Saturday, December 10, 2016

The Moon, The Stars and The Microcosmos

Without the Moon a man wouldn’t be a microcosmos but rather like an animal, or better to say – there wouldn’t even be a man as such. The Moon is what makes us human. I said how seaming equality of the size of Moon and Sun as perceived from the Earth is an indicator of microcosmicallity and balance of a man and entire life on our planet. The main role of the Moon is in shaping and streamlining of cosmic influences, stars and Sun during the night, towards Earth. 

When we say cosmic influence we must keep in mind that a man is firstly and above all else a microcosmos, meaning that he contains entire Universe within himself. To be more precise, a man has the ability to become conscious of every part of the Universe, to communicate with every part of the Universe by employing certain similarities that a human being in its entirety has with the Universe. For example, a man contains the nature of the elements, the nature of the planets and lastly nature of the stars. Every heavenly body has its aspect, its representative in human nature. Just to illustrate this point, we could say that the entire Universe could be depicted on human skin, all of the planets, the stars and constellations. Human being is a temple and a temple is an image of the Universe. Those are those similarities.

Let us imagine a ziggurat, a pyramidal structure made of seven levels or floors, like the legendary Nebuchadnezzar’s tower of Babylon, but adjusted to what I want to emphasize. Each floor corresponds to a certain planet. The ground floor has 81 rooms and corresponds to Moon. The level above it corresponds to Mercury and has 64 rooms. Next floor corresponds to Venus with 49 rooms and the one above that corresponds to Sun with 36 rooms. Above that floor is the floor that corresponds to Mars with 25 rooms and after that comes Jupiter’s floor with 16 rooms and on top of them all is Saturn’s floor with 9 rooms. Total of seven levels and 280 rooms. You will notice that the array of planets is following the order in cabalistic Tree of Life and that the numbers 81, 64, 49, 36, 25, 16 and 9 correspond to the so called planetary cameas, Pythagorean magical squares. Each of those 280 rooms represents one tenth of each of 28 Lunar phases and takes approximately 1 degree and 16 seconds of Zodiac circle and it contains one or more stars. Every hundred years or so those stars move from one room to another of this mysterious ziggurat. From the text on lunations we’ve learned where in microcosmic orbit is each of the lunar phases reflected, so it would be easy to assume where on that orbit would each of the 280 rooms with their stars be. For example, the star Betelgeuse in our time corresponds to the end of the seventh lunation, and to the period of beginning of the waxing Moon (first quarter) and on microcosmic circle it would be in the area between the heart and the neck, moving downward. In the imaginary ziggurat Betelgeuse is located in twentieth room of the Solar floor (field under number 20 in Sun camea – 6 x 6).
Thus, the entire firmament is flowing through our being, every visible star and planet, Sun and the Moon. Everything that exists over there can be invoked into our consciousness. Without the Moon that wouldn’t be possible for us Earthlings. Moon is like a sort of (de)modulator of telepathic waves so to say. All we need to do is to follow the rhythm of movement and phases of the Moon and to use mnemonics to memorize similarities relevant for this process. And then, when we are ready we can invoke certain intelligence from some of the starry destination and come to understand something that we never could as long as we are locked into materialistic, religious or purely intellectual armor. 

There, in that process of establishing telepathic contact and communication with faraway intelligence of the starry destinations, lies the irreplaceable role of the Moon as someone that enables all of that to come about. The nature of the Moon, aside from being defined as a certain kind of (de)modulator, can also be encompassed by the term of resonant box, since Moon as heavenly body is porous. However, we must emphasize that the Moon intelligence has a wide specter of manifestations from those inclined towards men to those extremely hostile and vicious. Moon is magical cosmic mirror so all things that are contained in the Universe are also contained in the Moon. As the mirror itself has no depth, has no soul, so does the Moon lack that life force that would make that heavenly body alive in a way that planets are alive (they have active and alive planetary cores). 
The very core of the Moon is hollow. That hollow is, among other things a gathering place for certain vampire magical forces, or as Aleister Crowley would put it „the yoni as a vampire force, sterile.” At the same time, the core of the Moon is the essence of its power, where the powerful energy of the Sun, the other planets of the Solar system and faraway stars flows into. Magical square of the Moon in his center contains the number 41 that, when written in Hebrew, contains two so called motherly letters – aleph (1) and mem (40). Together they comprise a word that denotes viscera. That barren womb of the Moon is the perfect magical instrument, at the same time frightening and inviting, barren and fruitful, murderous and life giving. That is the magical femininity that in its interior gives birth to the masculine intelligence – ancient lunar masculine god as prototype of plethora of masculinity on Earth. Without that detail there would be no Adam, there would be no men and thus there would be no human kind such as we know it today.

Translated by Sandra Šabotić

Friday, November 18, 2016

Alfabet želja, tarot i Drvo života



Alfabet želja jeste jedna od zanimljivih zaostavština britanskog okultiste Ostina Osmana Spera (1886-1956). Na dijagramu iznad dat je kružni prikaz mikrokosmosa, odnosno psihokosmosa sačinjenog od simbola i značenja njegovog alfabeta želja, odnosno atavističke azbuke, čije svako slovo, kako to kaže Kenet Grant, predstavlja jedno seksualno načelo, dovoljno moćno da pokrene iskonske atavističke naslage u psihi.

Iz priloženog dijagrama vidimo 18 simbola kojima se označava po jedno stanje-emocija-strast podeljenih na šest trijada koje poseduju planetarne atribucije. Tako dobijamo sledeću tabelu:
Saturn / Smrt = Olakšanje, Uništenje, Atrofija;
Jupiter / Želja = Radost, Privlačnost, Pohlepa;
Mars / Mržnja = Gnev, Agresija, Gađenje;
Venera / Ljubav = Zanos, Strast, Privrženost;
Merkur / Strah = Užas, Strava, Averzija;
Mesec / Seks = Rastvaranje, Požuda, Frustracija;

Primećujemo da nedostaje Sunce i njegovi atributi, pa sam, radi ostvarenja moje namere povezivanja Sperovog alfabeta sa velikim tarot arkanama, dodao još tri pojma povezanih sa solarnom prirodom: Mudrost, Razumevanje i Znanje. Kabalistički senzitivisani čitaoci će odmah u tome prepoznati imena sefira sa Drveta Života: Hokmah, Binah i lažna sefira Daat. Znanje, razumevanje i mudrost su izrazi artikulacije intelektualnih strasti i želja, ako tako mogu da se izrazim. Dakle, moja intervencija nije prosto dodatak na Sperov alfabet, niti je to moja namera, nego - ponavljam - deo procesa sinteze odgovarajućih saobraznosti između alfabeta želja i velikih tarot arkana. Takođe, Sperov dijagram je koristan i za povlačenje paralela sa kabalističkim putevima stvaranja. Evo kako izgleda saobrazni niz elemenata kabale, tarota, alfabeta želja, astroloških i prostornih atribucija (tzv prostorna kocka Pola Fostera Kejsa):
Sefire
1. Keter/Kruna = Asovi tarota = Imaginacija = prvi pokretač = sever;
2. Hokmah/Mudrost = Dvojke tarota = Volja = zvezde = severoistok;
3. Binah/Razumevanje = Trojke tarota = Smrt = Saturn = severozapad;
4. Hesed/Milost = Četvorke tarota = Želja = Jupiter = istok;
5. Geburah/Strogost = Petice tarota = Mržnja = Mars = zapad;
6. Tifaret/Lepota = Šestice tarota = Razum = Sunce = gore;
7. Necah/Pobeda = Sedmice tarota = Ljubav = Venera = jugoistok;
8. Hod/Sjaj = Osmice tarota = Strah = Merkur = jugozapad;
9. Jesod/Temelj = Devetke tarota = Seks = Mesec = jug;
10. Malkut/Kraljevstvo = Desetke tarota = Senzacija = Zemlja = dole;
Lažna sefira Daat/Znanje = Misao = centar;

Staze
11. Alef/vo = karta Luda = Ludilo = element Vazduh = linija koja spaja gornju i donju ravan kocke;
12. Bet/kuća = karta Mag = Užas = Merkur = gornja ravan kocke;
13. Gimel/kamila = karta Prvosveštenica = Rastvaranje = Mesec = donja ravan kocke;
14. Dalet/vrata = karta Carica = Zanos = Venera = prednja (istočna) ravan kocke;
15. He/prozor = karta Car = Agresija = Ovan = severoistočna vertikalna linija koja spaja gornju i donju ravan kocke;   
16. Vav/klin = karta Prvosveštenik = Privrženost = Bik = jugoistočna vertikalna linija koja spaja gornju i donju ravan kocke;
17. Zain/mač = karta Ljubavnici = Strava = Blizanci = gornja istočna linija koja spaja severnu (levu) i južnu (desnu) ravan kocke;
18. Het/ograda = karta Kočija = Požuda = Rak = donja istočna linija koja spaja severnu (levu) i južnu (desnu) ravan kocke;
19. Tet/zmija = karta Strast (Snaga) = Znanje = Lav = gornja severna linija koja spaja istočnu (prednju) i zapadnu (zadnju) ravan kocke;
20. Jod/šaka = karta Pustinjak = Averzija = Rak = donja severna linija koja spaja istočnu (prednju) i zapadnu (zadnju) ravan kocke;
21. Kap/dlan = karta Točak sreće = Radost = Jupiter = zadnja (zapadna) ravan kocke;
22. Lamed/bič = karta Ravnoteža (Pravda) = Strast = Vaga = severozapadna vertikalna linija koja spaja gornju i donju ravan kocke;
23. Mem/voda = karta Obešeni čovek = Frustracija = element Voda = linija koja spaja prednju (istočnu) i zadnju (zapadnu) ravan kocke;    
24. Nun/riba = karta Smrt = Gađenje = Škorpija = jugozapadna vertikalna linija koja spaja gornju i donju ravan kocke;
25. Samek/stub = karta Umerenost (Veština) = Privlačnost = Strelac = gornja zapadna linija koja spaja severnu (levu) i južnu (desnu) ravan kocke;
26. Ajin/oko = karta Đavo = Uništenje = Jarac = donja zapadna linija koja spaja severnu (levu) i južnu (desnu) ravan kocke;
27. Pe/usta = karta Toranj = Gnev = Mars = severna (leva) strana kocke;
28. Cadi/udica = karta Zvezda = Atrofija = Vodolija = gornja južna linija koja spaja prednju (istočnu) i zadnju (zapadnu) ravan kocke;
29. Kof/potiljak = karta Mesec = Pohlepa = Ribe = donja južna linija koja spaja prednju (istočnu) i zadnju (zapadnu) ravan kocke;
30. Reš/lice = karta Sunce = Mudrost = južna (desna) strana kocke;
31. Šin/zub = karta Eon (Sud) = Razumevanje = element vatre = linija koja spaja levu (severnu) i desnu (južnu) ravan kocke;    
32. Tau/krst = karta Univerzum (Svet) = Olakšanje = Saturn i element Zemlje = centar kocke;

