Wednesday, April 20, 2016

Evropa kao Zapad

vidi povezan tekst:
Doba vodolije i svetski socijalizam

Rudolf Štajner je, govoreći o ezoterijskoj pozadini nastanka ljudskih rasa, na sledeći način povezao osnovne pojmove.[1] Ja je povezano sa krvlju. Astralno telo je saobrazno nervnom sistemu i procesu mišljenja. Etarsko telo je u vezi sa žlezdama i osećanjima, dok je fizičko telo u korelaciji sa htenjem. Ljudske rasne tipove podelio je na sedam celina, te svakoj pridodao određenu planetarnu prirodu. Negroidi pripadaju Merkuru koji na njih deluje putem žlezda i etarskog (solarnog) tela. Oni su, dakle, solarno-merkurovski tip. Malajski tip južne Azije pripada Veneri koja na njegov nervni sistem deluje putem disanja i astralnog (lunarnog) tela, što znači da su venuzijansko-lunarni. Mongoloidni narodi pripadaju Marsu koji putem krvi deluje kroz njihovo Ja. Isto što važi za Mongoloide, važi i za Semite, s tom razlikom što je kod Semita izražena i lunarna komponenta. Kavkazoidi pripadaju Jupiteru, koja na njihov nervni sistem deluje putem čula i astralnog tela. Dakle, kavkazoidi su jovialno-lunarni, dok su recimo antički Grci imali istaknutu i solarnu komponentu preko toga. Naposletku, imamo tzv crvenu rasu, odnosno stanovnike američkog kontinenta koji pripadaju Saturnu, a koji na njih deluje putem žlezda i etarskog tela, što ih čini solarno-saturnskim tipom ljudi. 
Aktuelnu civilizaciju koja se pred našim očima transformiše u globalnu i globalizujuću pseudocivilizaciju, trasirao je i stvorio matrice njene reprodukcije, evropski čovek, belac, Indoevropljanin, odnosno čovečanstvo tzv kavkaske rase, preciznije njeno zapadno krilo. Radeći to, taj čovek je bio obeležen semitskim pečatom i krstom hrišćanstva. On je u svoje pregnuće ugradio sebe i na tom poslu je i konačno došao sebi glave. Sudbina evropskog čoveka u dobu Vodolije jeste nestajanje, budući da je na sebe primio teret metafizičkog tajanstva Zapada. Od sebe je načinio Zapad, pa se tako o njegovoj civilizaciji govori kao Zapadnoj civilizaciji. Prokletstvo saturnovskih starosedelaca Amerike palo je na jovialne Evropljane. Reč je o uplivu saturnovske prirode u sudbinu Evropljana koja je u tom delu čovečanstva pobudila strast za samouništenjem, samomržnju te otvorila puteve izopačenja. Rečju, evropski ljudi su od izvornih američkih preuzeli duhovnu esenciju Zapada, što ima za posledicu sklonost ka nestajanju nakon perioda neverovatnog uspona i poleta. Nažalost, nisu preuzeli širinu duha izvornih američkih ljudi. Civilizacije američkih Indijanaca su volšebno i naglo nastajale te isto tako naglo i nestajale. Sada smo svedoci nestajanja ne samo jedne civilizacije, nego čitave jedne rase, jednog tipa čovečanstva koje će se povući pred nadirućim transistorijskim procesima čije ishodište možemo samo da slutimo. 
Sekularizam Zapadne civilizacije predstavlja najviši oblik raspadanja, stopivši se sa krajnjim oblikom hrišćanske dekadencije – protestantizmom i njegovim derivatima. Takav dekadentni sinkretizam čini osovinu aktuelnog procesa pseudocivilizacijske globalizacije tvoreći slične fantomske simulakrume vadeći ih direktno iz tela drugih civilizacijskih oblika i drugih rasa.[2] Prva žrtva Zapadne civilizacije bili su sami Evropljani. U prvoj polovini XX veka, istoričar Arnold Tojnbi je zapisao: 
„Opadanje nije po svom poreklu tehničko već duhovno. Odričući se svoje sopstvene zapadne tradicije u umetnosti i time svodeći svoje sposobnosti na stanje ništavnosti i sterilnosti u kome se poseže za egzotičnom i primitivnom umetnošću Dahomeja i Benina, kao da je to nekakva biblijska hrana s neba u divljini, mi pred svim ljudima priznajemo da smo se lišili svog duhovnog prava stečenog rođenjem. Naše napuštanje sopstvene tradicionalne tehnike u umetnosti očigledno je posledica neke vrste duhovnog sloma naše zapadne civilizacije; a uzrok tog sloma svakako se ne može naći u fenomenu koji je samo jedan od njegovih rezultata.“[3] 
Na drugom mestu u istom poglavlju, Tojnbi se fokusira na interpretaciju prelomnog trenutka početka opadanja civilizacija. Kritikujući zaključke Edvarda Gibona u pogledu uzroka propasti Rimskog carstva navedenog u Gibonovoj Istoriji propadanja i sloma Rimske imperije, Tojnbi kaže da su uzroci propasti Rima sadržani u helenskoj civilizaciji koju je Rim na neki način nasledio. 
