Friday, August 18, 2017

Ugovor sa đavolom

U knjizi Doktrina satanizma rekao sam da čovek više ne mora da veruje u Đavola da bi potpisao ugovor sa njim. I ateista može potpisati ugovor sa Đavolom. U tom slučaju, za njega je Đavo fikcija ili ideja. Međutim, bilo bi naivno pomisliti da ideje ne nose sa sobom određeni kvant sudbonosne moći. Upravo su ideje daleko moćniji pokretači istorije od bilo kog božanskog ili demonskog entiteta. U te entitete čovek može da veruje ili ne, ali ideje suptilnije osvajaju umove. Zlo u čistom obliku, esencijalno Zlo, nije manifestovano, jer predstavlja načelo Haosa, a Haos, moramo priznati, jeste nešto prilično neodređeno i bezoblično. U metafizičkom smislu Đavo je Haos, čiji je mitološki izraz Rogati bog. Neću koristiti nikakva tradicionalna imena, tipa Pan, Lucifer, Satana, Ahriman itd, pa ni Azatot, iako sam to jednom već učinio (vidi: Radikalno zlo u službi revolucije katastrofe). Svako od tih imena bremenito je obilnim sadržajima i kontroverzama i želeo bih da izbegnem ulaženje u ta razmatranja. Predstava o neimenovanom Rogatom bogu je dovoljno indikativna, sadržajna, atavistička, slikovita, da bih mirne savesti mogao da je poistovetim sa arhetipskim prikazom Đavola. Neka to za potrebe ovog teksta bude konvencija: Đavo je Rogati bog, a Rogati bog je izraz beskrajnog Haosa, odnosno esencijalnog, čistog Zla, da se izrazim tako. 

Haos nije tvar koja se manifestuje kao takva, nego to čini uvek posredstvom određene forme. U tekstu Ahrimanska kosmologija istakao sam da osnovno načelo Univerzuma nije Kosmos nego Haos, te da je svaki poredak, svaka kosmičnost u funkciji destrukcije, odnosno Haosa. Svako manifestovanje podrazumeva formu, odnosno određenu energetsku konfiguraciju koja, ma kako radikalna, destruktivna, ekstremna i uopšte specifična bila, ipak mora biti podvrgnuta elementarnim zakonitostima koje postojanje podrazumeva. To na neki način krnji čistotu polazne tvarne komponente Haosa, ali tako je jedino moguće ovaploćenje - mešanjem i zgušnjavanjem crne i bele svetlosti. Dakle, u pojavnom svetu tvari se mešaju ne bi li pojavnost uopšte bila moguća. Otud legendarni Đavo, kao entitet nosilac radikalnog Zla realno ne postoji, već j enemanifestovan, ali u nekom obliku On uvek može postojati. Ako nešto ne postoji, ne znači da to nikako, nikad i nigde ne može postojati. Kako god se Đavo manifestovao, sa sobom donosi uništenje, s obzirom da Zlo po definiciji predstavlja nekakav destruktivni princip, odnosno destruktivnu energiju. Inkarnirani Đavo, kao predstavnik jedne apstraktne energije, u praktičnom smislu nije ta energija sama, već je derivat te energije. Naravno, ta energija toj hibridnoj, sinkretičkoj derivaciji daje dominantu konotaciju, a što sa druge strane inkarniranog Đavola ne čini superiornijim u odnosu na elementarne sile Univerzuma Haosa. Naime i On njima podleže, budući da sve što postoji, (pa i sam Đavo kao pojavna forma, kao biće), biva podložno uništenju. Drugim rečima, inkarniranog Đavola možemo ubiti. Takođe, možemo ga ubiti bezbroj puta. Uvek će se pojavljivati. U tome je Njegova superiornost. On je gospodar oblika, i to oblika koji uvek iznova mogu postojati. 

Ipak, ne bih da se stekne pogrešan utisak u pogledu mog ličnog odnosa prema Rogatom bogu. Doktrina božanske revolucije katastrofe, odnosno doktrina satanizma, ne podrazumeva nekakvo obožavanje, veličanje, a ponajmanje služenje bilo kome i bilo čemu, pa i Rogatom bogu, od strane posvećenika Revolucije. Božanska revolucija katastrofe nije religija nego izraz volje njenih aktera. Revolucionari nisu pokret, nisu sekta, nisu udruženje, već negacija bilo kakve zajednice. Oni su usamljeni, rasuti poput zvezda na nebeskom svodu. Oni deluju poput bogova a ne kao sluge (vidi: Razum revolucijeMagijska pozadina božanske revolucije katastrofe i Božanska revolucija katastrofe). Nema služenja, ali postoji pakt, postoji ugovor sa silama koje predstavlja Rogati bog. Kako sam već jednom ranije naglasio, Bafomet je jedna od temeljnih formula revolucionarnog delovanja, što ne znači služenje, klanjanje i prizivanje, nego poistovećivanje. Svaki posvećenik Revolucije je Bafomet. Tek kao Bafomet on pristupa Rogatom bogu. Slično sa sličnim. Stoga, kada Rogati bog upita posvećenika Revolucije: "Ko si ti?", pravilan odgovor glasi: "Ja sam Ti." Bafomet je uzor, odnosno način pristupa i način poistovećenja, put kojim revolucionar postaje bog. 
Formulacija ugovor sa Đavolom”, iz vulgarnog ugla gledanja naših zlosrećnih vremena, deluje nekako izanđalo, zastarelo, smešno, budalasto, infantilno, sujeverno, u najboljem slučaju kao izraz profanizacije drevnih misterija. Tema je mnogo puta rabljena. Šta bi tu još moglo da se doda, a kamo li da to bude senzacionalno ili revolucionarno? Taj motiv danas, tzv normalnim ljudima, više liči na neku alegoriju i ima simboličko značenje. Ono što danas deluje kao profano sujeverje, magijski survival prošlosti, nekada je bilo sveto, a sve što je sveto uvek je vezano za neki kult, misteriju, tradiciju, inicijaciju, ima neki dublji smisao. Elifas Levi je rekao da reč supersticija (praznoverje) potiče od latinske reči koja označava opstanak. Za njega je praznoverje znak koji nadživljava misao, odnosno to je mrtvo telo religijskog rituala. Čak i psovke, smešne i otrcane kovanice, izreke, poruge, fraze, gestovi, specifični a danas skaredni, nevaspitani, nekulturni, uvredljivi, nepristojni pokreti i ponašanja, predstavljaju ostatke nekadašnjih posvećenja, inicijatičkih spoznaja, mitoloških istina, znakova moći. Jedan od takvih ostataka koji u iskrivljenoj formi dopire do naših – holivudskih – dana, jeste i inicijacijski magijski zavet preveden kao Ugovor sa Đavolom. Taj čin za sobom povlači snažne posledice, atavističke i sveobuhvatne po onoga ko se tome posveti. To je, na prvi pogled, svestan izbor ludosti, magijski zavet i inicijatičko ovaploćenje sudbonosne odluke o dobrovoljnom ropstvu, demonizaciji, dehumanizaciji ili baš ukalupljivanje u istorijsku (anti)čovečnost. Metafizičko samoubistvo, ne potez ostrašćenog vernika, nego kapitulacija, pristajanje na inferiornost, potez očajnika, spektakularna slabost, podvrgavanje ontološkoj transformaciji te svrstavanje u red sa polubićima koja ne mogu da probiju barijeru Života i postanu stvarna, životna i životvorna. Naglašavam, tako to izgleda iz perspektive tzv solarne svesti. 