Ovim sistemom atribucija dobijamo nove elemente za tumačenje poruka koje dobijamo preko tarota. Ukratko: Luda = Ludilo; Mag = Užas; Prvosveštenica = Rastvaranje; Carica = Zanos; Car = AgresijaPrvosveštenik = PrivrženostLjubavnici = StravaKočija = PožudaStrast (Snaga) = Znanje; Pustinjak = AverzijaTočak sreće = RadostRavnoteža (Pravda) = StrastObešeni čovek = FrustracijaSmrt = GađenjeUmerenost (Veština) = PrivlačnostĐavo = UništenjeToranj = Gnev; Zvezda = AtrofijaMesec = PohlepaSunce = Mudrost; Eon (Sud) = RazumevanjeUniverzum (Svet) = Olakšanje;

Takođe, možemo dopunjene atribucije Sperovog alfabeta želja projektovati na Drvo života na sledeći način:

Imaginaciju i Volju (zamišljene kao sefire) povezuje Ludilo ili Ludost (zamišljeno kao staza), odnosno izlaz iz razuma. Istovremeno ludilo povezuje ali takođe i ometa povezivanje Imaginacije i Volje; Imaginaciju i Smrt povezuje Užas; Imaginaciju i Razum povezuje Rastvaranje;

Volju i Smrt povezuje Zanos; Volju i Želju povezuje Privrženost; Volju i Razum povezuje Agresija - agresijom volja primorava razum na pokoravanje a razum agresijom racionalnosti sputava volju;

Smrt i Mržnju povezuje Požuda; Smrt i Razum povezuje Strava; 

Želju i Mržnju povezuje Znanje; Želju i Razum povezuje Averzija;

Mržnju i Razum povezuje Strast; Mržnju i Strah povezuje Frustracija;

Razum i Ljubav povezuje Gađenje; Razum i Strah povezuje Uništenje; Razum i Seks povezuje Privlačnost;

Ljubav i Strah povezuje Gnev; Ljubav i Seks povezuje Atrofija; Ljubav i Senzaciju (osete) povezuje Pohlepa; 

Strah i Seks povezuje Mudrost; Strah i Senzaciju povezuje Razumevanje;

Seks i Senzaciju povezuje Olakšanje;

Vidimo da Srednji stub Drveta povezuju tri staze odozdo naviše: Olakšanje, Privlačnost i Rastvaranje. Staza Gimel/Prvosveštenica upravo je to Rastvaranje koje od Tifareta/Razuma preko bezdana Misli vodi do čiste Imaginacije koju projektuje Beskrajni Um (Ajin Sof). 

Sunday, October 30, 2016

Ezoterijski atlantizam

Ghuedhe (Gede) by Karlo Danilović
vidi prethodno: Egiptozofija u službi afrikanizacije
U tekstu Amerika kratko sam se osvrnuo na simbolički značaj ušća dve najveće reke američkog kontinentalnog kompleksa: Amazon i Misisipi. Međutim, ono što tada nisam naglasio jeste njihovo saglasje sa ušćem afričke reke Niger čija je šira regija magijsko središte čiji se ogranak, putem trgovine afričkim robljem, proširio na karipsko-brazilsku regiju. Američki kontinent i Afrika su tokovima svojih najvećih reka okrenuti jedno prema drugom. Čak su i dve delte - Amazona i Nigera gotovo na istoj geografskoj širini. Južno od Nigera, nalazi se i ušće moćne centralnoafričke reke Kongo, čiji je južnoamerički pandan još južnije smeštena reka La Plata. Osim toga dugačkim planinskim masivom (Kordiljeri) obe Amerike kao da su stvorile zid prema Pacifiku, praktično okrećući leđa velikoj zapadnoj vodenoj masi i svetu iza nje, otvorivši se ka istoku, odnosno ka atlantskom basenu i afričkom kontinentu. Odavno je poznata i sličnost te reklo bi se anatomska kompatibilnost između brazilske i zapadnoafričke obale koja oivičuje veliki kontinentalni Gvinejski zaliv. 

Istina, jugoistočni deo Afrike putem toka reke Zambezi otvara se ka Indijskom okeanu, svedočeći o vekovnim vezama istočnoafričke obale sa južnoazijskim oblastima. Istovremeno, moćna reka Nil povezivala je severoistok Afrike sa mediteranskim svetom na koji je vršen snažan religijski uticaj iz Egipta putem sistema proročišta. Te činjenice ukazuju na centralni položaj Afrike u odnosu na sve ostale kontinente. Istovremeno, slobodan sam zaključiti, nije Severna Amerika (ili Amerika uopšte), svojim pozicioniranjem praktično od Severnog do Južnog pola i između dva okeana, centralna svetska regija, niti je to Evroazija kao najveća kopnena masa i najveće svetsko ostrvo. Upravo je to Afrika, posebno ako se uzme u obzir njen položaj i oblik koji sledi vektore istok-zapad (na severu kontinenta) i sever-jug. Afrika je krstastog oblika, s tim što je levi, odnosno zapadni krak tog krsta duži od istočnog (izraženog u tzv Rogu Afrike). Istočni krak afričkog krsta simbolički označava Etiopija u istorijskom i kultnom smislu, dok je sakralni nosilac zapadnog kraka sveti grad Ifa u zapadnoj Nigeriji, sve do zemlje Dogona u Maliju. Severni krak afričkog krsta obeležen je drevnom egipatskom civilizacijom i kulturom čija je najjača tačka plato Gize sa njenim sakralnim piramidalnim kompleksom i sfingom. Negde sam pročitao da je plato Gize svojevrsno središte sveta budući da ako tu povučemo liniju duž ose sever-jug (umesto one koja prolazi kroz Grinič) površina svetskog kopna koja bi se tom podelom našla na istoku bila bi jednaka onoj na zapadu. Istovremeno ukoliko bi kroz plato Gize povukli liniju koja bi opasivala Zemlju u pravcu istok-zapad (umesto ekvatora), površina svetskog kopna severno od te linije bila bi jednaka onoj koja bi ostala na južnoj strani. Naposletku na jugu Afrike imamo tačku čiji je izraz misteriozni Veliki Zimbabve.


Afrika u širem smislu, nije samo afrički kontinent, nego obuhvata i Arabiju, odnosno Bliski Istok pa i Evropu, odnosno njene mediteranske i atlantske oblasti. Sa afričkim svetom povezana Amerika tvori jedan širi atlantski kompleks čije je srce smešteno u dubinama Atlantika (vidi: Metafizički Zapad i duh Atlantide). Tamo sam napisao da zapravo nije važno da li je Atlantida uopšte postojala, jer je kao simbol ona realna, kao agregat magijske moći. Današnja civilizacijsko-politička osovina na relaciji Severna Amerika - Zapadna Evropa, u svetlu rečenog predstavlja neku vrstu vulgarnog abortusa u poređenju spram metafizičkog značaja magijskog atlantizma. 

