Sunday, May 1, 2016

Povratak lunarne muškosti

U ovom tekstu pokušaću da iznesem gledište o reafirmaciji starog i primitivnog, lunarnog, odnosno ženskom principu podređenog muškog elementa, a što smatram tendencijom koja će tek doći do svog punog zamaha. Ta nova aktuelizacija ima svoja ezoterijska obeležja, ali i vulgarna iskrivljenja. Ezoterijski aspekt je otkriven u Knjizi Zakona Alistera Krolija, dok je vulgarni vidljiv kroz dominaciju Senke na kolektivnom nivou današnje civilizacije (vidi: Dominacija senke na svetskom nivou). Tu imamo aktuelizaciju Moćnog Ženskog koje jaše mušku Zver, dominira nad njome i kroti je. Ta Zver je Lav-Zmija (vidi: Babalon, Skerletna Žena i zvezda), ali motiv zveri takođe je povezan i sa simbolikom Bika, budući da je Bik predstavnik zemaljskog elementa, dok je Lav vatreni. Bik je simbolički predstavnik Venere, a Lav – Sunca. Bik je muško načelo u svojstvu oplođujućeg partnera, ali samim tim što je muški element predstavljen u životinjskoj formi, znači da je potčinjen Boginji čije je obličje ljudsko. Žena koja jaše bika je u tom smislu prastari motiv. Žena koja jaše ili kroti Lava, kao što to predstavlja tarot karta XI Snaga ili Strast, takođe ukazuje na potčinjavanje muškog moćnijem ženskom, a što takođe može reflektovati i nekadašnju inicijacijsku situaciju u kojoj mlad muškarac biva uvođen u kultne tajne od strane žene, sveštenice ili veštice (kao recimo Sper od strane gospođe Paterson). U suštini to je odnos Majke i Sina, gde Sin može igrati i ulogu muža te oca njihove zajedničke dece. 
Dakle, imamo motiv kada Boginja sama stvara svog muškarca kojeg potom pretvara u velikog i moćnog Oca, čime se omogućava izlazak iz stanja uroborosa i formiranje muškosti i svesti, što je Erih Nojman pokazao u knjizi Istorijsko poreklo svesti.[1] Taj od ženskog stvoreni muškarac je nosilac primordijalne muške lunarnosti koja je privezak velikom planu ženskog. Nojman ukazuje da su zvezda i mesečev srp astralni simboli koji ukazuju na Veliku Boginju kao kraljicu noćnog neba, sa kojom su arhetipski povezani Mesec i planeta Venera. Na dijagramu kabalističkog Drveta života, atribut staze koja povezuje sefire koji odgovaraju Mesecu (Jesod) i Veneri (Necah) jeste slovo cadi, što se prevodi kao udica, a povezuje se sa kartom XVII Zvezda i astrološkim znakom Vodolija.[2] Zvezda i mesečev srp, to su simboli nove, odnosno aktuelizovane stare, ezoterijske i civilizacijske formule koja počinje od 1904. godine, a čije pretpostavke možemo pratiti barem još pola milenijuma unazad.[3] Ujedno, to je slika novog mesijanskog modaliteta. Naravno, izopačeni oblici formule su već počeli da se generišu istovremeno sa pojavom njenih pretpostavki. Taj novo-stari mesijanski modalitet, kao znak kontinuiteta, takođe uključuje goluba kao Venerin simbol. 
Zmija, kao višeznačni simbol, ovde takođe ima svoje mesto u ulozi muškog entiteta, poput one zmije iz rajskog vrta, kao oploditelj i inicijator. Nojman o vezi Zmije i Žene govori na sledeći način: 
„Nije teško razumeti zašto se Žensko koje začinje često javlja kao posuda koja prima; prikazi žene sa zmijom gotovo uvek ukazuju na taj odnos ženskog prema oplođujućem muškom.“[4] 
Zmija je i jedan od simbola oplođujuće muške htonske moći, a što je suštinsko lunarno svojstvo.[5] Osim toga, kako kaže Nojman, simbol zmije, shodno njegovoj uroborosko-hibridnoj prirodi, može se javiti i kao žensko i kao muško. Kao muški i falički element, zmija se javlja kao deo ženskog ili kao pratilac ženskog. Zmija je poput duha oploditelja, kao bog koji oplođuje, u čemu je slična ulozi Goluba, koji je simbol božanskog duha koji takođe oplođuje, ali i inicira. Golub i Zmija su oplodioci i inicijatori, oni daju seme i znanje. 

