Saturday, May 21, 2016

Galaksizacija, panseksualizam i transhumanizam

H.R. Giger - prorok transhumanizma, panseksualizma i galaksizacije
Posmatrano sa čisto psihološkog stanovišta sloboda nije ništa drugo do nesputano ispoljavanje nagona. (Pseudo)revolucionarni zahtevi za slobodom podrazumevaju uspostavljanje takvih društvenih odnosa i izgradnju takvih institucija koje bi omogućile slobodnije ispoljavanje nagona, odnosno manifestovanje iracionalne strane ljudske prirode kroz racionalizovanu i legalizovanu formu ostvarenja određenih prava i zadovoljenje tzv interesa onih koji se osećaju potlačenima, eksploatisanima, obespravljenima, ugroženima i sl. U taj korpus društvenih grupa (koje se inače u datom društvenom poretku ne osećaju dobro) mogu biti uvrštene razne socijalne klase, staleži, zatim kakav potčinjeni i frustrirani etnos, rasa, ili neka manjina. Suština dosadašnjeg revolucionarnog i pravednogzahteva ogleda se u tome da ispoljavanje nagonske sfere ugrožene grupe u okviru nekog društva, bude omogućeno uz manje ili bez ikakvih prepreka pozitivne prirode iz oblasti morala, normi, običaja ili prava. To je naravno uvek na štetu onih grupa koje već uživaju određene privilegije ili prestižnije društvene pozicije, bilo da su ih sami stekli ili su ih nasledili od predaka. Dakle, takvi zahtevi su uglavnom obojeni egalitarizmom, a zapravo se tu često radi o revanšizmu.

Neko traži ravnopravnost, slobodu od ropstva, neko hoće secesiju iz neke političke zajednice te formiranje posebne države, drugi žele da vladaju ili intenzivnije učestvuju u vlasti i deobi ekonomskih dobara itd. Oni najugroženiji bore se za puko preživljavanje. Međutim, ukoliko se neki narod danas bori za opstanak, sutra će se boriti za ostvarenje političke dominacije u regionu. Zahtevima nikad kraja. Pohlepa može da menja oblik delovanja, te kako to uočava sociološka imaginacija tzv formalističke sociologije, neki interes može uzeti različite forme, ali i jedna forma može da bude u funkciji različitih interesa. Naposletku sam interes nije ništa drugo do racionalizacija, racionalni izraz nagonskih sila u čoveku, čiji je etički izraz pojam pravde. Moj interes je, dakle, nešto pravedno. Pravedan je moj interes, jer je moj! 
U knjizi Ključ misterija, u poglavlju Logički temelj misterija, Elifas Levi kaže da je cilj svakog protestantizma i svih demokratija da zamene legitiman despotizam zakona ljudskim proizvoljnim suđenjem, odnosno, da autoritet zamene tiranijom. Po Leviju, ono što ljudi nazivaju slobodom nije ništa drugo do sankcionisanje nelegitimnog autoriteta, tj. fikcija moći koju ne podržava pravi autoritet. On kaže da je Kalvin protestvovao protiv lomača u Rimu, da bi time sebi stvorio pravo da spali Mihajla Servetusa. I dalje upozorava da svaki narod koji se oslobađa od nekakvog Čarlsa I i Luja XVI posledično mora biti podvrgnut jednom Robespjeru i jednom Kromvelu, dok se iza svih protesta protiv legitimnog papstva, skriva se manje ili više apsurdan antipapa. Naravno, mogli bismo otići korak dalje te Levijevom zaključku u vezi papskog legitimiteta suprotstaviti gledište koje je u knjizi Pobuna protiv modernog sveta, u poglavlju Univerzalnost i centralizam, izneo Julius Evola. On o degradaciji ideje regere kaže da se odvojivši od tradicionalne duhovne osnove postala samo laička, svetovna i centralizatorska. Osvrtom na drugi aspekt izopačenja, uviđamo da svaka sveštenička vlast koja ne poznaje imperijalnu funkciju – kao što je bio slučaj s Rimskom crkvom u periodu borbe za investiture – teži upravo obesvećenju koncepta države ili kraljevskog dostojanstva. Time sveštenička vlast, kaže Evola, doprinosi, često i nesvesno, oblikovanju onog svetovnog i realističkog mentaliteta koji će kasnije neizbežno ustati protiv same svešteničke vlasti i osujetiti svako njeno stvarno uplitanje u telo države. Dakle, kako to dalje u tekstu zaključuje Evola, prizvani duh odvući će sa sobom onoga ko ga je prizvao.

