Tuesday, July 11, 2017

Lilit - drevna boginja

Pre nego što se upustim u razmatranje glavne teme ovog članka, hteo bih prvo da naglasim neke stvari od važnosti za razumevanje fenomena koje se krije iza nekog mitskog, religijskog, kultnog ili magijskog imena. Svaki daimon je beskonačan. Iako se svaki daimon, dakle široko uzev, dobar ili zao, može pojaviti kao jedinka, u suštini je mnoštvo. Isto tako svaki bog je mnoštvo, svaki anđeo. Istovremeno je i mnoštvo i jedinstvo, jedinstvo mnoštva. Bog je Jedan ali je i mnoštvo. Zamislimo nekog konkretnog anđela/demona, svejedno. Zamislimo ga kako god. Mi ćemo to svakako učiniti kao da je pred nama nekakva posebna jedinka, ali je suština takvog bića višestruka. Svako takvo biće je beskrajno jer predstavlja pojavni oblik jednog ogromnog broja pojedinih pod-bića koje ga čine. Svaki pojedinačni anđeo/demon/božanstvo samo je vrh ledenog brega, vidljivi deo jednog beskraja, jer oni nisu bića na način na koji mi jesmo. U tom smislu, svako božanstvo, svaki daimon, svaki neter je po svojoj prirodi najbliži pojmu broja. Krolijeva Knjiga zakona govori da između brojeva u suštini nema razlike jer je svaki broj zapravo beskonačan. Broj nije samo puki zbir, oznaka količine, nego takođe može označiti i kakvoću nečega, jer je broj i ime. Energija/svest može biti organizovana i ispoljena na razne načine a upravo je njen simbol, skopčan sa brojem/imenom, identifikator modaliteta pomoću kojeg se ta energija/svest izražava. Svaki simbol je pre svega izraz magijske struje koju formira određeni daimonski izražaj. Ti izražaji su poput galaksija, na prvi pogled svaki za sebe, ali oni takođe mogu činiti neku posebnu grupaciju ili vrstu. U suštini, moja poenta sa ovim uvodom je da naglasim kako na jednom dubljem nivou nema razlike između dobrih i zlih daimona, demona i anđela, bogova i vragova. Razlika je u manifestaciji te suštine. U pozadini svega je beskrajna svetlost koja je istovremeno i tama.
Lilith by Mike Wildt
Uopšteno govoreći Lilit predstavlja destruktivni vid ženske svemoći. Ako je posmatramo recimo samo iz bilbijske perspektive videćemo da ona kao proždirateljka predstavlja suprotnost ljudskoj Evi i Bogorodici. Međutim, Bogorodica aktuelizuje izraz drevnog paganskog oblika začinjanja i rađanja bez učešća muškarca, koji je u njenom slučaju apstraktan - sveti duh. Taj detalj ukazuje na drevnost formule koja je aktuelizovana u hrišćanstvu, ali koja nikada nije doživela rascvetavanje u punom intenzitetu osobenom za drevne prauzore. Lilit je u mitološkom smislu izraz tih prauzora koji je odbačen od strane kasnijih religijskih oblika, što je karakteristično dokumentovano u bibliji. Takođe, zanimljivo je naglasiti i to da je Isus Hrist, po ženskoj liniji, u srodstvu sa kraljevskom lozom Davidovom, što predstavlja matrimonijalni aspekt identiteta. Dakle, u samoj svojoj suštini hrišćanstvo je ženski kult, ali se kao takvo nije moglo razviti jer je prepreka tome bila već čvrsto ukorenjena patrijarhalna, solarna, muško-centrična svest čija su žarišta bila u iranskoj, rimskoj, helenskoj, hebrejskoj i egipatskoj kulturi. Ta ženstvena osnova hrišćanstva koje u središte kulta postavlja Sina i Majku (vidi: O mesijinom prestolu i O kraljevskoj formuli Isusa Hrista), dok je Otac apstraktan i odsutan, jeste ista ona matrica iz koje poreklo vodi i Lilit. To je sumersko-semitska religijsko-magijska osnova. Lilit, osim što je vampirsko-demonsko ovaploćenje, ona je i Majka, Bogorodica, Inana, Ištar, Astarta, Afrodita, Lamaštu, Šakti itd. To što je u mit ušla kao nešto zlo i odvratno posledica je promena u religijskoj svesti te nadiranja novih magijskih sila koje su se fokusirale na jedan tip energije. Setimo se da svaka od blagorodnih mediteranskih, bliskoistočnih, indijskih itd boginja ima svoju mračnu stranu koja može biti izražena i kroz posebnu božansku ličnost, ali zapravo potiče iz jednog, rekao bih ambivalentnog, ženskog božanskog uzora čija je mnogostrukost impresivna. Nadirući istorijski solarni kultovi su neke njima neprikladne aspekte te ženske božanske mnogostrukosti jednostavno odbacili i anatemisali, verovatno iz praktičnih ili etičkih razloga. Na primer, neprihvatljivo je bilo žrtvovanje ljudi, naročito dece, ili su razlozi bili u potrebi za iznalaženjem novih, praktičnijih formula kako bi se prevazišlo izopačenje kulta koje je možda počelo da se dešava. Verujem da je to kasnije izgubljeno iz vida ali je taj stav ostao na snazi, okoštao u inerciji mišljenja i običaja. Ta promena je već vidljiva u dubokoj prošlosti. Tako je recimo akadsku demonicu Lamaštu nebeski bog Anu, njen otac, isterao sa nebesa zbog njenog nevaljalstva, šta god to značilo. Biće da je ta intervencija deo scenarija promene kojim se iz mitologije preinačuje njena dotadašnja uloga te se naglašavanjem njenog opakog karaktera opravdava čin satanizovanja i anatemisanja nekadašnjeg štovanog božanstva. Od tada je ona viđena kao neprijatelj čoveka.
Lilit je gospodarica zveri. Ona je vučica, vampirica, zloslutna krilata himera, sova, lešinar, divlja mačka ili lavica. Osim toga, ona je kurva, bludnica, grešnica, crna, zavodnica itd. Kao takva slična je Krolijevoj Babalon, odnosno biblijskoj Kurvi Vavilonskoj (vidi moje tekstove: Skerletna žena i zvezda, Babalon, pehar i lav-zmijaPovratak lunarne muškosti). U Starom zavetu Lilit se pominje kod proroka Isaije (34:14,15), ali se njeno prisustvo prepoznaje, iako nije direktno imenovana, i u Jovu (18:15). 
"Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći. Onde će i zmije jajca svoja sneti, leći male svoje pod senku njezinu. Onde će se i svi jastrebovi sresti" (Isaija, 34:14,15 - prevod Lujo Bakotić)
Podvučena "avet noćna" je u hebrejskom originalu zapisana kao Lilit (lamed-jod-lamed-jod-tau) i brojčana vrednost tog imena je 480. Pojavljivanje Lilit u biblijskom tekstu poklapa se sa paklenim i zloslutnim ambijentom. Kao i svi demoni, tako je i Lilit ovde prikazana u službi kazne koju strašni abrahamski bog izriče onima koji se suprotstavljaju njegovoj volji. Ona je u tom smislu oruđe njegove božanske pravde. Dakle, jevrejski verski duh dozvoljava postojanje ovih drevnih bogova, među kojima je i Lilit, u funkciji strašila i strogosti onog boga koji je Jedan. U kontekstu tadašnje nove religije, stariji božanski uzori su svedeni na prihvatljivi nivo karikaturalne potčinjenosti. Lilit je u hebrejskom kontekstu posebno fokusirana na porodilje i decu, s obzirom na njenu mržnju prema Adamovom potomstvu iz razloga navedenih u predanjima. Ona je na dubljem nivou predstavljena kao oskrnaviteljka ljudskog semena, jer između ostalog, koristi iscurelu ili spermu bačenu na zemlju da bi od nje stvorila sopstveno (demonsko) potomstvo. To je odjek drevne magijske prakse stvaranja homunkulusa ili magijskog bića korišćenjem energije ljudskog semena u cilju privremenog ovaploćenja određenih duhova/demona i njihovog korišćenja u razne svrhe. Slično je poreklo i tzv magije urne, gde urna služi kao zamena za ženski polni organ te je namenjena da primi seme koje pada na talisman urezan na dnu posudice. Takođe, u duhu lilitske magije su i orgijastični i seksualni obredi, kao što su oni koji prate poljoprivredne radove, na primer kalemljenje limuna (po jednoj legendi Lilit je stvorena iz limuna). Da bi se limun uspešno nakalemio potrebno je izvesti magijski obred koji uključuje analni seks sa devicom. Lilit ukazuje na neki nesvakidašnji i neuobičajeni seksualni odnos, što asocira na posvećenički seks tantričke tradicije. U tom smislu upadljiva je sličnost imena Lilit sa sanskritskim Lalita, koja predstavlja seksualni aspekt Šakti. Takođe, ne bi trebalo smetnuti sa uma i kasniju neprihvatljivost ritualnog žrtvovanja ljudi. To su sve oblici prastare lilitske magije. Iako se prestalo sa tom praksom, inercija magijske struje je preživela manifestujući se kao sukuba koja ljudima u snu otima seme (iz tog razloga je masturbacija zabranjena). Sve ono magijsko i kultno, što je potisnuto, nastavilo je da živi u izopačenoj, demonskoj, fantomskoj ili klipotskoj formi, kao senka ili ljuštura. 
Lamaštu
Žak Bril u knjizi Lilit ili Mračna majka ukazuje na implicitno pojavljivanje Lilit u starozavetnom tekstu vezano za kralja Solomona, čije je ime inače povezano sa magijom. U Prvoj knjizi o kraljevima (3:16) imamo onu epizodu kada je on presudio u slučaju spora oko deteta između dve prostitutke. Neki kabalisti u tim prostitutkama prepoznaju demonice Lilit i Naamu (Nahemu). Drugo implicitno pojavljivanje Lilit je opet vezano za Solomona (Knjiga o kraljevima, 10:1) i to u liku kraljice od Sabe, što je posebno zanimljivo, budući da u tom slučaju Lilit poprima konkretno ljudsko obličje. Kraljica od Sabe je njen avatar, inkarnacija ili sveštenica. Zapravo, budući da dolazi sa divljeg, vrelog, pustog i paganskog juga arabijskog poluostrva (ili sa roga Afrike), ona je predstavnik netaknutog svega onog kultnog i magijskog koje je starozavetna monoteistička pravovernost proterala i proklela. Osobenost sabejske kraljice bilo je izražavanje u zagonetkama, a što je, podsetimo se, takođe osobenost sfinge. I opet, kako naglašava Bril, prvo iskušenje koje je zadesilo Jova došlo je upravo od Sabejaca, podanika demonske kraljice:
"U ovoj epizodi, volovi i magarice ukradeni od Jova, pobijene sluge, metaforičke su zamene za njegovu decu. Kao i Lilit, i kraljica od Sabe je - predstavljena bandama pljačkaša, njenih podanika - kradljivica i daviteljka dece." (Žak Bril, Lilit ili Mračna majka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad, 1993, str 94)
U pomenutoj knjizi Bril nas navodi na poznati deo iz biblijske Knjige postanja gde su opisane dve priče o stvaranju čoveka. Prva priča ukazuje da je čovek poslednje stvoreno biće na Zemlji, odnosno kruna stvaranja te su istovremeno stvoreni muškarci i žene. 
"Zatim Bog reče: Da načinimo čoveka po obličju i po prilici našoj, pa neka ima on vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim i nad životinjama i nad celom zemljom, i nad svim gmizavcima koji gamižu po zemlji. I Bog stvori čoveka po obličju svome; po obličju Božjemu stvori ga; stvori čoveka i ženu." (Postanje, 1:26)
Druga priča govori o čoveku stvorenom pre bilo koje druge stvari i bića, na samom početku, te da je žena poslednja stvorena. Po hebrejskim predanjima žena iz prvog stvaranja je Lilit. Zapravo, prvo stvaranje je opis temeljnih vrednosnih i aksiomatskih pretpostavki nekog ranijeg kulturnog i religijsko-magijskog oblika, dok je drugo stvaranje odraz kasnije ustanovljenog sistema po kome je muškarac privilegovan u odnosu na ženu. Lilit je izraz te starije kulture ravnopravnosti polova, da se tako izrazim. Takođe, kao izraz jedne magijske kulture, muškarcu i ženi je od Boga data vlast nad životinjama, da ih pripitome ali i potčine magijskim putem, odnosno data im je magijska vlast nad daimonima čiji su totemski simboli razne životinje.

