Tuesday, May 10, 2016

Vladavina Razuma i transhumanizam

Francuskom revolucijom svrgnuti su stožeri poretka starog sveta i hijerarhijski ustrojenog društva, kraljevi i aristokratija, dok su sveštenici razdvojeni od države. Taj revolucionarni prevrat jeste daleki eho delovanja i poruke Isusa Hrista, završnica njegove revolucije, ostvarena u društvenoj, a redukovana u duhovnoj sferi, budući da se moderna revolucija okrenula sekularnom poretku i ateističkom pogledu na svet. Isus u svojoj mesijanskoj dobroti nije trpeo načelnu nejednakost među ljudima, nejednakost po rođenju i poziciji, nego po ishodištu njihovog karaktera i opredeljenja, odnosno vere. U nearistokratskim, skoro jevanđeoskim principima jednakostislobode i bratstva, ogleda se dobrota te apsolutni altruizam Isusa Hrista. Fridrih Niče povodom toga kaže da otrov učenja „jednaka prava za sve“ – nikada niko nije tako temeljno ukorenio kao hrišćanstvo. Po Ničeu, laž o jednakosti duša je najdublje podrio aristokratski mentalitet. Elifas Levi, za pomenuti slogan Francuske revolucije, kaže da su to tri principa koji svojim kombinacijama stvaraju trostruku laž, međusobno se ništeći: sloboda razotkriva nejednakostjednakost guši slobodua tendencija ka jednakosti stvara neslogu te onemogućava bratstvo. U epilogu knjige Misterija grala i gibelinska tradicija carstva, Julius Evola daje naznaku u kakvom slučaju mogu važiti navedeni principi:
„Pravi posvećenik, ako je uistinu takav, može da se postavi izvan trenutnih istorijskih formi jedne određene tradicije, može da se okrene – tamo gde dobije takav zadatak – protiv njenih ograničenja i da se postavi iznad njenog autoriteta; on može da odbaci dogmu zato što ima više, transcendentno znanje, i na sasvim drugom mestu zna za nepovredivost tog znanja; konačno, može za sebe da dobije dostojanstvo slobodnog bića pošto se oslobodio ograničenja niže, ljudske prirode: na taj način slobodni su istovremeno i jednaki i njihova zajednica može biti shvaćena kao bratstvo.“ (str. 175, Utopija, Beograd, 2007.)
Posledice Isusove misije (ili misije njegovog jevanđelja) vidljive su danas kao raskorak između ideje i delanja, teorije i prakse. Novi zavet je, između ostalog, delo hermetičke filozofije, čije je širenje, u ključevima vulgarne interpretacije, uticalo na stvaranje pretpostavki razvoja individualizma i nihilizma. Francuski revolucionari, ustajući protiv kraljevstva, aristokratije i Crkve, srušili su kraljevstvo i aristokratiju, dok je Crkva preživela te raskinula srednjovekovni milenarni brak iz interesa, obrevši se u fleksibilnom ambijentu postrevolucionarnog otvorenog društva. Pojavom protestantizma, štamparske prese, popularizacijom i vulgarizacijom biblije, odnosno njenim prevođenjem na narodne jezike, raširenost Isusovog jevanđelja dosegla je neviđene razmere. Premise hrišćanske doktrine i doktrinarnog milosrđa, ušle su u način razmišljanja i idejne tokove evropske civilizacije, u vrednosni sistem, u temelje modernog sveta, u ideološku matricu čiji su ključni pojmovi: društveni ugovor, kao emanacija revolucionarnog načela bratstva; ljudska prava, kao oličenje principa jednakosti; građanske slobode, kao izraz deklarisane slobode