Liberali su, poput komunista, deca pentagrama, iznikli iz semena kalvarijskog krsta. Prvi predstavljaju beli ili žuti pentagram, a drugi crveni. U optici evropske političko-ideološke prakse, beli pentagram oličava desnicu, a crveni levicu. Oni su ovaploćenje slepih sila Hermesovog štapa predstavljenih zmijama, ali bez one etičke vertikale predstavljene upravo tim štapom koji zmije drži pod kontrolom. Dekadentnost hrišćanstva, prevashodno onog na Zapadu, polomila je tu etičku vertikalu delovanjem manifestovanim na planu organizacije društva. U želji da nadvisi kraljeve i careve, poslednje ostatke faraonsko-cezarskog solarnog principa, Crkva je kao lunarni princip, omogućila oslobađanje one dekadentne strane lunarnog potencijala. Tako je država, odnosno carstvo-kraljevstvo sekularizovano i desakralizovano od strane onih koji su načelno nosioci religioznog i sakralnog. Rezultat su pobesneli demoni koji pustoše Zemlju.
(Pseudo)revolucionarni slobodarski zahtevi stoje u tesnoj vezi sa veoma jakim kompleksom emotivnog naboja gde se prepliću mržnja, strah, strast, pohlepa, zavist, osvetoljubivost, ona inferiorna ljudska strana. Naravno, prisutan je i mističan žar revolucije, opsednutost revolucionarnim idealima, altruizmom, pravednošću, patriotizmom, a što nakon izvršenog revolucionarnog prevrata i uspostavljanja zahtevanih pravednih” društvenih odnosa i institucija, često iščili put apstraktnih sfera demagogije novih vlastodržaca. Novi vlastodršci, pozivajući se na (i mitologizujući) revolucionarnu borbu do nadljudskih dimenzija, legitimišu te legalizuju novi, zapravo ilegalni društveni poredak i nove (njihove i uzurpirane) privilegije. Pravi iskreni revolucionari poneti mističnim ideološkim žarom revolucionarnog pokreta i njegove neprekidne akcije, tzv deca revolucije, zavedeni slatkastom mistikom ideala pravde, naposletku bivaju zbrisani ili marginalizovani od strane revolucionarnih uzurpatora, koji su uzurpirali i samu revoluciju, ili se pak i sami pretvore u takve.

Revolucija, osim što revolucioniše društvene odnose, to isto čini i sa pojedincima.  Uzurpacija a ne pravda, realni je motiv revolucija, odnosno uzurpacija viđena kao pravda. Pljačka, a ne pravedna preraspodela društvenih dobara.” I ne samo pljačka, i ne samo uzurpacija! Rekao bih da je pre na delu ona univerzalna sadistička crta ljudskog karaktera koja uživa u zločinu, ponižavanju, nanošenju bola, silovanju i divljačkom iživljavanju. U vanrednim situacijama, naročito ukoliko se neprijatelj percipira kao neka podljudska, niža vrsta (vidi: Moloh zapadne civilizacije), pripadnici samoproglašene ili samopodrazumevajuće više” ili pravedne” vrste prema njima ispoljiće demonsku mržnju, bes i destruktivnost. Sa manijakalnim uživanjem i neskrivenim gađenjem ubijaće njihovu decu, baš kao što zgroženi i u blagoj panici ubijamo bubašvabe u kuhinji. Svaka vanredna situacija otvara manje ili više prostora za taj manijakalni demonski žar ubijanja i iživljavanja. Revolucije i ratovi takvo stanje u trenutku legitimišu. I nije cilj samo likvidirati neprijatelja. Neophodno je da neprijatelj što više pati, da bude ponižen. I sve se to dešava u ime nacionalne slobode i emancipacije, u ime vekovnih težnji za konačnim rešenjem nacionalnog pitanja, u ime odbrane civilizacije i kulture od varvara, u ime više integracije, pravde, nacionalnog buđenja, u ime povratka veri i tradiciji, u ime istine, lepše budućnosti, slobode, u ime predaka, u ime potomaka, u ime pravde, u ime Boga… Nikada u ime onog što zaista jeste. 