Na prvi pogled deluje čudno i iznenađujuće ali savremeni okultista Dejvid Bet, u knjizi Voudon Gnosis, pravi paralelu između nordijskih i zapadnoafričkih bogova, uz tvrdnju da oni imaju iste - atlantske korene. Zapravo reč je o varijacijama poreklom iz istog magijskog izvora - drevne Atlantide. Tako recimo Bet povezuje Odina sa Dambalom, Frigu sa Ajdom, Lokija sa Legbom, Freju sa Erzuli, Baldera sa Gedeom itd. Upravo je vudu religija (uostalom kao i sve tradicionalne afro-američke i afričke), jedina od još uvek živih religija, tako neposredno i najčvršće povezana sa atlantskim izvorima. U Africi, na primer, domorocima Konga nije bilo teško da razumeju poruku katoličkih misionara kada su im ovi propovedali o Isus Hristu, budući da su u tom liku mogli naći pandane u svojoj tradicionalnoj religiji, a što se može reći i za sam simbol krsta. Isusova čudotvorna isceljivanja bolesnih i oživljavanje Lazara, takođe su sastavni deo i njihove religije. Raspeće na Golgoti (lobanja) simbolički se uklapa u autohtoni afrički religijsko-magijski pogled na svet. O svemu tome piše Nikolaj de Matos Frisvold u knjizi Palo Mayombe, The Garden Of Blood & Bones (Scarlet Imprint, 2011). On pominje i paralelu sa bliskoistočnim bogom sunca Šamašom koji je važio za lobanju nad lobanjama. Podsetiću na vezu simbolizma lobanje sa proricanjem te sa proročkim svojstvom Sunca (Apolon). Vudu božanstvo Gede Nibo poglavar je porodice duhova, odnosno loa smrti ali i života. Poput Hrista i Gede stoji na raskršću između života i smrti. Obojici je svojstven krst. Kenet Grant daje lep uvid u afričko ili transafričko (došlo putem Afrike) poreklo mnogih magijskih i religijskih pojava. Govoreći o kabalističkom dijagramu Drveta života i univerzalnosti primene njegove sheme, Grant kaže:
"Njegova shema je u stanju da rasvetli tajanstvene sisteme klasične antike pozivanjem na one kultove iz kojih su oni prvobitno proistekli: kultove Afrike. Štaviše, tragovi nekih od najnejasnijih magijskih jezika još uvek postoje u nekim od božanskih imena, imena mesta i drevnih dijalekata Afrike. U zapadno-afričkim fetiškim kultovima, na primer, očuvala su se neka od prvobitnih imena za magijsku silu koja su se prenela i integrisala sa egipatskom i haldejskom tradicijom u mnogo poznije doba. Panteoni ovih prvobitnih kultova krcati su imenima koja navode na enohijanske, atlantiđanske, pa čak i još ranije korene. Odudua, Vrhovna Roditeljka, koju su obožavali narodi Joruba, Dahomej, Benin i neka okolna kraljevstva, bilo je bez sumnje ime-tip i koren najstarijeg božanstva poznatog čoveku, kasnije obožavanom u muškom obliku kao Od, Ad ili Had, Hadit, haldejski oblik Seta. Slično tome, Ol-i-orun ili Oludumare Svemoćni nosi očigledno enohijanske odjeke, dok ime Oga-ogo, Najslavniji, podseća na Ar-O-Go-Go-Ru-Abrao... (misli se na antički ritual Nerođenog, Akefale)... Oba ova božanstva, Oliorun i Oga-Ogo, su izrazi Aina, ili Oka Praznine, koje je u tom prvobitnom afričkom kultu bilo poznato kao Elemi, ime za koje se govorilo da je neizrecivo. Ono je bilo ekvivalent imena El ili Al, koje se nastavilo u Drakonijanskim kultovima kao El Šadaji ili Al Šejtan, stelarno božanstvo koje su obožavali Arapi i Jevreji i najraniji naseljenici u Sumeru. Alemi ili Alhim postalo je Elohim biblijskog nauka." (Kenet Grant, Kultovi senke, Esotheria, Beograd, 1998,str 35/6)
To su, dakle, varijacije starih bogova Atlantide, njihov magijski i mitski eho sačuvan kroz istoriju do našeg vremena. Reč je o izrazima mitskog i metafizičkog Zapada i ispoljavanjima magijskog duha atlantizma. Taj atlantizam je magijskog porekla i ne bi ga trebalo mešati sa aktuelnim geopolitičkim i ideološkim izrazom pod istim imenom koji je, pre svega, vulgarne i materijalističke prirode, odnosno neka vrsta civilizacijskog izopačenja izvorne atlantske prirode (sa kojom jedino postoji paralela u ludilu koje je uzrokovalo uništenje Atlantide - vidi: Moloh zapadne civilizacije). 
Atlantizam o kome govorim jeste ezoterični odsjaj duha mitske Atlantide. Refleksije tog duha tokom istorije poprimale su mnoge i veoma različite oblike te obuhvatale narode i kulture sa svih obala Atlantika, od dalekog juga do krajnjeg severa, od Patagonije do Skandinavije. Naravno, taj atlantizam nije uvek čist već je često pomešan sa drugim elementima te vidljiv u dekadentnim oblicima. Njegova ključna simbolička ispoljavanja su Ostrvo i More a što se simbolički može krajnje pojednostaviti na krug sa tačkom u središtu. Najpoznatija ključna reč tog ezoterijskog atlantizma poznata na Zapadu je Avalon (ostrvo jabuka, ostrvo mrtvih, ostrvo staklenih tornjeva, odnosno britanska verzija Atlantide) i Tula (najudaljenija zemlja na dalekom severozapadu, iza Britanije, a na sanskrtu označava znak Vage koja je u ezoterijskom kontekstu postavljena na zapadu) ali takođe to mogu biti i mnogi manje poznati pojmovi. Uzmimo za primer egipatsko Aalu (ognjeno ostrvo na dalekom zapadu). Mit o ognjenom ostrvu u Atlantskom okeanu postoji i kod Apača koji pripovedaju o dolasku njihovih predaka sa takvog ognjenog ostrva koje je nestalo u velikom potopu itd. Mnogo je knjiga napisano na temu širenja atlantizma po zemljama atlantskog priobalja, pa i dalje, nakon ali i pre glasovite kataklizme. Nije mi namera da ovde dokazujem postojanje Atlantide, već da ukažem na jednu matricu ezoterijske prirode čiji je zajednički imenitelj iščezlo mitsko ostrvo u Atlantiku. U tom smislu Atlantida nije ništa manje ili više stvarna od Mojsija, Sodome i Gomore, Nojeve barke, Isusa Hrista ili Apokalipse. 
"Atlantizam bi mogao biti najbolji naziv za religiju Kecalkoatla-Atlasa, zbog drevnog korena oba njihova imena: atl - možda korena čitave Atlantide. Šta je Atlantizam ovde, na drevnom Zapadu, Hrišćanstvo pre Hrista - u paganskim misterijama bogo-čoveka koji pati - jeste na drevnom Istoku. Tajna Istoka i Zapada jeste - Krst... Naravno, za nekrštene ili one koji zaziru od krsta, krst na Golgoti znači tako malo kao krst na Jukatanu: tamo je on ponižavajuće oruđe rimske torture, ovde magijski znak kiše ili sunca. Ali upućeni na to gledaju drukčije, pa je krst na njih ostavio dubok utisak. Upravo zato u obe te reči - uništeni svet i svet na putu spasenja - postoji jedan i isti krst." (Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, Metaphysica, Beograd, 2002, str. 135/6)
Dalje o Kecalkoatlu Mereškovski piše na sledeći način:
"Bog Kecalkoatl, isti onaj koji je na drevnim meksičkim crtežima prikazan kao Atlas nebonosac, bio je rođen kao čovek, smrtan i od smrtne majke, da bi spasio čovečanstvo. Bog je čovek... Oni se sećaju da je izgledao kao hodočasnik iz strane zemlje. Lice mu je bilo belo među crvenokošcima i imao je bradu među ljudima koji je nisu imali. Oni pamte njegovu belu odeću pa čak i njen fin kroj - crveni krstići na belom polju, i visoke, reklo bi se, kraljevske tijare na njegovoj glavi, i grubu, reklo bi se prosjačku obuću. Oni pamte i njegov glas, čas tih poput ćurlika kolibrija, čas strog poput huke okeana. Dok su mu oči bile tako svetle da su ulivale strah u srce kad bi u njih gledali. Srce mu je bilo čisto, poput dečjeg. On nije znao za ženu, a sam je bio poput žene-devojke, uprkos svoje brade, duge kao u Atlasa. Poput Dionisa, Adonisa, Tamuza, Atisa, Mitre - svih bogova iz misterija što su patili, on je u sebi sjedinjavao dve prirode, mušku i žensku... kecakoatl ne uči da se prinose krvave žrtve, bilo životinjske ili ljudske, bogu ljubavi, već plodovi i cveće, i molitve i čisto srce." (Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, str 132/3)
Formula atlantizma jeste ona tarot arkane XII Obešeni čovek a to je formula umirućeg boga i njegovog povratka, formula vode, posvećenja i iskupljenja vodom, formula potopa. Ipak, imajmo na umu i da je to formula krvi, odnosno žrtvovanja. Mereškovski kaže:
"Utoliti krvlju žeđ krvožednog boga - takva je spoljašnja ideja, mitologija žrtvovanja. Ali je tajna ideja, misterija: sjediniti se s bogom u žrtvi. Ljudi kušaju meso, piju krv ljudske žrtve, jer je i sam bog žrtva... Bogu Tlaloku, Posejdonu crvene puti, prinose se žrtve na jednom kraju srušenog mosta, u Americi, dok se na drugom kraju, u Africi, slične žrtve prinose bogu Olokunu, tamnoputom Posejdonu." (Dimitrij Mereškovski, Tajna Zapada, str. 127)
U mitu o Kecalkoatlu privremeno pobeđuje mračna religija-magija, dok bog svetlosti odlazi uz obećanje da će se vratiti. Istorijski, američki kontinent osvojilo je zlo u obliku hrišćanske verzije Kecalkoatla. Osvajači su došli i doneli, isprva katolički a potom i protestantski krst, bibliju, mač, topove, bolesti i nepojmljivu jagmu za zlatom i prisvajanjem bezmalo svega. Doneli su svog Kecalkoatla - Isusa Hrista, pa se na neki uvrnut način može reći kako se bog koji je obećao da će se vratiti zaista i vratio, samo što to nije bilo ono pravo. U Americi se Hrist pojavio kao Antihrist. 
"Moguće je da zemlja Izlazećeg Sunca, Tlapalan, kontinent ili ostrvo s one strane okeana, kuda je otišao, da se kasnije vrati, bogočovek koji pati, Kecalkoatl-Atlas, nije ništa drugo do Atclan-Atlantida. Značenje toga je jasno: šta je bila prva Atlantida i zašto je stradala, može se suditi prema drugoj - Atlantidi-Americi." (Mereškovski, isto, str 136)
Godina 1492. za autohtoni američki svet bila je osvit tame jer, kako to kaže Mereškovski: "Krst je bio dat čoveku kao oruđe spasenja, ali ga je čovek pretvorio u oruđe razaranja." Ipak, imajući na umu običaje masovnih žrtvovanja u Centralnoj Americi, pod krstom i u ime krsta, biće da je tama zavladala ključnim delovima novog sveta i pre dolaska španskih konkvistadora. Uništenje prvog čovečanstva opisanog u bibliji (ali i u vavilonskim te sumerskim mitovima), a što u neku ruku jeste bilo uništenje Atlantide, kako Mereškovski zaključuje, nije bilo samo fizičko već i duhovno. Zašto je Atlantida propala? Može se o tome spekulisati, a po Mereškovskom, razlog je rat (uz korišćenje izuzetno destruktivnog oružja), što nas vraća u sadašnji istorijski trenutak u kojem živimo pod stalnom pretnjom upotrebe nuklearnog naoružanja. Simbolizma radi, dve najjače suprotstavljene nuklearne sile upravo su ona najveća na američkom i najveća na evroazijskom kontinentu. Upravo je to ono ludilo koje je uništilo Atlantidu a koje sam pomenuo nekoliko pasusa iznad.
"Oni su pili krv, kaže Platon o Atlantima. Oni su pili krv, kaže Enoh o Nefilima. Oni su pili božju krv, jeli su božje telo i potom uništavali jedni druge, a završili su tako što su jeli vlastito meso i pili vlastitu krv. Bela magija je postala crna, sunce je potamnelo, osovina sveta se zaljuljala, nebo je palo na zemlju i došao je smak sveta. Uništiću sve što sam stvorio. Potopiću zemlju i sve će ponovo prekriti voda - ta odluka egipatskog boga Atuma je bila, možda, zapisana u saiškom hramu skupa sa mitom-istorijom o kraju Atlantide." (Mereškovski, isto, str 139)
Uništiti Atlantidu bilo je veoma lako budući da je ona iznutra već bila uništena, kao što je iznutra bilo uništeno Rimsko carstvo, Vizantija, Sovjetski Savez, danas tzv Zapad oličen u EU i SAD itd, a nekada moćna američka carstva, ono Acteka i Inka. Da su ta carstva bila životna ne bi mogla biti srušena od strane šačice španskih avanturista. O uništenju carstva Inka Mereškovski piše: 
"Da bi se ljudi unizili i potčinili, potrebno je da im se izvuče duša: duša je bila izvučena iz Perua, ali je telo ostalo. Postojalo je samo jedno ljudsko biće u kraljevstvu, kralj. A kada je kralj nestao, sve je nestalo." (Mereškovski, isto, str 131)
*     *     *
Činjenica da je atlantizam još uvek najprisutniji u religijsko-magijskim tradicijama afričkog porekla ukazuje na centralnu ulogu tog kontinenta u njegovoj akulturaciji. Afrika, bez obzira na njenu izloženost vekovnoj agresiji hrišćanstva i islama, a potom protestantskog i pseudoprotestantskog evangelizma te globalizacije, i dalje održava vezu sa atlantskim korenima. To ukazuje upravo na Afriku kao na žarište i prvu dijasporu atlantizma, odakle se putevima akulturacije prenosio na Aziju, mediteranski svet i Evropu (koja je i sama imala svoje atlantske misterije u obliku druidizma na britanskim belim ostrvima). Drugo žarište nalazilo se na američkom kontinentu, u Centralnoj i Južnoj Americi, i brutalno je uništeno evropskom kolonizacijom, mada je već bilo u fazi izopačenja. Podsetimo se kako je Karlos Kastaneda opisivao izopačenost meksičkih čarobnjaka stare loze iz tradicije kojoj je sam pripadao. Kolonijalna trgovina afričkim robljem imala je za posledicu i preseljenje afričkih kultova koji su u novoj domovini dobili novi i sinkretički karakter. Era Vodolije, kao što sam o tome već pisao, sa sobom donosi određenu reatlantizaciju upravo kroz jačanje i širenje uticaja afričkih magijskih struja čija je vitalnost odolevala zubu vremena i profanizacije. Naravno, to će imati i svoje profane i vulgarno-materijalističke posledice koje će biti reflektovane u mentalitetu i modalitetima globalizacijskih procesa jer će uporedo sa ezoterijskim atlantizmom marširati vulgarna praznina geopolitičkog i ideološkog atlantizma. Sudbina ovog poslednjeg biće poput sudbine prvobitnog atlantskog izvora, čijim će lešom smetlište istorije budućnosti, odnosno kolekcija abortusa novog eona, biti obogaćena.