Jedno od tumačenja prvog stvaranja jeste da je Adam, prvi čovek, zapravo bio androgin, koji je u drugom stvaranju bio rascepljen na muškarca i ženu. Međutim, potrazi za poreklom Lilit u bibliji odgovara ova poslednja teza. Bril na sledeći način parafrazira jevrejsku legendu:
"Lilit je osporavala traženja svog muža da bude glava porodice ukazujući na jednakovrednost njenih prava u okrilju bračnog para, jednakovrednost koja je bila ishod podjednakih okolnosti stvaranja... Kada je Lilit postalo jasno da je Adamova tvrdoglavost beznadežna, odlučila se na poslednji mogući postupak: zazvala je ime Neizrecivog. Tad je na čudesan način dobila krila i kroz vazduh pobegla iz Edenskog vrta." (Žak Bril, isto, str 98)
Jevrejska legenda Lilit, umesto Adama, nalazi demonskog muškog parnjaka Samaela, koji je u Talmudu nazvan Adam-Belijal. Njihovo potomstvo obaviće Zemlju postojeći uporedo sa potomstvom Adamovim, ali oni ljudima neće biti vidljivi. Bril zaključuje da je tako Lilit u svetu tmine izvršila zadatak istovetan, ali u negativnom smislu, zadatku koji vrši Šehina, božansko prisustvo, u svetu svetosti.

Iz svega priloženog uviđamo telursko poreklo Lilit. Međutim, njen suštinski aspekt je akvatički, koji je povezuje sa likovima grčke mitologije, kao što je lepo pokazao Žak Bril. On naglašava tvrdnju Geršoma Šolema da se istinsko prebivalište Lilit nalazi u dubinama mora. Otud njena srodnost sa sirenama i čudovišnim likovima grčke mitologije. Grčke varijacije na temu Lilit su Geloa (sumerski Galu), Lamija (ili Lamije), Skila, Ehidna, Meduza, Sfinga, Himera, Kirka, zatim Harpije, Graje, Empuse (pojavljuju se u podne, poput Pana), Sirene, itd. Lamija, demonska kraljica, ima crte kraljice od Sabe. Ona je kraljica čudovišnih kanibalskih Lestrigona. Lamije u množini su kurve, a kurve su Lupe (vučice) ili Lepore (lisice), odjek kulta svete prostitucije (vidi: Magijski koreni prostitucije). Bril navodi da su Gelo i Lamija slične sirenama i harpijama. Sve one su zavodljiva i čarobnička stvorenja, imaju lica i poprsja devojaka, umesto šaka imaju kandže, ali iako su morska čudovišta imaju i krila. Upravo je taj detalj indikativan. Vodeno stvorenje sa krilima je saobrazno simbolu heruvimskog orla, odnosno znaku Škorpije, koja je vodeni zmaj, a čija je strana sveta zapad (o značenju zapada vidi: Metafizički zapad i duh atlantide, Ezoterijski atlantizam). Takođe, Fork i Keto (deca Geje i njenog sina Talasa), roditelji su Gorgona i Graja, od kojih je svakih bilo po tri. Njima je zajedničko bilo to što obitavaju na dalekom zapadu, zemlji noći, blizu Kraljevstva mrtvih (egipatski Tuat, zemlja mrtvih, takođe se nalazi na zapadu, čarobnica Kirka je živela na dalekom zapadnom ostrvu).
Ehidna, ćerka Forka i Keto, je zmija otrovnica sa ženskim likom, takođe poput Lilit, majka čudovišta (rodila je Kerbera, Sfingu, Hidru, Prometejevog orla, Nemejskog lava, aždaje). Kao što sam naglasio, sva ta čudovišna bića su preživele slike bogova starijih religijsko-magijskih oblika, konzerviranih u negativnoj ulozi kasnijih mitoloških tvorevina. Ova zmija sa ženskim licem snažno asocira na misteriju tarot arkane XI Snaga / Strast, jer ukazuje na solarno prisustvo Zmije-Lava, odnosno Zveri koju kontroliše žena kao Gospodarica Zveri (svojstvo Babalon). Takođe, sumerski prauzor Lilit je zmijolika demonica KI-SIKIL-LIL-LA koja se gnezdila na drvetu koje je posadila boginja Inana (Ištar). Noćni, odnosno lunarno-zvezdani vid tog istog fenomena, zapravo bliži tradicionalnom shvatanju Lilit, u tarotu je predstavljen kartom XVII Zvezda. Kultno mesto Ehidne je u drevnoj Skitiji (današnja Ukrajina), gde ju je pronašao Heraklo, kome je ona rodila, između ostalog, Gelona i Skita (grad Gelon i narod Skita). Skiti su misteriozan narod. Po Herodotu, oni su, mešajući se sa Amazonkama, izrodili Sarmate (ili Sauromate) koji su nastanjivali Panonsku niziju. Drevno skitsko kultno središte nalazilo se u zoni ušća reka Dnjepar i Dnjestar u Crno More, a što je tačno nasuprot delti Nila. Tako dobijamo perspektivu: Crno More - Mala Azija - Levant. Setimo se, po legendi, prve egipatske faraonske dinastije uzimali su kimerske (skitske) crvenokose i riđe žene za supruge, održavajući time i krvnu vezu sa ovim drugim, podudarnim proročištem. Te žene bile su posvećene u kult gospodarica zveri i bile su deo skitske likantropske magije (nešto poput nordijskih berserkira). Veza između ušća Dnjepra i Dnjestra i delte Nila je prastara i potiče još od vremena kada je kult boga Seta bio dominantan u Egiptu. Proizvod te veze je Sfinga, ćerka Ehidne i Tifona, odnosno Seta. Setimo se, Sfinga je poput kraljice od Sabe, izražavala sebe u zagonetkama. 
Teško je izvesti direktne veze između ovih relacija i Lilit. Ako Lilit shvatimo u užem smislu onda nikakvih veza nema, ali posmatrajući šire, u liku Lilit, kao i u likovima mnogih drugih sličnih mitoloških bića i demona, prepoznajemo tragove jedne drugačije religijske, magijske i kulturne stvarnosti koja je organski povezivala udaljene narode i rase u jedan sveljudski kontinuitet primordijalne tradicije, koji je imao jasne međusobne kultne veze, razmene i kontakte.