„Autor istorije koja nosi ovakav naziv i koja počinje u drugom veku hrišćanske ere sigurno kreće sa svojom pripovešću u trenutku koji je vrlo blizu kraja stvarne priče. Drugim rečima „celishodna oblast istorijskog proučavanja“ koju Gibon obrađuje nije Rimska imperija nego helenska civilizacija, u čijem je već daleko odmaklom raspadu sama Rimska imperija veličanstveni simptom… Bila je osuđena (Rimska imperija) jer uspostavljanje takve univerzalne države nije bilo ništa drugo do jedno okupljanje koje je moglo samo da odloži ali ne i zaustavi već nepovratno ruinirano Helensko društvo.“[4] 
Kao prelomni trenutak propasti helenske, a posledično i rimske civilizacije, Tojnbi navodi Peloponeski rat 431 godine p.n.e. na sličan način, razmatrajući mehanizam sloma drugih civilizacija, Tojnbi u sudbini svake civilizacije nalazi neki ključni trenutak, tačku preokreta odakle je počeo pad. Shodno tome, mi u mnogim događajima novije istorije možemo naći takve indikativne trenutke koji ukazuju na sunovrat Zapadne civilizacije, kao što su Napoleonovi ratovi, Prvi i Drugi svetski rat. Eventualna naslednica Zapadne civilizacije nosiće u sebi samoubilački mehanizam nasleđen od civilizacije prethodnice na čijim je temeljima ova i nastala. Globalna pseudocivilizacija bi u tom pogledu predstavljala metastazu Zapadne civilizacije kao što je antički Rim predstavljao metastazu helenizma.
„Blokovske formacije naše rase, velike krupne podele i klasifikacije, gube u važnosti i značaju dok se individualne jedinke čovečanstva javljaju svuda i dok njihova veličina, prisutnost i moć rastu, bilo da su dobre, zle ili ravnodušne.“[5] 
Ovako je pisao Dimitrije Mitrinović još 1933. godine, uočavajući trend porasta individualizma u njegovom vremenu. Danas je ta tendencija vidljiva svuda, u svim društvima i na skoro svakom mestu planete Zemlje. Taj trend Mitrinović povezuje sa razvojem kulture obilja, odnosno razvojem onog što je kasnije dobilo naziv potrošačko društvo. Zapravo, Jupiterov duh koji je između ostalog, saobrazan izobilju, kroz evropske narode kojima je imanentan, pokretač je procesa istorijske ekspanzije zapadne indoevropske dijaspore čiji se današnji stadijumi nazivaju globalizacijom. Tu ekspanziju karakteriše strahovita agresivnost, ne samo fizička, tehnička i ekonomska, nego i duhovna, psihička, ideološka. Taj duh, silom jovialne prirode zakonodavca i gromovnika, uspostavio je svetsku kulturu čulnosti i transformacije. U osvit doba Vodolije, uticaj jovialne prirode biva pomešan sa uticajem prirode Saturna,[6] velikog promenitelja, usmrtitelja, uništitelja, ali i učitelja. Narodi koji su bili glavni nosioci jovialne prirode, prvi padaju pod udar Saturna, što se u ovom vremenu vidi kroz proces „senilnog varvarstva“, opšte senilizacije, pa i na fizičkom planu kroz demografsko starenje i izumiranje evropskih aboridžina
Dimitrije Mitrinović
Mitrinović je dvadesetih godina XX veka rekao da je Evropa ego sveta:
„Iscrpljenost Evrope je veća no što razum može da shvati. Njeno ponovno uspostavljanje zahteva stvaralački čin i sagledavanje dublje nego što ljudska sloboda i svest mogu da pruže. EVROPA je ego sveta. Njena tajna je korenita. Njeno mesijanstvo je od kosmičkog i planetarnog značaja. Evropa je središnji kontinent sveta i središnjost ljudske vrste. Šira Evropa je Univerzalno Čovečanstvo u svojoj žiži i koncentraciji… Šira Evropa je ispunjenje i svetska funkcija EVROPE…“[7] 
I još: 
„Celo arijsko čovečanstvo, a posebno ono u Americi i Australiji, kao i arijski svet i Belo čovečanstvo Azije i Afrike, mogu da se oslone samo na Evropu, posvećenu kroz glavne događaje svetske istorije…“[8] 
Sada je taj ego sveta postao starački i čangrizav. Ulazi u završnicu svoje svetske misije, jer kako Mitrinović kaže: 