Thursday, October 20, 2016

Amerika

I nakon pola milenijuma nakon njenog otkrića i masovne kolonizacije, Amerika je i dalje tajanstveni kontinent. Mislim na obe Amerike, severnu i južnu. Ključevi američke misterije i dalje su nedostupni njenim osvajačima. Njen geografski položaj, oblik, izdvojenost od ostatka kopnene mase, ovaj deo sveta čini jedinstvenim i posebnim. Za razliku od evroazijske celine koja prati osu istok-zapad, američki kontinentalni kompleks prostire se duž ose sever-jug. Sjedinjene američke države kao ključna država američkog kontinentalnog kompleksa u svom geocivilizacijskom prostiranju slede pravac istok-zapad, projektujući sebe nasuprot osnovne ose sveameričkog prostiranja. Civilizacijska osa formiranja SAD prostirući se od istoka ka zapadu, preseca kontinentalnu američku osu tvoreći tako krstastu strukturu čije se središte nalazi na tlu Severne Amerike. Slično se prostire i Kanada, između istočne i zapadne obale, Atlantika i Pacifika. Simbolički tako dobijamo oblik latinskog krsta projektovanog nad Amerikom. Tokom XIX veka proces prvobitnog anglosaksonskog kolonijalnog uobličavanja na tlu Severne Amerike, koji je sledio osu sever-jug, šireći se po priobalnom istočnom pojasu, promenjen je širenjem ka zapadu. Tu promenu pratila je druga ozbiljna trauma na tlu Angloamerike nakon rata za nezavisnost a to je građanski rat. Secesija južnih država američke federacije bila je poslednji pokušaj da se severnoamerički kontinent i politički organizuje sledeći sveameričku osu sever-jug. 

Gravitiranje između Pacifika i Atlantika, angloamerički deo novog sveta stavio je u prostorni vektor drugačiji od ostatka američkog kontinentalnog kompleksa. Tako je zbog geografije i istorijskih okolnosti Angloamerika na svom tlu projektovala evroazijski civilizacijski vektor, dok je Latinska Amerika organizovala sebe sledeći prirodni pravac sveameričkog kontinentalnog prostiranja po osi sever-jug. To prostiranje obrnuto je kompatibilno sa tokovima glavnih reka: severnoamerička Misisipi kreće se sa severa ka jugu, dok južnoamerički Amazon teče od zapada ka istoku. Tako povlačeći zamišljenu liniju između delte Misisipija i Amazona uviđamo da ta linija uglavnom prolazi preko Karipskog mora, gde se i nalazi tačka koja bi je delila na dve jednake duži. Otprilike tu se nalazi i središnja tačka obe Amerike posmatrano duž ose sever-jug. Ta središnja panamerička geografska tačka, sledeći vektor kretanja Misisipija i Amazona ukazuje na zamišljeno obrtanje nasuprot kazaljke na satu (lunarna rotacija), posmatrano iz svemira. Takođe, otprilike na sličnoj geografskoj širini, ali u zoni Pacifika, nalazi se i polovina zamišljene linije koja bi spajala Peru i centralni Meksiko, odnosno glavne tačke pretkolumbovskih carstava (na primer meksički vulkan Popokatepetl i sredinu jezera Titikaka između današnjeg Perua i Bolivije). Negde na polovini puta između središnje panameričke geografske tačke i središnje tačke solarnih južnoameričkih carstava nalazi se sakralna tačka koja u sebi sadrži geografsku i sakralno-civilizacijsku komponentu. Tu je ključ Amerike u njenoj celokupnosti. 

SAD su glavna država na američkom tlu te je često ona sama sinonim za celokupnu Ameriku. U praktičnom smislu, zbog velike koncentracije moći u SAD, one same postale su Amerika. Kanada u tom smislu više deluje kao privezak SAD. Takav geografsko-kulturni raspored i podela na američkom kontinentalnom kompleksu podseća na osu podele u Evropi gde imamo protestantski sever i katolički jug. Tako ovamo imamo protestantsku Severnu Ameriku i katoličku Latinsku Ameriku dok za podelu istok-zapad na američkom tlu jednostavno nema mesta. Međutim, tu je u pitanju kulturna podela. U dubljem političko-idoeloškom smislu čitav američki kontinet je jedinstven - od Aljaske do Ognjene zemlje, budući da su granice svih američkih država veštačke kao što su države-nacije proizvod posebnih istorijskih okolnosti. Nema neke velike razlike između Kolumbijaca i Venecuelanaca, Urugvajaca ili Čileanaca, osim u pogledu etničko-rasne kompozicije unutar veštački skrojenih granica. Činjenica je da nema posebnih etničko-rasnih država, osim možda Haitija ili Jamajke. Zapravo nema nezavisne indijanske države, nema države američkih Španaca, Francuza, Apača, Jaki, Ajmara, Kečua, Afroamerikanaca, Nemaca itd. Umesto toga postoje regionalni multirasni i mešoviti identiteti koji su u međuvremenu postali nacije oslobodivši se španske, portugalske, francuske ili britanske dominacije. Oslobađanje od kolonijalnih gospodara nije donelo slobodu starosedeocima, nego slobodu potomcima kolonista. Sve te narodnooslobodilačke američke revolucije bile su ujedno i buržoaske, masonske, belačke, ne i indijanske, jer da je tako kao posledicu borbe imali bismo slobodne indijanske države. Potomci afričkih robova, Indijanci, mešanci, potomci siromašnih Evropljana, samo su sledili ideale i borbu bogate bele elite. Čitav američki kontinentalni kompleks u političko-ideološkom smislu jeste jedinstveni prostor interesno-ideološkog bratstva manjinske bele elite. 
Simon Bolivar
Širom Latinske Amerike slavljen Simon Bolivar, latinoamerički pandan Džordžu Vašingtonu, tipičan je predstavnik te prosvetljene revolucionarne elite. Poreklom aristokrata, školovan u Španiji i Francuskoj, zadojen idejama francuskih prosvetitelja, slobodni zidar, Bolivar u svom idejnom univerzumu nije imao na umu etničko-rasnu slobodu južnoameričkih Indijanaca ili potomaka španskih kolonista kao baštinitelja načelno španskog identiteta, potomaka afričkih robova kao dijaspore recimo Joruba kulture itd, nego političku slobodu ideološki apstraktno shvaćenih građana novonastalih slobodnih država uobličenih na temelju kolonijalnih administrativnih podela. Isto tako nema nikakve razlike između Pensilvanije i države Njujork, niti je država Delaver izraz nezavisnosti istoimenog indijanskog naroda itd. Bolivarov san u ujedinjenoj latinoameričkoj federaciji ili uniji nije ostvaren iako je cela Latinska Amerika izašla iz okrilja španske, odnosno portugalske krune, već je potpala pod rasistički sistem panameričke buržoaske dominacije pomognute Katoličkom crkvom a na severu protestantskim denominacijama. Celokupan političko-ideološki i ekonomski, naposletku civilizacijski sistem na američkom kontinentalnom kompleksu nije autentičan te i dalje predstavlja izraz kolonijalne dominacije. Amerika nije slobodna.
Za SAD Menli Palmer Hol, u knjizi Tajna učenja svih epoha, (Metaphysica, Beograd, 2011) na str. 387 piše: 
Ne samo da su mnogi od osnivača vlade Sjedinjenih Američkih Država bili masoni, već su pomoć dobili od tajnog i dostojanstvenog tela koje postoji u Evropi, koje im je pomoglo da uspostave tu zemlju za naročitu i određenu namenu, poznatu samo nekolicini iniciranih. Grb je potpis tog uzvišenog tela – nevidljiv i većini nepoznat – a nedovršena piramida na njegovoj poleđini je tabla na kojoj je simbolično izložen zadatak čijem ostvarenju je vlada Sjedinjenih Američkih Država bila posvećena od dana svog početka.” 
Na strani 638 iste knjige, u poglavlju Rozenkrojcerske doktrine i načela, Hol piše: 
Sadašnje demokratije su direktan izdanak rozenkrojcerskih napora da oslobode mase od dominacije despotizma. Početkom osamnaestog veka rozenkrojceri su usmerili svoju pažnju na nove američke kolonije i formirano je jezgro velike nacije u Novom svetu. Američki rat za nezavisnost predstavlja njihov prvi veliki politički eksperiment i rezultirao je osnivanjem nacionalne vlade utemeljene na osnovnim načelima božanskog i prirodnog prava. Kao trajni podsetnik na njihove sub rosa aktivnosti, rozenkrojceri su ostavili Grb Sjedinjenih Američkih Država. Rozenkrojceri su bili i pokretači francuske revolucije, ali u tom slučaju nisu bili u potpunosti uspešni, zahvaljujući činjenici da fanatizam revolucionara nije mogao da se kontroliše, pa je usledila vladavina terora.” 