U Knjizi Zakona, Therion, naziv za Zver, jeste pratilac Babalon. Kao takav on je oblik lunarne muškosti, (bez obzira na njegova solarna svojstva – koja su neophodna da bi uopšte bio muško), a što je u Knjizi Zakona vidljivo kroz proročku ulogu Zveri. Zver je isto što i Muškarac, otud je broj Zveri i čoveka – 666, uzimajući u obzir heksagram (simboličku geometrijsku ekspresiju solarnog broja Šest) kao simbol muževnosti i solarnosti, tj. svesti. Zver je od ženskog stvoren i od ženskog zavistan entitet, budući da predstavlja personifikaciju destruktivnih atributa Velikog Ženskog. Navodeći preteće ptičje kandže drevnih mesopotamskih ženskih božanskih formi, te pominjući sirene i harpije, Nojman ukazuje da su ti instrumenti za uništavanje i kidanje, često preneseni na figure muških pratilaca Velike Boginje. Biblijska i Krolijeva Zver jeste upravo izraz jednog takvog prenošenja. Ta je Zver u određenom aspektu i pas, noćna životinja, pratilac mrtvih. Za taj aspekt Velike Boginje Nojman kaže da kao: „...gospodarica gornjeg i donjeg puta, ona za simbol ima ključ, faličku otvaračku silu muškog, znak boginje – gospodarice rađanja i začeća.“[6] Kao dobra majka ona je gospodarica istočne kapije, odnosno vratnice rođenja, a u svom strašnom vidu ona je vratnica smrti. Podsetiću da je upravo Ključ jedan od mesijanskih aspekata budući da je taj pojam suštinski atribut Merkurove prirode, koja je, kako sam ranije pokazao, mesijanska. Ključ je Coniunctio, geomantijska figura koja zaključava i otključava, spaja i razdvaja, ali čije je značenje često seksualno.
Rosaleen Norton
Dakle, na delu je reafirmacija ili povratak lunarnog maskuliniteta, čije su vulgarne emanacije često izopačene i karikaturalne. Otud poplava muške nesigurnosti, odnosno opšteg opadanja maskuliniteta što se nadomešta željom za posedovanjem i dosezanjem moći. To više nije patrimonijalni muškarac, koji sebe stavlja u centar sveta, nego bestijalni, poživotinjeni muškarac, podložan ritmovima lunarne prirode. Naravno, i ovakva perspektiva nije lišena nekih prednosti. Na primer, muška seksualnosti više neće biti kontinuirana, solarna, stalna, nego lunarna, periodična, uz nužno uspostavljanje tzv sezona parenja, čime će muškarci doći u priliku da steknu kontrolu nad svojom energijom, koja se u solarnom vremenu nemilice trošila ili susprezala. Povodom toga, vekovima nametani celibat sveštenstva i monogamija naroda su, kako kaže Kenet Grant, razlozi seksualne dekadencije na Zapadu, pa i bitni uzroci masovne pojave homoseksualnosti među sveštenicima, što se kasnije reflektovalo na građane u eri seksualnih sloboda. Sa druge strane, rigidni sistem katoličkog odgoja (a potom i protestantskog), generator je takođe ne retke pojave pedofilije u Zapadnom svetu. Povodom toga Grant kaže da je čovek izmešao vremena i godišnja doba u seksualnom smislu. Po njemu, to je povezano sa promenom magijske paradigme. On to objašnjava na sledeći način: 
„Nakon mnogih stoleća stelarne boginje i njihovo potomstvo smatrani su nelegalnim zbog njihovog pogrešnog merenja vremena. Ovo je na etičkom nivou u ljudskim poslovima protumačeno kao zlo koje je izazvano neodržavanjem vremena (ritma) u seksualnom smislu, pa je poreklo smrti i bolesti povezivano sa tim prvobitnim kultom. Zbog toga su taj kult prognali poklonici Sunca koji su postepeno smenjivali Tifonijance i uzdizali boga kao dete oca, najpre na zemlji a kasnije na nebesima. Ovo je konačno vodilo ka fanatičnom veličanju muškog ideala...“[7]