Saturday, July 1, 2017

Sećanje kao ključ sanjanja

"Prokletstvo je samo reč izmišljena od strane onih koje slelipo tera da osuđuju sve koji vide, makar samo jednim okom. Čudio se uobrazilji onih koji su brbljali o zlobi Drevnih, kao da bi Oni mogli prekinuti večni san kako bi iskalili svoj bes na ljudskom rodu. I on bi mogao prekinuti svoje poslove na duže vreme kako bi se divljački osvetio kišnoj glisti." Hauard Filips Lavkraft
Uslovno rečeno postoje samo dva demona, dva boga, prostor i vreme. Oni su komplementarni. Oni su sve i oni su ništa. Tako dvojnost, po formuli eona Horusa, biva poništena proširenjem svesti na prazninu. Jedan od veoma efektnih načina poništavanja te ograničavajuće dualnosti kroz njihovo pomirenje u beskraju (dis)kontinuuma apsoluta, da se tako izrazim, opisano je u priči Hauarda Filipsa Lavkrafta: Kroz kapije srebrnog ključa / Through the Gates of the Silver Key (u Srbiji objavljeno u okviru zbirke Ktulu priče, Tabernakl, Sremska Mitrovica, 2008). Stavimo sada na stranu likove i radnju u samoj priči i ako se fokusiramo na osnovni koncept dolazimo do jednog zanimljivog opisa kako jedno biće može postojati kao sva bića, bilo kada i bilo gde, posredstvom jednog nad-bića. Lavkraftov junak, okultista Randolf Karter, poseduje određeni magijski instrument, srebrni ključ, uz pomoć kojeg može premostiti prostor-vreme i projektovati se do čuvara vratnica prostor-vremenskog ambisa otelotvorenog kao Umr at-Tavil. Na stranu i priroda samog Umr at-Tavila, bogodemona, jer ono što je zaista bitno jeste opis kako jedno pojedinačno biće, odnosno jedan čovek, biva svestan sopstvenog postojanja u svim oblicima, u svim dimenzijama, u svakom prostor-vremenskom kontinuumu, tako što prepoznaje sebe kao deo univerzalnog bića u svim tim dimenzijama i oblicima. On u trenutku te spoznaje može birati šta i kada želi da bude, ne ograničavajući se samo na ljudski oblik. 
"Linije predaka svih živih bića, kao i faze u odrastanju svakog od tih bića samo su manifestacije jednog istog, osnovnog, večnog bića u prostoru izvan dimenzija. Svako lokalno biće - sin, otac, deda itd, - kao i svaka faza u razvoju jednog bića - novorođenče, dete, dečak, odrastao čovek - smao je jedna od bezbroj mena osnovnog, večnog bića, koje se pojavljuju u zavisnosti od ugla pod kojim je ravan svesti seče. Randolf Karter u svim dobima, Randolf Karter i svi njegovi preci, ljudski i predljudski, zemaljski i predzemaljski; sve su to samo različite mene prvobitnog večnog Kartera izvan vremena i prostora - fantomske projekcije koje se razlikuju samo zahvaljujući uglu pod kojim ravan svesti seče večno biće." (H.F. Lavkraft, Kroz kapije srebrnog ključa)
Priču Kroz kapije srebrnog ključa preporučujem svakom ko razmišlja o prirodi vremena, o vremenskim ciklusima, eonima, eshatologiji, reinkarnaciji, karmi i sl. Lavkraft, u kombinaciji sa Karlosom Kastanedom i Alisterom Krolijem, jeste jedan zapanjujuć trio čija se literarna zaostavština može koristiti kao reper za svaki iskorak u ozbiljnija promišljanja o navedenim temama. Svaki od te trojice je neko ko je iz užasavajuće uštogljenosti racionalnosti XX veka, svaki na svoj način, iskočio izvan date teskobnosti, povezavši se sa nečim zastrašujućim, neobičnim i drevnim (vidi Lavkraft, Kastaneda, Kroli). I kada se govori o vremenu, njegov kontinuitet je varka, jer se ono uvek i neprekidno dešava, zapravo ne teče nego stoji, pa se svaka sekvenca vremena može otključati i u nju ući. Tako je neprekidnost prostora takođe varka, jer i nemerljiva daljina može biti savladana projekcijom svesti. Reinkarnacija shvaćena linearno je takođe besmislica, jer sa jednog višeg stajališta uviđamo da je naše biće univerzalno i istovremeno postoji svuda i uvek kao bezbroj različitih životnih oblika. 

U praktičnom smislu, vreme možemo zamisliti kao traku spiralnog oblika sačinjenu od mnoštva ćelija koje predstavljaju određene sekvence svesti. Svaka od tih sekvenci ima svoj život, trajanje, ambijent, oblik, prostor u kome obitava itd. Poredimo te sekvence sa sobama. Imamo bezbroj soba na vremenskoj traci i sve su one međusobno povezane tankim nitima ili tunelima kroz koje se možemo kretati, ulaziti i izlaziti po volji. Kada god uđemo u neku sobu preuzimamo svest koja u njoj obitava i postajemo to. Možemo sačuvati posebnost i neutralnost posmatrača te samo posmatrati sudbinu bića koje živi scenario bitisanja u datoj sobi, a možemo se, eksperimenta radi, privremeno poistovetiti sa tim bićem te proživeti malo njegovu sudbinu. Ovo o čemu pišem nije samo misaoni eksperiment već se zaista ta perspektiva može dosegnuti sledeći metod koji ću ovde opisati.

Put ka vremenskoj traci vodi kroz sanjanje. Ovom prilikom valja napomenuti da postoje stvarna dešavanja i kvazi dešavanja, kao na primer kvazi otvaranje čakri i stvarno njihovo otvaranje, kvazi dizanje kundalini i stvarno dizanje kundalini, kvazi prelazak bezdana i stvarni prelazak bezdana, kvazi prosvetljenje i stvarno prosvetljenje, kvazi susret sa anđelom čuvarem i stvarni susret sa njime, kvazi odlazak u drugo prostor-vreme i stvarni odlazak u drugo prostor-vreme, pa tako i kvazi ulazak u vremensku traku i stvarni ulazak u vremensku traku. Ovo što ću ja opisati jeste put ostvarenja jednog kvazi dešavanja. Jedino što je stvarno u tom kvazi dešavanju jeste ulazak u tzv lucidno sanjanje i otvaranje kapija neverovatnog sećanja. Ne postoji kvazi lucidno sanjanje i kvazi sećanje, iako ima lažnog sećanja. Kada kažem kvazi dešavanje zaista mislim na to dešavanje ali na nekom nižem nivou intenziteta, kao da se onom ko to postiže dozvoljava da malo okusi tajnu, da uzme gutljaj iz svetog grala, da virne malo u sobu misterija, da oseti i iskusi nešto a da to ipak ne bude u potpunosti. Ovo što sledi jeste uputstvo za ulazak u jedno kvazi stanje. No, nemojte biti razočarani povodom toga jer put u pravo stanje vodi kroz niz kvazi stanja koja su svakog puta sve intenzivnija i sve manje kvazi. Kao kada želimo da se nešto desi prvo zamišljamo to dešavanje, potom sanjamo, da bi se na kraju to zaista i desilo. 

"Secret Chief" by Matt Baldwin Ives
Postoji nekoliko osnovnih recepata za ulazak u lucidno sanjanje, ali ja ću ovde dati jedan malo drugačiji postupak čiji prevashodni cilj nije postizanje stanja lucidnog sanjanja već je to stanje posledica. Pravi cilj ovog postupka jeste neka vrsta rekapitulacije (postupak poput onog koji je opisao Kastaneda), ali uz neke razlike. Evo o čemu se radi. Svako veče, pre nego što utonete u san, počnite da retroaktivno odmotavate sećanja na minuli dan. Najbolje je početi od poslednjih aktivnosti, ulazak u krevet, pranje zuba, prisetite se svih mogućih detalja, svih osoba koje ste tokom dana sreli, razgovora koji ste vodili, šta ste pretraživali na internetu, šta ste čitali, gde ste bili, a potom pređete na prethodni dan sve do trenutka kada slike počnu same od sebe da se nameću i krenu da se ređaju po nekom svom redosledu. Tada, reklo bi se, počinje podsvest da radi i u prvi plan izbijaju detalji bez uticaja naše svesti. Iz noći u noć ponavljate postupak, sećajući se minulog dana, zatim prethodnog, uvek dodajući taj minuli dan. Već nakon nekoliko večeri, taj svojevrsni lov na prošlost nastaviće se i u snu. Počećete da u snu iznova doživljavate minule događaje, ali opazićete da je kontekst nekako izmenjen i da se kao sećanja nameću neki događaji i situacije koje se u vašem stvarnom životu nikada nisu desile ali ih svejedno prepoznajete kao sećanje. U jednom trenutku shvatićete da sanjate i biće to uvod u lucidno sanjanje. Lucidno sanjanje je, sa druge strane, samo uvod u kvazi prelazak u drugačiju stvarnost ili nivo stvarnosti, a što vremenom vodi do stvarnog prelaska u drugačiju stvarnost. 
"Spoznao je da je svaki oblik u prostoru ništa više od preseka u ravni odgovarajućeg oblika u drugoj dimenziji, kao što je kvadrat presek kocke, ili krug presek sfere. Tako su trodimenzionalna kocka i sfera preseci odgovarajućih četvorodimenzionalnih objekata o kojima ljudi tek nagađaju ili sanjaju. A oni su opet preseci petodimenzionalnih oblika i tako sve do nezamislivih, vrtoglavih visina beskonačnosti. Svet ljudi i njihovih bogova je beskrajno mala faza beskrajno male stvari - trodimenzione faze male celine do koje dopire Prva kapija, iza koje Umr at-Tavil diktira snove Drevnima... Vreme, podučavali su ga talasi, nepokretno je, bez početka ili kraja. Iluzija je da se vreme kreće i da izaziva promene. Zapravo je ono samo iluzija i osim za bića iz ograničenih dimenzija, prošlost, sadašnjost i budućnost ne postoje. Ljudi razmišljaju o vremenu zbog promena koje ono donosi, ali i to je iluzija. Sve što je bilo, što jeste i što će biti, postoji istovremeno." Lavkraft u priči Kroz kapije srebrnog ključa
Da biste uspešno upravljali talasima navirućih sećanja u snovima, potrebno je prethodno da ovladate osnovnim veštinama lova na sećanja. Takođe, važno je znati da ta sećanja mogu dolaziti i iz vaše lične budućnosti, ali i bilo koje budućnosti i bilo koje prošlosti, odnosno iz bilo koje tačke vremena te nemojte upasti u zamku verovanja da je reč o nekakvim vašim prošlim ili budućim reinkarnacijama. Takvo razmišljanje vodi u zabludu poistovećivanja sa tim slikama i situacijama. Zapamtite da ste vi samo posmatrač pa se stoga nemojte emotivno ili bilo kako unositi u ono što posmatrate. Možda vam iskoči kakav grozan ili uzbudljiv prizor, situacija tokom koje ste se nekako potresli, iznervirali, naljutili ili uživali. To je sve nebitno, jer bilo kakvo uplitanje vodi gubitku izdvojene svesti. Pokušajte to da izbegnete jednostavno posmatrajući uz svest da se to zapravo nekom drugom dešava, da je to samo slika koja nema nikakve veze sa vama.

