Friday, May 6, 2016

Kolektivna svest, pad čoveka i survavanje zlata

U ovom tekstu sam počeo od Karlosa Kastanede, a preko Bele Hamvaša, završio sa zlatom i finansijskim kapitalom kao izrazom fiksacije kolektivne svesti. Na prvi pogled nepovezane i nespojive stvari, ali da bih bolje osvetlili suštinu onoga na šta želimo da ukažemo, ponekad je potrebno napraviti veliku digresiju. Često uhvatim sebe u čvrstoj uverenosti da je razvoj kolektivne svesti izraz jedne od mnogih obmana našeg vremena. Dozvolite da pojasnim, pozivajući se na Karlosa Kastanedu. Svest nipošto ne raste na kolektivnom nivou nego se fokusira u jednom određenom pravcu. Kastaneda je to objasnio učvršćavanjem skupne tačke većine ljudskih bića na jednoj poziciji. Da se podsetimo, skupna tačka je jedna specifična energetska organela na površini energetskog tela ljudskog bića viđenog kao svetleće jaje koje sastavljeno od finih energetskih vlakana. Funkcija te organele jeste da poput antene hvata energetska vlakna iz okoline i skuplja ih u sebe na osnovu čega mi opažamo. Pomeranjem njene pozicije na energetskom jajetu menja se i percepcija, a što se prirodno dešava recimo kad spavamo, dok čarobnjaci namerno manipulišu njenim položajem. Takođe, Kastaneda je pravio razliku između povišene svesnosti i pomeranja položaja skupne tačke Povišena svesnost je privremeni fenomen i ne može trajati stalno. Povišenje svesnosti se iznimno dešava i kratko traje. U Kastanedinom slučaju to je činio njegov učitelj Don Huan, koji je uspevao da ga dovede u stanje koje je nazivao povišenom svešću
Dakle, ne dešava se svima bilo kad, bilo gde i bilo kako. Teško da bi takav fenomen bio kolektivan, osim ukoliko se najednom ne bi pojavila neka neočekivana sila i kompletno podigla nivo svesti čovečanstva. Međutim, jedino što je u našem slučaju kolektivno jeste fokusiranje skupne tačke na određenoj poziciji. Kastaneda je objasnio da većina ljudskih bića ima pozicioniranu skupnu tačku na određenom mestu, pa i onda kada se ona kreće, to čini na način karakterističan za većinu ljudskih bića. Tim kolektivnim nesvesnim dogovorom, ljudska bića stvaraju i održavaju tzv stvarnost. Kako je i kada došlo do fiksiranja skupne tačke na tom određenom mestu ljudske energetske čaure, Kastaneda nije objasnio. Pretpostavljam da se to može dovesti u vezu sa pojavom sile / entiteta koju je nazvao letačima a koja čini deo sistema univerzuma koja ima dve uloge: da svest umirućih nosi ka kljunu Orla, odnosno ka slikovito iskazanoj predstavi sile / entiteta koja stvara i rastvara bića; a druga uloga se ogleda u proždiranju svesti. Dobar deo rada posvećenika tradicije koju opisuje Kastaneda jeste oslobađanje iz položaja hrane za letače.