Danas, kao posledicu pobede niza pseudorevolucija, imamo situaciju i stvorena očekivanja po kojima biti zdrav, normalan, slobodan od raznih opsesija, ne-perverzan, ne-pedofil, ne-zavisnik od neke droge ili ne-pobornik nekog kulta, subkulturnog trenda ili pokreta, biva sve ređi i omraženiji slučaj. Takve osobe uskoro će se smatrati asocijalnim. A možda će završiti i u nekoj ustanovi, pod nadzorom i terapijom. U svakom slučaju biće inkriminisane. Primećujemo mnoštvo društvenih pojava (realizovanih na principu ljudskih prava i građanskih sloboda), kojih je u esencijalnom obliku bilo i pre, ali sigurno da nisu nikada uživale pravo građanstva te bile podignute na nivo političke korektnosti. Kao primer pogodan za dalju analizu u ovoj raspravi, može poslužiti danas sanktifikovan homoseksualizam. Homoseksualnost danas predstavlja specifičan politički fenomen. Homoseksualci dobijaju jednu posebnu dimenziju. Oni nisu isto što i sav ostali narod: žene, deca, muškarci, starci, pripadnici nekog etnosa, rase, vere... Oni su homoseksualci, kategorija za sebe. Budući najosetljiviji (kao kategorija, kao vrsta koju tradicionalni sistemi svugde diskriminišu i inkriminišu), njih bi trebalo poput belih nosoroga najviše zaštiti. U praktičnom smislu, ukoliko bi neki brod poput Titanika tonuo, prvenstvo prilikom evakuacije imaju homoseksualci, a potom trudnice, deca pa ostali. Ne dozvolite da smetnemo sa uma kako bi iz te privilegovane kategorije trebalo apstrahovati zaražene HIV-om, koji od svih homoseksualaca imaju apsolutno prvenstvo prilikom evakuacije, budući da su kao nosioci dve diskriminisane i ugrožene kategorije, oni na listi prioriteta društvene i političke protekcije. To znači da bi u slučaju neke kataklizme ili nesreće trebalo da spašavamo one koji će uskoro umreti ili one koji nisu u stanju ili nemaju volje da se reprodukuju. Bila bi to plastična ilustracija kako je humanizam pojeo samoga sebe, odnosno čoveka.
Homoseksualnost je spartanski ideal muške ljubavi. Homoseksualnost je nekada bila privilegija moćnih, bogatih, snažnih, genijalnih, porok filozofa, pesnika, kraljeva, papa, aristrokratije, a danas je to masovna plebejska zabava. Kao što je nekada šah bio kraljevska igra, danas se to svodi na dokono vegetiranje besmislenih penzionera. Sa te tačke gledišta, gej i love parade, kao i slične masovne zabave obesmišljenog, podivljalog puka, koncerti, festivali, kojekakve gluposti, na kojima se omladina i oni malo stariji, masovno okupljaju, opijaju, drogiraju i seksualno opšte - jesu masovna postmoderna karikatura drevnih svetih orgija! Puk ne zaslužuje tu vrstu neprimerenog opuštanja, dok se Gospodari muče i naprežu vijuge kako da sačuvaju civilizaciju ili osmisle novi oblik ropstva. Homoseksualizam je poput pedoseksualizma – ekskluziva Gospodara, dok geaci imaju biti osuđeni na bljutavost jednosmerne i vulgarne heteroseksualnosti, kao nečeg što prirodno proizilazi iz njihovog karmičkog položaja! Homoseksualac je ničeovski natčovek, ali ga je vulgarnost današnjeg doba svela na degradirajući koncept masovne zabave i forme nekakve seksualne orijentacije. Gej orijentaciju ne bi trebalo glorifikovati, već obeshrabriti neinteligentne i priglupe da ponižavaju uzvišenost homoseksualnog poziva svojim prisustvom. Homoseksualnost je životni poziv koji nadilazi život onog ko je pozvan. To je svojstvo heroizma. Ne može svako biti homoseksualac samo zato što mu je to privlačno. Tu bi valjalo napraviti oštru selekciju, izvršiti podelu na Homoseksualce i kojekakvu ljudsku živinu sa homoseksualnim sklonostima čija je svrha da zadovolji uzvišenu homoseksualnu Gospodu.