Nakon par nedelja redovne prakse, pokušajte, dok još niste utonuli u san, da nekako zaustavite tok slika koje se smenjuju na vašem mentalnom ekranu. Pokušajte da zamrznete sliku. Nemam načina da objasnim kako se to postiže osim voljnim naporom pažnje. Ukoliko u tome uspete, potrudite se da pomnije razgledate ambijent te zaustavljene sekvence. Možda ćete primetiti neke detalje kojih uopšte niste bili svesni tada kada se događaj iz sekvence zaista odvijao. Cilj ovog manevra jeste da to isto postignete ali tokom lucidnog sanjanja. Jednom kada to uspete, putovanje kroz tunele između soba sa vremenske trake više neće biti problem, jer putevi iz svake sobe vode praktično u beskraj - u bilo koju drugu sobu bilo kad i bilo gde. To jeste kvazi postignuće i dešava se tokom sanjanja, ali je bez obzira veoma teško izvesti pomenuto zamrzavanje kadra, a to što je kvazi ne umanjuje njegovu vrednost u uvećanju životne mudrosti, iskustva i podizanja svesti na putevima samospoznaje i istraživanja sveta. U ovom smislu sećanje je ključ sanjanja, sanjanje je ključ spoznaje i transformacije.

Monday, June 26, 2017

Kula čekanja

objavljeno u zbirci CRNI NEMIS

vizija iz grada Lagaša

I

I:1; U velikoj kući pohlepnici nestaju. Zaboravljeni u smrti, večito žive.

I:2; Na balkonu svetlosti pobednik stoji. Gleda najsjajnije nebeske kćeri. Svaka imenovana je njegova. Ne budi pohlepan. Ne poželi one koje imena nemaju.

I:3; Na naprslom kipu pljuvačka sumnje. Svi bogovi su lažni, goli kamen!

I:4; Ugledah senku. Vrata. Boginja je zabranila svoje najtoplije tajanstvo. Kroz Njene oči gledamo. Pitanja se roje. Slastan smo zalogaj gorčini. Samlevene duše.

I:5; Iz prevare dolazi strah, iz strepnje i vekovne griže nemirnog sna. “Hoće li se otkriti gnusne tajne?” Pitala su se dvanaestorica, na sablasnom skupu mimo zakona Vremena, natapajući besane noći griže savesti slanim znojem greha koji pecka oči.

I:6; Mislili su: “Ako izbrišemo pismena nestaće jeresi sećanja. Neka crv nužnosti toka Vremena izjede sve što nas uznemirava na našem svetskom putu Moći."

I:7; Avaj! Prevarili su se. Drame na pozornici božanskog teatra, odigrane jednom, zanavek plamte i nanovo opčinjavaju mameći suze, osmehe i aplauz.

I:8; Ostavljene su baklje, otškrinuta vrata tajnih hodnika, izgubljeni ključevi. Oni najskriveniji napravili su čudesnu promaju među ostrvima Istorije.

I:9; Tajni kovači povesti i svesti od same tvari tajanstva svoje tajanstvenosti skovali su oglicu sa dvanaest karika od kojih svaka krije po jednu milenarnu tajnu. Nazvali su je "Ogrlicom dvanaest strašnih pismena Neumrlih" i njome vezali brzoplete reči, same vetrove sna. Dvanaest pismena činiše dvanaest poglavlja njihove Zavetne Knjige, i svako slovo beše jedno Ime: neizgovoreno, neumrlo, zapečaćeno Ime…
II

II:1; Knjiga odiše slutnjom, prozirnom, mutnom… Njene oči su jaspis. Njen strah je neizmeran. Njen Beskraj je pustinja Praznine. Nekada davno umrla je tajno, iskravši se svojim ljubavnicima i čuvarima, velikim tajnim majstorima plesnjivih podzemnih biblioteka, koji čuvaše svakog vraga, svaku objavu brižljivo…

II:2; Zaneseni vatrenim uranjanjem u mesečeve vode njenih iluzija, ljubavnici i čuvari utonuše u kristalni san. San u crnom. U snu videše da je nema, ali joj se otrovne stranice vuku nestvarnim životom ostavljajući pustoš guste tmine za sobom.

II:3; Stojeći pred dverima Prognane i Skrivene Sfere, lupkam prstima po koricama Knjige. Polako je otvaram, dozivajući njeno dvanaestruko Ime. Iz tišine nepostojanja, iz leda zaborava, grobnice luči… Naslućujem slike Prokletstva, likove Neumrlih. Dvanaestruko tajanstvo!

II:4; Svaki otkucaj mog srca lagano osluškuje potmuli huk bezdanskog Užasa. Iz dubina, daleko iza svih zvezda i svake svetlosti.... Osluškujem.

II:5; Užas dolazi iz mukle tame Vode, iz rupa u Zemlji, sa zavijajućim Vetrom oluja, promaja u metrou, iza tutnjajućih mašina, po gradskim pasažima. Krešteći vetar iskonskog Haosa.

II:6; Užas dolazi iz Ognja ljudskih i prirodnih Uništenja. Poželeh gledati očima Boginje. Tako snažno želeo sam to maglovito tajanstvo, titanski breg čiji se vrh ukaza i opčini me.

II:7; Rekla je: “Pripadajući meni, pripadaš onome čemu žudim. Žudeći zamnom žudiš moju žudnju.”

II:8; Možda bi bilo bolje da nikada nisam video, slutio, želeo, osetio… Kakav li će mi se Užas i kakva Lepota ukazati onda kada se sve dveri otvore a plameni vetar zasikće kao zmija?

II:9; Šta li će ostati od mene onda kada pred mojim pogledom puknu horizonti koji uništavaju i stvaraju istovremeno? Šta kada ugledam te volšebne prizore velikog Kosmičkog Tkača čiji vaskoliki Užas i neopisivu Lepotu odaju i skrivaju te beskrajno duboke zelene oči moje sablasne Sestre koja me doziva i ledeno ljubi sa one strane ogledala Sopstva? Šta li će ostati od mene, o predivna i užasna Boginjo?

II:10; Nekada davno, jedan silni čovek izgubio je bitku sa Tobom i ostao bez desetine nebeskog poseda. Drugi, zauvek je ostao zarobljen u ziguratu sa dvanaest odaja dvanaestrukog prokletstva. Treći, postao je bog sveta u kome je našao kosmičku samoću, lišen i kapi Tebe. Četvrti, peti,…, dvanaesti. Nosim li ja Krunu Prokletstva, strašni sigil Gnusnosti, broj Trinaest? Ili sam Vitez, zagledan u Nevidljivo Sunce…

II:11; Dražesna moć opsene nije u njenim slobodama, već u njenim zabranama. Nisam Prorok. Arhanđeo Zapada ćuti. Ćuti arhanđeo Istoka, ali oblaci koji sa severozapada idu na jugoistok, odaju tajnu Vremena, tajnu Istorije, tajnu Svesti.

