NAPOMENA:
Ovaj tekst preuzet je iz trećeg, proširenog, dopunjenog i samostalnog autorskog izdanja moje knjige "Božanska revolucija katastrofe" u okviru mojih Sabranih ezoterijskih spisa
U
legendama i mitovima svih naroda gotovo je neizbežno pominjanje zlih duhova ili
čudovišta koja nasrću na čoveka i rade mu o glavi (ili duši), nanose mu zlo,
kad god im se ukaže prilika, mada ponekad i pomažu. Nazovimo tu vrstu bića
demonima, mada je valjanost tog termina pod znakom pitanja. Izraz „daimon“
podrazumeva unutrašnjeg genija, anđela čuvara, odnosno duhovnu inteligenciju
ljudskog bića koja i jeste i nije deo čoveka. Međutim, u opštoj upotrebi
demonsko poprima zlokobna svojstva. Postaje đavolsko. Kod Grka su demoni, zbog
stanovite moći, božanska bića ili bića slična bogovima. Nečiji se demon
poistovećivao s božanskom voljom, pa prema tome i sa čovekovom sudbinom. Tek je
kasnije ova reč počela označavati niže bogove i napokon zle duhove.
I van pomenutog određenja, vidimo da
po raznim predanjima demoni predstavljaju nematerijalna stvorenja, odnosno
oblik svesti, ni živ, ni mrtav. Kao da su na neki način nedovršeni u procesu
božanskog stvaranja. Iz perspektive biblijskog stvaranja Tvorac je iz nekog
razloga propustio, namerno ili nenamerno, da tu vrstu bića učini stvarnim,
odnosno materijalnim u punom smislu reči. Kada je Sunce zašlo umorni Tvorac je
otišao na počinak. Nedovršena, bića sumraka su otprhnula put treperave noćne
sfere. Otud je sasvim prirodno da će oni tražiti ono što im je uskraćeno, ne bi
li se nekako sami dovršili. Navodno, stvarana u sumrak, demonska bića
oskudevaju svetlošću. Budući da su nedovršeni, nedostatni (ili im je priroda
jednostavno takva da postavlja za naše ukuse nesnosne prohteve), oni to osećaju
kao nepodnošljivu teskobu. Iz tog razloga su prvenstveno zainteresovani u
pravcu podmirivanja svojih potreba i nedostatnosti, uslovno rečeno. Takav bismo
zaključak izveli ukoliko se ograničimo biblijskim svetonazorom. No, kako težimo
prevazilaženju ograničenja u razumevanju, moraćemo pitanje demona tretirati ne
kao nekakva nedostatna polubića, nego kao potpuno zaokružen i od nas sasvim
različit oblik postojanja koji takođe krasi inteligencija i svest, ali na jedan
posve drugačiji način.
Neoplatonisti Porfirije i Jamblih
razlikuju dve vrste demonskih bića: prirodne demone i astralne ostatke
preminulih ljudi preobraženih u demone. Joan Kulijanu, navodeći pustinjaka
Marka iz Hersonesusa, opisuje osnovnu demonsku hijerarhiju po kojoj sav vazduh
iznad i oko nas, zemlja, utroba zemlje i more, prepuni su demona. Navodno, ima
više kategorija demona: oni koji žive u vatri; zatim sublunarni demoni koji
bitišu na granici više vazdušne zone; vazdušni, zemaljski, vodeni, podzemni i
oni koji beže od svetla. Ovi poslednji su nevidljivi, sasvim mračni, uzrokuju
uništenje hladnim strastima. Premda su svi pobrojani demoni zlonamerni,
poslednje tri kategorije posebno su opasne. Delovanje sublunarnih, vazdušnih i
zemaljskih demona isključivo je duhovno, dok je delovanje ostalih materijalno.
Prvi su ograničeni na izopačenje duše fantazijama i razmišljanjima, naročito
vazdušni i zemaljski demoni koji izazivaju erotske fantazije).
Nisu nužno
svi oni neprijateljski nastrojeni prema čoveku. Oni su u stanju da deluju u
makrokosmosu, ali i da se povežu sa određenim sadržajima mikrokosmosa te da se
projektuju u ljudsku svest, izazivajući opake i jake strasti, strahove i druge
vrste snažnih osećanja. Na taj način mogu steći kontrolu nad čovekom, a što se
zove zaposednutost. Načelno, iza svake vrste psihičkog poremećaja ili bolesti
stoji određeni demonski uticaj, što posledično u istu ravan stavlja egzorcizam
i psihijatriju. Ono što demona, bez obzira na razlike, približava čoveku, jeste
inteligencija. Ta inteligencija je, s druge strane, u tolikoj meri drugačija od
ljudske da je na neki način kompatibilna sa njom, a što može da ima veoma
praktično značenje. Ta činjenica omogućava razumno opštenje između demona i
ljudi. Ljudi i demoni su u značajnoj meri sposobni ne samo da komuniciraju
međusobno, već i da sarađuju, odnosno da uđu u neku vrstu simbioze. Mi smo
toliko različiti tako da možemo postati veoma bliski, što može imati dalekosežne
posledice, s obzirom da smo u dovoljnoj meri upućeni jedni na druge. Ljudi mogu
biti gospodari demona, mogu ih kontrolisati i komandovati im uz pomoć posebnih
magijskih tehnika, ali isto tako ljudi mogu biti zaposednuti i kontrolisani od
strane demona.