Sada vidimo da su mase možda oslobođene jedne vrste despotizma, ali takođe znamo da praznina koju je ostavilo za sobom jedno zlo, odmah biva ispunjena nekim novim zlom, despotizmom u drugačijem obliku. Sve i da nije reč o mitskim rozenkrojcerima, iz ovog navoda uviđamo da je projekcija slobode na američkom tlu, počevši od Angloamerike, projektovana u Evropi, od strane ezoterične elite, od ljudi kojima je bila strana autentična etničko-rasna sloboda koja podrazumeva suštinski kolektivni identitetski suverenitet i negovanje posebnih vrednosti koje su često u neskladu sa vizijama i projekcijama prosvetljenih oslobodilaca. SAD i danas to negira širom sveta. Sa druge strane katolički Rim je imao manje vizionarsko-ideološki a više prozelitistički i utilitarni razlog da podržava konkvistu a potom i buržoasko-desničarske latinoameričke režime (ove poslednje kao izraz bolivarske slobode od kolonijalne eksploatacije).


Iako je o tome mnogo pisano i nema ko se sve nije latio te teme, ali hajde čisto da naznačimo neke detalje. Na naličju grba SAD vidimo orla koji drži 13 strela, grančicu sa 13 listova, štit sa 13 vertikalnih linija, natpis "E Pluribus Unum" (iz mnoštva jedno) koji sadrži 13 slova te naposletku iznad orla nalazi se heksagram sačinjen od 13 petokraka. To je ukupno 65 strela, listova, linija, slova, petokraka. Takođe 13 petokraka ukupno ima 65 kraka. Takođe, na poleđini grba gde je prikazana piramida, natpis "Annuit Coeptis" koji ima 13 slova, a sama piramida ima 13 spratova. Broj 13 kako nagoveštava naptis 
"E Pluribus Unum" jeste numerička vrednost hebrejske reči ehad - jedan, koja se piše kao alef-het-dalet. Ona ima svoju biblijsku pozadinu u izreci koja počinje sa "Šema Izrael...", odnosno "Čuj Izraelu, Bog je Jedan". Međutim, broj 13 je i brojčana vrednost druge hebrejske reči - bohu, (bet+he+vav) koja označava prazninu, pustoš, haos (vidi Postanje 1:2). Broj 13 ima mnogo značenja, a po Alisteru Kroliju to je broj najvišeg ženskog jedinstva. Broj 65 je, između ostalog, vrednost reči Adonaj, jednog od imena Boga. Natpis "Novus Ordo Seclorum" ima 17 slova, koliko ima perki na spoljašnjem nizu svakog orlovog krila. Ukupno orao ima 64 perki na krilima i 9 na repu itd. 

Nije mi namera da ovde raspravljam o dubljem značenju pomenutog simbolizma već želim da naglasim kako je sva simbolika grba SAD ezoterijska, nije sekularna, što ukazuje na ozbiljno planiranje i transgeneracijsko sprovođenje određenog programa skovanog od strane tajnih društava. Zbog tog programa severnoameričke kolonije nisu mogle ostati pod suverenitetom britanske krune koja je u sebi obuhvatala vrhovnu versku (poglavar Anglikanske crkve) i svetovnu vlast u svojstvu monarha. Crkva i kruna, makar i protestantska, u suprotnosti su sa idealima prosvetiteljske slobode i jednakosti svih ljudi. Zarad toga su i autentični narodi na prostoru SAD imali biti istrebljeni, potčinjeni, marginalizovani a pobunjena Konferedacija američkog juga - uništena u krvavom ratu. Program očigledno nema alternativu. Amerika je trebalo postati filozofskom imperijom ustanovljena na velikom, dalekom i mističnom zapadnom ostrvu koje se iznenadno pojavilo na obzorju evropske civilizacije onda kada je ona hvatala veliki svetski zalet. Upravo je na tom ostrvu rođen jedan čudan istorijski mutant o kojem je Tomas Molnar rekao da se ne prilagođava nijednom entitetu političkog karaktera koji je poznat u istoriji čovečanstva već je:
"Reč o jednom društvenom modelu sa potpuno formiranom i gotovo hermetički zatvorenom ideologijom, koja je u pozadini, i u nečemu služi kao objašnjenje." (Tomas Molnar, Amerikanologija, Istočnik-SKC, Novi Sad-Beograd, 1996, str.5)
U tom smislu Amerika je ovaploćenje duha moderne misli čije je jedno od osnovnih obeležja, kako to Molnar primećuje, proučavanje modela - od modela atoma do raznih društvenih modela itd. Amerika je upravo izraz idealizovanog društvenog modela - manifestacija modernosti. Njeno imanentno svojstvo je sklonost ka uniformisanosti, osiromašenju mašte i totalitarizmu. Američki ekspanzionizam je izraz ekspanzionizma Zapadne civilizacije, konkretnije, što se Amerike tiče - britanskog (pseudo)imperijalizma, jer niti je Britanija bila imperija niti je to njena naslednica Amerika, budući da je tu reč o modernističkoj mutaciji u dotadašnjem istorijskom toku. Molnar ističe Ameriku kao jedinstvenog zastupnika i glasnogovornika koji u sebi sumira i artikuliše čitavo iskustvo i suštinu Zapada:
"Zapadno društvo ne priznaje granice ni istinska ograničenja, ono prenosi svoj uticaj, svoje proizvode i svoje tehnike svuda po planeti; ono postavlja ako ne svoju zastavu kao nekadašnji stari imperijalizmi, ono bar svoj način života i svoju viziju sveta." (Molnar, Amerikanologija, str.7)
"Zato ratovi postaju krstaški, sa ciljem da ispravljaju druge narode, a mir se priziva da konsoliduje postavljanje na svoje mesto modela američkog društva." (Molnar, Amerikanologija, str.10)
Tako Zapadno društvo sebe vidi kao beskrajno u prostoru, ali i u vremenu za šta Molnar kaže da: 
"To društvo sebe smatra trajnim modelom, modelom za svagda, čvrsto postavljenim u večnosti." (isto, str. 7)
Vidimo u tome jedan ideološki mesijanizam tako karakterističan za prosvetiteljstvo i puritanizam koji se oblikovao na velikom praznom prostoru severnoameričkog kontinenta, sačinjen od, kako kaže Molnar, konglomerata doseljenih individua koje su presekavši svoje korene u vremenu i prostoru, postale pogodne za oblikovanje i upravljanje. 

Imajući sve ovo u vidu, kao i Holovu opasku o otimanju Francuske revolucije njenim pretvaranjem u teror, veliko je pitanje koliko je današnja Amerika, mislim na SAD i dalje na putu koji su utemeljili i simbolima označili njeni očevi osnivači? Čak ni to nije pitanje, nego je pitanje kada je tačno ona to prestala da bude i šta je ovo što danas imamo na delu? Ameriku su osnovali religiozni i moralistički liberali, dok danas njome upravljaju antireligiozni i nemoralni neoliberali. Sve i da SAD dođe sebi i vrati se na put koji su sasvim jasno popločali očevi osnivači, Amerika u celini opet neće doći sebi. Njen horizont je, kako to primećuje Tomas Molnar, blokiran. Da bi se čitav američki kontinentalni kompleks vratio sebi mora pre svega biti slobodan, a biti slobodan znači biti uronjen u svoj autentični identitet a to znači povratak u istoriju. Da li je taj identitet samo potisnut ili je bespovratno uništen vreme će pokazati. Molnar konstatuje da SAD kao društvo nemaju nacionalnu ideju vodilju te da njihov cilj zavisi od jedne mesijanske ideologije što se u praksi svodi na tržišne aktivnosti. U konačnici, Molnar zaključuje da SAD predstavljaju antiistoriju.