Sa druge strane biblija ističe pad čoveka, odnosno izgon iz rajskog vrta, a što može biti protumačeno i u ključu Kastanedinog učenja kao simbolički izraz kolektivne promene položaja skupne tačke izazvane intervencijom neke više sile. U međuvremenu, kroz istoriju, pojavljuju se genijalni ljudi, ali to je opet individualni fenomen a ne stvar kolektivne evolucije. Pod genijalnim ljudima podrazumevam nosioce baklje, kako ih je Alister Kroli pominjao: 
„Buda je rođen kao princ, a umro je kao prosjak. Muhamed je rođen kao prosjak, a umro je kao princ. Hrist je ostao nepoznat godinama nakon svoje smrti…. a jedno je zajedničko svoj trojici – odsustvovanje. Ne znamo ništa o Hristu u vremenu od njegove dvanaeste do tridesete godine. Muhamed je nestao u pećini. Buda je napustio svoju palatu i otišao u pustinju. Svaki od njih, savršeno ćutljiv pre nestanka, po povratku je odmah počeo sa propovedanjem novog zakona… Čak i u legendama divljaka nailazimo na istu univerzalnu stvar; neko ko nije ništa posebno odlazi na duže ili kraće vreme i vraća se kao veliki iscelitelj; i niko ne zna šta mu se zapravo dogodilo…. Odlazi niko, a vraća se neko.“.“[1] 
Odsustvovanje koje naglašava Kroli, jeste – kako je to pokazao Elijade u knjizi Rasprava o istoriji religija – lunarno svojstvo, s obzirom da i Mesec ciklično nestaje i pojavljuje se u različitim oblicima, odnosno fazama. Takođe, Mesec igra i ulogu inicijatora. Dakle, povremeno u ovom gvozdenom dobu zasjaji koja zvezda na horizontu pa se oko nje zaroje mahom manje sjajne zvezdice nastavljača, sledbenika i baštinitelja lika i dela, koje neretko potpuno izvitopere osnovne premise njihovog vođe. Svi ti proroci, geniji, verovesnici, oni su ti koji čine skokove, a nama ostaju njihove reči ili svedočanstva o njihovim delima, a češće imamo tek gomilu interpretacija njihovih reči i dela.
Božanske sile su odsekle ljude iz sfere direktne komunikacije korišćenjem božanskog ili anđeoskog jezika (vidi Drevni magijski jezik). Ljudi se više nisu mogli obraćati direktno bogovima onako kako su to mogli Adam i Eva te njihovo potomstvo sve do trenutka kada su bogovi to sprečili. Ljudski element, osim što je prognan iz rajskog vrta, ovim je izgubio i mogućnost direktne komunikacije sa božanskim planom. Dakle, nema čovek šta da postaje ili napreduje, nego je samo potrebno da se seti ko je i šta je. Sila se sa visina spušta, (to je Mač, o kome sam već govorio, vidi Pretpostavke mesijanstva II plameni mač kabale), a iz dubina uzdiže (Zmija). Čovek je stvoren od zemlje, ali je stvoren i od božanske tvari. Suština inicijacije je u tom smislu podsećanje, sročeno ka aktiviranju nadlične memorije. Ako čovek smatra da evoluira, da se razvija, to znači da priznaje da to nešto ka čemu stremi on nije. A to suštinski nije tačno, jer čovek upravo to jeste – čovek je bog, samo je potrebno da se probudi iz ljudskog i utone u božanski san, ili iz sna ljudskog u božansku budnost. Ne može nešto što je nastalo od zemlje da se uzdigne do zvezda a da se pritom cela Zemlja ne uzdigne. Dakle, nema ništa od razvoja, jer podsećanje onda nema smisla, niti buđenje, pošto bi takav čin značio povratak u ništavilo zemaljskog praha. Umesto toga više bi smisla imao alhemijski pojam dozrevanja, odnosno pretvaranja ljudskog olova u ljudsko zlato, ali ne vidim da je to slučaj. Ideja pravolinijskog razvoja od nižih ka višim strukturama protivna je drevnim doktrinama oličenim mitovima o kraju sveta koji impliciraju novo stvaranje nakon zakonomernog perioda propadanja i dekadencije. U skladu sa tim mi živimo u vremenu degradacije zlata ka olovu, s tim što je (ljudsko) zlato u velikoj meri odavno iščezlo. (Vidi teksotve Vreme, novac, zlatna podloga čovečanstva i Doba vodolije i svetski socijalizam).

Kosmogonijsko delovanje kroz izgradnju lične lože ili tekije (vidi Izgradnja ličnog hrama), kako je kome zgodno, imaginacijske mandale, jeste aktuelizacija božanske prirode čoveka. Ruah ne može ljudsko biće iščupati iz okrilja Velike Majke kao gospodarice rasta, razvoja i dozrevanja, odnosno vremena, već je to – da parafraziram Knjigu Zakona – volja oslobođena strasti za rezultatom, i to ona volja koja ne postaje slabost onda kada se zaustavlja da bi pitala ZAŠTO, pomislivši da je Razum načelo merodavnosti a ne činilac nepoznat i tajanstven; dakle sve ono što nije na snazi u današnjem svetu čija modernost uranja u vreme i ne teži da ga prevaziđe nego da utiče na njegov tok i tako ubira plodove dozrevanja. Tu dolazimo do suštine problema.