„Zapad mora da završi svoje iskupljenje pred svetom dajući svetu okvir i organizaciju – zreo razum…“
Moderni prorok Mitrinović rezonuje u duhu hiper-humanizma. On, kao žrec tog hiper-humanizma, ukazuje na nužnost mesijanskog nasilja nastupajuće avangarde čovečanstva. U tom pogledu, ako ćemo ostati u domenu teorije, nema razlike između osnovnog delatnog načela nacista sa onim što govori Mitrinović. Razlika je u tome što Mitrinović naglašava mesijansku ulogu i vođstvo arijskog sveta[9] bez da to podrazumeva uništavanje drugih, već njihovu promenu pod pritiskom arijskog sveta čija je udarna pesnica oličena u Zapadnoj civilizaciji, a što je izraz kolonijalističkog, prevashodno britanskog mentaliteta. Savremeni (američki) vladajući rezon ide korak dalje te ističe moralnu i mesijansku prednost zapadnog sveta, deluje u pravcu menjanja drugih, ali je pri tome arijski element zaobiđen u naglašavanju, budući da je to po današnjim merilima multirasnog i multikulturnog diverziteta retrogradno. Kao da misle da neće moći integrisati i preumiti Afrikance i Azijate ukoliko budu isticali i čuvali ekskluzivnost svog evropskog identiteta. Zapravo, na način kako su izvršili samoponištavanje, žreci nihilističke globalizacije prometejskog arijstva, poništavaju i druge. To naravno, izaziva otpor. Ni britanski kolonijalisti, ni nacisti, ni današnji globalisti, a ni nekadašnji komunisti, načelno nisu delovali niti deluju u pravcu ostvarenja toga da svaka rasa mora da pronađe svoju božansku suštinu, nego su hteli ugurati sveljudsku raznolikost u ideološki skrojene okvire. Nema potrebe naglašavati značaj Rimske crkve kao preteče u oblikovanju takvog pogleda na svet.
Mitrinović je pisao: 
„Smisao Doba Obilja – koje je na patološki način preuranjeno već oko nas, krije naizgled čak i jedan od razloga našeg nesrećnog ljudskog udesa – sastoji se u činjenici da mi starimo. Naši preci predaju nam svoju pradedovsku zaostavštinu, ostavljaju nam u nasleđe sve napore u istoriji, plodove ljudskog rada i saradnje tokom prošlih vekova. Mi ćemo ga preneti svojim potomcima. U stvari, biće obilja za sve. Tako čovečanstvo ulazi u istorijsko stanje mirovine, dokolice, u razdoblje kad će se okrenuti sebi, pripremajući se za gigantsku duhovnu poruku individualne i rasne sudbine u večnom i beskrajnom univerzumu slavlja. Suština i misija svetskog državništva, svetskog vođstva, u naše vreme sastoji se u shvatanju – umom i delom i organizacijom, mudrošću i snagom – u shvatanju neophodnosti i legitimnosti prava na odmor, dokolicu i sigurnost, na moć samodostignuća, moć spoznaja činjenica i načela egzistencije za sve. Za sve nas. Svaka od naših rasa mora da pronađe svoju božansku suštinu.“[10] 
Nema potrebe naglašavati kako je sve pobrojano u poslednje tri Mitrinovićeve rečenice oštro pobijeno i sprečeno da se ostvaruje već je zamenjeno onim prvo istaknutim patološkim (potrošačkim) obiljem. Zapravo, kako vidimo, svojim delovanjem, arijski prometeji ometaju mir i sudbinu drugih. Oni opasno ljuljaju brod zvani Čovečanstvo u težnji da ga primerom vlastitog samoponištavanja i poništavanjem drugih, potaknu na samoponištenje. Ništenjem svake autentičnosti i ekskluzivnosti, oni teže da obuhvate sve i svakoga. Simptomatično, zapadna kultura je u periodu svoje svetske ekspanzije izmislila rasizam da bi naglasila svoju prometejsku ulogu, dok je u periodu opadanja svoje jadno stanje pravdala multikulturalizmom i čak negiranjem rasa. Otud proročanski i sasvim aktuelno zvuče reči Osvalda Špenglera (1880-1936): 
„Gospodareći narodi bele rase nisu umeli da sačuvaju svoj rang. Danas pregovaraju, dok su juče zapovedali, a sutra će morati ugađati.“ 
To je galopirajući marš izopačenog sna o moći koji je po svojoj suštini lunarna refleksija zaglibljena između magičnih ogledala u lavirintima i katakombama opskurnog i okultnog.