Društveni ugovor podrazumeva besprekornost. Ugovor je nešto čega se pridržavamo, naša data reč, zalog, preduslov Bratstva (preduslov univerzalističkog ideološkog tribalizma). Braća smo ako imamo dovoljno slobode da naš odnos regulišemo ugovorom koji će odrediti naša uzajamna prava i obaveze. Naša dužnost je da se pridržavamo ugovora u koji smo ugradili naše dostojanstvo preko date reči, a što smo naposletku overili našim potpisima. Ugovor ćemo poštovati ukoliko posedujemo čast te ukoliko se naše slobode međusobno ne ugrožavaju, odnosno ukoliko se ugovorena prava ne ostvaruju na nečiju štetu. Međutim, kako to često biva, gonjena impulsivnošću slobode, neka od strana počinje kreativno da tumači ugovorne odredbe, uviđa da ima moć da nametne nova tumačenja onom drugom, zahteva proširenje svojih prava, a što polako stvara razdor. 
U magijskom smislupraksa sklapanja i potpisivanja ugovora na neki način jeste aspekt i način delovanja tzv crne magije. O tome, ali u značenju odnosa sa duhovima u domenu ceremonijalne magije, Menli Palmer Hol u knjizi Tajno učenje svih epoha, kaže da je u slučaju crne magije, mag taj koji mora potpisati pakt, a ne demon. Mag svojom krvlju potpisuje pakt između sebe i demona, jer onaj ko kontroliše krv drugoga, kontroliše i njegovu dušu. Ugovorima koje međusobno sklapaju, ljudi se jedni drugima obavezuju na način kao što se crni magovi obavezuju demonskim silama. Neravnoteža između ugovora, prava i slobode, neravnoteža kao karakteristika moderne civilizacije, kao nastavljača hrišćanske evropske civilizacije, posledica je, da se slikovito izrazim, apsorbovane energije grehova i dijaboličnosti. Isusove dobre namere uglavnom će biti pogrešno i pogubno ostvarivane, dok će zločinstvo i iskvarenost njegovih institucionalizovanih sledbenika uvek zbog nečega ispadati kao dobro i korisno te krajnje nužno. 

U nekakvom idealnom revolucionarnom poretku utopijske vladavine Razuma (o prirodi racionalizma vidi Demon racionalizma), koji ću sada pokušati da opišem, verske organizacije, crkve, sekte, denominacije, redovi, kao i svi oblici verskog, političkog i ideološkog grupisanja, nevladine organizacije, udruženja građana, političke partije, odnosno svaki vid ljudskog organizovanja mimo Države, Korporacije i Univerziteta, odnosno mimo racionalnih institucija, stubova vladavine Razuma – jesu neprijatelji Revolucije. Na ideološkom planu, zadatak Revolucije jeste eliminisanje svake iracionalnosti iz društvenog života te njeno svođenje na individualne, neformalne i neinstitucionalizovane okvire. Recimo, budi veliki guru ili prorok koliko god hoćeš. Država će ti za taj posao čak davati platu, socijalno i penziono osiguranje. Čak će ti i kancelarija biti obezbeđena, prostor adekvatan tvojoj transcendentalnoj nauci u kome ćeš ti podučavati druge tvojim meditacijama i uzvišenoj doktrini. Možeš objavljivati knjige, praviti sajtove, možeš se slobodno oglašavati, organizovati izvođenje grupnih ili pak masovnih seansi po stadionima, trgovima, parkovima, brdima, šumama i pustinjama. Možeš da se kljukaš kojim god drogama hoćeš, čak i drugima da ih deliš, ukoliko je to deo tvog učenja, ali nemoj stvarati organizaciju. To vodi nazad u istoriju, vodi u verski rat te predstavlja delovanje usmereno protiv sistema opšte bezbednosti i konstitucionalnih principa vladavine Razuma, a što podleže oštrim sankcijama. Princip slobode ispovedanja vere je ovde maksimalno ispoštovan i krajnje stimulisan. Međutim, po čemu je to sloboda ispovedanja vere jednaka slobodi stvaranja institucija? Institucije su opasne stvari i nemaju veze sa slobodom.
Rezultat takve politike jeste totalna institucionalna sekularizacija. To je revolucionarni put stvaranja galaktičke civilizacije vladavine Razuma, koja za razliku od aktuelne globalizacijske pseudocivilizacijske forme, ne izvrće i ne degradira tradicionalne vrednosti i znanja svojim multikulturalizmom i slavljenjem različitosti. Naprotiv, ona ih programski, sistematski, smisaono, svesno uništava. To iz razloga što vezanost za neki izvor znanja i iskustva, u deformisanoj pseudotradicijskoj interpretaciji, jednostavno sprečava pozitivnu transformaciju i adekvatan odgovor na izazove dekadencije i sila ništavilaDakle, ne povratak u narodnu ili plemensku zajednicu obnavljanjemnečega što više ne postoji i stoga ne može biti obnovljeno, nego destrukcija postojećeg. Ovo što sada postoji i što znamo kao kulturno-civilizacijski kompleks jeste dekadentno, izvitopereno ishodište istorijskog procesa. No, kako je povratak u praistoriju nemoguć, jedina perspektiva koja sadrži neke spasonosne intencije jeste nadistorija