II:12; Zvuci polako gube moć. Rika Pakla biva nesnosno zujanje insekta. Osećam kako moje biće lagano tone u nebesko blato.
III

III:1; Koraci. Moji koraci. Čiji bi bili po usamljenim i pustim sferama Prokletstva? Ispred ogledala skrećem pogled. Moja pojava šokantna je za razum. Iza leđa mog odraza u ogledalu nešto se kreće…

III:2; Tišina. Njeni prsti upiru u moj lik. Usne podrhtavaju. Iz Tišine pojavljuje se prikaz naličja odraza mog lika. Govori: “Ubili ste je. Okovali u avet dvanaestoglave čamotinje. Ti… Ti si smešan. Poput brbljive, šarene ptice povijenog kljuna, čamiš na balkonu velikog zigurata Prokletstva. Kavez sudbine, komične, tragične…”

III:3; Nema više Igre po kristalnim vrtovima okamenjenih osećanja nadomak obala Srebrne reke, koja izvire duboko u Bezdanu, protiče svim sferama, a onda ponire nazad.

III:4; Posebnost Igre, posebnost lepote vrha titanskog brega, deo je mog vidika, moje moći da vidim zatomljeni sjaj.

III:5; Neki prepredeni Očevi mogli su svojim Sinovima oprostiti ma kakav greh, jeres ili zaveru, ali ne i diranje u zabran Nje.

III:6; Ona je teret na krhkim leđima bednika. Za zločince noć bez sna. Ljubav za kraljeve, ili samo razjeden kip božanstva urušenog grada.
Jean Delville

Monday, June 19, 2017

Radikalno zlo u službi revolucije

Jean Delville
Sasvim je u skladu sa današnjim mentalitetom tvrditi kako zlo ne postoji i da nema dobrih i zlih ljudi (ili loših) nego samo drugačijih. Dakle, zlo ne postoji, ali time nismo rešili naše probleme. Nema metafizičkog zla, a svako ispoljeno zlo je relativno, odnosno stvar percepcije i pogleda na svet. U današnjem svetu nema mesta nekakvom manihejskom pogledu na svet. Pa ipak, ako se osvrnemo malo oko sebe vidimo uništenje velikih razmera, vidimo ispraznost, brutalnost i nedostatak saosećajnosti u svim vidovima iskustva. Reklo bi se da je reč o posledicama nedostatka svesti, te da je problem u beslovesnim ljudskim bićima a ne nekakvim opskurnim arhidemonima, satanama i ahrimanima. Sva je odgovornost na čoveku, ali imajmo na umu da čovek, kao što može biti i uglavnom jeste, mediokritet, takođe može biti bog, ali može biti i arhidemon. Može, dakle, biti radikalno drugačiji, može biti konstruktivan ali i destruktivan. Hoćemo li i vođu genocidnih fanatika smatrati drugačijim, ali u suštini dobrim, jer je u pitanju ipak čovek, a svaki čovek je rođen dobar, odnosno nevin, samo ga je pogrešno vaspitanje, trauma u detinjstvu ili represivna kultura upropastila? Hoćemo li baš svako ljudsko biće smatrati mikrokosmosom, zvezdom, pa čak i onda kada taj predstavlja agens spram života neprijateljskih okultnih sila? Hoće li takav biti zao ili barem loš ili ćemo se i dalje držati toga da je taj neutralno i korektno drugačiji, ali u biti jednak ili ravnopravan sa ostalima a ne uljez, neprijatelj kojeg bi možda najbolje bilo ukloniti sa zemaljske ravni? Možemo biti fini i upotrebiti kakav drugačiji izraz tipa psihopata, sociopata, u svakom slučaju nešto empirijski merljivo, ideološki prihvatljivo, nešto što se može izlečiti. 

Svaki okultista mora imati u vidu postojanje bića koja se samo spolja čine kao ljudska a da u suštini to nisu. Postoje ljudi koji tehnički, odnosno merilima vulgarne nauke jesu ljudska bića, ali merilima okultne nauke nisu, nego je reč o bićima drugog nivoa koja su došla do ljudske inkarnacije. Ta bića mogu biti ovakva ili onakva, dobronamerna ili bezazlena, ali takođe mogu biti i predatorska. Sa druge strane imamo i ljudska bića koja su potpala pod vlast predatorskih okultnih entiteta ili su prosto zaposednuti. Dakle, imamo više nivoa raznorodnosti u okviru ljudskog obličja. Ove tvrdnje u današnje vreme zvuče fantastično, imaginativno, mitski, petparački, ali svako ko baštini nematerijalistički pogled na svet ne bi trebalo olako da odbaci takve mogućnosti budući da svako napredovanje u pravcu, da se tako izrazim, iza materijalne koprene, otkriva jednu drugačiju stvarnost. Skeptik bi rekao da je u pitanju nekakva galopirajuća uobrazilja, halucinacija izazvana nekim objašnjivim uzrokom, ali problem je u tome što vulgarni pogled na svet ono što vidi imaginacija ne smatra stvarnim. Naravno, nečijom imaginacijom se može manipulisati ali mora se priznati da su mogućnosti imaginacijskih uvida praktično neograničeni te mogu obuhvatiti i ono što se ne može objasniti niti pojmiti. Istina je da onog što nije prošlo kroz čula nema ni u imaginaciji, ali takođe je istina i da imaginacija u određenim slučajevima može biti čulo.

Za savremeni svet ne postoji nikakav bog ili bogovi, ništa izvan čula, a ako nešto postoji izvan čula to se ne može svesno opaziti, kao što ne čujemo zvuke ili ne vidimo svetlost ispod i iznad opsega naše uobičajene frekvencije. Osećam sve ovo već počinje da zvuči otrcano a zapravo ima za cilj opravdanje moje retrogradne retorike (u XXI veku!), koja koristi tako atavističke pojmove. U cilju ovog teksta, koristiću pojam zla kao zbirnu imenicu ili pridev kojim obuhvatam silu (i njene nosioce) čija ja je namera da uništi svetlo u čoveku, da uništi život, da nanese patnju, da rastrgne dušu, istrebi čovečanstvo. Nema smisla da takvo načelo imenujem nekim poznatim pojmom iz religije ili mitologije, ali podrazumevam nešto u toj meri čudovišno da ne trpi nikakve kompromise naročito ne sa ljudskim elementom i njegovom suštinom. Dakle, reč je o ontološkom neprijatelju svega što mi jesmo i što možemo postati. To svakako ne može biti ono što su abrahamske religije manje-više proglasile neprijateljskim ili lažnim, jer bi se i za te religije isto tako moglo iznaći mnoštvo argumenata koje bi njih predstavilo u istom tom neprijateljskom svetlu. Zato se u potrazi za tim imanentnim, ontološkim i metafizičkim zlom mora kopati dublje. Naravno, uvek će biti legitimno zauzeti stav kako je i to nešto radikalno neprijateljsko takođe izraz nečeg drugačijeg, ali to ne utiče na činjenicu njegove suštinske smrtonosnosti spram nas. Grubo rečeno, zlo je ono što nas teži uništiti, a nešto nas i te kako teži uništiti, te kako god to nazvali, time ne rešavamo taj problem. Nešto nas i dalje uništava. Zašto to onda ne bi bilo zlo? Zlo je otud fatalna drugost.
Neko bi rekao, a zašto bi smrt bila loša, negativna, zla? Smrt je promena koja nas vodi ka drugačijem, ka novom životu, jer biće ne može prestati da postoji. Mogao bih se složiti sa tim, ali takođe takvom gledištu može se suprotstaviti pitanjem koje isključuje promenu već samo ništenje, brisanje, pretvaranje u ne-biće. Oni bi rekli da je to nemoguće, ali tu već ulazimo u nategnutu spekulaciju. Ovde postuliram silu koja je oličenje apsolutne smrti, nešto poput druge smrti, večne smrti koja ne ostavlja nikakvu mogućnost reinkarnacije, bitisanja na nekog drugom nivou u drugosti ma kakva ta drugost bila. Konverzija bića u ne-biće jeste modus operandi takve sile. To već nije nezamislivo niti nemoguće. Jedini je problem terminološke prirode. Takvu silu nazvao bih zlom u njegovoj esenciji. Otud bi pojam dobroga predstavljalo esencijalno životvorno načelo. Tako dolazimo do dualizma nalik jinu i jangu. Teško je to zamisliti ali je moguće učiniti praktične korake koji dovode do iskustva sa čijih je pozicija moguće stvoriti pretpostavke imaginacijskog obuhvatanja apsolutnih pojmova (mišlju obuhvatih univerzum). 

Naravno, opet bi neko rekao kako je neophodno uravnotežiti suprotstavljene tendencije u biću, uspostaviti balans. Tačno je to. Ali, dozvolite da upitam kako to učiniti? Kako se postiže ta ravnoteža? Na tom pitanju možemo zube polomiti i istupiti mačeve mlateći se oko toga koji je metod ispravan, odnosno bolji ili zauzeti mediokritetski stav kako je svaki metod koji vodi tom cilju dobar te da svako radi onako kako njemu najviše odgovara. Pa ima li gore močvare od toga? Ne, ja ovde ukazujem na opciju radikalnog delovanja. Ravnoteža se postiže njenim narušavanjem. To je načelo revolucije. Narušavanje ravnoteže podstiče delovanje nosilaca narušenih načela, a to je ono što želimo. Želimo uragan a ne mirno more. Želimo rat a ne mir jer revolucionarna promena je moguća jedino u uslovima rata. Međutim, valja u tome postupati mudro.