Plan ništenja je milenaran, transistorijski i tako reći je utkan u krv njegovih nosilaca, odnosno onih koji znaju da su uzurpatori, da su uljezi, da su drugačiji, te kao takvi teže da ponište svaki trag i svaku instituciju tradicionalnog i inicijacijskog, iako paradoksalno, tome teže – da budu tradicionalni i inicijacijski. Taj patološki modus operandi poput kakve konspiracije teži da prodre u svaku tradicionalnu instituciju i očisti je od sadržaja, parazitski i temeljno, da umesto prave aristokratije održava simulakrum iste, umesto monarhije pseudomonarhiju,  umesto imperije pseudoimperiju, umesto civilizacije pseudocivilizaciju, umesto tradicije pseudotradiciju, odnosno antitradiciju, a umesto inicijacije kontrainicijaciju, baš kao što su umesto hrišćanskih zajednica stvorili autoritarni i birokratski simulakrum crkve. Izmišljanjem novog oblika poništenja, oni vrše dalji proces revolucionisanja – ukidaju tradicionalne institucionalne forme koje su ionako obesmišljene, anahrone i ispražnjene od sadržaja, od bilo kakve vrednosti. Revolucija je njihov kredo, a to je saturnovsko načelo.
Svako ko se igra revolucije – igra se saturnovskim energijama, a te energije su u tom delatnom smislu kanibalske. Tako je, na primer, aristokratija u njenom institucionalnom vidu, pa i sadržinski, uništena, odnosno zamenjena lažnom aristokratijom koja je primenila isto načelo sećanja, ali ne na izvorni uzor, nego na veštački simulacijski totem krvi uljeza. U tom smislu, ilustracije radi, pozvao bih se na reči Juliusa Evole: 
„U Kini, Grčkoj ili u Rimu posedovanje i vršenje obreda vezanih za božansku silu rodonačelnika zapravo je definisalo plemstvo, dok plebs nije vršio obrede… Prema tome, natprirodni element ostaje u osnovi koncepta tradicionalnog plemstva kao i kod legitimnog kraljevskog dostojanstva: drevnog aristokratu nisu činili krvno nasleđe i rasni odbir, nego sveta tradicija… Dakle, u tom smislu plebejac nije bio definisan kao neko ko nema pretke; pravi princip razlikovanja ležao je u činjenici da preci plebejaca i slugu nisu „božanski preci“ (divi parentes), kao što su to preci u plemićkim lozama. Kod njih krvlju nije prenošeno nikakvo svojstvo transcendentnog karaktera niti je bilo kakav „oblik“ povezan sa strogim i tajnim predanjem upravljao njihovim životom; oni su lišeni one moći usled koje je aristokratija mogla neposredno slaviti sopstveni kult, te tako istovremeno biti sveštenička klasa.“[11] 
To znači da plemstvo čine oni koji posredstvom krvne linije, odnosno tradicijom krvi prenesenog kulta i kontakta sa božanskim izvorom, održavaju inicijacijsku liniju. Gubitkom te linije sa jasno određenim kultnim božanskim pretkom, gubi se tradicija i inicijacijski lanac. Pokušaj onih koji su izgubili tu nit da istu ožive ponavljanjem obreda i ustanovljavanjem nekakve nove linije, nije restauracija, nego kontrainicijacijski manevar kojim teže da se legitimišu uzurpatori i uljezi, odnosno oni koji nemaju direktnu krvnu liniju, oni poreklom iz plebsa ili došavši kroz plebs. Ti koji su došli kroz plebs jesu po poreklu lunarne podljudske refleksije projektovane u ljudski materijal. Sva tragedija i sva dekadencija čovečanstva leži u tome što su se na Zemlji stekli uslovi za proboj i uspon nosilaca podljudske i lunarne svesti. Direktna krvna linija omogućuje i prenos sećanja, jer krv je sećanje i sećanje je krv, ali sećanje potaknuto kultnom tradicijom. Prekinuta linija, odnosno linija koja potiče nakon prekida, tj ni iz čega, jeste linija nasilja, uzurpacije i kontrainicijacije, linija koja za svog kultnog pretka uzima ne božanski izvor, nego njegovu karikaturu, njegov klipot, reziduu ili neki drugi oblik supstitucije.