I dalje iz te vizure, potpisnik pakta sa Đavolom izopštava sebe iz kategorije ljudi i svih svetlosnih bića. Njegova zvezda tamni. On postaje poput mašine, instrument sile koja zadovoljava njegove niže sklonosti, egomaniju ili strasti u kojima on nalazi svoj zlatni kavez dijabolične slobode u čijoj ludosti uživa. Istovremeno njegova sudbinska pozicija postaje apsurdna. Naime, on prodaje ono što ga čini živim i postojanim zarad ispunjenja žudnje koja je vezana za život i postojanost. Po tradicionalnom tumačenju, u faustovskom kontekstu, Ugovor sa Đavolom predstavlja pakt, trgovinu čoveka sa silama tame u cilju sticanja određene moći ili privilegija za života (ili pak nakon smrti), makar život bio neprirodno dug ili beznadežno kratak. Nemaju svi potpisnici istu pregovaračku poziciju. Kao protivrednost, čovek Đavolu daruje svoju dušu, šta god to značilo. Đavo ima pravo na nju, pravdajući to pred ko-zna-kime (na primer pred bogom biblije) čovekovim potpisom na Ugovoru koji služi kao svedočanstvo o aktu jedne slobodne volje koja pristaje na samoukidanje i na gubitak integriteta. To se popularno zove prodavanje duše Đavolu”, s tim što taj izraz ima primenu, odnosno refleksiju u društvenim i političkim odnosima, odnosno u moralnoj sferi. Tako često bivaju etiketirani razni izdajnici ili oni koji zarad ličnih interesa odstupaju od određenog morala i šireg interesa zajednice kojoj pripadaju, ili se bar tako čini shodno konvencionalnog gledištu. Prodavanje duše znači iskakanje pojedinca iz okvira koji su mu dodeljeni sudbinom, tradicijom i kulturom, a što se ima platiti neprirodnošću, nenormalnošću, izopačenošću, odnosno prelaskom u antivrednost, u poziciju negiranja načela i normi morala te tradicije kojoj tzv prodana duša (izrod) pripada. Na neki način, ukoliko se za nekoga kaže da je izrod ili prodana duša, odriče mu se ljudskost, ljudski identitet, prirodnost, zdrav razum. Takav izgnanik, jednostavno, drugačije biva percipiran. Njegova pojava izaziva mržnju, gnev, gađenje, prezir, strah. Njemu se odriče pravo na postojanje ili na slobodu, takav kakav jeste. Biti tolerantan prema njemu, isto je što i tolerisati gamad ili zločinca. Svetina se raduje smrti takvih. Aplaudiraju. Tako to izgleda sa stajališta jedne kulture koja je utemeljena na solarnim načelima svesti. 
Preneseno na mikrokosmički plan, Đavo je ljudska senka, dvojnik, dubler, diabolo, onaj drugi Ja, dakle nešto što realno ne postoji, ali takođe može uvek, bilo kada, bilo gde, bilo kako i u slučaju bilo koje osobe – da se manifestuje, odnosno da se ispolji i fizički. Ugovor sa Đavolom je, sa te tačke gledišta, ugovor čoveka sa samim sobom; ugovor kojim original” dobrovoljno potpada pod vlast svog duplikata”, svog demona, umesto da original vlada njime. Đavo je u mikrokosmičkom smislu onaj deo ljudskog bića, onaj deo (pod)svesti koji je kompatibilan sa enitetima mračnih okultnih sila, odnosno sa načelom Haosa. Preko tog dela bića sile Haosa prodiru u svest, težeći da ovladaju celim bićem. Posledice njihovog uspeha su destruktivne, kako za tu osobu tako i za njeno okruženje. Zašto su destruktivne? Pa zato što solarna, odnosno, dnevna, budna, svakodnevna ljudska svest, ima skučene horizonte. Dvojnik deluje kao anti-čovek, odnosno čovek u ludilu, ali to je zato što on obitava na zastrašujućem mestu, odnosno u sferi koja je užasavajuća za istorijski utemeljeno biće kakvo je prosečno ljudsko. Mi u normalnom stanju svesti nemamo percepciju i sećanja Dvojnika. Mi ne opažamo ono što on opaža. Jedino šta do nas dopire od onog šta on opaža jeste naše sećanje iz snova i neki neodređeni osećaji i percepcije koje probijaju barijere i dolaze u naše budno stanje preplavljujući nas strahom ili ushićenjem. Svest Dvojnika, za razliku od budne svesti, obuhvata kako samu sebe tako i budnu svest. Za razliku od dvojničke svesti, budna svest obuhvata samo sebe i tek mali deo dvojničke svesti. U tom smislu svest Dvojnika je u velikoj prednosti. Na primer, sanjačka svest, osim ukoliko nije reč o lucidnom sanjanju, pripada dvojničkoj svesti, iako je dvojnička svest više od toga. Sanjačka svest ima sva sećanja i mogućnosti dvojničke svesti i budne svesti, dok budna svest ima sećanja i mogućnosti samo sebe, dok o sanjačkoj/dvojničkoj svesti ima tek fragmente (vidi: Sećanje kao ključ sanjanja i Dvojnik i blizanci). Dvojnik je sve vreme budan, sve čuje, sve vidi, ništa ne zaboravlja. Dakle, zahvatanje u dvojničku svest jeste suština svake magije. Međutim, između ta dva tipa svesti mora postojati ravnoteža. Jedan oblik ne sme biti potisnut drugim. Revolucionar mora naučiti da bitiše na granici, što naravno, nije bez rizika.

Mali broj onih koji mogu sklopiti efektan Ugovor sa Đavolom i da to bude zaista delotvorno. Nikakve i mlake osobe mogu da potpišu bilo šta, a da njihov potpis bude vredan koliko i parče toalet papira. Varijanta Ugovora sa Đavolom o kojoj je ovde reč, drugačija je od standardnih terms and conditionsUlog je veliki, a dobitak ništa. Zaista krajnje mazohistička opcija. Pritom nema nikakve nagrade ili eshatološkog obećanja, ništa za života a ni posle. Ishodište revolucionara je ništavilo. Uspeh je sačuvati ulog do kraja igre. Ako smatrate da to i nije neki uspeh, podsetiću na to da većina ljudi, do kraja igre zvane život, ostanu bez svega sa čim su startovali i šta su vremenom sticali. Ako na kraju ostanemo sa glavnicom, možemo smatrati da nismo loše prošli u igri sa Đavolom. Još smo bogatiji za fenomenalno iskustvo igranja veličanstvene životne igre. Mada, povodom toga i dalje stoji pitanje zbog čega se uopšte upuštati u sve to? Ovom verzijom Ugovora, koji je ujedno i revolucionarni zavet, potpisnik dovodi sebe u stalnu poziciju svršenog čina te konstantnog konceptualnog samoposmatranja i preispitivanja. Takvo opredeljenje iziskuje izuzetan napor, samosvest, besprekornost i disciplinu, s obzirom da u ovoj fazi, baštinik Revolucije neće imati nekog živog čoveka koji bi igrao ulogu njegovog tutora i učitelja. Potpisnik je nagrađen tako što je lišen kobnog luksuza lenjosti i neodlučnosti. Sećanje na potpisani Ugovor, na iskustvo pripremnih radnji (vidi: Magijsko iskušavanje pohote), uvek deluje okrepljujuće na borbeni duh, kao i realna pomisao da je Đavo uvek za petama te vreba neki pogrešan korak. Ovim Ugovorom postajemo svesniji da ne bi smelo da pravimo greške, jer živimo u svetu u kome smo mi obična divljač koja ostavlja tragove i koju neko ili nešto uporno ganja. Ako budemo oprezno živeli i sve činili najbolje što možemo, kao da nas smrt baš tog trenutka vreba (kako to uči Kastanedin učitelj i vidovnjak Don Huan), nagrada će nam sama biti otkrivena, odnosno i taj volšebni razlog čemu sve to.

Šta konkretno znači Ugovor sa Đavolom u duhu božanske revolucije katastrofe? Potpisnik raspolaže, ali je i sam raspoloživ. On biva operator sila tzv radikalnog Zla. On je agens destrukcije. Iako se nalazi u samom centru manifestovanja datih sila, te baš zato što predstavlja njihovo otelotvorenje i operativnu inteligenciju, zavetovani ima šansu da na sve to ostane imun, gotovo netaknut – čedan usred orgija”, luč usred tame”. Sve zavisi od njegove namere i volje da ne dela gonjen željom za svim onim što takva moć može dati (ili uzeti). Kao što sam već naglasio, potpisnik Ugovora ne bi trebalo da obožava Đavola, ali mora biti usklađen sa njegovom svrhom. Istovremeno on komanduje, i to sa svom mogućom kreativnošću, dovitljivošću i perfidnošću. Revolucionar, potpisnik Ugovora, izlazi u susret gramzivim apetitima demonskih entiteta, ali na takav način i u onoj meri koja će odgovarati operativnim ciljevima Revolucije. On je dobrovoljni instrument, jahač tigra. U toj igri, on mora voditi računa o jednoj stvari: o svojoj smrti, i to na način kojim bi, shodno imperativu Kastanedine doktrine, u njoj stekao pouzdanog saveznika. To ne znači kako bi revolucionar trebalo da veštački, magijski, izbegava smrt, nego da smrt učini aktom sopstvene volje. Smrt revolucionara dolazi od sila koje vladaju tankom linijom razgraničenja između dva oblika svesti ljudskog bića.
photo: Sara Hannant
Potpisnik ugovora ne bi smelo da uzgaja iluziju o tome da ono što čini ima za svoju krajnju posledicu ima nešto pozitivno u smislu da tim činom on nešto radi za čovečanstvo, za svet, za planetu Zemlju. Ne, on svesno, namerno čini Zlo, projektuje Zlo, znajući da je to što čini Zlo i da pritom ništa za sebe ne traži, niti koristi demonske potencijale za zadovoljavanje sopstvenih interesa ili pribavljanja objekata žudnje. Njegov posao je da dela i da odoleva. Neophodno je održavati svesnost o suštinskoj ravnodušnosti prema vlastitim delima. Revolucionar ne traga za moći nego za slobodom. Moć je poluga, ne cilj. Revolucionar je u savezu sa silom koja će mu omogućiti slobodu, a zauzvrat on postaje besprekorno oruđe njenih ciljeva. Tradicionalno podaništvo Đavolu ili bilo kom božanstvu, znači veru u ispravnost vlastitih dela sa pozicija neke univerzalne Pravde ili najvišeg Dobra. Verovanje u takvu Pravdu i u takvo Dobro implicira postojanje njihovih suprotnosti, a što stvara konflikt u svesti. Savest revolucionara nema problema sa svim tim pitanjima koja se roje iznad tipičnih ljudskih dela ili njihovih posledica. 