Wayne Barlowe
Naglasio
bih onaj trenutak ushićenja i blage jeze kada postanemo svesni toga da smo
privukli pažnju tajanstvene sile. A tek kada postanemo svesni povratnog uticaja
tada uviđamo da to što primamo nije nikakav fantomski glas u našoj glavi, varka
našeg uma, nego je glas-slika koja se neposredno utiskuje u naš imaginacijski
tok. I tek što nam padne napamet ona izanđala fraza „magija-i-šizofrenija“,
uviđamo kako je taj tuđinski upliv posve autonoman i ne može biti obuzdan niti
potisnut, već se poput kakvog programskog virusa samostalno razvija i ostvaruje
sopstvenu agendu u našem umu. To su „darovi“ demona. Demon nam može podariti
mnogo toga, ali isto tako može prouzrokovati zbrku u našim sećanjima i poimanju
stvarnosti. Zato je bezbednije primitivno razgovarati sa demonom nego ostvariti
nemušti spoj svesti kada dolazi do prelivanja sadržaja iz jedne u drugu i
njihovog mešanja. Međutim, to uglavnom nije pitanje našeg izbora niti metoda
koji primenjujemo, tako da ako već iskoračujemo u okultno, onda moramo biti spremni
i na ono što nam je neprijatno ili nas plaši.
Šta je demon? To je presek jednog u
biti nepojmljivog prisustva u ravni naše pažnje dostupan našem poimanju. Sa
druge strane, odgovor na pitanje ko je demon, odnosno pitanje identiteta demona
nalazi se u njegovom imenu. Ime demona jeste ono kojim se demon predstavlja
onome s kime opšti. To ime je namenjeno isključivo onome kome se demon
predstavlja, jer ime demona je telezmatski modalitet pomoću kojeg mi razumemo.
Razumeti ime demona jeste nalik lociranju kakvog plutajućeg objekta u
bezobalnosti okeana iracionalnog, haotičnog i nespoznajnog. Glas-slika je poput
vode koju slučajno progutamo dok se borimo za vazduh. Ako previše progutamo
udavimo se. Ako se previše oslonimo na plutajući objekat onda potonemo.
Privlačenje pažnje demona istovremeno
nas dovodi u fokus beskrajnog prisustva u ravni naše percepcije. Opažanjem
demona on opaža nas, a sa tom pažnjom bivamo izloženi pažnji čitavog jednog
drugačijeg sveta koji taj demon nosi sa sobom. Demon je izraz tog sveta,
izaslanik jednog drugačijeg oblika postojanja koje po našim merilima i nije
postojanje. Svaki svet ima svoje čuvare. Nijedna promena pažnje ne prolazi
neopažena. Pažnja izaziva pažnju. Što smo bolji u opažanju to smo izloženiji
pažnji, a što smo izloženiji pažnji to nas čini ranjivijim od ostalih ljudi
koji uživaju zaštitu sopstvene beslovesnosti i ne-pažnje.
Ne postoji suštinska razlika među
demona, niti između jednog i mnoštva njih. Njihova priroda nije objektivna nego
podleže našem mnjenju. Zapravo, ono što ćemo mi opažati kao demona i način tog
opažanja zavisi od našeg perceptivnog kapaciteta i pretpostavki našeg uma.
Demon je sila-inteligencija koja će se tome prilagoditi ali će pritom sama
odabrati način svog ispoljavanja u našem opažajnom fokusu. To je nekako
međusobno uvezano. Nema objektivno dobrih i zlih demona, niti je moguće
govoriti o jednom konkretnom demonu posebnom i odvojenom od celokupne demonske
prirode. Ta priroda je poput beskrajnog okeana, a ono što čini njihovu
međusobnu razliku jeste samo u onoj sićušnoj tački ispoljavanja te sile u našem
opažajnom fokusu. Ta razlika je izraz namere i fokusiranja volje koja je
stvorila presek u ravni naše pažnje. Šta je ta volja? Šta je njen izvor? Zaista
ne bih znao, ali ono što tvrdim jeste da je taj izvor integralni i/ili
imanentni deo sistema univerzuma i/ili stoji iza tog sistema. Otud su svi demoni
jedno i Jedan, beskonačno Jedan, i mnoštvo su.
Wayne Barlowe