Franz von Stuck
Čoveka je učinila smrtnim i suštinski osakatila, kako to Grant kaže, zloupotreba sedišta moći vatrene zmije, odnosno kundalini. Nojman kaže: 
„Više puta smo skretali pažnju na osnovnu psihičku činjenicu da se ljudska svest doživljava kao muška i da se, svuda gde se razvio patrijarhalni svet, muško poistovećuje sa svešću i njenim razvojem... Ipak, sa stanovišta svesti, nesvesno se simbolički ispoljava kao žensko, dok se sama svest ispoljava kao muško...[8] Rastuća snaga muškog odgovara jačanju moći svesti u razvoju čovečanstva.“[9] 
U tom smislu je simptomatična biblijska priča o tome kako su Adam i Eva, zgrešivši, pregačama pokrili svoje genitalije i tako razotkrili pred Bogom ono šta su uradili. Solarna seksualnost, kao pandan solarnoj svesti, dovela je do pravolinijskog shvatanja i praktikovanja seksualnog čina, što jeste izopačenje, budući da je pravolinijski doživljaj, kao i pravolinjsko, linearno shvaćeno vreme koje ima tendenciju ubrzanja, zapravo posledica okamenjavanja (saturnizacija) načela solarnosti, a što ima psihičke i fiziološke posledice po ljude. Tako recimo indijski pisac Mani Madukar ukazuje da je fenomen prerane ejakulacije praktično endemska pojava među pozapadnjačenim muškarcima: 
„Seksualni život zapadnog čoveka jedna je od prvih žrtava njegove neumesne žurbe. Delotvornost se meri brzinom kojom jedna osoba uspešno obavlja jedan čin, a uspešan seksualni čin jeste onaj koji dovodi do orgazma – ili bi, bar, na Zapadu hteli da u to verujemo. Drugim rečima, što brže do orgazma, to je snošaj uspešniji. Ovo čudno posuvraćanje vrednosti dovelo je do veličanja muškarca koji može da se pari s najvećim mogućim brojem žena, i žene koja je osobito voljna da odustane od zanosnih predigri civilizovanog seksa. Danas romansijeri prave junakinje od žena koje kao da su večito spremne za parenje...“[10]
O toj manijakalnoj žurbi i njenim uzrocima, koji stvaraju jednu sumanutu inerciju, Konrad Lorenc kaže: 
„Mora čovek da se zapita šta nanosi veću štetu duši današnjeg čovečanstva: zaslepljujuća pohlepa za novcem ili iznurujuća žurba. Bilo koje da je od toga dvoga, u interesu je moćnika svih političkih pravaca da podstiču i jedno i drugo i da do hipertrofije povisuju one motivacije koje čoveka pokreću na nadmetanje... Smatram vrlo verovatnim da pored pohlepe za posedovanjem – ili za višim položajem u hijerarhiji, ili i za jednim i za drugim – veoma bitnu ulogu igra i strah, strah da će se zaostati u trci, strah od osiromašenja, strah da će se doneti pogrešne odluke i da se neće, ili neće više, biti doraslo celoj toj ubitačnoj situaciji. Strah u svakom mogućem obliku je sasvim izvesno najbitniji faktor koji potkopava zdravlje modernih ljudi... Užurbanog čoveka ne mami samo pohlepa, ni najjače primame ne bi mogle da mu daju povoda za tako energično samooštećivanje; njega nešto goni, a to što ga goni može da bude i strah. Strašljiva žurba i žuran strah doprinose da čovek bude lišen svojih bitnih osobina. Jedna od njih je refleksivnost.“[11]