Nastaviće se...

Friday, August 11, 2017

Tajna očuvanja magijske moći unutar porodične loze


U jednom trenutku zaposela me je misao o tome da su bogovi i gospodari ovoga sveta, nama smrtnicima i podanicima, uveli tabu incesta i zabranili seksualne odnose sa životinjama, zato što oni sami to praktikuju. Jupiteri su nama volovima zabranili ono što je njih smestilo na vrh Olimpa. Snažna emotivna povezanost i seksualno opštenje između najbližih srodnika i sa životinjama, jeste tajna međugeneracijskog očuvanja i prenosa moći unutar krvne loze gospodara sveta. Ovako rečeno zvuči nekako perverzno, orgijastično, ali i previše pretenciozno te u duhu teorija zavere koje uključuju reptile i nekakve izopačene sataniste. Međutim, stvar je čisto magijske prirode, odnosno nešto veoma praktično. U magiji nema nikakve mistifikacije. Magijska moć je veoma praktična stvar kao što je i magija praktično delovanje. Otud je i tajna očuvanja magijske moći unutar neke porodične loze, zapravo stvar savršeno praktične prirode. Uzor tome vidimo u mitologiji. Vidimo kako se iz ljubavi bogova, braće i sestara, majki i sinova, rađaju nova pokoljenja bogova i kako se kosmos stvara. Vidimo kako se bogovi pretvaraju u životinje i u životinjskom obliku začinju decu, polubogove itd. U istoriji vidimo kako se faraonska deca međusobno spajaju da bi kraljevska moć ostala unutar krvne linije. Naposletku, u moderno doba, videli smo praksu ukrštanja braća i sestara od stričeva i ujaka unutar familije Rotšild, kako bi oticanje porodičnog bogatstva bilo sprečeno itd. Dakle, bogovi, kraljevi i moćnici ne prezaju od praktikovanja rodoskrvnuća ne bi li se zajednički posed, bogatstvo ili svojstvo krvi zadržalo unutar njihove genetske linije. 
Na kraju teksta o Lilit, ukratko sam pomenuo skitske kraljevske žene posvećenice kulta gospodarica zveri. Skitske kraljevne rađale su kraljevsku decu prvih dinastija od Kine, preko turanskih stepskih dinastija, do kraljevstava Sumera i Egipta. Sve prvobitne kraljevske loze Kine, Turanaca, Irana, Sumera i Egipta bile su skitskog porekla. Skiti su bili najmoćniji i sveti narod u samo praskozorje poznate nam istorije. Članovi skitskih kraljevskih loza pozivani su da vladaju i nad narodima koji genetski nemaju nikakve veze sa Skitima te koji pripadaju posve drugim rasama. Otud nije čudo da su vladari prvih kineskih kraljevstava bili beli. Razlog tome su specifična magijska svojstva i veštine vezane za krv skitskih vladarskih porodica. Oni su, osim što su bili kraljevske krvi, bili i posvećenici posebnog kraljevskog magijskog kulta koji se nalazio u temelju njihove moći, svetosti, ugleda i legitimiteta. Iz tih razloga su bili poštovani i kod drugih naroda. U tekstu o Lilit dao sam osnovne crte o tome kako su funkcionisale veze između čitavog niza praistorijskih proročišta na velikom prostoru Evroazije i pa sve do ekvatorijalne Afrike i jugoistočne Azije. To je bila jedna velika svetska mreža prvobitne šamansko-magijske tradicije koja je održavala žive međusobne veze, razmenjujući posete, darove, decu i žene, sveštenice i šamane, vidovnjake i hodočasnike. U tom smislu je lakše shvatiti kako je bilo moguće da neke određene šamansko-kraljevske grupe budu poznate širom tog drevnog sveta. Samo njihovo prisustvo na tronu nekog velikog plemenskog saveza ili kraljevstva značilo je održavanje kosmičkog poretka bez čega nije moglo biti ni očuvanja stabilnosti saveza ili kraljevstva. Magijska moć skitskih kraljevskih osoba obezbeđivala je taj kosmički poredak unutar magijsko-religijskog pogleda na svet koji je ljudima tog vremena bio i te kako stvaran. Samo njihovo prisustvo označavalo je blagoslov bogova.
Toliko o istorijskom kontekstu. Hajde sada da osvetlimo samu prirodu magijske moći skitskih kraljevskih loza. U čemu je zapravo tajna? Životinje, naročito totemske životinje, odnosno životinje koje simbolizuju jedinstvo sa precima, jesu nosioci magijske moći predaka i svojevrsni medijumi njihovog prisustva. Obredi koji iziskuju prisustvo tih životinja, njihovo obožavanje ili seksualno opštenje sa njima, posredno omogućavaju prisustvo i učešće duhova predaka. Određena vrsta, na primer vukovi, poluvukovi ili neka određena vrsta pasa, generacijama biva uzgajana u okviru kraljevske porodice, kako bi poslužili kao prenosnici magijske moći kraljevskih predaka i medijumi njihovog prisustva. Sparivanje sa vukom/vučicom u tom smislu jeste sparivanje sa duhovima predaka. Preko životinje oni učestvuju u svetoj orgiji. Ujed životinje prenosi animalnu moć, prosleđuje blagoslov bogova i predaka te omogućava likantropski preobražaj posvećenika. 
Što se ljudskih bića tiče, najbliži srodnici, naročito blizanci, u kontekstu seksualno-magijskog opštenja, imaju najbolje pretpostavke prikupljanja i pokretanja velike magijske moći. Što se tiče posledica incesta, iz perspektive magijske praktičnosti, čiji je cilj trajanje moći porodične loze u okviru kulta, udeo degenerisanih rođaka je prihvatljiv ukalkulisani gubitak, svesna žrtva, spram dobiti koju sparivanje najbližih srodnika donosi. Na drugom tasu računice stoje one snažne, genijalne, harizmatične ličnosti koje genetski nasleđuju magijsku moć. Iz njihove perspektive, zbog rađanja makar i jedne takve osobe, koja otelovljuje božanska svojstva, magijsku moć svete životinje i kraljevskih predaka, vredi žrtvovati zdravlje i normalnost određenog broja dece. Incest u sebi krije tu paklenu energiju, koja i jeste u osnovi zabrane seksualnih odnosa između najbližih srodnika. Incest proizvodi degeneraciju, ali oni koji izbegnu degeneraciju, u velikoj meri i procentu, nose izuzetna svojstva. To je tajna svetosti skitske kraljevske krvi. Svetost nije moralna već striktno magijska kategorija. Svet je onaj čovek ko je začet iz incestuozno-likantropske orgijastičke veze pod dejstvom posebne vrste opsednutosti. To je dete bogova, dete duhova predaka i dete vukova. I kada žena donese na svet jedno takvo dete ne zna se da li je otac tog deteta njen brat, njen otac, sin ili vuk. Ona je u trenucima orgijastičkog ludila sveta božanska kurva koja će kasnije roditi bilo izroda, bilo kralja ili kraljicu. Kraljevska ličnost u tom smislu nije bila obična nego je predstavljala otelovljenje magijskih sila neba i zemlje.