Izraz homofobija implicira stav da su homoseksualci društvena pojava koja spada u kategoriju manjina (za sada), baš poput neke tradicionalno definisane manjine kao što su etničke, rasne ili verske. Ovo ne znači da je homoseksualnost neprirodna pojava. Ono što deluje neprirodno, umetnuto, veštački, jeste to da se oni koji upražnjavaju jednu vrstu seksa, tj oni specifično seksualno orijentisani, imaju tretirati kao posebna vrsta ljudi, kao posebna manjina, bez obzira što se insistira da se oni prihvate kao normalne i sasvim obične osobe. Upravo ih svetlost tih reflektora insistiranja čine nenormalnim i neobičnim. One koji upiru te reflektore ne zanima homoseksualac kao čovek, nego čovek kao homoseksualac. S obzirom da su tri navedene manjinske kategorije (etnička, rasna, verska) ujedno i političke kategorije – tj mogu biti politički subjekti – to znači da i homoseksualci postaju politička kategorija. Automatski, homoseksualizam postaje političko a ne pitanje individualnog izbora. Međutim, ta vrsta političke orijentacije postaje privilegovana... 
Dakle, nije greh biti homoseksualac, ali uzdizanje homoseksualnosti na pijedestal političkog i društvenog faktora otvara put politizaciji nekih još alternativnijih vidova seksualnosti. Uzdizanjem homoseksualnosti u domen politike, kulture i prava, među organske grupacije, dobićemo nametnutu još jednu, zaista veštačku podelu više, još jednu klicu društvene shizofrenije i paranoje. Time će biti proizveden još jedan povod za ograničavanje ljudske slobode u ime slobode, u ime slobodnog ispoljavanja nagona, a što je bio cilj novovekovnih revolucija na Zapadu. Kao posledicu toga imamo ideološko redukovanje čoveka u ime čovečnosti te njegovo identifikovanje kao člana društva, kao građanina, isključivo na osnovu njegovih seksualnih opredeljenja. To što je neko genije ili kreten, talentovan ili lenj, Azijat, Evropljanin ili Afrikanac, dolazi na drugo mesto pred činjenicom da je homoseksualac ili nije. Ljudsko se na ovaj način svodi na seksualno. Kao da seksualnost u potpunosti definiše i determiniše ljudsko biće, pa stoga seksualnost predstavlja osnovnu antropološku i političku pretpostavku društvene identifikacije. Seksualno opštim, dakle postojim! Rekao bi neki novi Dekart. I bio bi mnogo više u pravu nego sam Dekart, onaj koji je misleći postojao.

Sa stajališta pseudocivilizacijskih merila, svi identiteti, sva poistovećivanja čoveka sa bilo čime, jeste nešto inferiorno spram tog osnovnog – seksualnog – opredeljenja. To je osnovni pseudocivilizacijski kliše svrstavanja. Kao da čovek, osim svojih seksualnih sklonosti, nema nikakvih drugih kvaliteta na osnovu kojih bi mogao legitimisati svoja opredeljenja i svoje osobenosti, svoju samosvojnost. Vidimo da su nacija ili narod, vera i rasa, divljač za odstrel, štetočine koje ugrožavaju krhku eko-strukturu na kojoj mirno pase njegovo veličanstvo Beli Nosorog koji je gej. Otud je primetna težnja za diskvalifikovanjem i disperzijom tradicionalnih identitetskih kategorija koje predstavljaju smetnju razvoju današnje pseudocivilizacije. To ukazuje koliko je seksualnost važna za tu pseudocivilizaciju. Međutim, tu nije reč o reproduktivnoj već o jalovoj, masturbativnoj seksualnosti koja ne služi ni u svrhu reprodukcije, niti u svrhu postizanja nekog transcendentalnog postignuća po uzoru recimo na tantrizam, a što seksualnost čini smisaonim i svrsishodnim svojstvom bića. 