Steffi Grant
O posledicama mentalne kakofonije, podložnosti mentalnom formatiranju i konzumiranju previše informacija, već sam pisao, (vidi Revolucija katastrofe i demon informacija), apostrofirajući na drugačiji način Lorencov zaključak o nesposobnosti modernih ljudi da budu nasamo sa samim sobom, da uživaju u tišini ili da razmišljaju. To je sve posledica uranjanja u vreme, hvatanja koraka sa vremenom, kao poželjnog mentalnog i kulturnog stava modernog čoveka. U suštini radi se o pristanku na potčinjavanje kroz sleđenje trendova bez mnogo razmišljanja o posledicama. Direktna posledica potčinjavanja vremenu jeste inflacija veštački izazvanih ljudskih potreba iza čega stoje prizemni komercijalni interesi i banalni odnosi moći. 

Ulazeći dublje u tumačenje aktuelne bolesti dobrog dela čovečanstva, govoreći o poremećajima koji se odražavaju u morbidnim seksualnim činovima samouništavajuće prirode, Kenet Grant piše: 
„Tamo gde su laici bili efikasno zaluđeni monogamijom, slobodno korišćenje i razvoj seksualnosti bili su zabranjeni za kreativnu upotrebu i zakopavani u sterilni samoerotizam ili nemaštoviti bračni polni odnos. Vreme i navika neutralizuju i uništavaju električne naboje dvojne polarnosti, bitne za prodor u suptilnije ravni postojanja. Sa psihičke tačke gledišta, institucija monogamije dovodi do devitalizacije samih seksualnih sekrecija. One se umaraju, kao što se metali zamaraju i eventualno umiru zbog inercije koju izaziva isključiv oblik polnog snošaja nametnut monogamijom, koja ne dozvoljava svež podsticaj, novo nadahnuće. Telo želje postaje preopterećeno i truli zbog skupljanja otrova u psihoseksualnom sistemu, najpre kod pojedinaca, a zatim kod društva u celini. Sada su brane popustile i mi doživljavamo reakciju nasilja. U društvenoj sferi rezultat će biti u stvaranju s jedne strane pokornih robova suviše apatičnih da bi pružili bilo kakav otpor, a s druge strane, neljudskih automata, zombija, koje isključivo motiviše nazadno i bezosećajno nasilje što prodire iz pakla sputavanja, kao užasni oblici iskrivljene božanske energije, koja se javlja kao ružna reakcija izopačenih misli i perverznih želja. Ta bolest prodire u dublje nivoe nego što su oni psihosomatske prirode. Ona izaziva stvarnu paralizu dubljih centara svesti u kojima je koren same Volje.“[12]


Kao jedna od posledica posledica reaktuelizacije lunarne muškosti – nestaće i pojave kao što je homoseksualnost, koja je kao takva postojala tokom čitave epohe solarne muževnosti, a koja je eksplodirala u aktuelnom međuperiodu prelaska na oživljeni lunarni režim kao reakciju na izopačenje solarnosti. Ponovno ustanovljavanje lunarnog maskuliniteta neće biti samo lunarno nego lunarno-stelarno, čime se najavljuje i promena religijskog mentaliteta. Velika Boginja neće više biti samo boginja ljubavi, čime je, kako kaže Nojman, moć ženskog bila svedena na seksualnost (pa je tako žena postala seksualni objekat), nego će reafirmacijom ratničkog principa (boginja ljubavi i rata, odnosno Jupitera i Marsa, Heseda i Geburaha), koncept Velike Boginje povratiti svoje drevne pozicije prvenstveno u ulozi Velike Majke. Time se nagoveštava i ponovno utapanje muškosti i svesti u primordijalni uroboros, neizdiferenciranost, nakon čega bi ciklus solarizacije-maskulinizacije opet mogao da započne stvaranje novih civilizacijsko-kulturnih oblika. Krug se sužava novim krugom. Svakako da taj proces neće proteći bez „abortusa“, odnosno propratnih izopačenja kojih ćemo se tek nagledatiNaravno, to ne znači totalni nestanak čisto muške, solarne svesti, nego će ta svest bitisati izvan korpusa čovečanstva, na višem nivou ili među posvećenicima. 