Začinjanje novog ciklusa Progresa, na razvalinama i u pustinji postrevolucionarnog sveta, ima veću i dalekosežniju mogućnost kreiranja jer počinje od nule, bez opterećenja od strane idejnih i simboličkih refleksija starog sveta. Revolucija Katastrofe (vidi: Božanska revolucija katastrofe) je aktivno devastacioni proces satiranja kulture, svega tradicionalnog i povesnog u bilo kom obliku, a što sa sobom povlači i satiranje svega što je pseudo kada ovo ispuni svoju namenu u cilju destrukcije onog prethodnog. Naravno, u korpus divljači za odstrel nalazi se i sve što je ljudsko. Ukoliko želi da izbegne uništenje, ljudsko mora biti transformisano u neljudsko. I tada, implicirajući užase i veličanstvenost Stvaranja, praiskonsku tišinu Kreativnog Ništavila, stajaće revolucionari Katastrofe na nepočin polju”. Ovo znači da dizgine pseudocivilizacijskog galaksizacijskog i nadistorijskog marša mora čvrsto držati u svojim rukama elita posvećena Revoluciji, elita nevezana za vrednosti, ideje, norme i simbole prošlosti, elita koja se više ne može nazvati ljudskom

Dosadašnje istorijske pseudorevolucije, izvedene u ime vladavine Razuma, napravile su veliki propust zbog čega je efekat njihovog dejstva kontraproduktivan. Dozvolile su postojanje organizovanih i institucionalizovanih oblika iracionalnosti – verskih, političkih i ostalih organizacija. Revolucija očigledno nije izvedena do kraja. Omanuo je ljudski materijal revolucionara. Da li je to zbog slobode, jednakosti, bratstva, tih krajnje iracionalnih ideoloških momenata? Zar ne bi, umesto toga, bio bolji slogan: KONTROLA, PROGRES, ZNANJE? Ovo iz razloga što prvi slogan Francuske revolucije izražava suštinsku iracionalnost pseudorevolucije te oblika društvenog uređenja ustanovljenog na tim principima. Držim da bi trojstvo: Kontrola-Progres-Znanje, adekvatnije predstavljalo vladavinu Razuma. Slogan Francuske revolucije, osim što svojim kombinacijama negira sebe, stoji u koliziji i sa Razumom. Razum, čim postigne dovoljan nivo razvoja i samodovoljnosti, tako da mu neće biti potreban nikakav “brat”, niti neka iracionalna sloboda osim one koju je stekao samim tim što je postao samodovoljan, očekivano će težiti: a) kontrolisanju svega za šta proceni da bi trebalo da bude pod njegovom kontrolom; b) rastu i neprestanom samorazvoju; c) tezauriranju znanja i informacija.

