Tuesday, April 5, 2016

O Svetom Gradu i kraljevstvu

„Sveti Grad predstavlja obnovljeni i usavršeni svet, masonsku otesanu kamenu kockujer je grad bio savršena kocka, kao što je zapisano, njegova dužina i širina i visina jednaka je... Taj grad će na kraju biti sjedinjen s duhom Božjim i apsorbovan u Božansku blistavost.“
Menli Palmer Hol 

Sion, ezoterijski Grad Piramida, jeste jedna od praslika idealnog grada, pragrad nebeske ljudske zajednice, metafizički uzor prvobitnih zemaljskih gradova, svetih gradova Sumera, Južne Amerike, Egipta i kasnijih ovaploćenja te univerzalne arhetipske slike jednog – u istorijskom vremenu – izgubljenog iskustva. Grad u sakralnom smislu, isto je što i vrh kakve svete planine, isto što i hram. Elijade kaže da kroz sveti grad prolazi osa sveta, što grad čini tačkom spajanja neba, Zemlje i podzemlja. Grad je isto što i mandala, samo u trodimenzionalnom obliku. Podizanje grada je u suštini oponašanje stvaranja sveta. Elijade kaže: 
„Oko mesta koje je potvrđeno obredom podiže se ograda[1], kružna ili četvorostrana, a na kojoj postoje četiri ulaza koji odgovaraju četirima strana sveta. Kao što je pokazao Usener, gradovi su, slično Kosmosu, podeljeni na četiri dela; drugim rečima, oni su replika Sveta, odnosno Svemira.“[2] 
Hram je otud središte grada, mesto ovaploćenja božanstva zaštitnika grada. U bibliji je taj grad aktuelizovan kroz sliku idealnog nebeskog Novog Jerusalima, Hristove neveste. U tom smislu Vavilon Veliki je nevesta Zveri 666, a Novi Jerusalim nevesta Jagnjetova, tj Isusa Hrista, s tom razlikom što iz proročke vizure Svetog Jovana, Skerletna Žena ovaploćuje duh zbrke poslednjih vremena, odnosno negaciju metafizičke ideje grada oblikom trgovačke velike varoši. Novi Jerusalim ima oblik kocke, a njegov dvodimenzionalni prikaz jeste osmougaonik sačinjen od dva poprečna kvadrata u čijem je središtu sam Hrist. 


stari Bagdad
O idealu pragrada Hamvaš kaže da je izraz prvobitne zajednice, dok je selo i provincija ishodište opadanja. Otud i zajednica nije rezultat razvoja nego opadanja prvobitnih zajednica višeg reda čiji je materijalni izraz bio upravo grad. O gradu Hamvaš kaže: 
„Grad je na početku bio na nebu, što znači da je bio nematerijalna duhovna praslika i prvo čovečanstvo su anđeli, odnosno duhovne sile, naučile da izgrađuju grad. Jer nije svejedno kako se grad gradi... Grad sagrađen u materijalnoj prirodi treba po mogućnosti da bude verna kopija Nebeskog grada i unutrašnjeg grada-duše.“[3] 



Drugi stih Knjige Zakona pominje razotkrivanje nebeske zajednice i to naglašava tvrdnjom, o čemu sam već pisao ovde, da je svaki muškarac i svaka žena zvezda. Nebeska zajednica nije prosto nebeski svod ispunjen zvezdama, već se odnosi na nebesku zajednicu čiji je idealni izraz nebeski grad. Ta nebeska zajednica uzor je ljudskoj zajednici na Zemlji. Kralj je u tom smislu ovaploćenje Boga, a samim tim u idealnom smislu igra ulogu Mesije. Hamvaš kaže: 
„Istina je da se kraljevska duša od trenutka svog prirodnog rađanja razlikuje od svake druge zemaljske duše. To jasno označava i pokazuje kosmička situacija. Već u začinjanju kraljevske duše prethode znaci.“[4] 
Zato su, u duhu slova Knjige Zakona, kraljevi zemlje zauvek. Kraljevi su kraljevi, a niko ko nema to sudbinsko svojstvo ne može postati kralj. Kraljem se ne postaje, nego se kralj kao takav rađa. Tako se i Mesija rađa, a ne postaje. Govoreći o prirodi kralja u drevnom Egiptu, Hamvaš kaže da je kraljevska duša višeg ontološkog nivoa od duše običnog smrtnika: 
„U Egiptu čovek, večno i besmrtno telo, sahu, može da dobije tek posle smrti i uz neizmerne napore: askeza, samopregor, učenje. Kralj je jedino zemno biće koje živi svoj zemni život u sahu, u besmrtnom i večnom telu. To je drevni smisao balzamovanja i mumije. Nije se bilo kakvo telo održavalo za večna vremena, jedino sahu.“[5] 
Tako je kraljevstvo, kako Hamvaš slikovito kaže, samo zemna kancelarija kralja kao božjeg sina. Tako je i kabalistički govoreći, deseta i poslednja sefira Malkut (kraljevstvo), materijalni svet, samo zemno obitavalište Boga, broj Jedan sa sferičnim produžetkom. 