Dobro i zlo su, kako sam pročitao negde, dvojni ispljuvak duše, pa bi stoga trebalo ekonomisati sa dobrotom, s obzirom da mala dobrota izaziva malo zlo, a velika dobrota veliko zlo. Zato smatram, u praktičnom smislu, da se protiv zla, kakvo god ono bilo, može boriti na samo jedan način – ne boriti se! Ovladati zlom, ima smisla. Plastično govoreći, ako je zlo u Vatikanu, efektno je postati papa ili kakav prvi sekretar. Ako je zlo na finansijskom tržištu, postanite glavni berzanski tajkun. Ako je zlo u Beloj kući, uselite se u nju. Ako je zlo u nekakvim tajnim komisijama, komitetima i neformalnim kružoocima, budite glavni na njihovim sastancima. Ako je zlo možda u najvećoj masonskoj loži, postanite njen majstor. Ako je zlo u vlasti, osvojite vlast. Ako je zlo u novcu imajte ga najviše, ili pak kontrolišite njegove glavne tokove. Ako je zlo u moći, budite najmoćniji. Ako je zlo na Mesecu, idite na Mesec. Ako je zlo u Paklu, postanite gospodar Pakla. Ako je zlo u zlu, postanite zlo. Dakle, infiltracija a ne konfrontacija. To je način rada revolucionara. Efikasan pokret otpora se ne nalazi izvan nego unutar sistema protiv kojeg se bori. Gde god videli neko zlo, idite tamo, ovladajte njime. Nemojte ogoljavati i raskrinkavati zlo. Što je ogoljenije ono je sve veće. Ne uvećavajte zlo time što ćete izigravati pravednike i mučenike. Ono to i hoće, jer ono nije etično niti kontraetično, već je krajnje pragmatično. U tu svrhu ono će glumiti samo sebe. Ako smatramo da zlo ima rogove, ono će ih staviti, ali onda nećemo biti u stanju da to isto zlo prepoznamo tada kada rogove skine. Eto zadatka za posvećenike revolucije katastrofe: ovladajte zlom! Postanite zlo. To jeste borba, ali nije borba protiv zla, već borba u kojoj vam je ono partner, dok ste vi sami sebi protivnici. Učinite zlo vašim saveznikom jer vaš neprijatelj ste vi sami, odnosno vaš um. Ako ste ovladali zlom u sebi, ovladati zlom u institucijama, zlom u svetu, nije nikakav problem.
Sa praktičnog stajališta uvek možemo odrediti ili prepoznati zlo. Možemo reći, ovaj čovek je zlo, ovi ljudi su zlo, oni prizivaju zlo. Na fizičkom planu reći ćemo kako je zlo recimo kakav otrovni i smrtonosni agens. Na nivou metafizičkog uvek možemo reći za neki fenomen da pripada kategoriji zla, pa su otud zli oni ljudi koji se svrstavaju iza tog fenomena. Obično uz taj pojam ide nekakvo uništenje, ludilo ili ništeći princip. Međutim, kada se malo udaljimo, odnosno kada produbimo tačku gledišta, onda se nađemo u poziciji nekog pozitivnog manihejizma pa uviđamo kako je zarad kompletnosti i komplementarnosti sveta neophodno postojanje ahrimanskih sila, jer takav je red stvari. Onda se u toj mentalnoj poziciji uzdižemo, oštreći naše spoznajne moći i upinjući ka vrhu trijade iz koje se generiše „poznavanje dobra i zla“. Vrh te trijade ukazuje na nevinost. Na primer, Adam i Eva bili su nevini sve dok nisu spoznali dobro i zlo jedući plod sa Drveta znanja. To znanje je sposobnost razlikovanja stvari i ustanovljavanje diskriminacije. Likovi iz biblijske priče spoznali su zlo jer ono se očitava u odsustvu dobra. Moć diskriminacije ih je udaljila iz učešća u večnom životu. Podsetimo se, povodom toga, šta kaže Nuit u Knjizi zakona
"Let there be no difference made among you between any one thing & any other thing; for thereby cometh hurt." (I:22) 
A kako biblijska priča dalje ide, ta patnja stiže prvobitni par ne samo zbog osude na bitisanje u mukotrpnom zemaljskom životu, nego pre svega u izgonu iz rajskog vrta nediferencirane nevinosti. Odsustvo načela dobra znači gubitak nevinosti. Nevinost, u ovom smislu, možemo posmatrati svedenborgijanski, kao stanje volje koja je upotpunosti usklađena sa božanskom, pa taj neko ko je nevin nije svoj nego Božji. Otpadanje od Boga je akt inicijacije zla: okretanje sebi, egocentričnost. U tom smislu, čovek može zapasti u potpunu anti-nevinost, odnosno drugačiju ne-vinost a to je nevinost zaposednutog ahrimanskim entitetom, tj principom radikalnog zla. Da se razumemo, jer već čujem škrgut zuba, kada kažem Bog, kao što sam već naglasio, pre svega mislim na životni i životvorni princip a ne na moloha crkve i čudovište koje su stvorili ljudi nazvavši ga tim imenom. Ako je nekome lakše neka pod tim terminom podrazumeva na primer Ahura Mazdu. Dalje, biti opsednut Bogom, odnosno nevinost-u-Bogu, prepoznaje Božju volju u svemu onom šta radi, odnosno prepoznaje Božju volju kao sopstvenu a u krajnjoj liniji te spoznaje sebe vidi kao Boga. Isto tako, onaj opsednut radikalnim zlom, ne samo što ne prepoznaje volju dijabolične sile kao takvu niti je prepoznaje kao sopstvenu, nego ne prepoznaje ni samog sebe budući da prepoznaje sve drugo u apsolutnoj međusobnoj odeljenosti koja se proteže i na njega samog uništavajući celovitost njegovog bića, odnosno njegove zvezde. Veoma je teško takvom čoveku da sačuva koherentnost svog uma i svesti. Tako ahrimanska sila potpuno uništava ljudsko biće. Ne može se neko poistovetiti sa ne-bićem a da ne postane ne-biće. 
Steffi Grant
Radikalno zlo je delatno načelo ne-bića, ono koje se kao takvo manifestuje u univerzumu. Apsolutno zlo je ne-biće izvan univerzuma. Radikalno zlo možemo osloviti, imenovati, prizvati, usmeravati, kontrolisati ili postati njegova žrtva. Radikalno zlo je inteligencija diskriminacije i kao takvo je u korenu patnje. Ako sam već upotrebio izraz zlo, onda ću kakvog konkretnog nosioca zla nazvati đavolom iako se samnom neće složiti ne samo oni koji ne veruju u đavola nego i oni koji tu ideju smatraju najobičnijim đubretom. Međutim, takvima bih skrenuo pažnju da kada ja u ovom slučaju, promišljajući ovaj tekst, kažem đavo, ne mislim na ono što se pod tim pojmom uobičajeno podrazumeva niti što sam podrazumevao pišući neki drugi tekst. Mislim da sam ovde u priličnoj meri objasnio šta podrazumevam pod radikalnim zlom, pa otud u tom ključu valja posmatrati nosioca tog zla. U praktičnom smislu đavo nije nešto što ne postoji nego nešto što ne bi smelo da postoji. Dakle, reč je o privremenoj konfiguraciji ne-bića u univerzumu, privremenom uvođenju u postojanje nečeg što ne postoji uz pomoć energije poreklom od žive tvari. Pomoću tog privremenog i ograničenog ovaploćenja mag-revolucionar ostvaruje određene promene u skladu sa božanskom revolucijom karastrofe. 

Revolucionar nije ono što je Kroli podrazumevao pod terminom crni brat, ali nije ni beba bezdana, već nešto treće. On je onaj koji čeka na pragu a čijeg sam majstora identifikovao kao crnu mumiju u tekstu Razum revolucije i nazvao ga Azatotom u nedostatku boljeg izraza kojim bih ga opisao. Azatot je taj koji stoji na samoj granici prelaska iz bića u ne-biće u inkubaciji do svog povratka sa te granice u samo središte bića. To je izgnani bog koji će se vratiti. Revolucionar-mag svojim delovanjem obnavlja svet (sličnost sa procesom kabalističkog tikuna) a što podrazumeva povratak izgnanika. Šta to čeka ili koga čeka revolucionar jeste sila koja će ga prevesti preko ponora u apstrakciju. Velika kurva magijskog sestrinstva koja procesom invaginacije tka magijski lanac oko nosioca revolucije jeste živući ženski aspekt izgnanog boga, njegova živa i prisutna šakti koja stoji na raspolaganju adeptu božanske revolucije katastrofe. Njeno sestrinstvo je veštičji ženski svet u koji nijedan muškarac ne može imati uvid osim ukoliko ne postane žena magijskim putem a ne veštački.