Na globalnom planu slobodna Amerika može postojati kao unija suverenih američkih identiteta: regionalnih, zatim meleskih, afričkih, evropskih, domorodačkih, paganskih, katoličkih, protestantskih itd, ali prvenstveno oslanjajući se na potisnuto pretkolumbovsko nasleđe koje zaslužuje najveće poštovanje. To nasleđe mora biti otkriveno i glorifikovano te bi trebalo postati temelj obnovljenog identiteta Amerike. Dokle god dominiraju represivne univerzalističke ideje utemeljene na apstraktnim identitetima Amerika neće doći sebi, niti će to moći čovečanstvo u celini budući da je Amerika sada bezmalo sveprisutna, fizički, mentalno, fantazmički.

Monday, October 10, 2016

Božanska revolucija katastrofe

U knjizi Božanska revolucija katastrofe i njenoj proširenoj verziji Doktrina satanizma, izneo sam osnovne pretpostavke jednog specifičnog magijskog pokreta na temeljima nečeg što mi je otkriveno dok sam se nalazio u izmenjenom stanju svesti početkom devedesetih godina prošlog veka/ milenijuma. Tada mi je bio predočen slikovit prikaz jedne magijske struje koja nije ni red, ni kult niti sekta. Nije čak ni organizacija. Postoji tako što ne postoji. Deluje tako što ne deluje. Ima neodređen broj članova koji ne znaju jedan za drugog osim što znaju da postoje drugi. Ono što im je zajedničko jeste njihova posvećenost magijskoj revoluciji koju sam nazvao Božanskom revolucijom katastrofe budući da je usmerena ka korenitoj promeni ne samo ljudskog društva, odnosno društava, nego promeni života na samoj Zemlji u svekupnosti svih nivoa postojanja vezanih za nju. Reč je o ljudima posvećenih ciljevima koji nadilaze samu ljudskost. Svestan sam toga kako ovo može zazvučati, ali rekoh kakve su sve priče prodavane tokom istorije i kakve se sve prodaju pa zašto onda ne bi i ova? Može biti da je sve ovo samo šala, moja ili nekog ko na meni tajanstveni način manipuliše mojim umom, ali na meni je da tu priču ispričam, makar i na blogu. 

Ideju o božanskoj revoluciji katastrofe fragmentarno sam izneo u svim mojim do sada objavljenim knjigama (i neobjavljenim). Tako sam pokušao da skiciram osnovne karakterne crte i životne situacije jednog, po meni tipičnog, predstavnika tog volšebnog magijskog pokreta revolucionara katastrofe. Naravno, reč je o mojoj racionalizaciji, pretpostavci kakvi su mogli biti oni koje sam video u izmenjenom stanju svesti pre nego što su regrutovani od strane jedne opskurne ali dalekosežne magijske sile. Dakle, ovde je dat opis jedne takve ličnosti u fazi predrevolucionarne i predinicijacijske inkubacije. Međutim, pre toga pozvao bih se na jedan deo Knjige zakona Alistera Krolija koji stvara idealnu sliku božanskih revolucionara u njenom punom svetlu:
"II:24; Gledajte! ovo su ozbiljne misterije; jer postoje i neki moji prijatelji koji su samotnici. Ne mislite sada da ćete ih naći u šumi ili na planinama; već u purpurnim krevetima, kako ih miluju veličanstvene žene zveri dugih udova, sa žarom i sjajem u očima, i bujnom ognjenom kosom oko njih; tamo ćete ih naći. Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti milion puta veća radost nego što je ova. Pazite da niko ne prisiljava drugog, Kralj protiv Kralja! Volite jedan drugoga vatrenim srcima; po niskim ljudima gazite u neobuzdanoj strasti vašeg ponosa u danu vašeg besa."
 "II:25; Vi ste protiv naroda, O moji izabranici!"
Moglo bi se u toj proročkoj knjizi naći još delova koji su na neki način sinhronizovani sa idejom božanske revolucije katastrofe, ali ne bih sada odlazio dalje od iznesenog. U navedenom citatu prepoznajem jedan od modaliteta delovanja revolucionara, nešto što Kroli nije rekao u svojim komentarima, a to je infiltracija, svojevrsni revolucionarni konspirativni ketman. Ovo je slika idealnog ovaploćenja položaja božanskog revolucionara katastrofe. Pomenuti Kraljevi su revolucionari. Oni vlast osvajaju iznutra, ali sa punom svešću, jer kako kaže Kroli u komentarima Knjige zakona (Zakon je za sve):
"Mi se laćamo oružja protiv pritvornosti; no, mi ne možemo pomoći ako ta pritvornost prisiljava kralja koga je utamničila da pristane na njene naredbe, ili da čak i poveruje da su njegovi vlastiti interesi interesi njegovog tlačitelja, i da se plaši istine kao što se jednom Jehova zmije."
I dalje, govoreći o tome kako su izabranici božanstva Knjige zakona protiv naroda, Kroli piše (parcijalni citat):
"Žargon demokratije je odbačen. Beskorisno je zalagati se za jednakost ljudi; činjenice govore suprotno. Mi nećemo ostati, tupavi i zadovoljni poput volova, u masi prosečnih. Pod "pukom" se misli na tu ulagivačku, cmizdravu, ropsku rasu bičevanih kerova koji odbijaju da prihvate svoju božansku suštinu. Rulja se uvek boji za svoje parče hleba i putera - ukoliko joj njeni tirani uopšte dozvole da ima putera... Prema tome, budući da se boji, ona se ne usuđuje da udari. A kada nevolja počne, mi, aristokrate slobode, iz zamka ili kolibe, tvrđave ili straćare, imaćemo rulju robova nasuprot nas. Novine će nam podvući da puk radije voli da gladuje, i zato hvala Džonu D. Rokfeleru što je to dozvolio. Još više, u ovom stihu postoji značenje koje je primenljivo na proces individualne inicijacije. Pod pukom se može podrazumevati mnogoglava i nepostojana rulja koja se haotično roji, u vlasti beskrajnih bučnih i gorljivih emocija, bez imalo discipline ili organizacije. Oni se menjaju sa svakim novim trenom. Oni su bez cilja, bez perspektive i inteligencije. Oni su pokretani neznanim i iracionalnim nagonima, od kojih se mnogi suprotstavljaju zakonu samoodržanja, sa samoubistvenom glupošću. Moralna ideja koju nazivamo puk je prirodni neprijatelj dobre države. Onaj ko je izabran od Hadita da vlada kao kralj mora biti protiv puka, naročito ako želi da vodi neku doslednu politiku. Takve larve ljubavi (pripadnici rulje) proždrle su Marka Antonija, kao i Abelara. Zbog toga, prvi zadatak aspiranta je da razoruža sve svoje misli, i da učini sebe neprobojnim za uticaj bilo koje od njih... On je tek onda spreman da ih analizira, organizuje, trenira, i na taj način iskoristi prednosti svake od njih upotrebljavajući njihove energije u službu njihove kraljevske svrhe."
Pristupanje revoluciji o kojoj govorim nije stvar želje, uverenja, ili entuzijazma već predodređenja. Neko je predodređen za to, neko nije, sudbinski, genetski, kako god. Većina nije. No, to nije sve. I onima koji su predodređeni za posvećenost revoluciji, većini njih, neprihvatljiv je revolucionarni mentalitet, način života, mišljenja i delovanja, jer pre svega podrazumeva odricanje od ljudskosti. To je zaista težak zahtev – biti nečovek. Vidimo, barem teoretski, broj mogućih revolucionara (drugo su simpatizeri) veoma je mali, što navodi na to da je pokret Božanske revolucije katastrofe elitističke prirode, a kako ćemo videti dalje i krajnje individualistički. Taj pokret karakteriše odsustvo bilo kakve organizacije, kolektiviteta i sinhronizacije na vidljivom nivou. Pokret je vođen i sinhronizovan od strane magijskih sila sa kojom se revolucionari nalaze u sudbinskoj vezi. Oni su odabrani za takvu životnu misiju. Ritual potpisivanja (nestandardne verzije) ugovora sa đavolom, dat na kraju Doktrine satanizma obična je varka za um. Time revolucionar signalizira da je zreo i to je sve. Ono šta sledi nakon toga nisam kadar da opišem budući da moja misija nije njihova već da delujući kao propagandista božanske revolucije katastrofe nagovestim uspavanim revolucionarima da je došlo vreme buđenja. 

Strast ka konspiraciji temelj je revolucionarnog usmerenja i delovanja. Ipak, to ne znači kako u projekciji revolucije nema mesta za simpatizere, kao i za one koji bi od toga da izvuku neku korist. U nekim vidovima revolucionarnog delovanja moguć je, poželjan, ponekad čak i neophodan njihov angažman. Nije svako ko potpiše ugovor automatski postao revolucionar, ali ako je revolucionar ritualom potpisivanja a i prethodnim radnjama (vidi: Magijsko iskusavanje pohote), ostvaruje oblik inicijacije, čime se on, budući da je za to predodređen, automatski budi iz letargije predinicijacijske inkubacije.
Kakav je profil posvećenika revolucije o kojoj govorim? Kao prvo, revolucionar je muškarac, ne u smislu muškarčine, mačo tipa, nego muškog pola, tačnije nesumnjive muškosti – sa dominantnim muževnim osobinama u svom karakteru i anatomiji. Revolucionar u užem smislu je, shodno mom gledištu, muškarac, s obzirom da smatram kako je žene nemoguće dehumanizovati u pravcu koji implicira ciljeve Božanske revolucije katastrofe. Ovde je više reč o nekoj mojoj intuitivnoj ubeđenosti, da ne kažem predrasudi, nego što imam argumente za takav stav. Svakako da žene mogu svoju ženstvenost (u smislu ljudske ženke) prevazići na sebi svojstven način, ali to je nešto sasvim drugo, po mom ubeđenju nekompatibilno sa ovim arkanskim vidom specifičnog muškog delovanja. U svakom slučaju ovo ne isključuje žene iz revolucionarnog projekta. Za posvećenika Božanske revolucije katastrofe se može reći kako je:

1. Teleološki frustriran, u smislu da se oseća posebnim, izdvojenim, drugačijim, na neki način superiornijim od ostalih ljudi njegove sredine te da oseća kako je njegova prava priroda inhibirana, iz nekog razloga sprečena da dođe do izražaja. On je svestan simptoma svoje genijalnosti koja dolazi do izražaja prvenstveno u širini i dubini njegovih interesovanja. Budući da je stalno zaokupljen sobom i svojim interesovanjima (nekako je centriran na sebe i na samoanalizu te na analizu predmeta svog interesovanja), njega takođe prožima osećaj kako je on predodređen, pozvan ili idealan za neku veliku čovečansku, kosmičku, istorijsku, božansku ili demonsku, altruističku ili kontraaltruističku životnu misiju kojoj bi se upotpunosti predao ali nema jasne vizije kakva je zapravo ta misija i šta bi on konkretno trebalo da radi. Drugim rečima, trebalo bi da pati od inkubacijske mesijanske frustracije, ako tako mogu da se izrazim. Nešto ga intenzivno mami, izaziva. Zna da bi trebalo nečemu celim svojim bićem da se posveti, ali ne zna tačno šta je to. On sluti, oseća, opipava, ali nema jasnu nedvosmislenu VIZIJU.

