po Mereškovskom, razlog je rat (uz korišćenje izuzetno destruktivnog oružja), što nas vraća u sadašnji istorijski trenutak u kojem živimo pod stalnom pretnjom upotrebe nuklearnog naoružanja. Simbolizma radi, dve najjače suprotstavljene nuklearne sile upravo su ona najveća na američkom i najveća na evroazijskom kontinentu. Upravo je to ono ludilo koje je uništilo Atlantidu a koje sam pomenuo nekoliko pasusa iznad.
"Oni su pili krv, kaže Platon o Atlantima. Oni su pili krv, kaže Enoh o Nefilima. Oni su pili božju krv, jeli su božje telo i potom uništavali jedni druge, a završili su tako što su jeli vlastito meso i pili vlastitu krv. Bela magija je postala crna, sunce je potamnelo, osovina sveta se zaljuljala, nebo je palo na zemlju i došao je smak sveta. Uništiću sve što sam stvorio. Potopiću zemlju i sve će ponovo prekriti voda - ta odluka egipatskog boga Atuma je bila, možda, zapisana u saiškom hramu skupa sa mitom-istorijom o kraju Atlantide." (Mereškovski, isto, str 139)
Uništiti Atlantidu bilo je veoma lako budući da je ona iznutra već bila uništena, kao što je iznutra bilo uništeno Rimsko carstvo, Vizantija, Sovjetski Savez, danas tzv Zapad oličen u EU i SAD itd, a nekada moćna američka carstva, ono Acteka i Inka. Da su ta carstva bila životna ne bi mogla biti srušena od strane šačice španskih avanturista. O uništenju carstva Inka Mereškovski piše: 
"Da bi se ljudi unizili i potčinili, potrebno je da im se izvuče duša: duša je bila izvučena iz Perua, ali je telo ostalo. Postojalo je samo jedno ljudsko biće u kraljevstvu, kralj. A kada je kralj nestao, sve je nestalo." (Mereškovski, isto, str 131)
*     *     *
Činjenica da je atlantizam još uvek najprisutniji u religijsko-magijskim tradicijama afričkog porekla ukazuje na centralnu ulogu tog kontinenta u njegovoj akulturaciji. Afrika, bez obzira na njenu izloženost vekovnoj agresiji hrišćanstva i islama, a potom protestantskog i pseudoprotestantskog evangelizma te globalizacije, i dalje održava vezu sa atlantskim korenima. To ukazuje upravo na Afriku kao na žarište i prvu dijasporu atlantizma, odakle se putevima akulturacije prenosio na Aziju, mediteranski svet i Evropu (koja je i sama imala svoje atlantske misterije u obliku druidizma na britanskim belim ostrvima). Drugo žarište nalazilo se na američkom kontinentu, u Centralnoj i Južnoj Americi, i brutalno je uništeno evropskom kolonizacijom, mada je već bilo u fazi izopačenja. Podsetimo se kako je Karlos Kastaneda opisivao izopačenost meksičkih čarobnjaka stare loze iz tradicije kojoj je sam pripadao. Kolonijalna trgovina afričkim robljem imala je za posledicu i preseljenje afričkih kultova koji su u novoj domovini dobili novi i sinkretički karakter. Era Vodolije, kao što sam o tome već pisao, sa sobom donosi određenu reatlantizaciju upravo kroz jačanje i širenje uticaja afričkih magijskih struja čija je vitalnost odolevala zubu vremena i profanizacije. Naravno, to će imati i svoje profane i vulgarno-materijalističke posledice koje će biti reflektovane u mentalitetu i modalitetima globalizacijskih procesa jer će uporedo sa ezoterijskim atlantizmom marširati vulgarna praznina geopolitičkog i ideološkog atlantizma. Sudbina ovog poslednjeg biće poput sudbine prvobitnog atlantskog izvora, čijim će lešom smetlište istorije budućnosti, odnosno kolekcija abortusa novog eona, biti obogaćena.

No comments: