Friday, April 15, 2016

Dominacija senke na svetskom nivou

Nabrajajući načine pomoću kojih se dizanje unutrašnje mistične zmijske snage u čoveku (kundalini) može potaknuti, Kenet Grant navodi koncentraciju mentalne energije, konzumaciju droga i alkohola, šok ili bilo kakvo iznenadno oslobađanje podsvesne energije, ekstazu uz pomoć muzike ili ritma, brzinu ili ples, magijsku usmerenost seksualne aktivnosti, potpuno saosećanje, estetsko oduševljenje, religiozni zanos i – nasilje! Po Grantu, nasiljem koje vodi do vrhunca bezumlja, bilo mazohističkog ili sadističkog, oslobađa se iskonski atavizam, čije ponovno oživljavanje vodi direktno do najstarijeg, tj izvornog stanja svesti koje je kosmičko, bezgranično, budući da je čisto. Ovo sveto nasilje leži u korenu pokolja u ime Boga, u korenu kulture i civilizacije koja se gradi tako što njeni osnivači doživljavaju određeno i spontano dizanje svesti u zanosu svetog klanja. Potom se tako podignuta energija ugrađuje u mentalne obrasce, norme, društvene konvencije i ljudske odnose, u snove i imaginaciju, stvarajući fantome koji opterećuju kolektivnu psihu. 
Senka koju baca kundalini (aura uzdignute kundalini – Grant), dignuta nasiljem, puna je demonskih formi i psihizama koji tako stiču novi život i teže da ponove stanja svesti koja su ih izazvala. Tako se stvara i hrani tzv kultura nasilja, ali i kultura podložnosti svesti tzv infernalnim psihizmima koji izviru iz Senke. Ipak, to ne znači da je nasilje samo po sebi loša stvar, nego kažu – ne ubij! – da ljudi ne bi spoznali vrednost uzbuđenja uzrokovanog nasiljem. Naravno, hirovito ubijanje vodi ka raspadu zajednice ili društva, ali tabu oduzimanja života važi za volove a ne i za Jupitera. Jupiter ubija kad mu se prohte a volovi mogu onda kada im to Jupiter dozvoli. Reč je prosto o ustanovljavanju, legalizovanju i legitimisanju monopola nad nasiljem. Oligarhija to danas radi na globalnom nivou čime sama najviše doprinosi stvaranju klipotičnog omotača ili kupole iznad čovečanstva uronjenog u vlažne i krvave snove istorijski generisane astralne demonije. To je jedan od mehanizama uranjanja kolektivne svesti u vreme i njeno potčinjavanje trendovima. Ti trendovi su skopčani sa samim načinom života modernog čoveka stešnjenog u velikim gradovima u kojima se vodi surova borba za opstanak i u kome vlada levijatanski Hobsov zakon po kome je čovek čoveku vuk. Veliki prirodnjak Konrad Lorenc napominje: „Utorenost mnoštva ljudi na najužem prostoru dovodi ne samo posredno, iscrpljivanjem i zapuštanjem međuljudskih odnosa, do pojava obesčovečavanja; ona i sasvim neposredno izaziva agresivno ponašanje... Opšta neljubaznost koja može da se posmatra u svim velegradovima stoji u jasnoj proporciji prema gustini ljudskih mnoštava sjaćenih na određenim mestima.“[1]
Nasilje poprima sveopšte dimenzije, jer po Konradu Lorencu ekologija čoveka se menja mnogo brže od ekologije svih drugih živih bića. Otud ljudsko delovanje teško da može izbegnuti uništenje ekosistema u kojima i od kojih živi. Na delu je opšte i galopirajuće otuđenje ljudi od prirode pri suludom ritmu neverovatno brzih promena koje čak ni jedna generacija ne može ispratiti. Neko to zove napretkom, razvojem evolucijom... Reč je o ludilu, o nerazumnoj i protivrazumnoj sumanutoj žurbi koja, kako Lorenc kaže, ljudima ne ostavlja vremena da ispitaju i razmisle pre nego što deluju. Lorenc ističe da ubrzano ljudsko otuđenje od prirode snosi veliki deo krivice zbog estetskog i etičkog izopačenja civilizovanih ljudi. Otud se Lorenc s pravom pita kako da čovek, odrastajući, stekne poštovanje prema bilo čemu ako je sve što ga okružuje veoma banalno i ružno delo ljudskih ruku? Takvo stanje prirodno vodi do stava čiji je jezički izraz sasvim adekvatan svesti koja ga je formulisala – sve je sranje! Ljudsko prisustvo je poput tumora, zahvatilo čitavu biosferu, gonjeno infernalnim psihičkim motivacijama, a što je očigledno čak i u prostornom organizovanju čovekovog protivprirodnog nadiranja. 
Lorenc navodi primer tipičnog nemačkog grada koji ima uređeno, arhitektonski i estetski skladno gradsko jezgro i ružna uniformisana predgrađa, blokove ili industrijske zone koje razjedaju okolni predeo. On pravi paralelu između oblika tog urbanog prostiranja u odnosu na okolinu sa histološkom slikom zdravog tkiva i tkiva zahvaćenog tumorom: „Naći ćemo začuđujuće analogije! Objektivno posmatrano i prevedeno sa jezika estetike na jezik brojki, ova razlika u biti počiva na gubitku informacije. Ćelija zloćudnog tumora razlikuje se od normalne telesne ćelije pre svega time što je izgubila onu genetsku informaciju koja joj je potrebna da bi igrala svoju ulogu kao koristan član u interesnoj zajednici tela... Histološka slika potpuno uniformnih ćelija tumora siromašnih strukturama očajnički liči na snimak iz vazduha nekog modernog predgrađa sa njegovim jednoobraznim zgradama, za koje su bez mnogo promišljanja i u takmičarskoj žurbi planove izradili kulturno osiromašeni arhitekti.“[2] 
Makrokosmički i ekološki tumor pandan je mikrokosmičkom haosu i tumoru tela. Zašto nas onda čudi svojevrsna epidemija kancerogenih oboljenja? I unutar ljudskog društva postoje socijalni tumori u obliku parazitski nastrojenih pojedinaca ili čitavih klika i organizacija poput raznih finansijskih korporacija koje žive na račun drugih a same ne stvaraju ništa. Nivo parazitizma je poprimio ogromne razmere. Naša civilizacija je ružna, etički i estetski unakažena, a to sasvim jasno ukazuje na njenu prirodu i odnose moći. Za stanovnika soliterskog blokovskog naselja, koje opisuje kao baterije korisnih ljudi, Lorenc kaže da za održanje ljudskog samopoštovanja stoji samo jedan put: „On se sastoji u tome da iz svesti potisne postojanje mnoštva istovrsnih sapatnika i da se, učaurivši se, čvrsto ogradi od bližnjeg. Kod mnogih serijski izrađenih stanova, između balkona pojedinačnih stanova umetnuti su pregradni zidovi koji susede čine nevidljivim... Estetska i etička osećanja su očito veoma tesno međusobno povezana, pa ljudi koji moraju da žive pod upravo opisanim uslovima sasvim očigledno trpe atrofiju i jednih i drugih. Da bi čovek opstao duhovno i duševno zdrav, očigledno su potrebne i lepota prirode i lepota kulturne okoline koju je sam stvorio. Totalno slepilo duše za sve što je lepo, koje danas tako rapidno na sve strane uzima maha, jeste bolest duha koja mora da se shvati ozbiljno već zbog toga što ide rukupo druku sa neosetljivošću prema onom što je etički škodljivo.“[3] Na delu je haos u duhu, haos u umu, haos u prostornom izrazu, haos u estetici, haos u kulturi, haos u psihi, haos u telu, haos u međuljudskim odnosima, haos kao posledica dominacije Senke kao lunarnog svojstva, na kolektivnom nivou čovečanstva. 
Iz ideje o suverenitetu čoveka kao mikrokosmosa, odnosno njegove volje, potiče i ideja o ljudskom pravu, tj. prirodnom pravu čoveka, a iz doktrine ljudskih prava vuče koren aktuelna glorifikacija seksualnih sloboda. Načelno, kao da će davanjem prava čoveku koji nema svest o sebi kao mikrokosmosu, koji nema svest o svojoj volji i njenom suverenitetu – taj beslovesni čovek postići tu svest, suverenitet, volju. Neće postići ništa, (jer čovek nije ono što za sebe smatra da jeste, a to što smatra da jeste običan je otpad, tj. senka istinskog sopstva, onog koje – kako kaže Grant – on objektivizuje i obožava kao stvarno). Teoretski, to mogu samo adepti. Koncept ljudskih prava samo je iskrivljena idejna slika metafizičkog postulata hermetizma o prirodi čoveka, a što je najbolje iskazano na početku Krolijeve Knjige Zakona da je svaki muškarac i svaka žena – zvezda! To je zaista volšebna ideja te se kao takva nalazi u oštroj opoziciji spram aktuelne bede svakodnevnog ljudskog bitisanja svedenog na podljudsko. 
Danas je na delu gigantski proces dehumanizacije, koji, kako kaže Lorenc: „osnažuje pseudodemokratska doktrina koja kaže da socijalno i moralno ponašanje čoveka uopšte ne određuju organizacija njegovog nervnog sistema i njegovih čulnih organa, evoluirani tokom filogeneze, nego da na njega isključivo utiče uslovljavanje njegove kulturne okoline kojem on podleže tokom svoje ontogeneze.“[4] Reč je o ideologizaciji bihejvioralne teorije koja je majka tzv. konstruktivizma, pseudonaučne mode po kojoj je sve konstrukcija, pa shodno tome podleže dekonstrukciji i rekonstrukciji, a što sve zavisi od procesa uslovljavanja. Takvo gledište u suštini za svaku devijaciju okrivljuje nekakve nepovoljne društvene ili porodične uslove, nikako ne uzimajući u obzir zločinački karakter nekog pojedinca ili njegovu genetsku prirodu. Stav da je svaki čovek zvezda ukazuje na ljudsku prirodu a ne na nekakve društvene uslove. 
Ideja o čoveku kao mikrokosmosu je suprotna stavu koji tvrdi da se ljudsko biće rađa kao tabula rasa, prazan list hartije koji će život ispisati. To važi za iskustvo koje će duša tokom života steći, ali ne i za svojstvo i prirodu čoveka koja određuje načine i mogućnosti sticanja tog iskustva. Samim tim što je zvezda, ljudsko biće je preodređeno svojom prirodom, budući da zvezde imaju drugačiji put od bića koja nisu zvezde. Naši geni su naša sudbina. Govoreći o pojavljivanju boginja ili žena, kao oličenja sudbinskih sila, u trenutku nečijeg rođenja, Erih Nojman ukazuje na: „Znanje rođeno iz iskustva da čovek na svet dolazi sa određenim darovima i predispozicijama, koji su mu, kako se to kaže, dati u kolevci.“[5] Sa ovim možemo izvesti paralelu u sledećoj Lorencovoj misli: „Ubeđenje, koje je postalo religija, da su svi ljudi rođeni jednaki i da se sve karakterne i moralne mane zločinca mogu objasniti samo grehovima koje su njegovi vaspitači počinili na njemu – vodi do uništenja svakog prirodnog osećanja prava, pre svega i kod samog izgrednika, koji sebe pun sažaljenja vidi kao žrtvu društva.“[6] „Jedna od mnogih aporija u koje je manevrisanjem zapalo savremeno čovečanstvo je da i ovde opet zahtevi čovečnosti prema pojedincu stoje u protivurečnosti sa interesima čovečanstva. Naše sažaljenje prema asocijalnom izgredniku, čija manja vrednost podjednako može da bude izazvana i nepopravljivim oštećenjima u ranom detinjstvu (hospitalizacija!) i naslednim manama, sprečava da se štite oni koji nemaju takve mane.“[7]
Dakle, ako sledimo Lorenca u njegovom zaključivanju onda ćemo se složiti da aktuelna dehumanizacija, masovan gubitak ljudskosti, fenomeni i procesi koji su apsolutno poželjni od strane svetske oligarhije i njenih lokalizovanih filijala. Dehumanizacija olakšava masovnu manipulaciju ljudima, a podložnost ljudi uslovljavanjima svih tipova takođe je poželjna u najvećoj mogućoj meri. Lorenc ne negira etički imperativ prava ljudi na jednake razvojne mogućnosti, ali: „Ovu istinu moguće je isuviše lako izokrenuti u neistinu da su svi ljudi potencijalno jednake vrednosti. Bihejvioristička doktrina ide još korak dalje tvrdeći da bi svi ljudi postali jednaki jedni drugima ako bi mogli da se razvijaju pod jednakim spoljašnjim uslovima; i to bi postali sasvim idealni ljudi ako bi samo ti uslovi bili idealni. Stoga ljudi ne mogu, bolje rečeno: ne smeju da poseduju nikakve nasleđene osobine, pre svega ne takve koje određuju njihovo socijalno ponašanje i njihove socijalne potrebe.“[8]
Ljudsko ponašanje oni će oblikovati. Ljudske potrebe oni će ustrojiti. Reč je o izvrtanju stare ezoterijske ideje o prisutnosti celokupne ljudske prirode u svakoj jedinki. Međutim, ta se priroda u svakom čoveku izražava na vrlo različite načine, u zavisnosti od vlastitih osobina koje pripadaju svakom pojedincu. To specifično izražavanje celokupnosti zajedničke svim ljudima u nekom konkretnom čoveku, u kombinaciji sa specifičnošću samog tog čoveka, kao jedinstvene i neponovljive pojave, tvori svojevrsnu esenciju pojedinca, suštinu njegove prirode. Otud je svako ljudske biće jedinstveno u odnosu na sve ljude koji postoje, koji su postojali i koji će ikada postojati. Sve to negira duh vremena onako kako taj duh uobličava oligarhija, jer, kako kaže Lorenc: „Na zabludi da od čoveka – pod pretpostavkom da je pravilno „uslovljavan“ – baš sve može da se očekuje, d aod njega baš sve može da se napravi, zasnivaju se mnogi smrtni grehovi koje civilizovano čovečanstvo čini protiv prirode, pa i protiv čovekove prirode i protiv čovečnosti. Ako je jedna ideologija, što obuhvata ceo svet, zajedno sa politikom koja proizilazi iz nje, zasnovana na laži, to naprosto mora da ima najopakija dejstva.“[9]
Shvatanje nazvano društveni determinizam je posledica pobede ludila prosvetiteljstva čime se pokazuje kako je težnja ka vladavini razuma zapravo nerazumna. Njihovo iracionalno racionalno sa gotovo rasističkim prezirom tretira racionalno u tradicionalnom iracionalnom. Ko je protiv toga odriče mu se pravo građanstva, ne smatra se punopravnim u svojem pripadanju čovečanstvu. Sa tih diskriminatornih visina oni propisuju lek egalitarizma i opšteg poboljšanja totalnim uslovljavanjem. Imajući sve ovo u vidu, kako onda uživanje, makar deklarativno, nekakvog ljudskog prava namenjenog suverenim zvezdama-mikrokosmosima, poboljšava položaj podljudskog bića? Uostalom kakva su to gromopucatelna ljudska prava namenjena robovima, bićima sužene svesti, podložnih manipulacijama, slabo razvijenih mentalnih i okultnih moći? Neko će možda reći da je to idealna mera namenjena vaspitanju i građenju novog društva, novog čoveka, kome pristupamo po metodi korak-po-korak, a što bi u nekoj budućnosti rezultiralo promenjenoj svesti i njenom razvoju. Ako je to cilj, kako to da u eri plime ljudskih prava, barem na Zapadu, taj isti Zapad nije deo sveta nastanjen ljudima-bogovima, suverenim mikrokosmosima, genijima, nego masovno uvozi varvare ne bi li uopšte bio kadar funkcionisati? Umesto toga imamo milione zavisnika od proizvoda farmaceutske industrije čija je suštinska svrha da za novac (i stečenu zavisnost) ublaže bol i pomognu čoveku da izbegne patnju. 
Konrad Lorenc primećuje sve veću osetljivost modernih ljudi prema situacijama koje izazivaju neprijatnost i sve manje osetljivosti prema onim koje izazivaju prijatnost, stvarajući od savremenog civilizovanog čoveka mekušca i apatičnu individuu sve manje sposobnu da uživa. Ta apatična individua više nije u stanju ni da se raduje (a upravo je osećaj radosti jedna od temeljnih poruka Knjige Zakona, s obzirom da je stanje radovanja skopčano sa dizanjem kundalini). Zašto se ustanovljava svetski sistem zasnovan na takvom apsurdu? Je li to zato što vlast lunarne oligarhije (u magijskom smislu) na savršen način krivotvori metafizičke koncepcije čime pokazuje da ih suštinski ne razume nego prosto prilagođava nasleđenu ili kidnapovanu agendu izbavljenja ljudi iz podljudske kostreti? Oni kao rade posao za čovečanstvo, služe čovečanstvu, zapravo ga porobljavaju. Oni poput Meseca, na Zemlju, u ljudski svet, reflektuju i tako iskrivljuju životnu solarnu svetlost metafizike. Oni imitiraju posedovanje ključeva tajni života i smrti jer da ih zaista imaju svet bi ovaj drugačije izgledao. Opšte obaranje vitalnosti, maskuliniteta, inteligencije, spoznajnih  i stvaralačkih moći čovečanstva jeste jedan od primarnih zadataka oligarhijskih krugova i organizacija. Oni su kontrarevolucionarni i kontrainicijacijski jer teže kidnapovanju mesijanskih i revolucionarnih intencija delovanja ljudskih genija. Oni su podeljeni na dve strane u formi lažnog neprijateljstva – jedni drže tvrđave protiv kojih revolucionari jurišaju, dok se drugi nalaze u redovima samih jurišnika – sabotirajući i sputavajući oslobodilačku intenciju onih koji nose baklju čovečanstva. Reč je o svojevrsnom globalnom crnom bratstvu. I prirodno, ovde se nameće pitanje šta je njihova svrha? Čemu oni na ovome svetu u ovom vremenu? Na delu je opadanje maskuliniteta oligarhije, čime se automatski, među ostalim pitanjima, nameće pitanje kako je do tog deficita uopšte došlo? Te naposletku, šta će se zbivati dalje sa čovečanstvom u kandžama oligarhije pa i sa samom oligarhijom?
Glorifikacija seksualne razuzdanosti kao jednog od oligarhije podsticanih trendova, utemeljen je u psihi same oligarhije koja teži da deficit sopstvenog maskuliniteta prenese na opšti nivo, a što je jedan od uslova daljeg održavanja njihove moći. Poplava medijske produkcije koja aktuelizuje velike reptile, gmazove, izumrle dinosauruse, poklapa se sa kulminacijom korišćenja nafte i gasa čije se poreklo objašnjava (ulje zmajeva) procesom razgradnje njihovih tela (u šta lično baš i ne verujem). To je jedan od primera masovnog podsticanja atavizma čija je formula moći u suštini monstruozna. Paralelno sa tim javnost je inficirana svojevrsnom oralnom fiksacijom, odnosno fokusiranošću estetskog ideala na usta i njihovu grotesknu koketnost kroz pućenje i poplavu hirurških zahvata radi povećanja njihovog volumena i naglašavanja senzualnosti. Samim tim i oralni seks dobija na većem značaju – u svim njegovim vidovima koji se mogu proučavati na menijima pornografskih portala. Brbljivost i dominacija besmislenog ćaskanja, virtuelnog četovanja, takođe su obeležje današnjeg trenutka. Ta kakofonija je izopačenje simbolizma usta kao mesta gde nastaju dah i reči, jer usta su – kako kaže Erih Nojman – materica pomerena naviše koja porađa Logos. 
Erih Nojman ističe da destruktivna strana ženskog, ona razorna i smrtonosna materica, najčešće se javlja u arhetipskom obliku iskeženih usta. Plaženje jezika, danas tako popularno i potpuno besmisleno u nameri da bude provokativno, fosil je drevnog gesta moći. Zapravo, jezik je u ulozi seksualnog organa, prosta zamena za penis ili klitoris, čije javno pokazivanje, barem za sada, još uvek nije u domenu društvene konvencije. Istovremeno imamo oživljavanje vampirske fantastike u umetnosti, književnosti i kinematografiji, animiranoj produkciji itd. Nojman ističe usta kao simbol agresivnosti, kidanja i proždiranja, što nepogrešivo ukazuje na karakter današnjeg vremena koje upravo usta uzima za jedan od svojih simbola. Po Nojmanu, usta su karakteristična za opasni negativni elementarni karakter Ženskog. Usta, otvor, materica, kapija, ždrelo, zdela, pehar, sva ta svojstva Skerletne Žene, odnosno Velike Boginje Majke, u ovom vremenu dobijaju mračan prizvuk i ovaploćenje, što je posledica vekovnog gomilanja neravnoteže, da se tako izrazim. To su uglavnom klipotični aspekti lunarne i venuzijanske prirode. 
Nojman ukazuje i na povezanost seksualne sa prehrambenom simbolikom, pa otud i ne možemo a da ne primetimo epidemiju gojaznosti i kult prežderavanja, koji idu uporedo sa naglašenom i vulgarnom seksualizacijom mentaliteta kroz afirmaciju seksualne uloge usta. I dalje, usta navode na sukubizam, odnosno drevnoj boginji-demonici Lilit, o kojoj neki kabalisti kažu da je prva Adamova žena. Poplava pornografije i manijakalne masturbacije u današnje vreme, posledica je reaktuelizacije i oživljavanja Lilit, odnosno prve sukubi koju je stvorio Adam. Banalno govoreći, Adam ju je stvorio tako što je, dok je bio usamljen u rajskom vrtu, bez družice, masturbirao zamišljajući pogodan fizički oblik koji bi stimulisao njegovu seksualnu uzbuđenost. Lilit je proizvod Adamove frustracije pa je zato demonske prirode i pripada Senci. Eva je kasnije stvorena od Adamovog rebra, odnosno iz njegovog uzdignutog falusa, na osnovu slike koju je imao u umu dok je masturbirao. To su sve simptomi dominacije elemenata Senke na nivou kolektivne svesti.