Tuesday, August 8, 2017

O delovanju astralnog svetla

Stvarnost je beskraj koji se zgnusnuo oko nas tvoreći utisak stabilnosti. Tradicija Istoka uči nas da je stvarnost iluzija. Međutim, o kakvoj je stvarnosti tu reč? Mi smo nekako naučeni na podrazumevanje toga da je ova stvarnost opsena te da postoji neka viša, neiluzorna prava stvarnost. Težeći višoj stvarnosti obično previđamo mogućnost da je svaka stvarnost opsena. Svaki put kada se beskraj nekako zgusne ovaploti se stvarnost. Svest može bitisati u ne-stvarnosti, ali za to stanje ne možemo reći da je postojanje u pravom smislu reči. Egzistencija je skopčana sa stvarnošću o kakvoj god stvarnosti da je reč, nižoj ili višoj. Možemo postojati u više stvarnosti simultano, ali ne možemo izvan bilo kakve stvarnosti. Dakle, stvaranje iluzije jeste uslov postojanja. Izvan iluzije je nepostojanje. Istovremeno postojanje i nepostojanje podrazumeva svest u i izvan iluzije, odnosno dvostruku pažnju. 

U pozadini našeg ovozemaljskog postojanja nalazi se fenomen u okultizmu poznat kao astralna svetlost. Sfinga je simbol astralne svetlosti koja postoji kroz četiri modaliteta koja odgovaraju tradicionalno shvaćenim elementima: Vatra, Voda, Vazduh i Zemlja. Tako shvaćeni elementi nisu stanja materije nego stanja astralne svetlosti. Peti element nema astralnu prirodu. Načelno astral nije tek ravan, nije tek nekakva dimenzija postojanja, nego je živa tvar, duša Zemlje, svetlost različitog intenziteta, sačinjena od bezbroj entiteta i inteligencija. Njegova suštinska priroda je vatrena, tačnije svetlosna. Svaki astralni element ima svog čuvara, odnosno daimona koji predstavlja izraz celokupne prirode tog elementa. Po svojoj prirodi, elementi su osnove od kojih su sačinjene materijalne stvari, žive ili nežive, organske i neorganske.

Yaroslav Gerzhedovich
Daimoni elemenata, svi izuzev daimona Vazduha, proterani su u središte Zemlje, kontinuiranim magijskim delovanjem monoteizma a potom i sekularizma. Ti daimoni su u neku ruku uspavani. Posledica toga je razređena moć magije u naše vreme. Magovi prošlosti, dok su daimoni elemenata bili budni i aktivni, mogli su prikupiti velike količine astralnog svetla i manipulisati njime, zgušnjavajući ga i razređujući po volji, stvarajući čudesa i materijalizacije. Danas to više nije moguće u meri kako je to bilo moguće u prošlosti jer su presečene mogućnosti komunikacije sa proteranim daimonima. Ono što je danas moguće jesu manipulacije imaginacijom, manipulacije vazdušnim elementom, mnjenjem, klimom, atmosferom, psihičkim stanjima, mentalnim projekcijama itd. Sa magijske tačke gledišta, aktuelne klimatske promene su izraz takvog stanja stvari. Svi su vladari-čuvari elemenata mogli biti proterani istorijskim razvojem čovečanstva, ali ne i čuvar elementa vazduha, kome smo u eri vladavine Razuma, poverili sudbinu u ruke. Sa tačke gledišta magijske ravnoteže to uopšte nije dobro, jer posredstvom inteligencija vazdušnog elementa, na jedan vulgaran način, vodeći umovi čovečanstva pokušavaju ovladati i silama elemenata čiji su vladari-čuvari udaljeni iz neposredne komunikacije ljudi. Današnji magovi, posredstvom elementa Vazduha, pristupaju silinama drugih elemenata. Današnja nauka, pristupa prirodi samo sa stajališta racionalnog mentaliteta a što predstavlja derivat forme mentis čija je priroda saobrazna elementu Vazduha. To se sve poklapa sa duhom vremena i sa nastupajućom astrološko-magijskom erom Vodolije, čija je priroda takođe vazdušna, vođena inteligencijama Saturna, čija je priroda istovremeno konzervativna i revolucionarna. 

Ovo je doba anarhije i svojevrsnog anarhističkog dogmatizma. Taj anarho-dogmatizam vidljiv je u parolama revolucionarnih anarhista, čiji je najpoznatiji oblik: Sloboda, Jednakost, Bratstvo. To su izopačenja drevnog simbolizma iz legende o ubistvu arhitekte Solomonovog hrama Hirama Abifa (oblik legende o ubijenom i vaskrslom božanstvu). Anarhistička sloboda je iskrivljenje načela lenjira, a što se ovaploćuje kroz nabujalu seksualizaciju, sloboda za pohotu i strasti ma koje vrste. Anarhistička jednakost je iskrivljenje načela uglomera, a što se ovaploćuje kroz degradaciju istorijskih tradicija. Anarhističko bratstvo je iskrivljenje načela čekićaa što se ovaploćuje kroz razorna zamahivanja teškog malja. Političko-ideološke refleksije tih iskrivljenja su krivi lenjir (neo)liberalizma i (neo)kolonijalizma, netačan uglomer komunizma/socijalizma i manijakalni čekić fašizma/nacizma/nacionalizma. Sve su to izopačene refleksije umirućeg eona Riba u kontekstu prosijavanja kroz astralne modalitete elementa Vazduha.
Yaroslav Gerzhedovich
Oni koji obožavaju Istinu i predstavljaju je kao Svetlost, koji podučavaju jednu filozofiju, koji uče realnost, koji tolerišu sve oblike vere, koji negiraju hijerarhiju, imaju za cilj da predvode čovečanstvo i ljudsku inteligenciju jednim postepenim putem, sistemom korak-po-korak - ka vladavini Razuma. Oni su druga strana medalje onih koji obožavaju Reč Objave i sve šta proizilazi iz toga i čija je racionalizacija vere utrla put uspostavljanju vladavine RazumaObožavanje Istine je apsurdno, jer Istina nije Svetlost, a ludost je Svetlost obožavati. Setimo se mističnih reči poslednjeg objavljenog otkrovenja: 
"The Khabs is in the Khu, not the Khu in the Khabs. Worship then the Khabs, and behold my light shed over you!" (AL, I:8,9)
Vera od ljudi stvara magarce - da nose žrvanj greha ili da pod strašnim kletvama budu izgnani u pustinju, da budu žrtve, da se žrtvuju, da budu žrtvovani. Setimo se mističnih reči ponovo: 
"These are fools that men adore; both their Gods & their men are fools." (AL, I:11)
"I give unimaginable joys on earth: certainty, not faith, while in life, upon death; peace unutterable, rest, ecstasy; nor do I demand aught in sacrifice." (AL, I:58)
Posledica negiranja hijerarhije jeste uzdizanje robova i robovskih bogova. Setimo se mističnih reči još jednom:
"Therefore the kings of the earth shall be Kings for ever: the slaves shall serve. There is none that shall be cast down or lifted up: all is ever as it was." (AL, II:58)
Oni koji Razum slove za Istinu, koji teže vladavini Razuma, proizvode zbrku mentalnih psina, koncepata, regulacija, projekcija, procena. Povodom toga setimo se mističnih reči koje opominju: 
"He shall fall down into the pit called Because, and there he shall perish with the dogs of Reason. Now a curse upon Because and his kin! May Because be accursed for ever! If Will stops and cries Why, invoking Because, then Will stops & does nought. If Power asks why, then is Power weakness. Also reason is a lie; for there is a factor infinite & unknown; & all their words are skew-wise. Enough of Because! Be he damned for a dog!" (AL, II:27-33)
Oni koji uče realnost, koji teže da stvarnost spoznaju i budu utemeljeni u njoj, rade zaludan posao, jer stvarnost je fluidna. Oni stvarnost vide u brojevima i kroz brojeve, ali previđaju ono što mistične reči poručuju: 
"Every number is infinite; there is no difference." (AL, I:4)
Oni koji smatraju sebe pozvanima da predvode neka se sete mističnih reči po poslednji put: 
"Let my servants be few & secret: they shall rule the many & the known." (AL, I:10)
"Yet there are masked ones my servants: it may be that yonder beggar is a King. A King may choose his garment as he will: there is no certain test: but a beggar cannot hide his poverty. Beware therefore! Love all, lest perchance is a King concealed! Say you so? Fool! If he be a King, thou canst not hurt him." (AL, II:58,59)
Pomenuta izopačenja drevnih doktrina posledica su prirode sveta u kome bitiše ljudski element. Fantomske refleksije svetlosne postavke sveta zavode ljudski um, delimično dajući za pravo onima koji govore o satanskoj prirodi ovoga sveta. Elifas Levi je za Satanu rekao da to nije osoba, nije bog, nego duh i poistovetio ga sa astralnim svetlom koje opasuje Zemlju, podsećajući na simboličnu figuru uroborosa, zmije koja ustima hvata sopstveni rep. Isus je rekao da je đavo lažov poput svog oca. Odnosno, astralna svetlost je lažljiva, varljiva, zavarava um, jer zadržava i reflektuje mnoštvo slika koje imaginacija emituje u različitim perceptivnim i emotivnim stanjima čoveka. Po Leviju, astralna svetlost, odnosno veliki magijski agens, jeste medijum koji prožima sve što postoji na Zemlji, tj Zemlju samu. U tom smislu možemo nagađati imaju li druge planete astralnu svetlost, ili postoji li astralna svetlost izvan Zemlje. U to sada ne bih ulazio. Verujem da jeste tako, ali rasprava o tome bi nas suviše udaljila od osnovne niti koju ovde obrazlažem a svela bi se na puku spekulaciju. 