Bela Hamvaš, u kratkom eseju pod imenom Rene Genon i metafizika društva (1942), daje zanimljiv istorijski pregled značenja i značaja zlata, a što je od koristi u ovim razmatranjima, kao merilo ogledanja mentaliteta i zabluda modernog doba. Navešću najznačajnije momente: 
„Kada su španski osvajači upoznali praameričko društvo u Meksiku, na poluostrvu Jukatan, i u Peruu, pala im je u oči bliska veza između zlata i vladara. Tada to niko nije razumevao. Zlato nije bilo novac, nije bilo imovinsko dobro, nije bilo nakit ni ukras u današnjem smislu. Izgledalo je da je sve zlato pripadalo vladaru, bilo gde da se nađe i bilo gde da je. Vladar, međutim, nije koristio metal..." 
"Bilo je nekog poistovećenja između bića vladara, zlata i činjenice vladavine. Što se može naći i u starim egipatskim, kineskim, hindu i bliskoistočnim društvima. U ovom teškom, čarobnom metalu prigušenog sjaja, u njegovom blistavilu poput sunca, kao da je zaustavljena svetlost značila samu vladavinu. Ali iz korena drukčije nego što se danas shvata vladavina. Vladavina nije bila večita aktivnost kao kod nas, neprekidna delatnost instinkta vlasti. Vladavina je pasivna činjenica, kao što je sunce pasivno, kada samo postoji, a njegovi topli zraci su izvor života. Aktivitet vladara je nedelovanje (Tao). Sunce – zlato – vladar su rođaci, ako i ne u zemaljskoj, ono u kosmičkoj perspektivi. Analogije. Zbog toga je kineski vladar sin Sunca; Ra je u Egiptu inkarnacija boga Sunca; u Indiji to znaju isto kao i u Meksiku. Da se tradicija u svim vremenima i među svim ljudima, čak i sasvim pozno, shvata monolitno, primer za to je Luj XIV koji je sebe nazivao kraljem sunca. Sunce je samo drugi izraz za boga, jer je Sunce simbol boga. A kada zlato pripada samo vladaru, to znači da zlato pripada samo Suncu, odnosno zlato je samo Sunce i sve je to samo simbol i analogija: znak središta: Bog..."
 "Zlato ne pripada vladaru, nego bogu. Nikogović, biće od mesa ne može imati od njega ni mrvicu. Za profanog čoveka koji je držao kod sebe zlato svi su smatrali da vrši svetogrđe i u Kini, Indiji, Egiptu, Peruu, i u staroj Haldeji. Sasvim je bilo prirodno što mora da umre. Jer ko za sebe skrije jedno jedino parčence zlata, taj je skrio jedno parče svetlosti i sunca koji pripadaju svakome i taj je skrio za sebe jedan deo moći na koji nema pravo. Sebično i lično grabi za sebe nešto što pripada celom svetu. Opakijeg greha od ovoga uopšte nema. Skrivanje materijalizovanog sunčevog svetla znači da je kosmički poredak poremećen i da je simbol boga obeščašćen. Zlato se nalazi na crkvi i u crkvi, a jedino pripada bogu koji ga zrači na ljude. Ako je vladar okružen zlatnim predmetima, to ne znači da je metal sada postao njegov plen, kao što za njega ni vladavina ni moć nisu plen. I kralj je samo simbol i čuvar..." 