Ideološki principi pseudocivilizacije svakodnevno potvrđuju njenu antinacionalnu, antifundamentalnu i antirasnu orijentaciju. No, to tako izgleda na prvi pogled. Njena intencija je dublja. Nije li svaka samosvesna nacija (odnosno svaki nacionalno svesni pripadnik neke nacije ili etnije) uvek, manje ili više, nacionalistički orijentisana – u smislu vrednovanja same sebe? Nije li svaka religija, ukoliko beskompromisno drži do svojih osnovnih načela „fundamentalistička”? Nije li čak i rasno određenje rasističko? Ukoliko neko visoko vrednuje sebe, svoju porodicu, poreklo, narod, svoju veru, vrednovaće i svoju rasu. Suštinu pseudocivilizacijskog animoziteta čini animozitet spram svakog, uslovno rečeno, organskog, ali prirodno izraslog, tradicionalno i istorijski samoniklog identiteta i kolektiviteta. Pritom, rasa, etnos ili politički organizovan etnos u svojstvu naroda, odnosno nacije, verska organizacija, spadaju u taj osnovni korpus istorijski samoniklog identiteta i kolektiviteta. U skladu sa tim, pseudocivilizacija je na svom pohodu totalne dominacije nad ljudima, prevashodno antinacionalno, antireligijski, antirasno, ali i antifamilijarno nastrojena. Pseudocivilizacija za svaku od tih kategorija nudi svoju pseudo varijantu, odnosno supstrat. Supstituciju za porodicu predstavlja homoseksualni brak. Stvar će biti zaokružena kada u takve brakove počnu da stižu deca, usvojena ili klonirana, naručena kod instant majki i sl.
Ako se trend politizacije homoseksualnosti nastavi, za očekivati je da će se pojaviti neke još ekskluzivnije i apsurdnije manjine. Nije daleko dan kada će se postaviti političko pitanje prava nekrofila, kanibala, zoofila, koprofila, pedofila i x-fila, koji će tražiti kolektivna prava, slobodu javnog manifestovanja, prestanak sramne diskriminacije i segregacije, te će zahtevati za sebe politički status manjine, čime će biti zaštićeni od većine koja ih ne razume, ugrožava i sl. Nije daleko dan kada će biti sklopljeni prvi brakovisa životinjama, mrtvacima, sa biljkama, predmetima, ili pak multilateralni brakovi. Mislim na posthumno venčanje na osnovu oporuke u kojoj se precizira trajanje braka i nakon smrti jednog supružnika. Jesmo li sigurni da nema onih koji se ne bi rastali od svog partnera čak i kada je ovaj upokojen? Zašto im to onda ne bi bilo omogućeno? Ideja venčanja sa mrtvima ili sa neljudskim bićima nije plod moje bolesne mašte već ima duboke korene u drevnoj magijskoj prošlosti. Mag se venčavao sa određenim predmetima moći ili sa životinjama, ne bi li stekao određena svojstva njihovih entiteta. U biti venčanje je magijski čin, a brak magijska institucija. Pseudocivilizacijska perspektiva braka u tom svetlu nije ništa drugo do crna magija. Ako je brak nekada bio magija, onda je on to i danas. Jednom magija – uvek magija!