Thursday, June 15, 2017

Trimurti božanske revolucije katastrofe




Ovim rečima je Dragoš Kalajić opisivao fenomen antitradicije. U tom smislu, uloga božanske revolucije katastrofe je, rekao bih, puritanski antitradicionalna. Revolucija o kojoj govorim je ta koja će počistiti ljudski talog. Kalajić, u knjizi Uporište, a što sam već nekoliko puta navodio u različitim tekstovima, piše o tri načina delovanja uzvišenog čoveka, a to su samuraj, dendi i nihilista. Put Revolucije Katastrofe bi stoga predstavljao put nihiliste, a o čemu Kalajić kaže: 
Pred totalitarizmom sveta anti-Tradicije, pred stihijom zla, delotvorni nihilista hrabro ulazi u sred procesa katastrofe, nastojeći ne da bude savladan katastrofom, već da ovlada katastrofom, da je uveća, iscrpi u ishodištu tabula rasa… Svi oni koji se bore za dobro, bore se protiv njega, i ne čine drugo do usporavanja krajnje eksplozije”…. „Premda ova makijavelistička strategija nije u skladu sa načelima blistavosti čoveka, njena delotvornost se osniva upravo na poverenju u sopstvene snage, odnosno u nepomračenost unutrašnje svetlosti, pošto probuđene, izazvane sile zla ili stihije inferiornog psihizma, mogu poput bumeranga, ugroziti integritet podstrekača. Istovremeno, taj dualizam maske nihilista i lica graditelja, pomračenja koja donosi spoljna akcija i blistavost unutrašnje prirode, može osnažiti i učvrstiti diferenciranost i integritet našeg čoveka.“… „On nije posednut zlom, već poseduje zlo, koje se u njegovim rukama preobražava u sredstvo opšte ili lične katarze. Samo čovek koji poseduje zlo, može iscrpsti sve snage zla. Samo čovek koji izaziva zlo – poznaje zlo, može najbolje ukrotiti zlo. Iskušavanje zla tu poprima smisao ispita vrednosti samog čoveka.“… „Zlo nije neka suprotnost čoveku, već je virtualno ili aktuelno u samom čoveku kao slabost čoveka. Tu slabost treba iscrpsti, dovesti do onog limita podnošljivosti gde se bude energije dobra, gde se kroz satori slabost preobražava u snagu. Zato delotvorni nihilista ne pokušava da se suprotstavi buri, da od bogova izmoli smiraj vetrova, on stvara buru, on traži još bešnje vetrove koji će njegova jedra odvesti najdalje.“
Nihilista, samuraj i dendi imaju svoje revolucionarne antipode, ali antitradicionalistički delotvorne, u tri istorijske ličnosti, u tri strašna R, a to su kardinal Rišelje (1585 - 1642), Robespjer (1758 - 1794) i Natan Rotšild (1777 - 1836) kao glavni među petoricom sinova Amšela Mejera Rotšilda. Uslovno, eksperimenta radi, kardinala Rišeljea možemo izjednačiti sa dendijem, revolucionara Robespjera sa samurajem a Natana Rotšilda sa nihilistom. Dendi je oličenje načela stvaranja, samuraj uništenja a nihilista održavanja, mada su u primeru tri strašna R ovi principi u suštini okrenuti ka razaranju. I dalje, Rišelje je kao Brama, Rotšild je Višnu a Robespjer kao oličenje revolucionarne vladavine terora - Šiva. Ova trojica su idealna oličenja tripartitnog načela kali-juge koja je opisana kao vreme vladavine materijalizma, novca, nižih slojeva, slugu, niskih pobuda itd. Rišelje, Robespjer i Rotšild su poput kakvih avatara bogova kali-juge. Oni su ličnosti koji svojim istorijskim delovanjem simbolizuju stubove poretka i haosa današnjeg sveta. Istoričar Nil Ferguson parafrazira zanimljivu opasku pesnika Hajnriha Hajnea kojom nas uvodi u odlično sagledavanje istorijske uloge pomenute trojice, stavljajući u prvi plan revolucionarnu ulogu grada Pariza kao poprišta svetske revolucionarne promene: 
"Razvoj pokretne imovine u obliku renti i drugih državnih hartija od vrednosti bio je taj koji je pokidao vezu između bogatstva i zemlje, omogućavajući imućnim klasama da se sliju u Pariz. Još odavno je ustanovljen značaj ovog (zajedničkog) staništa najrazličitijih sila, ove centralizacije inteligencije i društvene vlasti. Jer, bez Pariza, Francuska nikada ne bi imala svoju revoluciju... Pomoću sistema obveznica, Pariz je mnogo brže postao Pariz." (Nil Ferguson, Kuća Rotšilda, I knjiga, Službeni list SRJ, Dosije, Beograd, 2002, str 263/4)
Zatim Ferguson daje originalni Hajneov citat:
"U Rotšildu vidim jednog od najvećih revolucionara koji su stvorili modernu demokratiju. Rišelje, Robespjer i Rotšild za mene su tri najstrašnija imena, koja obeležavaju postepeno propadanje plemstva. Rišelje, Robespjer i Rotšild su tri najstrašnija radikala Evrope. Rišelje je uništio suverenost feudalnog plemstva, i potčinio ga onoj kraljevskoj despotiji koja ga je ili svela na nivo dvorske posluge, ili pustila da se raspadne u prostačkoj lenjosti provincije." (Ferguson, isto, str 264)
kardinal Rišelje
O Robespjeru Hajne kaže:
"Robespjer je odrubio glavu ovom potčinjenom i nekorisnom plemstvu. Ali je zemlja ostala, i njen novi gospodar, novi zemljoposednik, ubrzo postaje novi aristokrata kao i njegovi prethodnici, čije težnje takođe nastavlja da ima, samo pod drugim imenom." (Ferguson, isto)
Robespjer
I na kraju:
"Zatim dolazi Rotšild i uništava dominaciju zemlje, usavršavajući do neuporedive moći sistem državnih obveznica, mobilišući na taj način imovinu i prihod, i istovremenu dajući novcu ranije privilegije zemlje. Istina je da je on na taj način stvorio novu aristokratiju, ali, ona, počivajući na najnepouzdanijem od svih elemenata - novcu - nikada više ne može da igra tako dugoročno regresivnu ulogu koju je imala ranija aristokratija, ukorenjena u zemlji, u samom tlu. Novac je mnogo fluidniji nego voda, mnogo neuhvatljivji nego vazduh, i čovek mirno može da oprosti nepotrebnost novog plemstva, kada ima u vidu njegovu beznačajnost. Ono će se rastvoriti i nestati u treptaju oka." (isto)
Natan Rotšild
Iz današnje perspektive možemo zameriti Hajneu da je prevideo žilavost i inventivnost nove vrste aristokratije utemeljene u tako nestvarnom elementu kao što je novac, ali svakako da promišljanjem ove njegove opaske možemo uvideti neke od glavnih uzroka današnje sveopšte civilizacijske krize. Možemo sagledati proces uspona novca čije je suštinsko obeležje kriza - finansijska, ekonomska, kulturna, civilizacijska, ekološka, politička, identitetska, kriza u svakom pogledu kao modus operandi savremenog sveta. Nil Ferguson sjajno sumira istorijsku ulogu rotšildovskog nihilizma čiji psihološki profil asketskog materijalizma efektno oslikava izopačeno višnuovsko načelo održavaoca stanja stvari:
"U multipolarnom svetu, u kome je pet velikih sila imalo jasan interes da međunarodne krize rešava ne upuštajući se u ratove, Rotšildi nisu u tolikoj meri osiguravali mir - njihova moć je bila mnogo manja - oni su se obavezivali da će ga izdržavati." (isto)
Ta uloga rotšildovske kaste i danas je aktuelna. Oni su održavaoci i tkači svetskog poretka, ali isto tako, kada i ukoliko neke nove revolucionarne snage krenu u preoblikovanje postojećeg, gospodari novca će radi samoodržanja pohitati da učine isto. Zato su oni potrebni političkoj, poslovnoj i drugim kastama moći, kako u XIX veku, tako i danas. Ta potreba je obostrana. Tako će biti dokle god je novac aktuelan. Međutim, ne smetnimo sa uma suštinsku prirodu novca kao agensa dominacije i moći. Iza posedovanja zemlje, nekretnina, pokretne imovine, nakita, dijamanata, zlata, umetnina, hartija od vrednosti, gotovog novca i svega konkretno ili apstraktno materijalno vrednog, stoji iracionalna moć. To su samo oblici koje zauzima moć. Eventualni pad novca sa sobom će odvući stare elite, čiji će neki delovi možda zauzeti svoje mesto u novom modalitetu dominacije, ali će svakako uspon novog oblika moći na površinu izbaciti drugačiji tip moćnika. Ferguson daje zanimljive uvide u pojavnost Natana Rotšilda, čija je zasluga u izgradnji svetske porodične finansijske imperije ključna. Osnovne osobine karaktera Natana Rotšilda su njegova memorija i samokontrola. Povodom toga Ferguson kaže: 
"Vrlo je malo njihovih savremenika koji su mogli da shvate da je tajna ogromnog uspeha Rotšilda bila brzina kojom je Natan mogao da napravi složene finansijske proračune, i lakoća s kojom ih je pohranjivao u pamćenju" (Ferguson, Kuća Rotšilda, isto, str 326)
Natanovi savremenici su često zapažali njegovu težnju da menja ponašanje iz hladnokrvnosti ka iznenadnom, uzbuđenom delovanju, a što podseća na ponašanje Šabataja Cvija. Ferguson navodi jedan citat u kome je Natanova pojava lepo opisana:
"Strogost i napetost njegovih pokreta naveli bi vas da pomislite, da već niste videli da je drugačije, da ga neko otpozadi štipa, i da se stidi ili boji to da prizna. Oči se obično opisuju kao ogledalo duše, ali ovde biste zaključili ili da su prozori zatvoreni ili da nema duše koja kroz njih gleda. Iz njih ne dopire ni trun svetlosti, niti, kuda god da pogleda, ima bljeska u njima. Celina njegove pojave izaziva utisak o iznajmljenom telu, i pitate se kako ono uopšte stoji ispravno, bez ikakvog sadržaja. Prilaze mu razni ljudi. On se pomera dva koraka u stranu, i najprodorniji pogled koji ste ikada videli... bljesne iz inače nepomičnih, olovnih očiju, kao kad izvučete mač iz korica. Posetilac, koji izgleda kao da je slučajno došao, a ne s namerom, zastane na sekund, u kome se razmenjuju pogledi, za koje biste rekli, iako niste sigurni zašto, da su veoma značajni. Vratnice očiju zatim se zatvaraju i njegovo obličje opet postaje kameno. Tokom jutra dolaze mnogi posetioci, dočekani i ispraćeni na sličan način; poslednji od svih, i on nestaje, ostavljajući vas u potpunoj nedoumici kakva je njegova priroda." (Ferguson, str 327)
Takav je, dakle, bio Natan Rotšild, sasvim zaokupljen pravljenjem novca i slabo zainteresovan za životna zadovoljstva, uživanje u luksuzu i prepuštanje hedonizmu. On je potpuno okrenut licem ka ništavilu, zaokupljen proizvodnjom iluzije čije je mazivo potrebno da bi točak istorije, točak modernog sveta uopšte mogao funkcionisati. Takav Natan Rotšild potpuno je inkarnacija, avatar duha vremena. Sledeći patrijarhalne tradicionalne obrasce svog porekla, religije, porodice, volju dominantne očeve figure, dolazeći iz jednog posve tradicionalnog ambijenta, braća Rotšild i njihova loza delovali su posve antitradicionalno, budući da je njihovo delovanje trasirano moćnim istorijskim i društvenim silama toga vremena. Kao takvi oni su avangarda bogova kali-juge. Oni su Saturn, Merkur i Mesec na delu. Robespjer je Mars i Venera. Rišelje je Jupiter i Sunce.