Naravno, ne želim zagovarati svojevrsni manihejizam, niti mislim da je ovaj svet na neki način zao, ahrimanski i sl. Ono što ostavlja utisak ahrimanskog jeste izgubljenost ljudske inteligencije u moru astralne svetlosti i plimi utisaka. Kao da su zvezde pale u kakvo uzavrelo more obrevši se u nebrojenim gustim mrežama magijskih lanaca. To su zvezde čija je volja uspavana a inteligencija sputana, akutno stanje čovečanstva. Astralna svetlost, premrežena magijskim lancima, jeste sredstvo stvaranja i uništenja. Trenutak početka takvog stanja u bibliji je opisano iskonskim grehom prvobitnih ljudi čija je posledica pad, odnosno izgon iz Rajskog vrta, što je jedna prilično pogrešno shvaćena alegorija. Levi je povodom toga rekao da je Adamov pad bio posledica erotske intoksikacije nakon čega je ljudska vrsta postala izložena dejstvu fatalnog svetla. Naime, prvobitni Rajski vrt je stvarao određenu vrstu zaštite, držeći ljudska bića van domašaja astralnog trovanja, ali ta zaštita nije bila potpuna, budući da nije mogla delovati protiv ljudske znatiželje. Posledica izloženosti astralnom svetlu je mogućnost greške. Inteligencija je navedena da pogreši, a što je u religijskom tumačenju poprimilo razmere metafizičkog greha kao posebne kategorije. Svetlo je opčinilo čula i uznemirilo imaginaciju. Poremećena ravnoteža imaginacije izazvala je fatalna oštećenja u astralnom omotaču ljudske zvezde u čemu se krije uzrok smrti. Ljudsko astralno obličje postalo je podložno topljenju i razlaganju od strane astralne svetlosti (Kastaneda je to nazvao stalnim udarima kotrljajuće sile). Ljudska percepcija izgubila je oštrinu i pouzdanost, utemeljujući se na fluidnim pozicijama. Činjenica je da astralno svetlo teži dezintegraciji i apsorpciji entiteta. To je u njegovoj prirodi. Istovremeno, ono teži da ispuni oblik. Otud to svetlo neprestano stvara i razgrađuje oblike. Ono utiče na volju ali je i podložno uticaju volje. 

Za kraj ovog poglavlja, podsetimo se reči velikog Elifasa Levija kojim on objašnjava prirodu astralnog svetla: 
"Astralna svetlost zagrejava, osvetljava, magnetizuje, privlači, odbija, oživljava, uništava, zgušnjava, razdvaja, lomi i sjedinjuje, pod impulsom moćnih volja. Bog ju je stvorio prvog dana, kada je rekao: Neka bude svetlost. Ova sila sama po sebi je slepa, ali njome upravljaju Egregori, tj gospodari duša, ili, drugim rečima, energični i aktivni duhovi." (Eliphas Levi, The History of Magic)

Thursday, August 3, 2017

U krevetu sa Alisterom Krolijem

“Predivna Gospo, znam šta o Tebi govore osebujni starci i preplašeni mladići. Znam kako strah od višeslojne, a prozračne ženke, koči u njima svaku verodostojnu inicijativu spram Tvoje nadsuštastvenosti koja u njihovim uskim umovima, opterećenim žrvnjevima muške animalnosti, proizvodi nesuvisle reči i nespretne pokušaje. Šta oni obično kažu kada bivaju presečeni nevidljivim damaskijama prozorljivih, slovesno plavih doksata tvoje nedostupne Artemidine duše?” - Pita se prisutnost jedne istančane svetačke pohote iza čijih se besprekorno osvajačkih očiju i đavolskih pogleda odavala preispoljna ličnost jednog u nizu od spasitelja ili upropastitelja sveta, uzvišenog i skromnog Proroka i Pisara. 

Njegova putenost, odveć umorna od glagoljivog žamora telesnih ushićenja, zaiskala je odgovor i iskreno davanje, jedne kristalne i hladne večeri Oriona i retkih brzih oblaka, koji sa proročkog  severozapada hitaše ka toplim magnitudama južnim. Sva njegova strast, tih retkih momenata platonskog ushićenja, utapala se u plavetnilo i belinu opojnog lika univerzalne sveprisutnosti žene koja se svecu ukaza kroz zagonetnu ličnost i pojavu izazovno bojažljive Ruže Enlila.
“Posluži se kolačima. Jutros sam ih spremila samo za Tebe. Za ravnodnevicu bogova, žene iz mog kraja uobičavaju da počaste svoje muževe nečim što najbolje umeju da zgotove. Kako ja nemam muža, već samo Opsesiju, poželela sam da počastim Tebe. Ti si rado viđen gost u ovoj kući. Moja čast domaćice nalaže mi da se moji gosti osećaju lepo u mom domu.”

“Toplom domu, rekao bih. Iz zidova ove kuće uvek izbija neka neuhvatljiva toplina koja posetioce istančanog ukusa neodoljivo obasipa nekom prijatnom zovnošću. Sanjam Tvoja topla bedra i moje lice kako roni ustreptalom belinom tvoje božanski nežne kože, božanski nežne tvari ženskosti od koje si sva sazdana.”
Dobri čovek Therion, iskaza sav svoj naklon ka dobroj ženi, čije se jutrošnje poslastice veselo topiše u slatkorečivim ustima ovog prefinjenog gospodina proročke vokacije, poreklom iz naroda gospodarskog. Ruža Enlila, žena glacijalne lepote nevremenih prizora obličja ženske univerzalnosti, njegov kompliment, pun neke daleke, nadljudske čežnje, primi kao neku prijatnu vrelinu oko srca i eteričan dodir po mekim zidovima svoje devičanske materice.

“Moje reči moja su koplja; koplja obavijena namerom ka nemerljivim destinacijama. Mesto koje upravo pogodih svojom bestelesnošću, hram je čudesa. Moje misli hitaju ka Tvojoj suštini. Pitam se hoće li naše poznanstvo trajati večno?”
Na te reči Uarda Enlila se slatko nasmeja odajući svoje zube grabljivice i mesnati jezik ljubavnice. Tog trenutka on shvati svu monstruoznu monumentalnost ženskog načela, otmenog i banalnog, neutaživog i privlačnog, koji veru pretvara u sumnje, a nauku u lutanje... Ona zausti:

“Ti si pravi muškarac. Pravi muškarac je najpre vitez, a da bi bio vitez prethodno mora ubiti zmaja. Ti si Khaled Kan - zmajeubica, inače ne bi tek tako sedeo samnom u mraku, pod bledom svetlošću dopola dogorele sveće moje večerašnje usamljenosti.”
“Zar usamljenost?” - Napola se zapita lažna uviđavnost zmajeubice, tek da pruži malo atmosfere Njegove večite teatralnosti, te nastavi - “Draga Uarda, zar je Lepota toliko smrtonosna da je Tvoju pojavnost učinila užasnom, tako da svi muškarci umiru od Tvog pogleda, ili beže i ne pogledavši Te? Ti si Boginja. Obožavam Te. Ti si ljudsko biće. Prezirem Te, kao što Tvoja svakodnevnost prezire ono ljudsko u meni, a Tvoja božanstvenost biva opijena mojom neljudskošću. Da nije tako naši životi ne bi bili pomalo apsurdni, a bez apsurdnosti svet ekscentrika je nezamisliv, a mi jesmo ekscentrici? Ja jesam, da li si i Ti?”