Nasuprot idealnom tradicionalnom poretku danas je na delu korenito izopačenje načela vladavine i vlasti. Pre nego što uđem u dalje razmatranje, pozvao bih se na indikativne detalje Krolijeve Knjige Zakona
„Izaberite ostrvo! Utvrdite ga! Zasejte ga ratnom mašinerijom! Ja ću vam dati ratnu spravu. S tim ćete smrviti narode; i niko neće stati pred vas.“[6] 
Drugi detalj glasi: 
„Vi ste protiv naroda, O moji izabranici!“[7] 
Na prvi pogled čini se kao da je ovde reč o aktuelnom istorijskom trenutku te da Krolijevi bogovi kao svoje odabranike imaju na umu trenutnu svetsku oligarhiju kapitala – jer da, utvrđeno ostrvo je – u Krolijevo vreme Britanija, a sada Amerika. Anglosaksonski svetski poredak kapitala je protiv naroda, porobljava, bombarduje i mrvi, budući da oni poseduju superiornu ratnu mašineriju. Osim toga, anglosaksonski svet ima svoju kraljevsku kuću, svoje lordove i barone, bankare, elitu, generale, medije te se na prvi pogled savršeno uklapa u predočenu perspektivu. Oni govore kako je nadnacionalni suverenitet vlasnika kapitala iznad nacionalnog samoodređenja praktikovanog u prethodnim vekovima. U veberovskom duhu protestantske etike (!) i kapitalizma oni ukazuju na akumulaciju neograničenog kapitala i beskrajnog sticanja moći i materijalnih dobara kao na moralnu dužnost. Beskrajni rast je njihova ideologija. Novac je svetinja. Kao takvi oni jesu protiv naroda u svetlu svog sebičnog interesa i fokusiranosti na najprizemniji oblik vlasti lišen metafizičke osnove oličenom pojmom vladavina koja vlasti daje legitimitet. 
Biće da se  navedeni stihovi ne odnose na taj soj ljudskog materijala. Pa na koga se onda odnose te o kakvoj je situaciji ovde reč, projektovanoj u kom vremenu? Svako proročanstvo je lako interpretirati u svetlu bilo kog istorijskog trenutka, jer ljudska mašta uvek može neke izjave ubedljivo porediti sa onim što joj je pred očima. I ma koliko nešto izgledalo očigledno, ne bih rekao da je tako. Ono što je očigledno tek je jedan nivo sinhroniciteta objavljene reči sa tekućom pojavom u istorijskom vremenu. Uglavnom je reč o načelu a ne o situaciji ili konkretnim likovima, državama, institucijama. Izabranici bogova koji stoje nasuprot naroda su „božanski revolucionari katastrofe“, oni koji će tek doći i smrviti neprirodni besporedak gomile, puka, uzavrele mase naroda i pratećih demagogija, otuđenih manipulativnih elita koje stvaraju haos koristeći fasade demokratije u ime naroda, za narod, protiv naroda. „Mi narod“ – kliče manifest jedne uobrazilje kakva nikada ranije nije postojala. Koji narod? Kakav narod? Prost narod, krajnji proizvod vulgarne ere, čije institucije svoj legitimitet crpu iz onog najnižeg proglašavajući ono što je najudaljenije od sakralnog središta za svoj temelj. Temelj je gore a ne dole, jer je dole posledica onog gore a ne obrnuto kako to uče ideologije današnjice. Ta ideologija ne priznaje nikakvu višu izabranost, osim one utemeljene na performansu nekakve demokratsko-birokratske procedure i količine novca. Narod skupljen sa svih strana nije narod nego gomila. Mesijanska revolucija se tek ima zbiti, a čija će glavna posledica biti novo stvaranje sveta, zidanje novog Grada, odnosno pretvaranje besporetka u poredak na jednom gotovo nezamislivom nivou.



[1] U ovome možemo nazreti i pun smisao hebrejskog slova Het (ograda).
[2] Mirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2001, str. 439.
[3] Bela Hamvaš, Scientia Sacra, Draslar Partner, Beograd, 2012, str. 258-259.
[4] Hamvaš, Scientia Sacra, str. 235.
[5] Hamvaš, Scientia Sacra, str. 235.
[6] Knjiga Zakona, III:4-8.
[7] II:25.