Ljudi su postali detinjasti i podložni sugestiji, poplavi raznih ponuda i izbora, a muškarci podložni ženskom uticaju, čime gube na muškosti, bivajući sve manje sposobni za biološku i psihološku ulogu muškarca, oca i autoriteta. Upravo je ta infantilnost, ta težnja ka ostajanju u stanju mladosti, produžavanje mladosti, jedno od osnovnih svojstava lunarne muškosti, odnosno lunarizacije ljudske svesti. U određenim vidovima to je indikator retardacije, a što nagoveštava katastrofičnu budućnost sličnu onoj opisanoj satiričnim SF filmom Idiokratija.[10] Naravno, infantilnost ne mora nužno biti negativna pojava, ali pored toliko negativnih trendova i izopačenja, zašto sumnjati da bi i infantilnost imala pozitivnu ulogu. 
Za Lorenca je detinja naivnost važna, potrebna i plemenita osobina čoveka, ali on takođe izražava bojazan da bi genetsko podetinjavanje moglo poprimiti nezaustavljivi patološki pravac. Nezrelost odraslih je, kako to navodi Lorenc, poput zloćudnog tumora, čije simptome opisuje kao: „Nestrpljivo zahtevanje trenutačnog zadovoljenja poriva, nedostajanje svake odgovornosti i svakog obzira prema osećanjima drugih, tipični su za malu decu i kod nje su potpuno oprostivi. Strpljiv rad usmeren na postizanju dalekih ciljeva, odgovornost za sopstveno delanje i obzir prema udaljenijima su norme ponašanja karakteristične za zrelog čoveka.“[11] I tačno tako, želim sve i to želim sada. Baš me briga za druge. Nije li to dobar recept za pretvaranje u društvenog parazita? Ta vrsta parazitizma je najgora jer smatra prirodnim da se, kako to kaže Lorenc, društvo prema njima ponaša poput njihovih roditelja, odnosno da ih trpi i izdržava. Takvo stanje svesti je još i donekle oprostivo kada su sebični pojedinci u pitanju, ali primećujemo da takav stav dele i ljudske organizacije, institucije, države, čitava društva. Ta vrsta opšte detinje bezglavosti mnogo asocira na veliku tarot arkanu 0 Luda, koja zaluđena svojim teretom, mislima i željama, bahato korača ka provaliji. Hristova poruka da budemo kao deca, u naše vreme doživela je potpuno ovaploćenje ali u prilično izopačenoj formi. Eon Deteta, odnosno eon boga Horusa u svojstvu deteta, kako to najavljuje Krolijeva Knjiga Zakona, u svom izopačenom vidu kroz tzv abortuse novog eona, najavljuje doba opšte senilne infantilizacije, odnosno lunarizacije maskuliniteta kao opšti pad nivoa solarnosti, odnosno involuciju, budući da su za evolutivne pomake kroz lunarizaciju sposobni samo adepti i eventualno oni koji slede autentične ezoterijske doktrine, dakle veoma ograničen broj ljudi.





[1] Konrad Lorenc, Osam smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva, Obelisk, Beograd, 1998 str. 21.
[2] Konrad Lorenc, isto, str. 26-27.
[3] Konrad Lorenc, isto, str. 28.
[4] Konrad Lorenc, isto, str. 90.
[5] Erih Nojman, Velika Majka, Fedon, Beograd, 2015, str. 276.
[6] Konrad Lorenc, isto, str. 49.
[7] Konrad Lorenc, isto, str. 51
[8] Konrad Lorenc, isto, str. 78.
[9] Konrad Lorenc, isto, str. 79.
[10] Američki film iz 2006, Idiocracy, Mike Judge.
[11] Konrad Lorenc, isto, str. 55.

No comments:

Post a Comment

Cenio bih konstruktivnu kritiku, bolju argumentaciju i lepo sročena pitanja.
Sve zabeleške na blogu su autorski tekstovi i ne smeju se prenositi bez dopuštenja autora. Ako biste hteli da tekst sa bloga na bilo koji način upotrebite, u celini ili delimično, molim Vas da me kontaktirate. Hvala.
dorijan.nuaj@gmail.com
All notes in this blog may not be reproduced without permission of author. If you want to copy text from the blog or to use in any way, in whole or in part, please contact me. Thank you.