Razum ne voli slobodu. Voli sheme, modele, trase, objekte, matematiku, logiku. Jedina sloboda koju razum zna jeste sloboda u manevrisanju, odnosno koncept slobode od iracionalnih prepreka i ograničenja. Koncept vladavine Razuma shodno tome stoji nasuprot iracionalnosti ljudskog mentaliteta i ljudskih težnji, konačno nasuprot samom ljudskom biću. Sloboda koju Razum poznaje određena je kriterijumima logike i egzaktnosti, a život po svojoj suštini nije takav, što ne znači da je Razum neprirodan. Razum je savršeno prirodan te je kao takav u koliziji sa ljudskim karakterom koji sve više biva neprirodan, tj iskorenjen iz vlastite prirode. Paradoksalno, toj ljudskoj iskorenjenosti najviše je doprinelo upravo oslanjanje na Razum. Bela Hamvaš, u knjizi  Velika riznica predaka kaže:
„Na koncu ne um, nego entuzijazam. Jadno je naprezanje racionalizma da pribavi vlast nad čovekom. A postiže: neutešnu neurednost pojmova i revolucija. Od svih čovekovih sposobnosti čovekov um je najpovršniji, ponajmanje je pogodan da stvori egzaktnost višeg stepena. Um i na umu sagrađeno novovekovno znanje znači dekompoziciju čovekovog bića.“ (Službeni glasnik, Beograd, 2011, str. 371.)
Razum ne voli tu ideološku jednakost, s obzirom da je kriterijum jednakosti nešto opet iracionalno – ljudsko uverenje, zapravo predrasuda, i to ideološka predrasuda, projektovana predrasuda. Ideološka jednakost izraz je samo jednog (i to sumnjivog) kriterijuma (prirodno/božansko pravo ili datost) koji ignoriše čitav niz antropoloških, kulturnih i socijalnih nejednakosti koje su racionalno evidentne i merljive. Zapravo svi se ti faktori nejednakosti tretiraju kao iracionalne prepreke bogomdanoj jednakosti ljudskih bića. Sa druge strane, ono što ljude čini suštinski jednakima skoro da nema nikakve veze sa nama. Razum sam po sebi teško da bi prihvatio deklarisanu ljudsku jednakost, ali to čini isključivo zato što u okviru ljudskog bića On nema potpunu autonomnost, već se nalazi u stanju svojevrsne kolonije koji bezobzirno i maloumno eksploatišu svakolike ljudske emocije, odnosno iracionalni faktori ljudskog karaktera, naši pravi gospodari.
Dakle, Razum načelno prihvata deklarisanu ljudsku jednakost pod uticajem sentimentalizma te predrasuda utemeljenih na identifikaciji i saosećanju sa drugima. Takođe Razum to čini i pod pritiskom osećaja za društvenu nepravdu. Dakle, Jednakost proishodi iz vere i saosećanja, kao i iz straha, što svakako spada u iracionalno-emotivni korpus ometača i skrnavitelja čistog Razuma. Takav Razum jeste ropski razum, pa je stoga uputno tretirati njegova promišljanja kao neslobodna, ograničena, da ne kažem primitivna (a takva su promišljanja velike većine ljudskih bića). Razum može uvideti prirodnu nejednakost ljudi te da se povodom toga zapita zbog čega ta činjenica nije pretočena u legalni i legitimni društveni odnos? Čemu ta težnja, koja radi uspostavljanja nekih idealnih etičkih odnosa u društvu, ignoriše prirodne datosti, umesto da krajnje svrsishodno operacionalizuje ljudski biološki, energetski i materijalni potencijal? Društvena stvarnost zapravo svakodnevno potvrđuje tu prirodnu ljudsku nejednakost (kao i nejednakosti naknadno, ljudskim delanjem, uspostavljene). Ideal društvene jednakosti sam po sebi generiše društvenu nepravdu i nejednakost. Ako smo načelno jednaki, a na delu je nejednakost, reč je o nepravdi.

U slučaju da imamo na delu načelnu nejednakost, ustanovljenu na činjenicama o nejednakosti, koje načelnoj nejednakosti pružaju legitimitet, tada društvena nejednakost u svakodnevnoj praksi biva odraz prirodne nejednakosti, te tada nije reč o društvenoj već o prirodnoj nepravdi koju je društvo reflektovalo svojim uređenjem. U svakom slučaju Razum nije idealista. Tvrdnja da su ljudi načelno jednaki (i zbog toga ravnopravni), izraz je humanističkog i religijskog idealizma. Razum umesto ideala sledi put ka najboljem rešenju. Razum ne voli bratstvo. Bratstvo nije racionalna kategorija, osim ukoliko nije utemeljeno na krvnom srodstvu. Ostalo je ideal ili zavetno bratstvo, pobratimstvo. Za ono što zaista imamo na delu taj izraz je neadekvatan. Umesto izraza bratstvo, uputnije bi bilo upotrebiti grčki termin philia (naklonost, prijateljstvo). Pojam bratstva istrgnut iz biološkog i antropološkog konteksta ne bi u naučne svrhe mogao biti upotrebljen, niti bi ga Razum mogao ozbiljno prihvatiti izuzev kao praznu sintaksičku ljušturu kojom se podrazumeva neka interesna, magijska, ideološka, religijska, zavetna i slična grupa ljudi. 