Rezultat svih opisanih procesa je individualizacija na svim poljima ljudskog bitisanja. Kolektivnost u tom smislu jeste mehanička, gde je čovek šraf u mašini, cigla u zidu, koji samo odrađuje svoj deo posla i nema interesa izvan svog vidokruga. To vodi ka drastičnom sužavanju svesti u domen individualnog mišljenja, osećanja i htenja, van interesovanja za širi kontekst svog delovanja. Osim mehaničke, izdvojio bih i psihološku ad hoc kolektivnost, odnosno sklonost atomizovanih jedinki ka formiranju prolaznih oblika kolektivnosti, odnosno ka formiranju privremenih stanja mase, masovnosti ili nešto trajnijih kristala mase kao jezgra masovnosti.(12) U slučaju formiranja mehaničkih kolektiviteta imamo manifestaciju kolektivnog razuma, a sa druge kolektivnog ludila. Tako se tope kolektivni identiteti čime individue bivaju jače izložene uticaju duha vremena čija je suštinska intencija poništavanje, nihilizam. Sile mraka koje već skoro dva milenijuma uništavaju pre svega Evropu, a potom i čitav svet, naterale su nosioce pravog ezoterijskog posvećenja u duboko podzemlje, obezbedivši obilje imitacija te kontinuitet matriksa svoje vlasti u novom ruhu - ruhu novog doba.




[1] Vidi njegovu knjigu Misija pojedinih duša naroda, Antroposofski kulturni centar, Beograd, 2008.
[2] Na primer, islamski svet u toj disoluciji kasni za Zapadom, ali to se nadomešta stvaranjem muslimanskog oblika adekvatnog protestantskom puritanizmu, a to je vahabizam koji se udaljava od tradicionalnog islama.
[3] Arnold Tojnbi, Proučavanje istorije, celina Slom civilizacija, CID Podgorica, Službeni list SRJ Beograd, 2002, str 226.
[4] Tojnbi, Isto, str 227.
[5] Dimitrije Mitrinović, Treća sila, Gradac, Čačak, 2004, str. 59.
[6] Eru Riba kojom vlada Jupiter, smenjuje era Vodolije kojom vlada Saturn.
[7] Dimitrije Mitrinović, Treća sila, str. 48.
[8] Treća sila, str 30.
[9] Arijski svet je po Mitrinoviću germanski, anglosaksonski, latinski, slovenski, indijski svet, uključujući arijsku dijasporu na američkom i australijskom kontinentu.
[10] Treća sila, str 59.
[11] Julius Evola, Pobuna protiv modernog sveta, poglavlje O prvobitnom karakteru plemstva, Gradac, Čačak-Beograd, 2010, str 64. 
[12] „Kristalima mase nazivam male rigidne grupe ljudi koje su jasno razgraničene i vrlo postojane, i koje služe tome da daju podsticaj za stvaranje mase. Njihovo jedinstvo mnogo je važnije od njihove veličine.“ Elijas Kaneti, Masa i moć, poglavlje Masa, odeljak Kristali mase, Mediterran Publishing, Novi Sad, str 80.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.