“Ja sam jedna obična devojka. Ono što me čini neobičnom jeste Tvoj ideal. Ti si čarobnjak. Ti si me učinio čarobnom. I ja jesam čarobna, ali samo za Tebe. Samo Ti mene vidiš kao Boginju. Mada znaj, bez obzira na to, na svu magičnost Tvojih reči i božanstvenost Tvoje pojave i sve Tvoje dobrote i uzvišenosti, ipak me nećeš toliko opčiniti da ti se ja podam, a pre bih ti se predala u celosti. I to je jedan apsurd: više bih volela da sam apsolutno Tvoja, sva upotpunosti predana Tebi, nego da ti se banalno podam. Isto tako znam da si Ti i više od toga, jer ne bi me tako slatko i tako mudro obasipao najtananijim mislima koje me svu dodiruju iznutra. Ti me zaista uzbuđuješ ali i zbunjuješ, tako da ja zaista ne znam šta bih sa Tobom. Ti si sav sastavljen od apsurda. To što sada nisam u Tvom, nesumnjivo nežnom zagrljaju, Tvoja je krivica. I ne trudi se da budeš drugačiji. Ti jesi drugačiji, ali biti drugačiji, makar i opčinjavajuće drugačiji, nije uvek prednost. Obične devojke vole obične mladiće. Neobične mladiće obično lepe kao postere na zidovima gorljive devojačke mašte, a mašta je mašta - život je život! Ti si sav iz mašte. Ti ne postojiš! Kako da se podam nekom ko ne postoji? Kako da se podam fantomu, pa makar to bio i Mega Therion lično!?”
“Ja sam jedan sasvim običan mladić. Budući bez novca i ne baš toliko lep, bio sam primoran da razvijem posebnu vrstu lepote. Vremenom sam izgradio svoju duhovnu lepotu i metafizičku privlačnost. Zato sam uvek bio voljen od žena, ali nikad voljen iskreno, nikad ljubljen kao Ljubav, iz Ljubavi, potpune iskrene Ljubavi koju ne upoznah nikad. Uvek sam ljubio prevarno, iz strasti, ne iz Ljubavi. Uvek sam bolovao od Opsesija, nikada mi nije bilo uzvraćeno. Razumeš li moju beskrajnu tugu? Ja jesam zmajeubica, jer pobedio sam sve aždaje svakolike emocionalnosti, i taman kada pomislih - eto slobode - pipci nečeg nespoznatog trgnuše me natrag ka užasu još jedne, poslednje spoznaje... Ja znam šta je to neuzvraćena Ljubav. Majstor sam i veliki učitelj neuzvraćene Ljubavi, ali nikad ne spoznah uzvraćenu Ljubav, čak ni na tren. Ključevi moje slobode nalaze u tvojim rukama.”

Ružu Enlila, na te reči, obuzme neobuzdani smeh, koji prodrma Fratera i Patera do samih Njegovih kostiju, koje se verovatno i same smejaše grandioznom prenemaganju jednog tananog samosažaljenja i izvoljevanja jedne fatalne umišljenosti. Kakav čudan svetac... Ili su možda to samo neki iz volšebnog arsenala večitih trikova žreca, Fratera i Otaca?

“Bože, kakav čudak!" - prenerazi se Ruža. - "Zar je potrebno da ti hiljadu puta ponovim kako si Ti sam uzrok svih Tvojih pobeda i poraza i svih rebusa koji se ispreprečiše na Tvom putu viteza. Dođi, sedi kraj mene. Udahni miris moje borejske pletenice koju sam danas isplela znajući da ćeš večeras doći.”
Pokunjen, ali beskrajno srećan, muški pas, ne, nego vuk - Perduroboros, pažljivo se privuče ka mirisnoj Uardi i zaroni svoje lice u njene guste zlataste vlasi. O, koliko je samo dugo i strpljivo čekao na taj trenutak. Beskrajna je Njegova strpljivost pobodena na koplje vremena. Beskrajno i strpljivo dugo trajao je taj udah borejskog miomirisa kose natopljene esencijom tvari ženskog principa. Beskrajno i strpljivo dugo spoznavao je Ankh-af-na-Khonsu ljubav nestvarnu koliko i On sam.

“Moram priznati kako me fascinira Tvoja oštroumnost.” - Progovorio je mladi Parsifal, nakon što je nebrojeno mnogo trenutaka udisao vestalski miris Uardine pletenice koju Ona uskoro raspusti i čije predivne vlasi padoše po Njegovom licu ljubeći Ga nemušto, predajući se potpuno glatkoj površi Njegove odnegovane kože, onako kako se Ona, takva kakva jeste, nikada svesno ne bi predala Njemu u celosti.
“No, osim što sam muškarac te čeznem za tvojim putenim dragostima, ja sam i nečovek, pa stoga moji motivi, osim što su  životinjski, tj. ljudski, oni su i nadljudski. Pitaš li se onda šta ja zapravo hoću od Tebe, osim onog što već slutiš? Ja sam ipak malo kompleksnija ličnost da bih bio običan čovek. Budući fantom, kako si me sama nazvala, a ipak u obličju ljudskom, ja sam višeslojan, i to višeslojan do besmisla složenosti. Međutim, kako krajnja ishodišta komplikovanosti bića i duha teže da budu veoma jednostavna, tako se i moja zamršenost i apsurdnost daju izgubiti u samozapletenosti, a što se može preseći jednom fatalnom jednostavnošću; preciznom, dakako. Budući da si Ti, kako sama reče, jedna sasvim obična devojka - a sasvim obične devojke su jednostavne devojke - nije li onda Tvoja uloga na putu mog viteštva time sasvim izvesna i jasna? Neka me Tvoja jednostavnost preseče!”

“Ne, Ti me uopšte ne zadržavaš. Naprotiv; baš si interesantan. Od Tebe mogu puno naučiti. Ja samo skupljam ideje kojima se Ti besomučno razbacuješ okolo.” - iznenada napetost prekide Uarda.
Ol Sonuf Vaoresaji pokuša da izusti kako se On nije pitao, čak ni u sebi, a kamo li na glas, da li Njegova prisutnost zadržava Uardu Enlila u Njenim redovnim aktivnostima, za koje se ne bi moglo reći da su uzvišene, osim što su poštene. Uarda je volela večernju sholastiku i jutarnju astronomiju, iako bi logični red stvari upravo bio obrnut.

“Dragi moj prijatelju, Tvoja pažnja mi imponuje. Možeš ostati čitavu noć ako želiš. Treba mi neko večeras, a Božji je dar što si to baš Ti.” - Zaključno sa onim “Ti”, Ruža Enlila opasno nagnu svoje pune usne nad usne jednog nadasve viteza ovih sumornih vremena opsene zvane današnjica. Požnjeli su letinu eona. Jednom rukom zgromili su univerzum. Videli su optisak kamiljih stopa u pesku VVVVV. Poigrali su se sa đavolima prašine.
"Zar je to morala biti upravo Ruža Enlila, devojka čežnjivog srca, tako jednostavna, a čije prisustvo, čak i u najanimalnijim srcima muških zveri, izaziva blag osećaj miline?" - Pitaše se proroci i pustinjaci iz udobnih pustinjačkih pećina onih slojeva Bafometove tamne ili svetličaste duše, zabezeknuti jednostavnošću najopakijih iskušenja. Reči su ćutale, slova su urlala, tačke su pevale dok su zarezi nestajali. Iza njih ostade pustoš puna neupotrebljenih znakova pitanja... Odnekud preko ponora dopirali su milozvuci jedne beskrajne pesme noseći stihove:
Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...Every man and every woman is a star...