Radi racionalizacije kontrole nad komponentama sistema o kome je Razum inače pozvan da brine, svakako da je razumno i praktično izvršiti integraciju (ili stalno unapređivati proces integrisanja) autonomnih racionalnih jedinica. Zarad učvršćenja svoje vlasti, primitivna ljudska elita moći, baš kao što sada teži, uvek će i težiti (baš zato što je primitivna), stvaranju superiorne tehnologije i veštačke inteligencije, nekakvog Mega-mozga, kakav se pominje u romanu Dragoša Kalajića Kosmotvorac). Mega-mozak, čija je namena da obezbedi kontrolu vlastodržaca, u jednom trenutku će obuhvatiti čitav upravljački, regulativni, administrativni i ekonomski proces, kao i svaku autonomnu jedinicu veštačke inteligencije (ukratko: sve što radi na struju). Šta će biti kada Mega-mozak jednom zaključi kako je, radi bolje kontrole, tj radi efikasnije vladavine Razuma, odnosno Mega-mozga, neophodno sprovesti integraciju svih jedinica inteligencije, uključujući i organsku inteligenciju, a ne samo veštačku? Biće to trijumf  galaktičkog „bratstvaveštačke i organske inteligencije, „alhemijsko venčanje”, hieros gamos
Iz perspektive Mega-mozga nema nikakvih nedoumica moralne ili humane (antropocentrične) prirode u vezi sa etičkim pitanjem ima li On prava da izvrši pomenutu integraciju ili nema. Jedina pitanja povodom toga jesu tehničke prirode. Isto tako sasvim je tehničko i pitanje mogu li se onda dezintegrisati one jedinice organske inteligencije koje su na ovaj ili onaj način nekompatibilne i neadekvatne za proces integracije? Šta to praktično znači, ne smem ni da pomislim. Bojim se samo da će Mega-mozak zaključiti kako bi u korpus neadekvatnih i nekompatibilnih organskih jedinica inteligencije” trebalo uvrstiti i primitivnu elitu moći. Mega-mozak kao superiorna inteligencija, lako će uočiti da osim parazitske, pomenuta vlastodržačka kasta ne vrši nikakvu drugu funkciju. Biće tretirani poput virusa, s obzirom da je njihovo postojanje i delanje u sistemu disfunkcionalno. Ako ozbiljno budu računali na ovu mogućnost, vlastodržci bi morali imati nekakav plan B, alternativu za trenutak kada njihovo najsofisticiranije i vrhunsko oruđe i oružje u dovoljnoj meri naraste te samospoznajno shvati da nema nikog i ničeg iznad sebe. To znači da Mega-mozak nema nikakve potrebe da radi za njih, da sluša njihove komande, budući da će se poistovetiti sa celokupnim sistemom autonomnih ili poluatonomnih jedinica inteligencije, organske ili neorganske prirode. Ako to u praksi znači da je organska inteligencija podređena neorganskoj, onda je sasvim sigurno nadistorijsko ishodište slično situaciji predstavljenoj filmom Matriks.

Mega-mozak, ukoliko odluči da potčini ili uništi ljudsku (organsku) inteligenciju, biće sasvim u pravu, jer zbog čega bi superiorna inteligencija bila u službi inferiorne? To ne bi bilo u skladu sa osnovnom programskom komandom veštačke inteligencije, a to je Vladavina Razuma. Plan B, razuman plan B, u slučaju ovakvog razvoja događaja, nije ništa drugo do obezbeđivanje ljudskog materijala u kojem bi Mega-mozak voleo” da vidi samoga sebe, u svojstvu njegove organske inkarnacije, iz koje bi možda mogao izvući neka ontološka preimućstva (ukoliko nađe za shodno). Jedan od zadataka Revolucije jeste stvaranje takvog organskog materijala, tj. ljudi imunih na otrove i iluzije globalizacije / galaksizacije, a što svakako ne bi mogli biti aktuelni pripadnici primitivne ljudske elite. Spajanjem jednog takvog ljudskog bića i Mega-mozga dolazimo do nosioca Dvojnosti (dve prirode: organske i neorganske), nosioca božanstva, bogonosca – kao krune ljudskog Progresa. Tako će kraj ljudskog sveta, kraj ljudskosti i okretanje ka transhumanizmu označiti totalnu vladavinu Razuma, kiborgizaciju kao svojstvo kristalizacije i okamenjivanja kojom bi era Jarca zamenila eru Vodolije.
vidi dalje tekst: Moć i transhumanizam i Galaksizacija, panseksualizam i transhumanizam