Sve što današnji civilizovani um smatra seksualnom perverzijom nekada je bio deo nekakvog rituala, sakralnog obreda. Evo, pozvaću se na jedan primer koji je dao Mirča Elijade:  
Međutim, umjetno oplođivanje voćaka nije bilo zamišljeno kao stručni vrtlarski zahvat, koji bi sam po sebi bio dovoljan za uspjeh, već se s njim u vezi ustanovio obred. Zbog činjenice pak da se tim obredom željelo utjecati na plodnost biljaka, u obred je morala biti uključena i čovjekova seksualnost.” Na str. 34: Majmonid objašnjava zašto je Židovima bilo zabranjeno da uzgajaju limunovo drvo kalemljenjem. Bilo je to iz opreza da se izbjegnu razne orgije uobičajene kod susjednih naroda, a kojima su nužno bili popraćeni radovi oko kalemljenja... Granu koju treba cijepiti mora u ruci držati vrlo lijepa mlada djevojka, a muškarac treba da s njom ima sramotan i protuprirodan spolni odnos. Za vrijeme koitusa djevojka kalemi granu na drvo... Smisao je jasan: da se osigura protuprirodno sjedinjavanje u svijetu biljaka, trebalo je ostvariti isto tako neprirodno sjedinjavanje ljudi.” (Kovači i alkemičari, GZH, Zagreb, 1983, str. 33)
Dendrofilija na primer, danas percipirana kao seksualna perverzija, u osnovi nije puko seksualno opštenje sa drvetom, već sveti polni akt sa boginjom koja boravi u drvetu. Tako možemo naći paralelu za sve ono što nas danas potajno uzbuđuje ili što sa stajališta konvencionalnog morala osuđujemo i smatramo izrazom ljudskog izopačenja. Nije izopačenje polni akt sa drvetom, nego je izopačenje nedostatak svesti prilikom tog čina da je upravo to drvo zapravo ovaploćenje određenog principa, odnosno božanstva. U tom svetlu neumitno se postavlja pitanje, vezano za ovaj primer, ima li šta prirodnije, šta „ekološkije“, ima li šta svetije od komunikacije sa silama prirode putem korišćenja drveta kao seksualnog objekta ili medijuma preko kojeg ostvarujemo tu komunikaciju? Naravno, prethodno je potrebno obezbediti neophodne zakonske uslove, a čemu će borba organizovanog, političkog homoseksualizma značajno doprineti. Na osnovu legitimne afirmacije političkog homoseksualizma biće otvoren put ka političkom panseksualizmu
Politički homoseksualizam nije jedini adut pseudocivilizacijskog supstitucionizma. Povodom toga, sasvim izvesno, nije daleko ni dan kada će biti teško povući crtu razlike između bordela, mrtvačnice, zoološkog vrta i laboratorije instituta za genetski inženjering i bioniku. Pazite, nešto je istovremeno bordel, mrtvačnica, zoološki vrt, laboratorija instituta za genetski inžinjering i bioniku! Usput ta ista institucija može biti hotel, sauna, kazino, zabavni park, restoran, bolnica. Navedene institucije, u jednom trenutku biće zaista teško međusobno razlikovati. Neko će proceniti kako bi bilo isplativo objediniti ih pod okriljem jedne institucije, s obzirom da se tu ukrštaju širi i oni veoma uski društveni i pojedinačni interesi, opsesije i orijentacije. Isto tako, nije daleko ni dan kada će genetika klonirati ljude sa namerno izazvanim genetskim mutacijama te tako proizvoditi nove antropomorfne „manjine” sa posebnim kolektivnim pravima. Odmah potom, uslediće i prvi „mešoviti brakovi“ između ljudi i mutanata kao početak procesa stvaranja nove svečovečanske univerzalne rase kosmičkog bratstva i jedinstva, odnosno „multipluralnog – multihumanoidnog – multirasnog – multikulturaliteta“. I ne daj bože da neko uvredi mutanta ili ga diskriminiše samo zato što ovaj ima rogove, škrge, krljušti ili dve glave te ispušta nesnosan smrad. To bi po moralnim, pravnim i uopšte humanim te humanitarnim konsekvencama i sagrešenjima, zasenilo sva nedela nacionalizma, rasizma, pa čak i homofobije! Ljudi će biti primorani, pod stravičnom pravno-policijskom i medijskom prinudom (te histeričnom prinudom društvenog aktivizma), trpeti teror grotesknog u ime tolerancije, slobode, jednakosti, bratstva, ljubavi, mira, demokratije, humanosti, ljudskih prava, prosperiteta, ekonomskog rasta, te u ime ostalih čarobnih formulacija koje će u međuvremenu nastati. Otud nije daleko ni onaj dan koji čak i Markiz De Sad nije mogao zamisliti. Biće to era globalne panseksualističke katakombe čovečanstva, era u kojoj će manifestovanje seksualnosti i seksualnog opredeljenja biti osnovno merilo identiteta neke individue, odnosno društvene grupe. Zato nije daleko dan kada će se pojaviti neki mudrac i reći: Kaži mi s čime-kime-kako seksualno opštiš i reći ću ti ko si.