[1] Erih Nojman, Istorijsko poreklo svesti, Prosveta, Beograd, 1994.
[2] Alister Kroli je stazi cadi dodelio kartu IV Car, dok je kartu XVII Zvezda povezao sa hebrejskim slovom he. O tome Kenet Grant kaže da je he „pripisana Majci i petokrakoj zvezdi fizičke reprodukcije: dvostruka krv majke predstavljena simbolom Vodolije sa njegove dve struje životodavnog fluida... Značajno je to što Vodolija, taj Zvezdani skup koji simboliše dvojnu struju magijsko mistične energije u čoveku ne povezuje sfere Jesod i Necah (Meseca i Venere) kao ranije, već sfere Zodijaka (Hokmah) i Sunca-Sina (Tifaret), dajući tako ključ za formulu ovog Eona. Nije više taj ograničeni venerijanski zrak koji je pomešan sa Mesecom iluzije i veštičarstva onaj koji proizvodi sjaj objektivnog postojanja, već je to savršena mešavina stelarne struje, koju predstavlja Hokmah, sa strujom solarno-falusne svesti u čoveku. Drugim rečima, priliv stelarnih energija izvan sunčevog sistema se uliva kako bi prosvetlio Sunce našeg sistema, koje je niko drugi do Ra-Hoor-Khuit, Krunisano i Osvajačko Dete, Horus Pobednik.“ Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998, str. 27.
[3] Da ne bude zabune, ova formula nema nikakve veze sa islamom.
[4] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 175.
[5] Nojman pominje pečatne valjke iz akadskog perioda na kojima se pojavljuje zmija pod mesečevim srpom zajedno sa boginjom vegetacije, a što je motiv koji veoma podseća upravo na Evu, zmiju i rajski vrt.
[6] Nojman, Velika Majka, str. 209.
[7] Kenet Grant, Kultovi senke, str. 59.
[8] Ovo je stajalište današnje psihologije, kojim se, po mom mišljenju, na neki način pojednostavljuju stvari. To drevno i praistorijsko žensko/nesvesno stoji nasuprot istorijskom muškom/svesnom te na neki način pretpostavlja superiornost razvojnog, muškog, istorijskog. Ipak, sva mitologija, suštinsko utemeljenje čoveka nastalo je u tom praistorijskom majčinskom svetu pa otud modalitet ljudske psihe tog vremena ne bih mogao nazvati nesvesnim niti bi na ma koji način taj modalitet bio inferioran ili primitivan. Čovek tog nesvesnog doba je na neki način uronjen u večno, u bližem dodiru sa božanskom svešću budući da je tada za čoveka sva priroda bila živa: duhovi i bogovi bili su svuda, pod zemljom i nad zemljom, u šumama, izvorima, rekama, morima, oblacima, biljkama, životinjama, zvezdama. Svest istorijskog čoveka je u poređenju sa tim redukovana svest, sužena, fokusirana na uže Ja. To je suštinska posledica tzv razvoja. Fokusiranje na Ja dovelo je do začetka istorije, što je glavna posledica tzv solarizacije, a što nije bio cilj nego neželjena posledica.
[9] Erih Nojman, Velika Majka, str. 180 - 181.
[10] Mani Madukar, Kamatantra, VAJAT, Beograd, 1982, str. 168.
[11] Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998, str. 31.
[12] Kenet Grant, Alister Kroli i skriveni bog, Esotheria, Beograd, 1997, str. 210-211.

2 comments:

  1. Dali se moze reci da je cista muska i solarna svest koju pominjete na kraju teksta aseksualne prirode?.Dali se moze reci da je osoba usla u modus lunarne muskosti ako nakon intezivnog seksualnog zivota postane RELATIVNI apstinent?.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Čista muška i solarna svest je nadseksualna ali ne i aseksualna. Modus lunarne muškosti podleže periodičnoj seksualnosti. Uporedi to sa životinjama. Kada je lunarni muškarac zainteresovan, onda je veoma zainteresovan, mnogo jače nego što je to slučaj današnjih ljudi, a kada se nalazi izvan "sezone parenja" onda je prosto nezainteresovan.

      Delete

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.