2. On je na neki način ne-indentifikovan. Nalazi se u hroničnoj krizi identiteta. Nema nikakvu referencu u društvenom okruženju sa kojom bi se upotpunosti, ontološki identifikovao. Ne oseća pripadnost nijednoj društvenoj grupaciji tipa nacija, etnos, rasa, klan, politička opcija, religija, kult, društveni pokret, a što podrazumeva i sve one fiktivne moduse identifikacije: levičar, desničar, patriota, nacionalista, liberal, konzervativac, teista, ateista, gnostik, agnostik, monoteista, paganin itd. Čak i prema odrednici “čovek” ne oseća nešto posebno blisko, s obzirom na frustrirajuće nedostatnosti te forme. U suštini on nema nikakav referentni pojam ili pojavu sa kojom bi se potpuno identifikovao ili nešto što bi svim srcem prigrlio. Čak mu i sopstveno ime deluje smešno, groteskno, umetnuto, neadekvatno (naročito kada ga drugi izgovaraju). On bi se radije drugačije zvao, svakako u skladu sa onim što najdublje oseća kao svoju pravu prirodu, koja na žalost, nikako da dođe do izražaja, s obzirom na njegovu uskraćenost u sopstvenoj samospoznaji. Čak mu i njegovo vlastito ime može zvučati nedostižno, jer ukoliko uporedi značenje imena koje nosi sa životom koji vodi lako može da uvidi veliku diskrepancu.

3. Sklon je konvertitstvu. Veoma rano počeo je da luta, postavlja sudbinska i suštinska pitanja na koje je dobijao nekvalitetne odgovore, ili ih uopšte nije dobijao. Rano je počeo da se traži i obraća kosmičkim silama. Često je menjao svoja ideološka, verska i politička uverenja, zagrejavao se i hladio za razne političko-ideološke, filozofske, kulturne, verske, magijske ili mističke pravce, škole i sisteme. Svi su oni u približnoj meri privlačni ali i odbojni u njihovoj rigidnosti. Nijedan od njih nije celovit. Tako je vremenom on stekao određenu indiferentnost spram zavodljivosti ljudskih iskaza, prema svakoj školi mišljenja ili duhovnosti. Nijedna od tih škola nije mu pomogla da se on konačno zaokruži u svom stremljenju i delovanju. Sve su dale po malo, a to što su dale, s obzirom na njihovu međusobnu koliziju, nanosi više štete nego koristi. Na osnovu toga on nije mogao konačno da definiše, reorganizuje, spozna i usmeri sebe u pravcu koji bi celim bićem osećao kao ispravan. Tačnije, nijedna od tih škola nije mu pružila onu životnu privilegiju da ukviru njihovih korita on mirne duše sledi svoj put srca. Za tim putem on iskreno čezne. U međuvremenu, on ne veruje ni u šta ali nekako veruje u sve.

4. Ima zavidno obrazovanje. O svemu čega se dotakao, što je saznao na bilo koji način, iz literature, u interakciji sa drugima, ili preko medija itd, dobro je razmislio i izveo određene zaključke. Njegovo široko obrazovanje (uglavnom je samouk) plod je njegovih interesovanja i uloženog truda usmerenog ka istraživanju i ovladavanju određenim oblastima. Strastveno ga zanima istorija, religija, umetnost, dela poznatih i alternativnih mislioca i filozofa, mistika i pesnika, mitologija, okultizam, politika, psihologija, prirodne nauke. On traži odgovore na temeljna pitanja. Bavi se, ili pak pokušava da se bavi nekim vidom umetnosti, pisanjem, slikanjem i sl., pošto oseća snažnu stvaralačku potrebu.

5. Možemo ga nazvati u određenoj meri i mizantropom. Uglavnom ne nalazi prave ljude koji bi odgovarali njegovim interesovanjima, sa kojima bi on delio misli, iskustva ili čak preduzimao zajedničke akcije. Obično je njihov dijapazon interesovanja, mišljenja i delovanja znatno uži ili fokusiraniji od njegovog, a što ga na neki način frustrira i inhibira da se prema tim ljudima otvara, da bude iskren, pošto obično, pre ili kasnije, nailazi na zid nerazumevanja. Često ljudi ne mogu da ga prate, a kamo li da vode u toj igri, što njega navodi da bude introvertan iako je u suštini veoma komunikativan i elokventan. Iz tih razloga on oseća blag prezir prema ljudima i odvratnost spram ljudske ograničenosti. Njemu je tako neshvatljivo kako nekom može da bude dosadno. Fraze poput: ubiti vreme” ili dosada”, u njemu izazivaju krajnje gađenje, a ljude kojima je uvek dosadno ukoliko nemaju društva ili koji besciljno gube vreme za njega su inferiorni. Za razliku od njih on je uvek aktivan. On duboko oseća protok vremena i na neki način žali zbog toga što dan traje samo 24 časa. Takođe, njegova težnja za društvom ne proizilazi iz dosade već iz želje da svoja intelektualna ili dostignuća druge prirode podeli sa drugima. On želi da podučava, ali takođe želi i da bude podučavan.

6. Krasi ga disciplina. Tokom svog samoukog obrazovanja stekao je veliku disciplinu, uvidevši sav značaj samokontrole, izgradivši tako zavidan nivo tzv radne navike. On ume da napravi listu prioriteta, šta je za njega važno, šta važnije, a šta je najvažnije. Predan je svojim namerama, istraživanju i učenju. Svestan je i preuzima odgovornost za svoje postupke. Apsolutno odbija bilo čije i bilo kakve uplive u svoj život za koji smatra da je isključivo u njegovoj nadležnosti i odgovornosti, zbog čega je spreman da snosi posledice. Povrh toga krase ga tzv čelični nervi, velika strpljivost, ambicija i sposobnost da sledi apstraktne ciljeve. Čime god da se bavio, u to je unosio celog sebe. Ukoliko se pronađe u idejama revolucije, nema sumnje da će od njega biti dobar vojnik, da ne kažem vojskovođa. Prednost Božanske revolucije katastrofe nad ostalim zavereničkim, pobunjeničkim i revolucionarnim delovanjima ogleda se prvenstveno u posve individualnom načinu akcije. Njene maršrute diktira svaki pojedinačni revolucionar – taj karakter nepomirljivog individualizma – u skladu sa vlastitom voljom. Specifičnost modusa užeg revolucionarnog jezgra” jeste odsustvo bilo kakvog oblika organizovanosti onih koji tu pripadaju. Revolucionari su rasuti kao zvezde.[1] Oni se čak međusobno i ne poznaju, a ako se ipak poznaju onda se ne prepoznaju, ali ne zbog toga što nisu u stanju da se međusobno prepoznaju kao pripadnici iste misije, već zato što to ne žele.[2] Svako od njih želi da revolucionarnim tokovima upravlja na svoj način te u tu svrhu može nekog posvetiti, nekog juniora kojeg će podučavati, a što ne znači da taj junior jednom neće upotpunosti odbaciti učenje svog učitelja ukoliko nađe za shodno. Sa druge strane on neće tražiti svoje revolucionarne kolege jer oni igraju neke druge uloge. Možda će ih i naći ali će ih deliti nepremostive prepreke i razlike iako su zapravo veoma slični.

7. On je izraziti individualista. Ova stavka je dobrim delom već izložena, tako da ću povodom toga izneti samo jednu, onu najosnovniju sentencu. Za vojnika užeg revolucionarnog jezgra „samoća duhovna dar je nebeski.” To znači da on deluje isključivo samostalno, predano, strpljivo i krajnje diskretno, pa makar bio opštepoznata ličnost. On kao ličnost u tome nema nikakvu važnost, već se anonimnost odnosi na njegovo revolucionarno opredeljenje i delovanje. Revolucionar je praktično šizofrenik, ilegalac koji vodi dvostruki život. On mora biti spreman da donosi i poštuje sopstvene odluke jer su njegove odluke ujedno i smernice revolucionarnog delovanja. Kada se jednom opredeli za Revoluciju kao sveobuhvatni put, od tog trenutka neće moći drugačije da živi osim u skladu sa svojim odlukama. To znači kako revolucionarni posvećenik ima odrešene ruke da Revoluciju usmerava po sopstvenom nahođenju, jer šta god činio to neće biti u suprotnosti sa delovanjem nekog drugog revolucionara. Odrešene ruke izraz su njegovog suvereniteta, individualnosti i autarhičnosti. Revolucionar deluje na osnovu svog ličnog kodeksa, koji je utemeljen čim se opredelio za Revoluciju, odnosno čim je uložio napore da prođe inicijacijska iskušenja i čim se usudio da potpiše revolucionarni Ugovor, a što predstavlja individualne emancipatorske ali i inicijatičke radnje. Shodno tome, on oseća odbojnost prema organizovanom i grupnom obliku delovanja u ime nekog ideala ili božanstva, iako mimikrije radi, on im može pripadati, čak i da bude vođa, odnosno njihov osnivač, ako to smatra delotvornim. Svakako, on će jednom osetiti nepodnošljivu teskobu usamljenosti i to je suštinski trenutak, jer iz te usamljenosti nastaje potreba koja se ne može drugačije protumačiti osim kao imperativ da RED MORA POSTOJATI, revolucionarni Red čiji se kontinuitet niže po principu jedan-na-jedan. Revolucionar u tom smislu postaje frater superior revolucionarnom neofitu. Postaje njegov učitelj a ovaj njegov učenik. Učitelj je samo jedan i učenik je samo jedan. Nema nikakvog bočnog grananja niti viših struktura i hijerarhija. Ukoliko se to desi nema ništa od Revolucije. Tradicija dakle ide po principu jedan-na-jedan, izuzetno jedan-na-dva. Taj Red tada biva jedan od rukavaca revolucije mada ne i Revolucija u njenoj sveobuhvatnosti.