Izloženi scenario seksualne fantastike moguć je pod uslovom da pseudocivilizacija globalno trijufmuje, osvajajući svet i sve narode. U tom slučaju, u dobu koje nagoveštava nestajanje nacija, brisanje rasnih, kulturnih i etničkih razlika, seksualnost je jedino šta preostaje, osim socijalnih, profesionalnih i intelektualnih barijera i specifičnosti, kao mogućnost grupne identifikacije, kao osnova sticanja kolektivnog pravnog statusa. To znači da granica ljudskih sloboda i prava, determinisanih prevashodno seksualnošću, jednostavno nema. One se gube u htonskim dubinama inf-erosa. Bratstvo između ljudi, globalizacijsko, ideološko bratstvo, podrazumeva i obavezno uključuje tu toliko bitnu komponentu seksualnosti. To je seksualno bratstvo, seksualni egalitarizam svih rasa, naroda, polova, porodica, staleža, verskih grupacija. Seksualnost je agens svečovečanske sinkretičke integracije koja ne trpi seksualnu ekskluzivnost bilo koje grupe. 
Princip panseksualizma insistira na polivalentnoj seksualnoj orijentaciji svake individue, i to po svim mogućim kriterijumima. Praktično govoreći, ja ne mogu biti samo heteroseksualac ili homoseksualac koji opšti isključivo sa pripadnicima jedne rase, naroda, pola, vrste ili bilo kakve društvene grupe. To je sa pozicija ideološkog panseksualizma nemoralno. Seksualna polivalentnost znači apsolutni promiskuitet (sve-i-svašta-jebstvo). Taj princip direktno vodi ka galaksizacijskom idealu seksualnosti koji ovu izvlači iz ljudske – antropocentrične sfere – i prebacuje je na još divergentniji kolosek po kome je nemoralna ekskluzivna seksualna orijentacija samo između ljudskih bića. U korpus politički korektnih i moralno-politički podobnih oblika seksualnosti, shodno datom ideološkom gledištu, biće uvršteno i opštenje sa životinjama, biljkama, ali i sa neorganskim ili hibridnim organsko-neorganskim partnerima kao što su kiborzi, zooidi, androidi, mutanti itd. Tako će, u ime humanizma, doći do dehumanizacije ljudske vrste, posredstvom seksualne sfere, odnosno organizovanom, kolektivnom manipulacijom seksualnim instinktom. To je slika budućeg kosmičkog bratstva i njemu analogne kosmičke svesti čija je izgradnja jedan od krucijalnih ciljeva procesa galaksizacije (inače, pojam galaksizacije sam preuzeo od Dragoša Kalajića, inspirisan njegovom knjigom Kosmotvorac).

Oslanjajući se na ono što sam izneo, sada se polako primičem svrsi ljudske vrste u projekciji okultnih sila pseudocivilizacijskog nadiranja. Naime, ljudska vrsta bi trebalo da posluži kao genetsko-morfološko-psihološka osnova za kreiranje i lansiranje drugih rasa. U tom svetlu, čovek je dinosaurus. Mi smo zlatna rasa mitske prošlosti od koje će proisteći svakakvi oblici koje nismo u stanju ni zamisliti. Mi smo zamorčići, agens kreativnog spajanja organske i neorganske materije.