Ocenjujući značaj Rišeljeove uloge u istoriji Henri Kisindžer ističe da je dvesta godina nakon Rišeljea Francuska bila najuticajnija zemlja Evrope, a da je čak i do današnjih dana ostala značajan činilac u međunarodnoj politici. Rišeljeova glavna zasluga je uobličavanje doktrine državnog razloga koji u suštini nije imao ograničenja, što je korak koji vodi ka apsolutizmu a što se dalo otelotvoriti u vreme vlasti kralja-sunca Luja XIV. Kisindžer piše: 
"Ukoliko se državnik procenjuje na osnovu toga da li je ostvario ciljeve koje je sam sebi postavio, Rišelje se mora upamtiti kao jedna od najznačajnijih ličnosti savremene istorije. Jer, on je za sobom ostavio svet u potpunosti drugačiji od zatečenog i inicirao je politiku koju će Francuska slediti naredna tri veka." (Henri Kisindžer, Diplomatija, Knjiga I, Verzalpress, Beograd, 1999, str 47) 
"Rišelje je bio otac države u savremenom smislu. On je zastupao doktrinu državnog razloga koju je neumorno sprovodio u korist svoje zemlje. Pod njegovim pokroviteljstvom, ta doktrina je zamenila srednjovekovnu ideju o univerzalnim moralnim vrednostima i postala načelo na kojem je počivala francuska politika." (Kisindžer, isto, str 42) 
Rišelje je francuski nacionalni interes stavio iznad crkvenih interesa, a doktrinom državnog razloga opravdavao eventualne zločine države počinjene u ime višeg interesa.

Naposletku, Maksimilijan Robespjer je oličenje jednog pogleda na svet koji predstavlja neku vrstu dualističkog moralističkog fatalizma, kao da je reč o ateističkom maniheizmu. Izraz takve paradigme je giljotina kao prethodnik svih kasnijih satiranja i zatiranja, genocida i koncentracionih logora. On je spojio moralnu vrlinu i brutalnost terora u nužnost revolucionarnog delovanja. U tom teroru vidimo prethodnike komunističkog, nacističkog i fašističkog terora XX veka.
"Već smo, sa velikim razlogom, zaključili da je Francuska revolucija pre ta koja vodi ljude, a nisu ljudi ti koji nju vode... I nikada Robespjer, Kolo ili Barer nisu mislili da supostave revolucionarnu vladu i režim Terora. U njih su ih, malo po malo, uvele okolnosti, a oni sami tako nešto slično nisu mogli ni da sanjaju. Ovi ljudi, izraziti mediokriteti, na jednoj naciji koja nosi krivicu iskazali su najstrašniji despotizam koji istorija pamti i sigurno je da su u kraljevini oni bili ti koji su najviše zapanjeni sopstvenom moći." (Žozef de Mestr, Spisi o revoluciji, Gradac, Čačak, 2001, str 74/75)
Tri strašna R stvorio je duh vremena, uspevši da odabere prave ličnosti koje su bile nosioci specifične istorijske revolucionarne misije. U svojoj polaznoj tački niko od njih nije imao nameru da ostvari ono do čega su ih okolnosti dovele. Tako je utemeljena istorijska podloga jednog svetskog sistema zasnovanog na ideološki opravdanom teroru (iz moralnih razloga), politici državnog razloga (ili nacionalnog odnosno svetskog interesa) i globalizovanog finansijskog kapitala. Ličnosti koje su predstavljale nosioce tih principa iskočili su iz okvira tradicije koja ih je odgojila - iz jedne tradicionalne jevrejske porodice, iz Crkve, naposletku iz emancipatorskog učenja Žan Žaka Rusoa. Oni su prekršili početna pravila, ali ih i nisu prekršili, nego su načela polaznih osnova rastegli i prilagodili ih zahtevima duha vremena i svojim ambicijama.

Sada je red da obratimo pažnju na načela i zakonomernosti budućeg revolucionarnog delovanja u kontekstu božanske revolucije katastrofe. U ovom trenutku teško je prepoznati koje su to karakteristične ličnosti čije delovanje predstavlja ovaploćenje duha vremena kojim se projektuje buduća istorija. Ko to upravo trasira tokove budućnosti jednostavno jureći za svojom ambicijom, sledeći viziju sopstvenog uspona na imaginarni tron uspeha i opstanka? Lako je uprti prstom u bogate i moćne, ali pitanje je koliko oni prosto slede već trasirane tokove ili pak krče nove. Priznajem sopstvenu nemoć da to u ovom trenutku uvidim i spoznam, da li je to pokojni Dejvid Rokfeler, Bil Gejts ili kakav slični notorni bogataš čija ambicija teži da iznađe nove i do sada neviđene puteve sveopšte moći kroz kontrolu hrane, klime, novca, informacija, drugo je pitanje. Teško je uprti prst u nekoga i reći da to je taj čije će delovanje odrediti način funkcionisanja sveta u naredna dva veka. Međutim, ono što želim da naglasim jeste modalitet delovanja onih koji će činiti nove izabranike duha vremena. Pokušaću definisati konačni trimurti božanske revolucije katastrofe, mada nisam baš sasvim siguran da li je uopšte reč o trimurtiju što se budućnosti tiče. 

U sistemu revolucionarne vladavine Razuma, izvođenje radova društvenog inženjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to pozvani i sposobni. Dakle, prepoznajemo arhitektu revolucije. To je neki mislilac, filozof, adept. Međutim, arhitekta ne učestvuje direktno u pravljenju istorije nego u stvaranju pretpostavki da neko drugi svojim aktivnim učešćem to učini. Arhitekta je u poziciji vladavine a ne vlasti. Vladavina je solarno načelo dok je vlast planetarne prirode (planetarne u smislu ezoterijskog shvatanja). Vladar je vizionar, kreator, u neku ruku kosmotvorac, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima čak ni sopstvena sudbina. Vlast filozofa je promašaj, jer filozof filozofira, to je njegov posao. On je kontemplativni a ne delatni tip. Možemo ga porediti sa bogom koji se odmara (deus otiosus). Tako dolazimo do operativca, a taj uopšte nema filozofsku crtu. Operativac će prigrabiti učenje filozofa, ali će ga izokrenuti ne bi li ostvario sopstvene ciljeve jer je to jedino tako i moguće učiniti. Odavno sam pokušao da sačinim rudimentarni profil revolucionara katastrofe (Božanska revolucija katastrofe). Operativac-revolucionar magijske revolucije koju zagovaram i predviđam, ima drugačije idejne i psihološke pretpostavke od imenovanih trojice R. On nastupa sa pozicija krajnjeg nihilizma magijske prirode u čemu je projektovao svoju magijsku volju. Dakle, deluje svesno i sa namerom. Nije puki instrument duha vremena nego u to delovanje ugrađuje svoju nameru sasvim svestan svrhe procesa koji je pokrenuo. U tome je značajna razlika. Revolucionar deluje mesijanski a sama revolucija je u neku ruku zavera.
U Doktrini satanizma sam zapisao da nijedna revolucija do sada, ma koliko brutalna bila, nije bila dovoljno radikalna niti dovoljno temeljna. U praksi se desilo to da je jedna grupa primitivaca smenila drugu. Tačnije, nova elita je primitivnija od prethodne. Zadatak novih revolucionara jeste da ubiju istorijskog čoveka u sebi, čime ga sprečavaju da bude primitivan. Zato je neophodno stvoriti novog - ezoterijskog čoveka. Zapravo, tu uopšte nije reč o stvaranju novog nego o obnavljanju starog, prvobitnog, idealnog. Zadatak revolucionara jeste ta obnova u čemu oni polaze od samih sebe. Kada se to desi univerzum će dati ključni podsticaj i podršku a volji revolucionara niko neće reći ne.