Tuesday, July 11, 2017

Lilit - drevna boginja

Pre nego što se upustim u razmatranje glavne teme ovog članka, hteo bih prvo da naglasim neke stvari od važnosti za razumevanje fenomena koje se krije iza nekog mitskog, religijskog, kultnog ili magijskog imena. Svaki daimon je beskonačan. Iako se svaki daimon, dakle široko uzev, dobar ili zao, može pojaviti kao jedinka, u suštini je mnoštvo. Isto tako svaki bog je mnoštvo, svaki anđeo. Istovremeno je i mnoštvo i jedinstvo, jedinstvo mnoštva. Bog je Jedan ali je i mnoštvo. Zamislimo nekog konkretnog anđela/demona, svejedno. Zamislimo ga kako god. Mi ćemo to svakako učiniti kao da je pred nama nekakva posebna jedinka, ali je suština takvog bića višestruka. Svako takvo biće je beskrajno jer predstavlja pojavni oblik jednog ogromnog broja pojedinih pod-bića koje ga čine. Svaki pojedinačni anđeo/demon/božanstvo samo je vrh ledenog brega, vidljivi deo jednog beskraja, jer oni nisu bića na način na koji mi jesmo. U tom smislu, svako božanstvo, svaki daimon, svaki neter je po svojoj prirodi najbliži pojmu broja. Krolijeva Knjiga zakona govori da između brojeva u suštini nema razlike jer je svaki broj zapravo beskonačan. Broj nije samo puki zbir, oznaka količine, nego takođe može označiti i kakvoću nečega, jer je broj i ime. Energija/svest može biti organizovana i ispoljena na razne načine a upravo je njen simbol, skopčan sa brojem/imenom, identifikator modaliteta pomoću kojeg se ta energija/svest izražava. Svaki simbol je pre svega izraz magijske struje koju formira određeni daimonski izražaj. Ti izražaji su poput galaksija, na prvi pogled svaki za sebe, ali oni takođe mogu činiti neku posebnu grupaciju ili vrstu. U suštini, moja poenta sa ovim uvodom je da naglasim kako na jednom dubljem nivou nema razlike između dobrih i zlih daimona, demona i anđela, bogova i vragova. Razlika je u manifestaciji te suštine. U pozadini svega je beskrajna svetlost koja je istovremeno i tama.
Lilith by Mike Wildt
Uopšteno govoreći Lilit predstavlja destruktivni vid ženske svemoći. Ako je posmatramo recimo samo iz bilbijske perspektive videćemo da ona kao proždirateljka predstavlja suprotnost ljudskoj Evi i Bogorodici. Međutim, Bogorodica aktuelizuje izraz drevnog paganskog oblika začinjanja i rađanja bez učešća muškarca, koji je u njenom slučaju apstraktan - sveti duh. Taj detalj ukazuje na drevnost formule koja je aktuelizovana u hrišćanstvu, ali koja nikada nije doživela rascvetavanje u punom intenzitetu osobenom za drevne prauzore. Lilit je u mitološkom smislu izraz tih prauzora koji je odbačen od strane kasnijih religijskih oblika, što je karakteristično dokumentovano u bibliji. Takođe, zanimljivo je naglasiti i to da je Isus Hrist, po ženskoj liniji, u srodstvu sa kraljevskom lozom Davidovom, što predstavlja matrimonijalni aspekt identiteta. Dakle, u samoj svojoj suštini hrišćanstvo je ženski kult, ali se kao takvo nije moglo razviti jer je prepreka tome bila već čvrsto ukorenjena patrijarhalna, solarna, muško-centrična svest čija su žarišta bila u iranskoj, rimskoj, helenskoj, hebrejskoj i egipatskoj kulturi. Ta ženstvena osnova hrišćanstva koje u središte kulta postavlja Sina i Majku (vidi: O mesijinom prestolu i O kraljevskoj formuli Isusa Hrista), dok je Otac apstraktan i odsutan, jeste ista ona matrica iz koje poreklo vodi i Lilit. To je sumersko-semitska religijsko-magijska osnova. Lilit, osim što je vampirsko-demonsko ovaploćenje, ona je i Majka, Bogorodica, Inana, Ištar, Astarta, Afrodita, Lamaštu, Šakti itd. To što je u mit ušla kao nešto zlo i odvratno posledica je promena u religijskoj svesti te nadiranja novih magijskih sila koje su se fokusirale na jedan tip energije. Setimo se da svaka od blagorodnih mediteranskih, bliskoistočnih, indijskih itd boginja ima svoju mračnu stranu koja može biti izražena i kroz posebnu božansku ličnost, ali zapravo potiče iz jednog, rekao bih ambivalentnog, ženskog božanskog uzora čija je mnogostrukost impresivna. Nadirući istorijski solarni kultovi su neke njima neprikladne aspekte te ženske božanske mnogostrukosti jednostavno odbacili i anatemisali, verovatno iz praktičnih ili etičkih razloga. Na primer, neprihvatljivo je bilo žrtvovanje ljudi, naročito dece, ili su razlozi bili u potrebi za iznalaženjem novih, praktičnijih formula kako bi se prevazišlo izopačenje kulta koje je možda počelo da se dešava. Verujem da je to kasnije izgubljeno iz vida ali je taj stav ostao na snazi, okoštao u inerciji mišljenja i običaja. Ta promena je već vidljiva u dubokoj prošlosti. Tako je recimo akadsku demonicu Lamaštu nebeski bog Anu, njen otac, isterao sa nebesa zbog njenog nevaljalstva, šta god to značilo. Biće da je ta intervencija deo scenarija promene kojim se iz mitologije preinačuje njena dotadašnja uloga te se naglašavanjem njenog opakog karaktera opravdava čin satanizovanja i anatemisanja nekadašnjeg štovanog božanstva. Od tada je ona viđena kao neprijatelj čoveka.
Lilit je gospodarica zveri. Ona je vučica, vampirica, zloslutna krilata himera, sova, lešinar, divlja mačka ili lavica. Osim toga, ona je kurva, bludnica, grešnica, crna, zavodnica itd. Kao takva slična je Krolijevoj Babalon, odnosno biblijskoj Kurvi Vavilonskoj (vidi moje tekstove: Skerletna žena i zvezda, Babalon, pehar i lav-zmijaPovratak lunarne muškosti). U Starom zavetu Lilit se pominje kod proroka Isaije (34:14,15), ali se njeno prisustvo prepoznaje, iako nije direktno imenovana, i u Jovu (18:15). 
"Zveri će s pustinje divlje pse sretati, jarci će se dovikivati, i aveti noćne onde se naseliti i počinka naći. Onde će i zmije jajca svoja sneti, leći male svoje pod senku njezinu. Onde će se i svi jastrebovi sresti" (Isaija, 34:14,15 - prevod Lujo Bakotić)
Podvučena "avet noćna" je u hebrejskom originalu zapisana kao Lilit (lamed-jod-lamed-jod-tau) i brojčana vrednost tog imena je 480. Pojavljivanje Lilit u biblijskom tekstu poklapa se sa paklenim i zloslutnim ambijentom. Kao i svi demoni, tako je i Lilit ovde prikazana u službi kazne koju strašni abrahamski bog izriče onima koji se suprotstavljaju njegovoj volji. Ona je u tom smislu oruđe njegove božanske pravde. Dakle, jevrejski verski duh dozvoljava postojanje ovih drevnih bogova, među kojima je i Lilit, u funkciji strašila i strogosti onog boga koji je Jedan. U kontekstu tadašnje nove religije, stariji božanski uzori su svedeni na prihvatljivi nivo karikaturalne potčinjenosti. Lilit je u hebrejskom kontekstu posebno fokusirana na porodilje i decu, s obzirom na njenu mržnju prema Adamovom potomstvu iz razloga navedenih u predanjima. Ona je na dubljem nivou predstavljena kao oskrnaviteljka ljudskog semena, jer između ostalog, koristi iscurelu ili spermu bačenu na zemlju da bi od nje stvorila sopstveno (demonsko) potomstvo. To je odjek drevne magijske prakse stvaranja homunkulusa ili magijskog bića korišćenjem energije ljudskog semena u cilju privremenog ovaploćenja određenih duhova/demona i njihovog korišćenja u razne svrhe. Slično je poreklo i tzv magije urne, gde urna služi kao zamena za ženski polni organ te je namenjena da primi seme koje pada na talisman urezan na dnu posudice. Takođe, u duhu lilitske magije su i orgijastični i seksualni obredi, kao što su oni koji prate poljoprivredne radove, na primer kalemljenje limuna (po jednoj legendi Lilit je stvorena iz limuna). Da bi se limun uspešno nakalemio potrebno je izvesti magijski obred koji uključuje analni seks sa devicom. Lilit ukazuje na neki nesvakidašnji i neuobičajeni seksualni odnos, što asocira na posvećenički seks tantričke tradicije. U tom smislu upadljiva je sličnost imena Lilit sa sanskritskim Lalita, koja predstavlja seksualni aspekt Šakti. Takođe, ne bi trebalo smetnuti sa uma i kasniju neprihvatljivost ritualnog žrtvovanja ljudi. To su sve oblici prastare lilitske magije. Iako se prestalo sa tom praksom, inercija magijske struje je preživela manifestujući se kao sukuba koja ljudima u snu otima seme (iz tog razloga je masturbacija zabranjena). Sve ono magijsko i kultno, što je potisnuto, nastavilo je da živi u izopačenoj, demonskoj, fantomskoj ili klipotskoj formi, kao senka ili ljuštura. 
Lamaštu
Žak Bril u knjizi Lilit ili Mračna majka ukazuje na implicitno pojavljivanje Lilit u starozavetnom tekstu vezano za kralja Solomona, čije je ime inače povezano sa magijom. U Prvoj knjizi o kraljevima (3:16) imamo onu epizodu kada je on presudio u slučaju spora oko deteta između dve prostitutke. Neki kabalisti u tim prostitutkama prepoznaju demonice Lilit i Naamu (Nahemu). Drugo implicitno pojavljivanje Lilit je opet vezano za Solomona (Knjiga o kraljevima, 10:1) i to u liku kraljice od Sabe, što je posebno zanimljivo, budući da u tom slučaju Lilit poprima konkretno ljudsko obličje. Kraljica od Sabe je njen avatar, inkarnacija ili sveštenica. Zapravo, budući da dolazi sa divljeg, vrelog, pustog i paganskog juga arabijskog poluostrva (ili sa roga Afrike), ona je predstavnik netaknutog svega onog kultnog i magijskog koje je starozavetna monoteistička pravovernost proterala i proklela. Osobenost sabejske kraljice bilo je izražavanje u zagonetkama, a što je, podsetimo se, takođe osobenost sfinge. I opet, kako naglašava Bril, prvo iskušenje koje je zadesilo Jova došlo je upravo od Sabejaca, podanika demonske kraljice:
"U ovoj epizodi, volovi i magarice ukradeni od Jova, pobijene sluge, metaforičke su zamene za njegovu decu. Kao i Lilit, i kraljica od Sabe je - predstavljena bandama pljačkaša, njenih podanika - kradljivica i daviteljka dece." (Žak Bril, Lilit ili Mračna majka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci/Novi Sad, 1993, str 94)
U pomenutoj knjizi Bril nas navodi na poznati deo iz biblijske Knjige postanja gde su opisane dve priče o stvaranju čoveka. Prva priča ukazuje da je čovek poslednje stvoreno biće na Zemlji, odnosno kruna stvaranja te su istovremeno stvoreni muškarci i žene. 
"Zatim Bog reče: Da načinimo čoveka po obličju i po prilici našoj, pa neka ima on vlast nad ribama morskim i nad pticama nebeskim i nad životinjama i nad celom zemljom, i nad svim gmizavcima koji gamižu po zemlji. I Bog stvori čoveka po obličju svome; po obličju Božjemu stvori ga; stvori čoveka i ženu." (Postanje, 1:26)
Druga priča govori o čoveku stvorenom pre bilo koje druge stvari i bića, na samom početku, te da je žena poslednja stvorena. Po hebrejskim predanjima žena iz prvog stvaranja je Lilit. Zapravo, prvo stvaranje je opis temeljnih vrednosnih i aksiomatskih pretpostavki nekog ranijeg kulturnog i religijsko-magijskog oblika, dok je drugo stvaranje odraz kasnije ustanovljenog sistema po kome je muškarac privilegovan u odnosu na ženu. Lilit je izraz te starije kulture ravnopravnosti polova, da se tako izrazim. Takođe, kao izraz jedne magijske kulture, muškarcu i ženi je od Boga data vlast nad životinjama, da ih pripitome ali i potčine magijskim putem, odnosno data im je magijska vlast nad daimonima čiji su totemski simboli razne životinje.