8. Sklon je mimikriji, u smislu da se pretvara i glumi zarad ostvarenja svojih namera. On može da deluje i nasuprot svojih uverenja, vatreno i argumentovano da zastupa stanovište koje se dijametralno kosi sa njegovim vlastitim. Čak, u stanju je, ako smatra neophodnim, da ide i protiv svojih emocija. U oblicima ponašanja i govora beskrajno je inventivan.

9. U skladu sa prethodnim, posvećenik revolucije je i emotivno nedodirljiv”. To ne znači kako je on lišen tzv ljudskih osećanja. Naprotiv, on saoseća, on ume da voli, da bude privržen, da se gadi, da bude tužan, besan, da čezne, ali se ne prepušta tim osećanjima. Ne podleže im. On u dovoljno funkcionalnoj meri ume da ih kanališe. Zbog toga on suštinski i ne može biti emotivno povređen, uvređen, niti potresen zbivanjima oko sebe, što ne znači da je on neustrašiv ili kukavica. Ipak, bez obzira na to, on može biti iskren prijatelj, odan neprijatelj, veran muž, odnosno dobar otac, ali i ne trepnuvši, on može sve napustiti, pa i Revoluciju te naposletku i samoga sebe – ako tako odluči.

10. Fatalista. Svestan je stalne i gotovo neposredne blizine beskraja, sudbine i smrti. Ima osećaj da je njegova duša mnogo stara. Na neki način, blizak je drevnosti. To ga čini suštinski nezainteresovanim za svoju ali i za sudbinu svih onih koje zna, sa kojima je blizak, ili je pak u neprijateljskom, odnosno indiferentnom odnosu. Otud je on indiferentan spram relacija kao što su uspeh, neuspeh i sl. Nije zainteresovan da spašava čovečanstvo, živote, ideju, niti ga zanimaju rezultati njegovog revolucionarnog rada ili uspeha čitave Revolucije. Suštinski indiferentan, što predstavlja ugaoni kamen njegove neljudskosti, dehumanizovanosti.

12. Ambiciozan je, u smislu da teži moći ili se već nalazi u poziciji moći. Imati moć veoma je bitno revolucionarno postignuće, neophodno za operacionalizaciju revolucionarnih principa.

13. Realno je nepoverljiv. Vernici-bez-zadrške su najnekreativnija, statična, dogmatska i strašljiva vrsta ljudi. Strašljivi su da se upuste u ono šta je njihova biblija odredila kao negativno ili o čemu se nije izjasnila. Nesposobni su da kreativno i delotvorno razviju ideju te funkcionalno nastave u pravcu osnovne intencije svog prvog čoveka, verovesnika, proroka, velikog šamana itd. Najgore je biti nečiji sledbenik do groba, naročito ukoliko je taj mrtav, odnosno volšebno iščeznuo iz ovog sveta. Ispravnije je slediti nekog do onog momenta kada ćemo biti u stanju da ne sledimo nikog. Da bi određena tradicija zdravo funkcionisala neophodna je, kao pokretač, zdrava sumnja. To je sumnja koja nikada ne miruje, već uvek iznova iznalazi nove i drugačije načine da bi opravdala sebe i izvršila pritisak na onog ko sumnja, da preduzme određene korake ne bi li je odagnao pošto je njen efekat inhibirajuće podsticajan. Rezultat je napredak. Kada čovek jednom pobedi sve sumnje, ili je kreten, ili je usavršen u takvoj meri da više nije čovek te mu stoga nije neophodan nadčovečanski uzor. Sumnja u tom smislu igra ulogu pritiska koji primorava čoveka da produbljuje opsege doktrine povodom koje je ta sumnja u njemu i nastala.

14. Ludak. Možda neurotičar. Međutim, on je svestan svog ludila i izopačenja svoje ličnosti. Njegova moć samoposmatranja i zauzimanja izdvojenog i objektivnog položaja radi boljeg sagledavanja čuva ga od dubljeg uranjanja dublje u ludilo i gubitka samokontrole. Povrh toga, njegova snažna intuicija njegovo je najjače oružje i moćan pomagač njegovoj moći razumevanja. 

Ono što ovom prilikom smatram važnim jeste da ova doktrinarna teorija ne bude ni odbačena niti totalno prihvaćena u umu čitaoca. Ono što smatram najvažnijim jeste da neko, nekad, negde, usvoji način mišljenja koji iznosim na ovom blogu i u knjigama, ne moje postavke, izvedbe, zaključke, interpretacije, ciljeve, već samo način mišljenja. Sam taj korak jeste revolucionarni akt, čin Božanske revolucije katastrofe. To će svakako izroditi, od strane nekih drugih ljudi, nove doktrine u teorijskom i praktičnom aspektu, možda i dijametralno suprotne. No, nisu bitne doktrine, niti kakve akcije preduzimaju ili ne preduzimaju njihovi tvorci i sledbenici – bitno je raširiti način mišljenja. Ako već morate da umrete, učinite to sa sopstvenom istinom u srcu i u glavi, a ne sa tuđim istinama. Da li je to bio mudar izbor, svrsishodan trud, otkriće vam se samo. U svetlu tuđih istina ništa vam neće biti otkriveno. Mislite, makar bilo uzalud. Vaša i samo vaša istina je jedino bogatstvo koje zaista možete posedovati, koje je zaista vaše i koje vam niko ne može uzeti. Sve drugo je nebitno. Prilikom vaše smrti vaša istina ima dva izbora: ili da umre sa vama, ili da nastavi svoj život. To isključivo zavisi od vas.
Pošto je ovo krajnje individualan poduhvat, jedina merodavna disciplina jeste samodisciplina. Jedini merodavan autoritet ste vi sami. Pritom imate dva izbora. Prvi, da budete vasilevs usred Carigrada, što znači utvrđen među zidinama, ali transparentan, statičan i spreman. Vaša inicijativa je u čekanju, u pripremi. Drugi izbor jeste kan usred stepe. Nema zidina, nema transparentnosti, ali vi imate inicijativu. Nalazite se na brzom konju usred beskrajne ravnice pokrivene travom kojom šibaju vetrovi. Verovatno ima i trećeg izbora ali eto ja dajem pomenuta dva. U svakom slučaju na neki način nemoralno je biti bez inicijative, bez ideja, bez smisla. Ovde propagiram radikalnu akciju, šta god to značilo, akciju odmah, bez čekanja i premišljanja. Revolucionar je baštinik stalne promene. On uvek ima inicijativu. On je majstor igre na svim nivoima delovanja. Ono što je u njemu nepromenljivo jeste njegova namera da svaku igru koju igra izvede do kraja, makar ona bila beskrajna, makar to značilo i kraj njega samog. Njegova etika je beskompromisna i generalno neprijateljski nastrojena prema tuđim doktrinama i moralnosti. Otud je on sasvim sposoban da preuzme odgovornost za potpisivanje revolucionarnog inicijacijskog zaveta, od moje strane nevešto nazvanog ugovor sa đavolom. To i jeste ugovor sa đavolom ukoliko izrazom đavo obuhvatimo smrtonosnu magijsku silu koja se revolucionaru stavlja na raspolaganje radi projektovanja revolucionarnog nasilja. To je geburah u praksi, delovanje po uzoru boga rata i osvete, boga Horusa! 
Sada, nakon određenog vremena, oblik Ugovora koji sam izneo na stranicama Doktrine satanizma deluje mi nekako suviše naivno i rekao bih nevino. Iz tog razloga ga ovde ne dajem jer to sada smatram pogrešnim. Na ovom mestu isti proglašavam nevažećim i pozivam uspavane revolucionare ali i one tzv wannabes, da sami osmisle svoj inicijacijski obred nakon kojeg će - ukoliko su obred dobro osmislili, ukoliko su besprekorno izveli pripremne radnje za to i ukoliko oni zaista jesu revolucionari - proces buđenja iz frustrirajućeg smrtnog sna munjevito započeti. Ukoliko to ipak nije njihova volja, onda neka biraju jednu od bezbrojnih staza duhovnog, ezoterijskog i okultnog koje danas imamo u opticaju.




[1] U Knjizi Zakona boginja Nuit u prvom poglavlju, stih 10, kaže: “Neka mojih služitelja bude malo i tajnih: oni će vladati mnogima i znanima.”
[2] Knjiga Zakona, opet stih 24: “Videćete ih na vlasti, u pobedničkim armijama, svuda gde ima radosti; a u njima će biti milion puta veća radost nego što je ova.” Isto, stih 58: “Ipak postoje moji maskirani služitelji: može biti da je onaj tamo prosjak Kralj. Kralj može birati svoju odeću po volji: nema pouzdanog testa: ali prosjak ne može sakriti svoje siromaštvo.” Stih 59: “Ako je on Kralj, ti ga ne možeš povrediti.”