"Metafizička veza zlata i vremena prilično je jasna u ovom pogledu, kao: zlatno vreme, zlatno doba, ili: „vreme je novac“, gde novac zapravo znači zlato. Ekvivalent vremena je zlato. Ako od nečijeg života tražim vreme, to mu moram zlatom nadoknaditi, jer jedino ono odgovara izgubljenom vremenu. Ljudi i nisu plaćeni zbog rada, nego zbog vremena, plaćanje za rezultate rada već je simptom poznog i materijalističkog razmišljanja. Kome oduzimam sunce, moram mu suncem vratiti. Sunce je gospodar vremena i znači samo vreme, kao što zlato nije ništa drugo do koncentrisana sunčeva svetlost, ništa drugo do koncentrisano vreme. Zlato je materijalizovana večnost. Zato je – skupo..."
"Dok je zlato stiglo do današnjeg stadijuma, kada je postalo valuta, sredstvo plaćanja, pokriće za novac, nakit, tabakera, lanac za sat filmskih diva, berzanskih špekulanata i belosvetskih karakondžula – prevalilo je veliki put. Odmah treba reći: nizbrdo. Kralj je počeo da ga smatra svojim. Ali istovremeno tada već u središtu nije bio Bog, vaseljensko Sunce, životvorna transcendentna Moć. Kralj je postao čovek a ne božanski Filaks. Zlato je njegovo privatno vlasništvo. Već samo plen i luksuz. Ali istovremeno je potamnela kosmička božanska svetlost, a istovremeno je nestalo zlatno doba. Jer zašto je manji greh ako kralj skrije zlato od sveta nego ako to učini običan lopov? Kada je prvi kralj tutnuo u džep zlato, tutnuo je u džep neograničenu dobrotu nadljudske božanske Moći i njenu životvornu snagu, rezervisao njen deo za sebe i time poremetio snagu svetlosti koja je svima zračila, koja je održavala zlatno doba. Zlato je postalo kraljevo – individualno, sebično, demonsko, crnomagijsko. Nije više svetlost bez smetnji sijala na život, a zemlja se pomračila. Vreme se pomutilo..."
"Drugi je korak kada je već zlato iskliznulo i iz kraljeve ruke i srozalo se još niže u ruke ratnika viteza, sanskrtski: kšatrija. Još niže kada je postalo plen vaišija. Već novac. Trgovačka roba. Već sunčevu svetlost stavlja na sebe žena malog dućandžije, zlatom se plaća životinjsko meso, zemlja i repa. Zlatom se sve može postići. Već je trgovačko. Ali zlato se ni tu nije zaustavilo. Srozalo se među šudre, i zbog zlata su počeli da ubijaju skitnice i razbojnici i gusari, a zlato je postalo san masa. I ološ se dočepala zlata i svako je mogao sebi da načini krunu kakvu hoće, ako može. Jer sada je odlučivala jedna jedina stvar: koliko ko zlata ima. Ko ga ima više, moćniji je, jači, izuzetniji, srećniji. Sunce se spustilo među vitezove, zatim među trgovce, zatim u masu. Vreme ga je sledilo: doba je postajalo sve izdrobljenije, tamnije, nemirnije. Vlast je iz ruku aristokratije došla u ruke trgovca građanina, na kraju u ruke naroda. U rukama šudre zlato više nije simbol, nego tek materija: metal... Ali time što je potisnuto u materiju, pretvorilo se u zlo.“
Primer survavanja zlata, odnosno devalvacije njegovog značaja i značenja u ljudskoj svesti, ukazuje na rad kontrainicijacijskih sila otrovne lunarnosti. Iz tog ugla baca se jasnije svetlo na ahrimansku prirodu onog što se smatra Razumom, čiji je suštinski greh – redukcija, odnosno svođenje kvaliteta u kvantitet. Tako kvantitet postaje merilo svih stvari, zakucavajući skupne tačke ljudskih bića za jedan krut i rigidan percepcijski sistem. Sve što ide u prilog svetskom kapitalu je štetno za život na planeti Zemlji, za sve ljude, biljke i životinje. Svetski finansijski kapital je oblik ne-bića. To je osnovna premisa iz koje izvlačimo sve političke i ideološke implikacije. U praktičnom smislu ta je premisa jedno od idejnih pomagala za odlepljivanje fokusiranosti na materijalističku racionalnost. 


1) Alister Kroli, Magika, Esotheria, Beograd, 2004, str. 26.