Jedno od tumačenja prvog stvaranja jeste da je Adam, prvi čovek, zapravo bio androgin, koji je u drugom stvaranju bio rascepljen na muškarca i ženu. Međutim, potrazi za poreklom Lilit u bibliji odgovara ova poslednja teza. Bril na sledeći način parafrazira jevrejsku legendu:
"Lilit je osporavala traženja svog muža da bude glava porodice ukazujući na jednakovrednost njenih prava u okrilju bračnog para, jednakovrednost koja je bila ishod podjednakih okolnosti stvaranja... Kada je Lilit postalo jasno da je Adamova tvrdoglavost beznadežna, odlučila se na poslednji mogući postupak: zazvala je ime Neizrecivog. Tad je na čudesan način dobila krila i kroz vazduh pobegla iz Edenskog vrta." (Žak Bril, isto, str 98)
Jevrejska legenda Lilit, umesto Adama, nalazi demonskog muškog parnjaka Samaela, koji je u Talmudu nazvan Adam-Belijal. Njihovo potomstvo obaviće Zemlju postojeći uporedo sa potomstvom Adamovim, ali oni ljudima neće biti vidljivi. Bril zaključuje da je tako Lilit u svetu tmine izvršila zadatak istovetan, ali u negativnom smislu, zadatku koji vrši Šehina, božansko prisustvo, u svetu svetosti.

Iz svega priloženog uviđamo telursko poreklo Lilit. Međutim, njen suštinski aspekt je akvatički, koji je povezuje sa likovima grčke mitologije, kao što je lepo pokazao Žak Bril. On naglašava tvrdnju Geršoma Šolema da se istinsko prebivalište Lilit nalazi u dubinama mora. Otud njena srodnost sa sirenama i čudovišnim likovima grčke mitologije. Grčke varijacije na temu Lilit su Geloa (sumerski Galu), Lamija (ili Lamije), Skila, Ehidna, Meduza, Sfinga, Himera, Kirka, zatim Harpije, Graje, Empuse (pojavljuju se u podne, poput Pana), Sirene, itd. Lamija, demonska kraljica, ima crte kraljice od Sabe. Ona je kraljica čudovišnih kanibalskih Lestrigona. Lamije u množini su kurve, a kurve su Lupe (vučice) ili Lepore (lisice), odjek kulta svete prostitucije (vidi: Magijski koreni prostitucije). Bril navodi da su Gelo i Lamija slične sirenama i harpijama. Sve one su zavodljiva i čarobnička stvorenja, imaju lica i poprsja devojaka, umesto šaka imaju kandže, ali iako su morska čudovišta imaju i krila. Upravo je taj detalj indikativan. Vodeno stvorenje sa krilima je saobrazno simbolu heruvimskog orla, odnosno znaku Škorpije, koja je vodeni zmaj, a čija je strana sveta zapad (o značenju zapada vidi: Metafizički zapad i duh atlantide, Ezoterijski atlantizam). Takođe, Fork i Keto (deca Geje i njenog sina Talasa), roditelji su Gorgona i Graja, od kojih je svakih bilo po tri. Njima je zajedničko bilo to što obitavaju na dalekom zapadu, zemlji noći, blizu Kraljevstva mrtvih (egipatski Tuat, zemlja mrtvih, takođe se nalazi na zapadu, čarobnica Kirka je živela na dalekom zapadnom ostrvu).
Ehidna, ćerka Forka i Keto, je zmija otrovnica sa ženskim likom, takođe poput Lilit, majka čudovišta (rodila je Kerbera, Sfingu, Hidru, Prometejevog orla, Nemejskog lava, aždaje). Kao što sam naglasio, sva ta čudovišna bića su preživele slike bogova starijih religijsko-magijskih oblika, konzerviranih u negativnoj ulozi kasnijih mitoloških tvorevina. Ova zmija sa ženskim licem snažno asocira na misteriju tarot arkane XI Snaga / Strast, jer ukazuje na solarno prisustvo Zmije-Lava, odnosno Zveri koju kontroliše žena kao Gospodarica Zveri (svojstvo Babalon). Takođe, sumerski prauzor Lilit je zmijolika demonica KI-SIKIL-LIL-LA koja se gnezdila na drvetu koje je posadila boginja Inana (Ištar). Noćni, odnosno lunarno-zvezdani vid tog istog fenomena, zapravo bliži tradicionalnom shvatanju Lilit, u tarotu je predstavljen kartom XVII Zvezda. Kultno mesto Ehidne je u drevnoj Skitiji (današnja Ukrajina), gde ju je pronašao Heraklo, kome je ona rodila, između ostalog, Gelona i Skita (grad Gelon i narod Skita). Skiti su misteriozan narod. Po Herodotu, oni su, mešajući se sa Amazonkama, izrodili Sarmate (ili Sauromate) koji su nastanjivali Panonsku niziju. Drevno skitsko kultno središte nalazilo se u zoni ušća reka Dnjepar i Dnjestar u Crno More, a što je tačno nasuprot delti Nila. Tako dobijamo perspektivu: Crno More - Mala Azija - Levant. Setimo se, po legendi, prve egipatske faraonske dinastije uzimali su kimerske (skitske) crvenokose i riđe žene za supruge, održavajući time i krvnu vezu sa ovim drugim, podudarnim proročištem. Te žene bile su posvećene u kult gospodarica zveri i bile su deo skitske likantropske magije (nešto poput nordijskih berserkira). Veza između ušća Dnjepra i Dnjestra i delte Nila je prastara i potiče još od vremena kada je kult boga Seta bio dominantan u Egiptu. Proizvod te veze je Sfinga, ćerka Ehidne i Tifona, odnosno Seta. Setimo se, Sfinga je poput kraljice od Sabe, izražavala sebe u zagonetkama. 
Teško je izvesti direktne veze između ovih relacija i Lilit. Ako Lilit shvatimo u užem smislu onda nikakvih veza nema, ali posmatrajući šire, u liku Lilit, kao i u likovima mnogih drugih sličnih mitoloških bića i demona, prepoznajemo tragove jedne drugačije religijske, magijske i kulturne stvarnosti koja je organski povezivala udaljene narode i rase u jedan sveljudski kontinuitet primordijalne tradicije, koji je imao jasne međusobne kultne veze, razmene i kontakte.